Појам патриотизма није ни издалека тако једноставан, схватљив и као што се у први мах човеку чини. Управо, нема тежег ни замршенијег проблема у животу једног народа.
Шта је управо патриотизам? Уобичајени је одговор већине једноставан и кратак: "Љубав према Отаџбини". А зар нема љубави пасивне и неплодне?
Друга је дефиниција нешто јаснија, али опет непотпуна: "Рад на унапређењу, јачању и економском, просветном и социјалном развијању државе". А зар нема патриота који раде на јачању и развитку Отаџбине, а коначно је они сами, свесно или несвесно, униште и сруше?
Патриотизам, према томе, није само питање срца. А није исто тако ни питање човекове активности. Патриотизам је у првом реду питање ума, мудрости. Па још и више: за мене је патриотизам етички проблем. А то значи да уз велику љубав треба и поштења, па да човек буде патриота. Познато нам је да су нестајала столетна и силна царства само зато што проблем патриотизма није био сведен на праву меру. Читави народи западоше у страховите беде, бацише се у хаос, грађанске ратове и крв, у сиромаштво, невољу и глад само зато што су крмило државе преузели у своје руке они други - најмање позвани - лажни патриоти. То нису били носиоци љубави и части, већ својих властитих, личних интереса, мржње и покварености.
Ево, и у нас! У доба опште пометње појам патриотизма је страховито изобличен, управо унакажен. Данас појам патриотизма личи на стоглаву хидру, којој је мржња једна глава, разврат друга, клевета трећа, крађа четврта, лицемерје пета, издаја шеста... и тако у оквир данашњег патриотизма улазе најгори пороци иначе много сложеног друштва. И према томе, ко не уме мрзети, ко није развратник, ко нема способности за клевету, крађу, лоповлук и лицемерје, тај по данашњем извитопереном схватању појма патриотизма, није уопште патриота.
Није ли овакво стање и схватање опасно по народ и државу? Јесте и више но опасно. Потраје ли овај и овакав лажни патриотизам још само кратко време, доћи ће час када ће се сваки честити Србин зацрвенети ако му неко каже да је патриота.
Слободно се питамо даље: Да ли је икад, гледајући кроз историју, нека држава одолела моралној изнемоглости својих држављана? Нису ли Вавилон и Атина, Рим и Француска Луја XIV и XV пропали баш услед моралног пада друштва? Није ли неморал најопаснији црв, који нагриза основе столетним изграђивањима и руши силна и богата царства, која су се на око чинила вечна? Нисмо ли и ми остали без морала? А да ли народ без морала може да ствара идеале, да за њих живи и да се за њих бори? Не! Ето, ту и у томе је почетак нашега свршетка. Ту престаје слобода сваког па и највећег, силног и богатог народа и почиње пропаст.
А ко је тај градитељ неморала, нерада и нереда? Ко је тај зао дух народа и светова који разграђује, обара и завађа да сам светом завлада? Знамо га, осећамо, видимо и чујемо. То је црвени ђаво, слуга међународног јеврејства и масонства! То је вештина јеврејина Карла Маркса о освојењу света, у коме би једини и искључиви господар био јеврејин. То је комунизам!
И данас нас угрожава тај унутарњи непријатељ више од свега. Јер се вешто увукао у народ и проткао својим отровним жилама наше до јуче здраво ткиво народног организма. Од тога зла нас не може спасти ни многобројна војска, ни оштри бајонети већ само нови људи, који собом доносе и ново време. А то су добровољци, јунаци, омладина наша.
Омладина наша је једина узданица наша. Њој треба посветити све наше силе, сва наша настојања. Омладини нашој треба поклонити сву љубав, пажњу и душу нашу. Та наша омладина, као носилац нових идеја, за бољу, лепшу и срећнију будућност нашу, треба да се напаја новим духом родољубља. Правим и чистим родољубљем, јер је само такав патриотизам исто што и поштење. А тек тада ће сваки, али само поштен грађанин бити прави и најбољи патриота. Треба увек имати на уму, да нема ни народне величине, ни државног угледа, а исто тако ни сигурности Отаџбине, као ни друштвеног развитка, где владају пороци. Где се мрзи, вара, краде, где се најгори уздижу на највиша места, а најгрлатији, букачи и политиканти ступају на чело народа.
