понедељак, 31. јануар 2011.

недеља, 30. јануар 2011.


Другови, са малим закашњењем објављујемо интервју са нашим грчким пријатељима који су у међувремену урадили и једанаести број свог магазина. У сваком случају, није на одмет да се прочита. Интервју нисмо преводили на србски, да би био доступан и осталим европским саборцима, а све у циљу промовисања наших драгих и вредних грчких пријатеља.

1) Regards dear comrade, first of all congratulations for 10th number of Omerta magazine, it looks very great. On the beginning of this interview you could introduce your magazine to Serbian comrades. How did you start with it, and what was the aim of your zine?
Greetings comrades! We want to thank you at first for giving us the chance to spread our voice to lovely Serbian comrades and people! Right now, we are on publishing the new upcoming 11th issue of our crew. We have 10 issues till now, including various political and music interested subjects and we see through our effort a new day rising for the Greek NS youth. We try to inspire a new feeling of the struggle to younger than us comrades, in order to recognize what is the path of struggle they must learn to follow, such to avoid any traps that the system will try to get involved them into any troubles. We working on preparing the activists to be dedicated to our ideals and fight with the strongest passion today. Our magazine is working in an underground context and it is being understood from all those who have the will to understand it by their deepest voice calling them to fight for Blood and Honour of their nation and race! The Omerta magazine started in 2008, and as you see we are getting stronger and publish it as often as we can to, in order to keep the contact with the revolutionary crowd in other words. Omerta magazine is always open and we are proud to include the voice of the Serbian activists any time! Our struggle is common and we must make it stronger!
2) Why you decided to mark it and identified it with skinhead subculture? Do you think it’s possible to make serious activists and political soldiers from them?
Yes, in our first steps of this kind of approaching the youth’s culture and tendency to get interested in music, we tried to follow this way in order to pass our messages to the younger that didn’t involved in deep with ideology from their first steps. Now, as you see, although our magazine is in it’s maturing, we made some radical we suppose changes to it and spread our voice as a cell of Blood&Honour/C18 movement. We think that must fight by any means to make the new generation to learn about the National Socialist’s view of the world history and be able to understand the deepest message of our ideology. We must be well informed of daily reality, but we must be ready to extract our own conclusions, without giving a piece of the media lies. We must spit the systemic propaganda and create our own revolutionary media, in direction of destruction of the system fake both knowledge and power. Till now, can say with sure, that many-many comrades are inspired of our path we suggest to Greek NS youth. The Leaderless Resistance way.
3) You are very informed with NS/WP music scene. Since we all know that a lot of those musicians aren’t so much active in political front, which bands you recognize as real NS and activists?
We try to be informed about all these activities  of our movement, between them is as we suppose the NS scene. But, for us music is just a strong weapon or organ for our struggle, of course not the main and the most successive, in order someone to get in touch in his first steps to our movement. Our duty is to get them join our movement in political way. There is no other more effective way to do it in nowadays. We must not ever forget that Ian Stuart (R.I.P Brother) was supporting with big passion the Combat 18 political way, which is the political fight to protect our white race. This is a basic meaning of our musical interests, in order to make a good recipe of conscience of being part of the most important movement showed up in modern history. Music is only a weapon, nothing-more, nothing less. Not seem as the biggest attention by us, but not being totally rejected from us. We support of course all the bands who show in actions our strength to the National Socialist struggle. We have made our choice in that direction. For us many bands have to appear good sound, but sound is getting in second step. Most important is all hose bands who carry alive the message and try to create political soldiers through music. Some of them, most important for us are all these years: Skrewdriver, Oidoxie, No Remorse, Razors Edge, Battle Flag, Razor88, Kolovrat and many many-more. We say sorry to all those who not mentioned cause of space, but you know for sure who you are. We are supporters of all the Serbian bands cause for us their music springs inside the experience of a hard life for your folk at al and then it is a very specific feeling these passions inspire your sound.
4) In last edition of magazine as we can see, you have done an interview with Romanian comrades from Autonomous Nationalists. Great job! Can we expect more political themes from your side in the future?
Yes, we made that interview of that organization, properly inspired of their activism in their own country Romania. Autonomous Nationalists are supported from us, not such special groups, but cause they follow the independent way of activism. Anyone that follows that way is acceptable from us. We can’t say for sure that follow similar interviews, but hope to make it. Any comrade who can spread messages that could help in the direction of creating political soldiers is gaining our greetings and our support! Hope for more political work from all of us!
5) Unfortunately, we don’t understand Hellenic language, are you thinking maybe to start with English edition too? It shall be excellent news for all European comrades.
Great honour to hear that from you also. We are informed from many comrades that being interested of our work in publishing out our edition and spread it in English form too. We suppose that in nowadays is very important to prefer and use the mother language of our country, besides using an international language like English. It is very important to spread our voice in Greek language and in higher level than is used by modern Greeks. Native language is a national treasure for us. It is holding on the whole cultural civilization. That is a serious reason to keep in mostly in Greek. In the near future probably include a part of that in English version for people interested in it out of our borders! Thank you all for your appreciation and trust to our wanted goals to succeed!
6) When we already mentioned AN, tell us something about this project in brotherly Hellas. How it looks there? Are many comrades involved in it? Is it possible to organize some kind of march, like in Germany? Tell us about their actions and propaganda.
Well in Greece, the phenomenon of Autonomous Nationalists started before many-many years, than some people here still in fake way believe. First independent groups of activists are held and created in year 2000. So, after passed all those years, some comrades wanted to give a human extension in bigger numbers of participation to that phenomenon. So, the last 2 years here have a more formatted group of people that so called «Autonomous Nationalists.» We are not part of that, because we have our independent route and view in the struggle, but we accept the feeling of some people to work in this selected way. Anyone is free in our minds to work as they want to work for the movement, unless they work in successive and effective way without gain money from their personal profit and power. Anyone offers a big advantage to our movement is welcomed by us! We are completely independent from this strategy of Autonomous Nationalists formation, although we have supported particular activities of them. We hope the best for them anyway! We are active in our crew, mostly involved some of us in publishing the magazine and other actions, far away to come into light. We don’t see antagonism in this, but we prefer to work with our own powers, away from leadership fake games and poseurs.
7) We know for several NS movements, magazines, individuals and projects there in Hellas. Are you member of any movement, and do you support any of them in Hellas? Also, please tell us something more about NS activism in Hellas today. For example, we can’t comprehend why exists antagonism between B&H Hellas and Golden Dawn when you have so many red scum on the streets.
It is truth that here exist many groups of comrades and activists, working everyone in it’s way for the movement. Some of them are part of the movement of Golden Dawn, some of them former members or groups seem growing up in that organization. As said before, we are totally independent and far away between conflicts between could not even be compared in numbers groups. We do not support any organization or political party and it is a life choice to work on that way. Ns activism in Greece have made big steps the last years and the movement seem to be stronger such because of the evolution of the independent groups of activists. We have the red scum «free» in the streets, because the system protects them from us. If we were free too and the system didn’t run by their front, for sure the percents for them were less than we could even imagine. The antagonism as you say is part of growing up of a whole movement. Some are disappointed of this, some are not. The strongest will survive. That’s physical life! We are independent and we will stay in that way, continue our own fight by any means!  
8) Which NS magazines are active today there? As we can see, with the rise of internet, comrades from all of white countries stopped with this kind of educative and propaganda work. Can you recommend some European magazines for Serbian comrades since you have a lot of contacts everywhere. Also which NS sites you mostly visit?
Well, today in Greece exist in printed a few NS magazines. Before just a few years, before the internet explosion, all magazines were printed in the classical way. Some still active, some other stop. I have the view that in modern Europe not many NS magazines are on release still now, cause of the laws that pressure the people. In Europe most prefer the simple way of «fanzine», without a serious problematism or a sceptic about NS subjects. People today want the easiest way to get influenced by a type of propaganda. Fast things like junk food. The quality although is needed. We know that in Serbia exist some serious political magazines like «ОБНОВА» . I think that there aren’t such a lot of serious political magazines today, because internet took it’s space into the daily life of the people. Everyone push one button and after all is easy. In Greece there is a magazine characterized by us as a magazine of highest level and 100% NS inspired and deepest in the philosophical and esoteric matters have to do with National Socialism, under the title «Voreinos Oiax».It is the official publication of ARMA-Association for Ethnic and National European Rebirth(http://www.armahellas.com/).Also the last year some publications under the name «Thule Books»(http://www.thulebooks.gr/), spread literature and a big variety of political and historical rare books and the people are involved in have the exact knowledge on the basis of National Socialism and make a serious work on educate the young comrades here! There are also thousands or maybe more interesting websites that can visit someone. The web is huge and anyone can read or find whatever he wants. We choose those with most importance cause of their mission on helping imprisoned comrades, such as are:  http://www.freetheorder.org/ and http://www.freetheorder.se/. We like also the aesthetics of www.srbskiporedak.blogspot.com/, even we can’t understand in Serbian language at the moment. Hope soon we learn Serbian too! We suggest to our comrades everywhere to live their lives like real NS. Get a life, Get NS!
9) Do you have many NS ideological material (from the past, before WWII to now) translated into Hellenic language? Tell us something about Hellenic Thule library.
Well, the last years have been translated many ideological works by different directions. The interest of the people increasing under the occupation held by the ZOG’s servants in every country and this happens also here in Greece as worldwide. Because of pressure of space, we will not mention any titles, but the truth is that a great work is done by some independent publications here and trying always to break the silence of bourgeois lies. As said before, Thule publications doing right now a great work in this ideological direction. As whole we know, many NS books are on translation and many other will follow. It is the most serious and independent work done all those years we are involved in Greek NS movement by faithful comrades like those who are responsible for Thule library! We must support them in any way! 
10) We know for economical problems there and a lot of protests. Are there active nationalists, or just left wing activists? Who are the leaders of workers syndicates and are there any possibilities for Nationalists to take the leadership of it? We must never let the battle for social justice and workers rights in the hands of left wing! We must be always in the first ranks of battle against capitalism!
Such for many decades, the «class» war in general was under the banner of left wing scum. Communists and other servants of the same bosses, were following the orders of those blood suckers of the sweat of the working men. Syndicates are controlled always by the government and have not the license from such the governors to let the workers find their rights under the working laws. So, the working class in general must fight for their rights together in National Socialist fight. This fight is one. Our biggest enemy today is the evil Capitalism. An international killing machine which is responsible for the death of the workers every day in the name of profits for the Zionist stock money funds. Our big step in order to free our nations is escape from the Capitalistic trap that our societies have get in and see that NS fight is the only solution for their problems. In other words: «Die Juden sind unser ungluck». This is our point. We need to get involved in any chapter of social life and work together with our folk. This is the path for victory! National and Social conditions are interlinked in the history!   
11) We are thankful to you for your strong support to Serbian people, and Nationalists. You have done so many actions in that way. Also we must remark to all Serbian activists that you done an interview with our band Razor88. It is clear that you are a great friend of Serbs. Tell us, are you informed about activism here, and do you have contacts in Serbia?
Our support to Serbians is a call of duty for us. Our people linked with bloody stained historical roots and this could no one broke it. Dirty political leadership from both of our enslaved folks to ZOG machine are always trying to broke this strong brotherhood per centuries. Especially me and our crew have very strong feelings of brotherhood and comradeship for you! We have a lots of contacts and connections with our Serbian brothers and always trying to make them stronger! We support you to your brave resistance to the N.W.O and keep up our interest about any news about Kosovo. We make propaganda for you, cause you are blood of our blood, heart of our heart. We send our salute to all Serbian warriors, men and women still fighting for race and nation purity! We are on your side, always ready to protect our lands and to fight till the end with you! Greeks and Serbians is a very old story. That’s our message and a threat the same time for our common enemies, which are at the moment the Albanian scum. About Razor88 we have to say that we respect them much, cause are a historical band of Serbian movement and are great characters and persons with pure heart! We love also all of your bands, because they express the purest messages coming straight up from the heart. Always stay true! Greece-Serbia 2 Nations 1 Struggle!    
12) That’s all for now. We expected you here last time, when you were in Bulgaria, are you planning to come here soon? You are always welcome. Best regards brother!  
We must thank you for this special chance to have this contact with you Serbian brothers!
We are always ready to cooperate with the Serbian NS comrades and we appreciate you all. For us you are staying always as heroes in our heart and mind. When we learn more about you, the feeling are getting stronger! It is in our plans to make a visit there soon to meet all the comrades and have this great chance to speak and see our brothers from close contact. We want to express our strong feelings for the hard times pass the NS political prisoners who are still in jail under a regime of fake accuses. We will win in the end! We hope the best for them and thinking everyday of their courage and strength and faith to the struggle! We spread the message worldwide for all comrades to support in dynamic ways the Serbian POW! At the end we want to salute all of our friends and comrades there and plus to dedicate this interview to a special existence there in Serbia. You know who you are! Hail Serbia, Hail our Brotherhood! Greetings from Omerta Crew Hellas!  

субота, 29. јануар 2011.



среда, 26. јануар 2011.


Један народ не може пропасти док сам себи не ископа гроб. Исто тако ни дићи се на други начин, осим ако сам себе не дигне. Наша будућност и нарочито наш унутрашњи народни живот зависе од нас самих. Међутим, шта ће вредети ако и сутра ми останемо стари и исти, ако се заиста морално и национално из корена не препородимо?
Наша будућа Отаџбина биће онолико велика колико ми сами будемо велики. Од нас самих, од унутрашњег духовног процеса, окупљања и препорода свих моралних и конструктивних снага у једну етичку заједницу, зависи наша будућност. Други народи нам не могу донети једно часније доба, нити светлији живот, нити нас вратити врлини предака, ако ми то сами не учинимо.
Снажан и свој човек се никад не повија за другим, нити се обазире шта ће о њему рећи околина. Он има свој циљ и свој пут. Само се слаб човек ослања на другога и са страхом очекује помоћ са стране, јер је сам неспособан за живот! Тако и народи. Као што слаб ученик кукавно ишчекује шта ће му околина шапнути и потпуно зависи од ње, тако се и наш народ, пошто је изгубио свој пут, свој здрави, самосвојни и вековни пут, обазире шта ће му ко са стране дошапнути. То је најбољи знак да је изгубио веру у себе; а крај вере је и крај егзистенције. „Само народи који верују биће велики“, каже Достојевски.
А србски народ још очекује и ослушкује...
Он и данас води велику светску политику. Баца свој поглед свуда около себе, само не у себе! Решава светска питања, док његови основни и елементарни проблеми вапију за решењем, док су у њему самом на сваком кораку недаће и страдања...
Наш народ ослушкује и очекује... Шта? Шта сад очекује и ослушкује србски народ? Да му неко други донесе ново доба и прибави услове за један лепши и часнији живот? То је кобно и опасно ишчекивање! Треба баш ово међувреме које он жели да преспава, искористити да одлучујући час дочекамо организовани, под стегом једине наше националне, социјалне и етичке мисли...
Наша држава и судбина биће бољи једино ако ми будемо бољи, а не зависи од тога како ће то рећи која страна сила. Јер нико није слободан, ако не заслужује да буде слободан. „Слобода нити је право, нити је факат, она је награда и то највиша!“ (Жил Пајо). 