Шта је управо патриотизам? Уобичајени је одговор већине једноставан и кратак: "Љубав према Отаџбини". А зар нема љубави пасивне и неплодне?
Друга је дефиниција нешто јаснија, али опет непотпуна: "Рад на унапређењу, јачању и економском, просветном и социјалном развијању државе". А зар нема патриота који раде на јачању и развитку Отаџбине, а коначно је они сами, свесно или несвесно, униште и сруше?
Патриотизам, према томе, није само питање срца. А није исто тако ни питање човекове активности. Патриотизам је у првом реду питање ума, мудрости. Па још и више: за мене је патриотизам етички проблем. А то значи да уз велику љубав треба и поштења, па да човек буде патриота. Познато нам је да су нестајала столетна и силна царства само зато што проблем патриотизма није био сведен на праву меру. Читави народи западоше у страховите беде, бацише се у хаос, грађанске ратове и крв, у сиромаштво, невољу и глад само зато што су крмило државе преузели у своје руке они други - најмање позвани - лажни патриоти. То нису били носиоци љубави и части, већ својих властитих, личних интереса, мржње и покварености.
Ево, и у нас! У доба опште пометње појам патриотизма је страховито изобличен, управо унакажен. Данас појам патриотизма личи на стоглаву хидру, којој је мржња једна глава, разврат друга, клевета трећа, крађа четврта, лицемерје пета, издаја шеста... и тако у оквир данашњег патриотизма улазе најгори пороци иначе много сложеног друштва. И према томе, ко не уме мрзети, ко није развратник, ко нема способности за клевету, крађу, лоповлук и лицемерје, тај по данашњем извитопереном схватању појма патриотизма, није уопште патриота.
Није ли овакво стање и схватање опасно по народ и државу? Јесте и више но опасно. Потраје ли овај и овакав лажни патриотизам још само кратко време, доћи ће час када ће се сваки честити Србин зацрвенети ако му неко каже да је патриота.
Слободно се питамо даље: Да ли је икад, гледајући кроз историју, нека држава одолела моралној изнемоглости својих држављана? Нису ли Вавилон и Атина, Рим и Француска Луја XIV и XV пропали баш услед моралног пада друштва? Није ли неморал најопаснији црв, који нагриза основе столетним изграђивањима и руши силна и богата царства, која су се на око чинила вечна? Нисмо ли и ми остали без морала? А да ли народ без морала може да ствара идеале, да за њих живи и да се за њих бори? Не! Ето, ту и у томе је почетак нашега свршетка. Ту престаје слобода сваког па и највећег, силног и богатог народа и почиње пропаст.
А ко је тај градитељ неморала, нерада и нереда? Ко је тај зао дух народа и светова који разграђује, обара и завађа да сам светом завлада? Знамо га, осећамо, видимо и чујемо. То је црвени ђаво, слуга међународног јеврејства и масонства! То је вештина јеврејина Карла Маркса о освојењу света, у коме би једини и искључиви господар био јеврејин. То је комунизам!
И данас нас угрожава тај унутарњи непријатељ више од свега. Јер се вешто увукао у народ и проткао својим отровним жилама наше до јуче здраво ткиво народног организма. Од тога зла нас не може спасти ни многобројна војска, ни оштри бајонети већ само нови људи, који собом доносе и ново време. А то су добровољци, јунаци, омладина наша.
Омладина наша је једина узданица наша. Њој треба посветити све наше силе, сва наша настојања. Омладини нашој треба поклонити сву љубав, пажњу и душу нашу. Та наша омладина, као носилац нових идеја, за бољу, лепшу и срећнију будућност нашу, треба да се напаја новим духом родољубља. Правим и чистим родољубљем, јер је само такав патриотизам исто што и поштење. А тек тада ће сваки, али само поштен грађанин бити прави и најбољи патриота. Треба увек имати на уму, да нема ни народне величине, ни државног угледа, а исто тако ни сигурности Отаџбине, као ни друштвеног развитка, где владају пороци. Где се мрзи, вара, краде, где се најгори уздижу на највиша места, а најгрлатији, букачи и политиканти ступају на чело народа.
Бранко М. Гашпаревић
1942.
1942.
Нема коментара:
Постави коментар