Павле Н.


Ми мислимо са националистичког гледишта, да је у нас раса (квалитет) давно дата, али да је била изражена тотално само у борби Српства. Не само ратничкој, него идејној и друштвеној. Тек ваљда, неће нови национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша? … Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против снобизма… По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те основе погодне су да се на њима изгради политичка идеологија, од свих досадашњих у нас, јача.
Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма «патриота»… Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и нерасна. Патриот је улога која се да најлакше глумити, и улога која се лако свршава у улози «увређеног патриота» код нас уштве над уштвама.
Нама треба једна много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него у скупљању и окупљању таквих људи свих нијанса. Консеквентност националиста није у истицању момента рата, далеко од тога, него у фанатизму националистичког гледишта  и борбе која траје целога живота… Народна одбрана, Соколство и толика друга друштва… створила су тип нашег националног ситног комбатанта. Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, припремају се већ.
Треба само једна обнова везе са селима… и само још година-две прибирања… и наш национализам, појавиће се поново као бујица.

Милош Црњански

уторак, 25. јануар 2011.


"Знате, у сваком разреду откријем лако и брзо ко су Љотићеви омладинци. То су најбољи ђаци, најбољег понашања, великог интереса да науче што више. Њихове очи сијају радошћу и светлошћу".

 Др Милица Богдановић

понедељак, 24. јануар 2011.


Ниче и Достојевски су наши савременици, иако су обојица већ у гробу. Ниче je y гробу од пре десет, а Достојевски од пре тридесет година. Они су наши, дакле, и темпорално као што су наши и духовно, идејно. Ja их не називам нашим зато што су они наше духовне вође, или што смо ми њихови ученици и следбеници; не, но зато, што су они најизразитији репрезентанти духовних тежњи и настројења наше епохе. Они су обојица песници - мислиоци, мада ниједан од њих није ни песник ни мислилац у обичном конвенционалном смислу те речи. Они су и као песници и као мислиоци револуционари. Они су створили нарочити стил, нарочите књижевне облике, с нарочитим садржајем. Стил, облик и садржај њихове поезије представља револуцију у европској и руској литератури најновијег времена. Као мислиоци Ниче и Достојевски нису метафизичари но етичари, тј. одређивачи моралних вредности, творци нових, моралних идеала. Ничеов идеал je надчовек, Достојевскога идеал - свечовек. Но посмотримо изближе ова два идеала.
Ниче издиже свој идеал сасвим из оквира морала. Његов идеал није један добар човек, но један јак човек. У "Генеалогији морала" Ниче придаје изразу bonus (добар) значење ратоборан, како je овај првобитно у старом Риму имао. (Genealogie der Moral, c. 309, Leipzig 1906).
Добар човек je опште усвојени морални идеал, а добар je онај, ко се што свесније и скрупулозније покорава опште признатим моралним законима. Јак човек Ничеов пак не само да не означава никакву савесност и скрупулозност у погледу опште признатих моралних закона, но, напротив, апсолутно презрење и игнорисање истих. И што je веће презрење овога јаког човека према моралним законима људског друштва, то он већма заслужује назив надчовека, - то je он ближе идеалу. Три негације садржи надчовек у себи: негацију морала, негацију људи и негацију себе.
Надчовек негира морал зато, што се помоћу морала држе у животу "многи-премноги", који су се тако намножили, да су постали "земљина болест", да земља од тога заудара. Морал за надчовека ништа друго није до одбрана и заштита оних премногих, који немају своје личне снаге, да себе бране и штите. Морал је ограничење личне моћи и сузбијање "воље за моћ". Морал је нивелирање и концесирање. Морал нивелира моћ и немоћ, морал захтева од моћнога концесије, ограничење и самопожртвовање за рачун немоћнога. А то се све коси са принципом: "воља за моћ", и смета постанку и развићу једног моћног човека, једног надчовека. Речју, надчовек је против морала, јер је морал против надчовека, надчовек негира морал зато, што морал негира њега.
Надчовек негира, даље, и људе. Треба људе савладати и прегазити, јер они нису циљ но само средство живота на земљи. Они су средство, они су мост којим се долази до надчовека. Људи су бројна величина, бројна снага, чије одржање гарантује морал. Ту бројну величину треба савладати и прегазити, јер она није у самој ствари никаква величина, која импонује. Величина која импонује то је јединица, једна моћна и снажна јединица. Велики је онај човек, који у односу према другим људима пројављује моћ, а не љубав. Велики је онај, ко негира све људе испод себе и око себе.
Надчовек негира, најзад и самога себе. Заратустра жели да сваки дан самога себе савлађује и преживљује, тј. Да негира себе сваког дана, да би се тако стално уздизао над самим собом. Надчовек нарочито онда непоштедно негира себе, кад хоће да у себи негира човека, кад примети код себе "слабост", тј. наклоност ка људима, љубав или сажаљење према људима и жељу за људима и њиховим друштвом.
Ниче одриче владајући морал, морал љубави и правде, као штетан по моћне људе и као наметнут од немоћнијих моћнијима. Није овај данашњи, европски морал владао увек у свету. Данашњи, европски морал, јесте "робовски морал", који је онда ступио у живот, кад је унижен и срушен један бољи морал, - "господарски морал". Овај господарски морал постојао је у старо време, код "отмених раса", у које Ниче убраја свет Хомерових песама, германских Нибелунга, скандинавских викинга, и стари Рим, - Рим на првом и најистакнутијем месту. Тај морал није заборављао основни душевни тон отмених раса. А овај основни тон душе њихове сачињавала je "blonde Bestie", риђа бестија, вечно жудна "плена и победе". Ниче хоће да каже, да су те старе отмене расе живеле животом пунијим и слободнијим у томе смислу, као да њихови природни инстинкти, који су код њих били, по Ничеову мишљењу, далеко јачи и опредељенији но код неотмених, некултурних раса, да њихови природни инстинкти дакле, нису имали тако споредан значај у сравњењу са духом, нити култура њихових инстинката тако презрену славу у сравњењу са културом духа, као што je то био случај код других раса и у другим временима, када je владао робовски морал.
Силну и неодољиву "вољу за моћ" имали су стари Римљани, - вољу за борбу и победу, за покорење слабијих и владу над слабијим. Њихов инстинкт за господарством над другим народима кроз целу њихову историју остао je снажан и нестешњен. Они су рођени као господари, они су и кроз сву историју своју остали господари. Реакција против њиховог господарског морала појавила се у једној од провинција римских, - у Јудеји, с проповеђу о "робовском моралу". Робовски морал постојао je код Јевреја и у Старом завету, пре Христа. То je био морал малих људи, којих je било много, морал милосрђа и уступака и самоограничења и самоуништења моћи. У Риму je живела једна господарска раса, у Јудеји једна робовска раса. С Јеврејима почиње "устанак робова" ("Sklavenaufstand") y моралу. Тај устанак je циљао ослабљење и уништење господарског морала "отмених раса". Отуда Рим и Јудеја представљају две противположности. Дух римски и дух јеврејски два су сасвим супротна духа. Борба између та два духа, или, другим речима, борба између Рима и Јудеје - то je историја света до сад. Господари су водили борбу у име свога приpодног права, тј. у име своје моћи, робови су водили борбу у име милосрђа и у име своје трансцедентне, надземаљске, надприродне правде. Робови су победили господаре, Јудеја je ликовала над Римом. Последња пак и одсудна победа робова над господарима дошла je c Христом. Христос je само распламтео и фанатизирао устанак робова, давши му нове хране. Христова црква, која се потом организовала имала je само један циљ: уништење господарског морала у свету. Она je y тријумфу ходила томе своме циљу, иако су Римљани водили у почетку очајну борбу против ње. То je, по Ничеу, била борба отмених људи са народом или робовима или стадом. Мали и немоћни људи организовали су се против великих и моћних. Својим бројем и својим фанатизмом победили су они први. На место Рима императорског дошао je Рим плебејски, на место мача, који je дотле симболизовао сав морал, дошла je маслинова гранчица. Пораз господарског морала убрзо je престао бити несрећом самих Римљана; он се ускоро распростро по целоме свету. Аријски народи још некултивисане Европе, који су живели у шумама око Рајне и Дунава својим дивним господарским моралом, хранећи "die blonde Bestie" у себи до презасићености, положили су најзад своје крваво оружје пред крстом, усвојили су робовски морал и почели су укроћавати своју "риђу бестију". Цела Европа, а за њом и цео свет je поклекнуо пред крстом и тиме ступио у заверу против господарског морала.
Тако се завршила најстраховитија борба у историји света, борба о превласт између два морала, морала господарског и морала робовског. Народ je победио своје господаре и санкционисао свој морал. Појам о добру и злу тако се изменио у целоме културноме свету. Појам "добар" не значи више храбар и ратоборан, као што je значио у почетку, но послушан и мирољубив и кротак. Појам "морал" значио je негда моћ, данас пак он значи слабост. Човек, који je негда био величанствени и крвави дивљи звер, у време господарског морала, постао je данас једна питома, једна обична, домаћа животиња. Лав je укроћен и обраћен у јагње. Врлина осветољубља обратила се у свој контраст, у врлину неосветољубља. Човек "црв", који пузи, који опрашта, који се не свети, који се жртвује за друге, који се уздржава, који трпи, истакнут je данас као "Ziel und Spitze"; такав човек постао je данас "смисао историје". Данашњи живот човечанства и сва данашња култура, првенствено култура европска, тежи све више потпуном достигнућу таквога циља и остварењу таквога смисла историје. Сва савремена европска култура тежи да човека учини бољим. "И нема сумње човек постаје све бољи", мисли Ниче. И по њему баш "у овоме лежи коб Европе", јер бољи у смислу савременом, европском и културном значи "утанчанији", "добродушнији", "паметнији", "удобнији", "медиокритетнији", "равнодушнији", "кинескији", "хришћанскији". Ниче je y очајању, што види, да савремени човек постаје све бољи и бољи у овоме смислу. И у очајању своме напада он фуриозно све оне, који одобравају и подржавају постојећи ток ствари заједно са плебејским, робовским моралом. Он напада нарочито хришћанску цркву, као организацију робовског морала par exellence. Он напада енглеске философе и моралисте, који су својим системима оправдали плебеизам у историји и у моралу. Беркли и Спенсер изложени су нападима Ничеовим више но остали, јер они су више но остали били адвокати мрскога му плебеизма. Ниче напада савремену демократију и социјализам као монструм, који je тобож дошао у сукоб са хришћанском црквом, но који у ствари иде још даље од ове у уништењу господарског морала и у плебеизирању и вулгализирању света. Хришћанска црква имала je бар једнога човека са господарским моралом, папу Борџију, који je погазио сав хришћански морал, демократија пак није имала ниједнога. Демократија у суштини значи ларму и протест и устанак против господарског морала, - устанак робова. Први устанак робова био je y Јудеји, у старо време, други je био у Француској, у време Револуције. "Никад се на земљи није чуло више јубеловања ни више одушевљене ларме!" - до у време француске револуције, када се и "последња политичка отменост" Европе срушила. И усред тога јубела и одушевљења десило се нешто, најчудније и најнеочекиваније ("das Ungeheuerste und das Unerwartetste"). Антички идеал оваплоћен са нечувеним сјајем ступи пред очи и свест човечанства. То je био Наполеон, ова "синтеза од нечовека и надчовека". Наполеон je једини човек у новијој историји, на коме Ниче може да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Наполеон je једина тица грабљивица усред јагањаца. А Ниче држи страну тицама грабљивицама против јагањаца. Он мисли, да не треба узети за зло јагањцима што се љуте на тице грабљивице, као што не треба узети за зло овима, што односе јагањце. Јагањци могу с правом рећи: "Ове тице грабљивице су зле, и што je неко мање тица грабљивица, а више њена противположност, више јагње, зар он није утолико бољи?" Грабљивице могу на то само одговорити: "Ми се ни најмање не љутимо на ове добре јагањце, ми их, шта више, волимо, ништа није укусније од једнога нежнога јагњета". Закључак: од моћи се не може захтевати, да она буде немоћ, нити се од немоћи може захтевати, да она буде моћ. Свак мора остати оно што je.
Садашњи човек je на земљи немоћ, а његов морал само je протекција немоћи. "Ми смо уморни од човека" "Wir sind des Menschen mude", узвикује Ниче у својој Генеалогији Морала, а у своме доцнијем делу, у Заратустри покушава да створи један нов тип, један, да се тако изразимо, нарочити организам, узвишен над човеком и над моралом.
Ho ja сам погрешно рекао, да je Наполеон био једини човек у новијој историји, на коме je Ниче могао да заустави свој поглед и своју пажњу без одвратности и гнушања. Био je још један, кога je Ниче гледао с уважењем и дивљењем. - Достојевски. Ниче сам о себи каже, да je он "fur Dostojewski schwarmend". У писму Хиполиту Тену Ниче изриче свој строги суд о Пол-Буржеу и вели, да "дух Достојевскога не да мира овоме париском романсијеру". У писму Жоржу Брандесу овако се изражава творац надчовека о Достојевском: "Ja апсолутно верујем вашим речима о Достојевском; ja га с друге стране ценим као најдрагоценији психолошки материјал, који ja познајем - ja сам њему особито захвалан, ма колико да je он противан мојим најнижим инстинктима". (Nietzsches Briefe, Insel-Verlag Leipzig, 1911).
Достојевски, који се у писму цару Александру II потписивао "бивши државни преступник", који се родио у болници за сиромашне, који je био извођен на ешафот, носио окове, гладовао заједно са породицом, и имао падаћу болест; Достојевски, коме je једнога дана цела Москва аплаудирала и коме je цео Петроград чинио мртвачки спровод, - Достојевски je био највећи модерни апостол онога морала, који je Ниче назвао "робовским", и творац једног новог моралног типа - свечовека.
Достојевски je називао Пушкина свечовеком, и ако тај назив њему, Достојевскоме, далеко више приличи. Моћни геније Достојевскога обухватао je собом много више људских душа него геније Пушкинов. Велики људи или су до запрепашћења једнострани или су до запрепашћења многострани; другим речима: велики су људи или уски, а високи, као један обелиск, или широки и дубоки као море. Узак и висок био je Ниче, широк и дубок Достојевски. Као руска земља тако je широка душа Достојевскога, или још боље као земља цела, као ова планета, на којој смо. Нема човека на земљи, који не може себе наћи у делима Достојевскога. И сам Ниче морао се огледати над овим дубоким морем и видети себе, - иначе он не би имао толико респекта према овоме руском Шекспиру, како један немачки писац (Otto Julius Bierbaum - Dostojewski, p.6.) назива Достојевскога.
Духу Достојевскога познат je био и Ничеов идеал пре појаве "Заратустре". Гле, Достојевски je насликао једнога надчовека у лицу Раскољникова (у роману "Злочин и казна"), који непрестано има пред очима Наполеона, и који живи у уверењу, да je великом човеку допуштено све, без обзира на морал. Но Раскољников je продукт Достојевскога и као такав он није могао до краја остати једнострани надчовек, какав je био Наполеон, његов идеал, јер Наполеон се никад није покајао за проливену крв људску, док се Раскољников покајао: овај je оставио секиру, умрљану крвљу, и пошао у заточење, у Сибир, с јеванђељем у руци и покајањем у души. У души Наполеоновој и у души Заратустриној није било раскола, док je Раскољников добио и име због своје расколничке, подељене душе. Његова душа не учествује нигде сва, но увек само једним делом: делом je она на злочину, делом у покајању. Достојевскоме није било до стварања једнога идеалнога надчовека, но до сецирања и сликања реалних људи и до разлучивања добра од зла код истих. Достојевски je тражио идеално у реалноме, тражио je злато у блату, и велико у презреноме. Белински je рекао поводом дела младога Достојевског "Бедни људи" ово: "Част и слава младоме песнику, чија муза љуби људе на мансардама и у подрумима и говори о њима онима који обитавају у позлаћеним палатама: гле, то су такође људи, ваша браћа!" Бедне људе, Макарија Девушкина и Варењку, Заратустра би прегазио као блато, јер у њима не би нашао силу и моћ и ратоборне инстинкте и риђу бестију. Но Достојевски je разгрнуо блато, које je покривало ове бедне људе, изврнуо њихову душу и окренуо je светлости, развио све њене уборе и наборе, и измерио све њене пригушене и скривене вибрације, - и свет се зачудио толиком сјају под толиким блатом. Тако je Достојевски умео као волшебник да укаже свету на злато у ономе што свет држи за само блато и обратно да укаже на блато у ономе, што свет држи за само злато. Свет je држао за блато и Макарија Девушкина и Варењку и слугу Карамазових Смердјакова, - но Достојевски je отворио свету очи, да види у томе блату и злато. Или, свет je држао лорда Биконсфилда за једнога златног човека, који je блистао и засењивао свакоме очи како својим положајем, тако и својом фином интелигенцијом и салонском отменошћу. Достојевски је изненадио свет једнога дана, објавивши у своме "Дневнику", да је лорд Биконсфилд једна грозна "piccola bestia" која мути народе ради свога плена. Chef d' oeuvre лорда Биконсфилда јесте, по Достојевском, изазвати покољ у Бугарској. Источно питање лако би се решило, кад ова "piccola bestia" не би сметала својим интригама. Лорда Биконсфилда не дирају сузе и страдања балканског робља, коме Турци кожу деру. У Москву је било добегло много словенско робље са Балкана. Једна девојчица од 8 година падала је често у несвест при сећању, како су Черкези драли кожу с њеног живог оца. "О, цивилизацијо, о, Европо"! - узвикује Достојевски... "Нека је проклета и сама цивилизација, ако је за њено одржање неопходно драти кожу с људи".
"Зар може човек засновати своју срећу на несрећи другога?" - пита се даље Достојевски. И онда овако аргументује:
"Каква може бити срећа, ако је она заснована на туђој несрећи? Изволите, замислите, да ви сами зидате здање судбе човечје с крајњим циљем усрећити људе, дати им мир и спокој. И замислите, да ради тога неопходно и неизбежно треба промучити цигло једно човечје биће, и то не какво особито истакнуто,... не Шекспира, но каквога било старца... И гле, само њега треба нагрдити, обешчастити и промучити, и на сузама тога обешчашћенога старца сазидати ваше здање! Да ли ви пристајете бити архитектом таквога здања под том погодбом?"
Ничеов надчовек наругао би се оваквом питању. Пре свега он никад не би зидао здање среће човечје, но само здање своје среће. A y здање своје личне среће надчовек је готов узидати сваку подесну циглу, била она наквашена сузама или крвљу не само једнога старца но безбројних људских створења, целога људскога стада на земљи. Достојевски пак одговара на ово питање одсудним "He". У његовим очима свако човечје биће на земљи има права на егзистенцију, и има гдегод у дубини душе ма и једно зрно добра и племенитости, иако можда скривено и претрпано, једно зрно само, које оправдава његову егзистенцију. Зато Достојевски и говори: "Сви смо ми добри људи". Ми изгледамо један другом сасвим рђави зато, што се ми рђаво и површно познајемо. "Часност и искреност нашег друштва не само не подлежe сумњи, но бије у очи". То се усудио Достојевски да каже о руском друштву онда, када је оно од огромне већине других руских писаца, почевши од Херцена до Тургењева, сматрано за једну лешину у распадању. Он је видео оно што други нису могли видети. Његовом испитивању и процењивању људи није претходила ни предрасуда ни хладна хируршка равнодушност, него љубав. Он је знао унапред, да ће у души свакога човека наћи две бездне, као и у души Карамазових, будући у стању да проникне у туђу душу као у своју сопствену, он је ишао само да мери и сравњује те две бездне, бездну племенитог и бездну одвратног, и да поставља њихову размеру. Ми се бојимо људи, који нас окружују; кад бисмо им се приближили и кад бисмо их познали, не бисмо их се бојали. Познати значи опростити. Славенофили и западофили нису се никако могли трпети, као две завађене нације. Достојевски је познавао и једне и друге изближе и знао је, колико се добра налази и код једних и код других: колико ума, колико узвишених идеала и жарког одушевљења за исте, колико готовости за хуману делатност и колико самопрегора! Зато се с чуђењем питао: "Зашто, и препирући се, не могу се они у исто време љубити?" Славенофили и западофили међутим нису имали међусобне љубави због своје екстремне и зато погрешне оцене вредности Русије и западне Европе. Славенофили су одрицали вредност западне културе и негирали су Запад потпуно глорификујући народ руски; западофили, напротив, глорификовали су неуморно Запад и неумерено су се исмевали руском народу, као једној мрачној, полуварварској маси. Славенофили московски облачили су се у костиме мужичке; западофил књаз Гагарин, стари руски племић, толико се поевропио и одрусио, да је примио католичанство, и постао језуит. Достојевском је била одвратна како неумерена глорификација Русије тако и неумерена глорификација Европе. Нашто величају славенофили руски народ, кад народ руски сам себе не велича, но осећајући своју недовољност, смирује се и каје? "Никад ни највећи подлац у народу, - вели Достојевски, - није говорио: "тако и треба поступати као што ја поступам", него, напротив, свагда је уздисао и веровао, да је рђаво оно што он ради и да има нешто много боље од њега и његових дела. Нашто величају западофили Запад, кад је на западу највиђенији човек лорд Биконсфилд, у име чије се деру коже са живих људи?" И Достојевски се труди, да разграничи две бездне код Запада и Русије, онако исто, као што је он те две бездне разграничавао у душама појединих људи. На Западу je много културе, али мало Хришћанства, мало хришћанског, братског духа. У Русији има далеко више Хришћанства, али далеко мање културе. Запад je велики науком, a мален вером, Русија je велика вером, a малена науком. Западна наука je унела егоизам y свет, јер je унела атеизам. Народ руски гледа своју историјску задаћу y "служењу Христу", a кроз Христа y служењу целом човечанству; Западу je, напротив, стало до тога да ce докопа плена и господарства над целим светом.
Да je Ниче могао то видети код Запада, што je видео Достојевски, он би био задовољан. Но Ниче je видео код западне Европе оно исто што je Достојевски видео код народа руског, тј. видео je смирење и "служење Христу".
"Науку и занате можемо примити од Запада, али веру не, јер je и Запад нема", говорио je Достојевски. Западно Хришћанство сасвим ce механизовало и претворило y jeдну "насилничку институцију", која жели да господари, a не да служи. Католицизам, место да диже људе ка Богу, спустио je Бога на земљу. Протестантизам нема ничега позитивног: његов je смисао y протесту, y негацији. Нестане ли сутра католицизма, нестаће и протестантизма, јер ће нестати повода и објекта за протест. Но католицизма неће нестати, он ce обнавља, по мишљењу Достојевскога, y западном социјализму. Социјализам, овај атеистички католицизам, ходи y борбу са истом девизом, са којом и верски католицизам, са девизом: "Fraternite ou la mort" (Братство или смрт!). Социјализам, са својим атеизмом и егоизмом довршиће разорење Запада, које je римски католицизам почео. "На Западу, говори Достојевски, уистину нема Хришћанства и Цркве, мада има још много Хришћана, и никад их неће нестати." За Достојевскога су велики Хришћани на Западу; Дикенс, Шилер и Жорж Санд (ова последња "била je једна од најпотпунијих исповедница Христа, не знајући то ни сама"). Но њихов утицај на Западу није никакав: они ce више читају и поимају y Русији него на Западу. Злу судбу, отуда, прориче Достојевски Западу.
"Наступа четврти сталеж, говори он, лупа и ломи врата, и, ако му ce не отвори, сломиће их. Тај четврти сталеж неће прошле идеале, он одбацује све досадашње законе. Он не иде на компромисе и уступке, подупирачима нећете спасти здање. Уступци га само већма распаљују, - он хоће све. Наступиће нешто, што нико и не слути. Сви ти парламентаризми, све сада исповедане грађанске теорије, сва сабрана богатства, банке, наука, Јевреји, - све ће се то стровалити тренутно и бесциљно, - осим можда Јевреја, који ће се и тада умети снаћи..." "Све је то блиско, пред вратима. Ви се смејете?" "Блажени они, који се смеју!" "А ја, зар се ја радујем?" - пита се горко пророк.
Достојевски није то говорио из мржње, но, напротив, баш из љубави према Европи. "Европа нам је свима драга као и Русија - говори он, - у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја - сједињење свих нација тога племена, и још више, много више, до Сима и Хама". "Запад је наша друга отаџбина". Рус је на Западу као гоcт у своме дому. Европски народи гледају са страхом на Русе. Њихов страх потиче из неколико разлога. Руса је више од сто милиона. Руси знају све идеје Запада, Руси знају све језике Запада. Руси знају сву прошлост и све намере Запада, - а Запад не познаје ништа руско. Отуда бојазан западне Европе од Руса".
Достојевски обеснажује савршено ту бојазан. Он мисли, да ће Запад при своме паду једино моћи наћи спаса у Русији. Када се дигне онај четврти сталеж на Западу, о коме говори Достојевски, када дође "трећи устанак робова", како би то Ниче назвао, онда ће се "таласи разбити само о наше обале, - вели Достојевски - јер ће се тек тада јавно и очигледно показати свима до каквог је степена различит наш национални организам од европскога". "О, народи Запада и не знају, како су нам они драги!" - узвикује Достојевски. Кад се проломи Запад, тада ће Словени имати да кажу "нову реч" целоме свету. Та "нова реч" биће изречена не само на добро Словена, већ и на добро целога света, целога рода људског. Она ће се односити на сједињење свих народа, на општу хармонију, коначну братску сагласност свих племена, сходно Христовом јеванђелском закону. То сједињење биће не политичко и не економско, но сједињење "во Христје и во братствје".
Достојевски није проповедник политичког и економског братства, но братства основаног на љубави. "Будите браћа - говори он у својој Проповеди на гори - но не једино због економске користи, него због пуноће радосног живота, из пуноће љубави". Кад се, дакле, једном проломи Запад, тада ће се, иницијативом Словена, створити једно опште, светско братство, једно свечовечанство. Тад ће цео свет бити као један човек, један свечовек, јер ће тада цео свет живети једном душом, једном љубављу. И сваки ће човек напосе представљати свечовека у маломе, јер ће сваки у души својој осећати велику свесветску, свечовечанску душу и хармонију те велике душе. Када то буде, лако ће се тада остварити и братство политичко и економско; без онога првога пак, ово последње ће увек бити само једна лаж маскирана именом истине.
Засад само Словен је у стању бити свечовек, јер Словен познаје два света, свет западно-европски и свет словенски; човек са Запада познаје само Запад, - он има само једну душу. Словен има две душе: словенску и западноевропску. Душа словенска је отуда пространија, због чега су и идеали словенски пространији. Досадашња словенска историја састојала се у упознавању Запада, "у упознавању и извињењу западних идеала", како вели Достојевски. Ми смо познали Запад и опростили му његове уске идеале. И најшири идеали Запада уски су за словенску душу. У Европи сматрају Русе скоро све изреда за нихилисте, за разрушитеље свега онога што они нису зидали. То је факт, који Достојевски не одриче. Но он објашњава тај факт. Руси негирају западну цивилизацију зато, што им се она не свиђа, но они не руше као Хуни и Татари само ради рушења или из користољубља, него "ради нечег, - вели Достојевски - што, истина, и ми сами не знамо". Руси, који су на Западу разрушитељи, у Русији то нису. Белински је био европски социјалист, док је у Русији био и остао ватрени патриот.
Руси гледају у Европу као у прошлост, а у себе као у будућност. Иван Карамазов говори своме брату Алексију: "Ја хоћу да путујем у Европу, Аљоша,... и гле, ја знам да путујем само на гробље, но на најмилије, на најмилије гробље!" Руски народ је порочан и таман и грешан, - то је Достојевски видео боље него ма који други велики Рус - но руски народ има једну силу, којом живи. Та сила јесте Христос. Хришћанство на Западу постало је једна мрачна сила, која смета животу; Хришћанство у Русији је једна жива сила, којом народ живи. У народном Хришћанству, у Православљу, нема онолико логике колико има љубави, човекољубља, самопожртвовања. Но зар логиком свет живи? Не, но љубављу пре логике. "Заволети живот пре него логику" - то је философија Алексија Карамазова, коју он предаје своме безбожном брату Ивану. Заволети људе пре него логику, то је битно учење православља. "Погрешке срца теже су од погрешака ума", мисли Достојевски. Заиста, историја је показала да срце људско може доћи до далеко већег савршенства од ума људског, јер гле земља је више пута доживела примере савршене љубави, но није доживела ниједнога примера савршеног ума. Савршена је љубав у томе, да неко служи своме ближњем и да живот свој положи за друге. У "служењу Христу", говори Достојевски, или, другим речима, у "служењу човечанству" види руски народ свој, историјски задатак - не у господарењу светом, но у служењу свету. Но служење Христу или служење човечанству значи страдање: - страдање је отуда улога руског народа у историји човечанства, страдање у тежњи и борби за достигнуће свесветског јединства и братства. Достојевски предвиђа својим пророчким духом, да ће Руси и са њима сви Словени, имати много и много да страдају, јер је страдање судба њихова; зато нас он и упућује на страдање, на тај фатални пут, који је нама Словенима намењен, упућује и указује на "радост страдања". Треба страдати, јер у страдању има радости, то је једна од главних тачака филсофије Достојевскога. "Ово ти је мој завет" - говори старац Зосима Алексију Карамазову - "тражи срећу у страдању", наравно не у бесциљном страдању, но у страдању за добро свих људи. Сви смо ми криви за све, зато треба и да страдамо сви за све. Предсмртне речи старца Зосиме гласе: "Знајте, мили моји, да је сваки од нас напосе крив за све... сваки за све људе и за сваког човека на земљи".
То је суштина учења овога несумњиво најнеобичнијег и најгенијалнијег човека, кога је Русија дала свету, не само себи, но целоме свету, јер је Достојевски још за живота свога постао познат целом образованом свету и својина целог света. И Ниче га је познавао, но није му никад опонирао, иако Ниче није могао неувидети, да је Достојевски најмоћнији представник и бранилац оних, којима је он, Ниче, кроз свога надчовека оглашавао непоштедни крсташки рат. Да је Достојевски доживео издање Ничеовог "Заратустре", он би се извесно појавио као најмоћнији, најнеодољивији и најстраснији противник његов. Штета, што Достојевски није то доживео. У својој критици Ничеовог Надчовека, он би извесно још далеко рељефније израдио свој идеал Свечовека. Но још је већа штета, што је судбом изостала свака полемика између ова два човека, у којима су кондензоване све тежње њиховог и нашег времена. С тиме је изостала и једна титанска борба, какву свет одавно није видео, или боље рећи, какву свет сваки дан гледа, а не види. Јер гле, Ниче и Достојевски представљају два противположна света. У њима се оличавају Јудеја и Рим, Хришћанство и Паганизам, народ и деспот, вера и неверовање, нада и очајање, Христос и Антихрист. Надчовек је као једна висока камена статуа, рецимо као Неронова статуа од 36 м., која је стајала пред Колосеумом римским; свечовек је као цео један музеј мањих статуа и статуица и биста, у групи и напосе. Или надчовек је једно високо дрво насред гола поља; свечовек је као једна шума разноврсног дрвећа, узајамно испреплетаног и повезаног жилама, гранама, или бар сенкама. Надчовек одриче Бога, одриче морал, одриче друштво. Свечовек признаје Бога, признаје морал и признаје друштво. Надчовек гледа смисао човечанства у себи; свечовек налази свој смисао у човечанству. Надчовек је једна монада, огромна по димензијама; свечовек је једна организација од безброј много малих монада. Надчовек је противан свакој организацији јер свака организација захтева уступке од својих права. Надчовек је отуда противан и култури, јер културе нема без организације. И живот старих, отмених народа, који су Ничеу тако у вољи, био је од почетка организован и културан у извесном степену. И у основи тих првих организација и култура лежао је принцип: жртвовање своје личности једној широј организацији: породици, племену, народу, тј. лежао је један не надчовечански но један свечовечански принцип. С друге стране, садашњи народи Европе, за које Ниче мисли да су Хришћанством разнежени и ослабљени, непрестано још живе у односу један према другом господарским моралом, пуни жеље за освајањем и победом, и претрпани оружјем и ратним плановима. У својим првим делима Ниче је још мислио, да је нашао свој идеал код старих отмених нација. Кад је писао "Заратустру" Ниче је био већ при другим мислима. Њему је сад било јасно, да је један идеал, какав је он замишљао, био немогућ досад у историји, у народу, у друштву, у култури. Зато га је он дигао над свим овим и усамио. "Заратустра" је отуда најдоследније дело Ничеово. Ниче не говори више о отменим народима ни о отменим расама, но само о отменом једном човеку.
Русо и Толстој желели су да врате човека природи, да би га учинили јагњетом, Хришћанином: Ниче је хтео да врати човека природи, да би га учинио тицом грабљивицом и антихришћанином. Русо и Толстој нису погодили пут ка своме циљу; Ниче је погодио. Достојевски није хтео да враћа човека натраг, у примитивно, некултурно стање, куда су га враћали Русо и Толстој и Ниче. Он је веровао, да се идеал свечовека може постићи и идући напред одавде, где смо сад стали, и то идући кроз културу, не мимо културе. Културом и страдањем, или самим страдањем, пошто и у основи културе лежи страдање, - то је пут ка свечовеку Достојевскога. Ма колико да је овај идеал Свечовека недовољно философски обоснован, и ма колико да је он у неким својим потезима чак и несимпатичан, - он је ипак један идеал, кога људи као културна заједница могу имати. Но кад би сви људи имали самo тај идеал; онда би настао свеопшти мир у свету; онда не би било борбе међу народима, не би било борбе међу људима, не би било борбе ни у души појединог човека. Ко зна би ли тада и живота било на земљи? Исто тако: кад би сви људи носили у души својој само идеал Ничеов, они би се непоштедном борбом узајамно истребили, и онда би опет завладао свеопшти мир и тишина у свету, јер не би било људи у њему. Ко зна би ли и тада било живота на земљи? Но људи обично иду средњим путем и мешају идеале. Људима је Ниче симпатичан зато што подржава њихов егоизам, но људи се стиде да до краја следују идеалу Ничеову; људима је Достојевски симпатичан зато што он не изолује и не осамљује човека - људи се увек боје осамљености - но задовољава његов социјални инстинкт и везује га као један прстен у велики ланац човечанства, али људи се страше, да до краја следују идеалу Достојевскога. Надчовек и свечовек отуда чине сталан раскол у души људској и у друштву људском. Кад би се Ниче и Достојевски сјединили у једном човеку, тај човек би се звао Раскољников. Много је "Раскољникова" међу људима, но мало је доследних Ничеу и Достојевском. Лакше је и удобније не бити доследан; ко хоће пак да буде до краја доследан, тај има да бира: или Ничеа или Достојевског.
И Ниче и Достојевски су словенске крви, иако је Ниче постао апостол Запада, а Достојевски апостол Словенства. Кад би сутра заратио Запад са Русијом, Запад би ратовао у име Ничеа, тј. у име свога егоизма, Русија би ратовала у име Достојевског тј. у име Христа, у име свечовечанског сједињења и братства. Ова два болесна човека, Ниче - умоболни и Достојевски - епилептичар, завладали су душама целог културног света. Они су постали симбол и застава људима. Они исцрпљују цео геније најмодерније Европе. Ове две силе, које су до скоро биле више теоријске но практичне, почињу се све више примењивати у животу. Ниче и Достојевски нису више само две теоријске силе какве су Спиноза и Кант, но две живе силе, којима свет живи. Борба у име Ничеово и Достојевскога већ се овде-онде заподева. Но одсудна, страховита борба тек има да дође. Дух надчовека и свечовека ићи ће пред војскама. Један нов "устанак робова" предстоји, и, као што се извесно да предвидети, једна нова победа њихова. То ће бити друга велика победа Хришћанства у историји.
Поштујмо, господо, и Ничеа и Достојевског, поштујмо једнога као пророка Запада, а другога као пророка Истока, поштујмо их због њиховог генија и због њихове племићске искрености и смелости, поштујмо их обојицу - но у одсудном тренутку станимо уз Достојевског!

Свети Владика Николај


недеља, 23. јануар 2011.

Bach - Double Violin Concerto

петак, 21. јануар 2011.


На развалинама историје, човек подсвесно наставља свој рат против Бога. Мода је постала главни покретач и објекат свих људских жеља. Заслепљени мраком таштине, постајемо робови разних мода које долазе и пролазе, које се рађају и умиру, и које уствари откривају праву слику о духовном паду младих и трагичном стању њихових душа. Заборавили смо да мода одсликава дух времена, којим - како је говорио свети Игњатије Брјанчанинов- управљају духови поднебесја.
У ово постмодерно доба, мислимо да смо успели да се ослободимо тираније моде тиме што смо се определили за моду опште анархије, али уствари - опет је мода та која нас је шчепала за грло и дави. Стваралаштво младих и њихово изражавање пројављује ову чињеницу кроз своју несносно гласну музику и избезумљену уметност. Човеков рат против Бога увек претвара стварност у наказну стварност.
1924. совјетски архитекта Јуриј Аненков рекао је следеће: "Уметност ће достићи свој врхунац, тек тада када прецизна машина буде заменила непрецизну уметникову руку". Он би можда и био у праву да ту његову "машину" није начинио исти " несавршени" уметник: човек.
Данашња омладина схвата да се мисао тог уметника показала потпуно погрешном. Његова "прецизна" машина се извргла у сопствену супротност. Уметност се налази на самрти. Уметност је раније била начин да се пројави лепота, а данас се претворила у пројављивање крајње наказности. Данашња омладина и не уме ништа друго осим да кроз такво пројављивање наказности опише машинерију Нихилизма, у чијим су се зупцима родили на овај наказни свет, јер младе од малена и нису ничему другоме учили осим тој наказности те они и не знају ништа друго осим те наказности.
Међутим, ту је и она друга страна модерне уметности, где буја материјализам: то су "уметници" који се богате и постају славни тако што својом "уметношћу" досипају гориво у ту машинерију Нихилизма. Један од оснивача "модерне уметности", сликар Пабло Пикасо, сажео је ову чињеницу у једну једину реченицу, коју сви превиђају: " Прешао сам их све и намлатио брдо пара".
Новац је основно покретачко средство цивилизацијске машинерије Нихилизма. Савремена уметност обезбеђује гориво за ту машинерију, а ми смо ти који га купујемо. У овом пост-модерном добу тзв. "Музичка телевизија" (МТV), такође, служи тој машинерији. Она 24 часа дневно кљука своје следбенике звуцима и сликама троје инцестуозне деце модерног лудила: секса, дроге и насиља... а све то само ради - новца, новца, новца...
Оно што следи јесте прича коју је испричао један бивши алтернативни панк-рок музичар. Ради се о његовом искуству о ономе што се дешава и стоји "иза позорнице":
"Насилничке и махните радње које су музичари раније изводили на сцени да би дали снагу својим "револуционарним паролама", постале су сада атракција за публику, и људи данас плаћају огромне паре да би гледали музичара који је спреман да изгара на сцени физички, ментално, и на сваки други начин.
Има један тренутак - који настаје из потребе да се "надмаши" претходни концерт и да се постигне још већа слава - у коме све измиче контроли и музичар више нема власти над собом.
Међутим, испод еуфоричне маске све те помахниталости, може се осетити скривени задах смрти - задах труљења душе. Албум групе "Блек Сабат",[1] који носи наслов "Продали смо своје душе за Рокенрол", заудара у потпуности тим страшним задахом. Први пут када сам се сусрео са тим задахом моју душу је преплавио ужасан страх.
Био сам на коцерту групе "Блек Сабат", међу хиљадама других људи, гледајући бенд који је за мене увек представљао инспирацију и који је постављао стандарде и за моју сопствену музику.
У једном тренутку, током концерта, на сцену је долетела из публике једна ципела. Нешто касније, певач групе је подигао ципелу, помокрио се у њу и испио сопствену мокраћу. Гомила је прихватила овај огавни чин са страхопоштовањем и одобравањем, али мене је у срцу пресекла потпуно другачија реакција.
Схватио сам да бенд више не свира своју музику ради забаве, већ искључиво да би зарадио паре. Схватио сам да су они извели тај одвратни чин да би, на крају месеца, кући донели своју месечну плату. Схватио сам да они више немају никаквога избора у погледу тога како ће се понашати на сцени, да су постали робови свог сопственог имиџа. Ово ме је погодило, јер сам схватио да и ја сам идем истом стазом. Схватио сам шта сам у ствари до тада поштовао као свој животни сан. Схватио сам тада да ћу и сам постати живи пакао.
Погледао сам око себе и схватио да публику не чине ни андерграундери, ни панкери, ни "неприлагођени", већ да та публика представља пресек општег стања модерне омладине, пресек у коме су заступљене све друштвене групе. Схватио сам да нико од њих не схвата, као што сам ја то схватио, да иза читавог тог спектакла зјапи пакао: сви су пред собом гледали само групу људи који живе идеал модерног живота".
Најнесрећнији резултат овог процеса јесте то што хаотична и насилничка музика постаје све популарнија и доступнија све широј слушалачкој публици. И то је постало мода за којом не лудује само омладина, већ и читава јавност.
Има један начин играња који је популаран међу данашњом омладином и зове се "шутка",[2] при којој разјарени младићи скачу једни на друге и праве "гомилу", витлајући се, како је Ниче говорио, "тамо-амо, напред-назад, у свим правцима". ("И, има ли ичега горе и ичега доле?"). Насилнички испољавајући своју агресивност, таква омладина довршава Ничеову реченицу: "Зар се ми не суновраћујемо кроз бескрајно ништавило?".
Ова врста играња је некада важила као препознатљива карактеристика панка, јер је демонстрирала његово "лудило". Међутим, она је данас пронашла пут до средњошколских журки.
Овај тренд се, путем МТV-ија, пропагира најширој публици. Ужасне телевизијске слике мешају се са музиком, и све се то нуди младима који имају довољно година да умеју сами да "укључе машину" (телевизор). Како дете да схвати визуалне представе као што је, на пример, слика шуме где је дрвеће окићено фетусима који висе са грана; или призор у коме музичари беживотно висе на кукама за месо?[3] Музика која је некада била утеха људском животу постала је, данас, средство производње пакла на земљи, оно што нас вавикава на тај пакао. Лепота је данас разапета. 

Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут
 Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна
[1] Black Sabbath – у преводу значи црни шабат, црномагијска вештичија субота (прим. Прев.)
[2] Колико данас брзо напредује пост-модерно обезличење можемо видети на примеру поређења панкерске „шутке“ коа је још увек задржавала трагове неког међуличног односа и општења (макар кроз узајамно „шутирање“) и „психоделичног транса“, начина играња на рејв журкама, где свако за себе – без икаквог,општења са другим – сатима рејвује, тј. „бесни“ сатима... („to rave“ на енглеском значи пре свега „беснети“) – (прим.прев.)
[3] Поменимо само још једну од МТV реклама: из екрана телевизора пред којим седи младић и девојка, излеће седмоглава авет-аждаја у облику слова МТV, која потом насрне на ово двоје  ладих људи, прождере их живе и потом поврати само њихове кости и поново се врати у екран телевизора. Или, пак, ону , у којој пост-модерни Адам и Ева стоје пред телевизором и прихватају предлог змије (сатане) узимају и загризу јабуку на којој пише МТV, после чега све нестајеу хасоу. (прим.прев.)