четвртак, 30. децембар 2010.

СОЛИДАРНОСТ

У оквиру многих акција подршке заточеним друговима, руски револуционари су издали ново музичко издање - компилацију са 18 песама у славу затворених другова. Сав приход од продаје овог диска ићи ће у фондове за помоћ заточеницима.

1. Партизан – Свободу Русским Националистам
2. Сокира Перуна – Грати
3. Warlord – Thrill of it All
4. Хук Справа – Разделенный Фронт
5. Россия – Совесть Расы
6. M8L8TH – Мы с Тобой, Брат
7. Гр.Ом. – Узникам Совести
8. 2KF – Дух Свободы
9. Bad to the Bonehead – … А Завтра – Целый Мир
10. Death Penalty – Правосудие
11. Budd White – Талицы Блюз
12. Comrades Till The End – Set Them Free
13. Бiдодуб / Садко – Нацiоналiст
14. Молот – Политзаключенный
15. Цирюльня – Кровь Богов
16. Antisystem – Ты Вернешься к Нам
17. Ар`я Варта – Узникам Совести Посвящается
18. Сокира Перуна – Боль о Друге

среда, 29. децембар 2010.

ПРИЧА О FIAMMA-и (1995-2010.)

У продаји је фантастична књига која говори о 15 година активизма овог познатог патриотског социјалистичког покрета. На укупно 192 стране које говоре о историјату и свим дешавањима везаним за делатности покрета, наћи ћете мноштво фотографија које свакако допуњују читаву причу. Њихова озбиљност, образованост и посвећеност може да послужи за узор свим националистичким делатницима у Србији. Само да напоменемо да су управо у Movimento Sociale Fiamma Tricolore узели учешћа и многи стари активисти из Културне Асоцијације Veneto Fronte. Надамо се да ћемо једном бити у прилици да приближимо њихову борбу и идеале србским друговима преко адекватног текста или интервјуа. За све колекционаре ево адресе за набавку: alfiodimarco@libero.it

уторак, 28. децембар 2010.

Liberez Vincent Reynouard!

понедељак, 27. децембар 2010.

OFENSIVA NS

Изашао је и трећи број магазина "Ofensiva NS" који уређују Аутономни Националисти из Темишвара. Можете га наручити на адресу: natimisoara88@yahoo.com

недеља, 26. децембар 2010.

МАРШ ВО "СВОБОДА"

Активисти партије ВО "СВОБОДА" одржаће марш у спомен рођења Степана Бандере, украјинског националног хероја, борца против јудеобољшевичке куге који је и данас симбол борбе украјинских патриота за националне идеале и европско јединство.

петак, 24. децембар 2010.

ОБНОВА бр.4!




Другови, изашао је и четврти број србског национал-социјалистичког магазина “Обнова”. На 56 страна можете прочитати сјајне идеолошко-политичке текстове. Обрађене су и револуционарно-активистичке као и економско-социјалне теме (до сада прилично запостављене код нас), ексклузивно објављени на србском језику по први пут после рата говори Фирера и др Гебелса, а ту је и незаобилазна револуционарна поезија из наших редова. Но, да кренемо редом:

-Реч уредника

-Наша национална револуција!

-Србски народни отпор (путеви србског отпора глобализму, либерализму и североатлантском империјализму)

-Нови национализам (сјајан текст који објашњава наше, национал-социјалистичко схватање национализма)

-Основи Нације-Др Бранимир Малеш (Крв, односно раса као темељ нације)

-Село, извор народне мисли

-Србски Социјализам

-Демократска или тоталитарна цивилизација-Др Лазар Прокић

-27. март-Др Димитрије Најдановић

-Бесмртне заслуге генерала Недића за спас србског народа-Д.В. Љотић

-Са речи на дела!

-Србски народни мит и Европа-Др Мирослав Спалајковић

-Словенско јединство као основа европског препорода

-Србска јабука-прича о верности и љубави србског војника према Отаџбини

-Социјална свест нашег сељака

-Револуцијом против демократије

-Радничко питање

-Мир без незапослености-Др Хајнрих Хунке (НС економија)

-Будућа Европа-Др Јозеф Гебелс (Обраћање чешким интелектуалцима и новинарима 11. септембра 1940.)

-Бољшевизам и европска међународна заједница-Адолф Хитлер (Фиреров говор из јесени 1937. објављује се по први пут после рата)

-Револуционарна поезија: Буђење Европе, Србском сељаку

За више информација пишите на адресу уредништва: obnova_zine@yahoo.com

понедељак, 20. децембар 2010.

О "СЛАБОСТИ" И СНАЗИ ХРИШЋАНСТВА


После толико дуго усађиваног порицања духовног света – сасвим је разумљиво да се у посткомунистичкој Русији, из нагомилане радозналости, психолошко клатно зањихало на другу страну: ка „духовности” сваке врсте, све до предавања окултизма у неким школама (штајнеријанство, рерихијанство) и сеанси магије на државној телевизији (Кашпировски и други). Немајући представу о томе уз какав јединствен морални напор човек може да узраста ка истинском духовном свету, многи радозналци настоје да стекну „духовност” лако и одмах, у готовом виду, „ради побољшања здравља”, не размишљајући о њеним својствима и последицама.

Посебно место у овом низу појава заузима интересовање за руско паганство (незнабоштво), јер се оно поткрепљује култом физичке снаге и здравља нације... Поред тога, „добра намера” да се физички ојача ослабљено тело државе, само повећава њено духовно саморазарање, јер паганство разматра нацију углавном као биолошки организам, не осећајући духовне темеље националне самосвести и сам циљ постојања нације.

Треба одмах рећи да је једна ствар – паганство (незнабоштво) као етнографија: народне песме, игре, обреди и традиције. Њих треба брижљиво чувати, јер су у њима наши национални корени, нама драги и драгоцени. Старије паганство још није знало за Истинитог Бога и зато наше претке немамо за шта прекоревати: они су били на свом историјском путу ка истинитој вери и, када је дошло време, изабрали су је свесно, душом и срцем, створивши велику Православну државу. Друга је ствар – садашње неопаганство (ново незнабоштво), које одступа од моралног избора наших предака, тежећи да сасече до корена хиљадугодишњу крошњу – круну великог дрвета хришћанске културе и да у пању који је остао стекне „здрави национални идеал”.

Управо то и нуде руски неопагани, који чак издају и специјалне књижице против Хришћанства (А. Иванов, В. Авдјејев, В. Јемељанов), са „убиственом”, како им се чини, аргументацијом. Једна од политичких организација, која је назвала себе „Руска партија”, то је изразила и у свом програму: „ Хришћанство, које проповеда идеју богоизабраног израиљског народа, треба сматрати за јеврејску идеологију и страну религију, која је допринела успостављању ционистичког ропства у Русији” („Руске новине”, 1992., бр. 5). Овде је основни аргумент у томе да је Хришћанство „религија робова”, која „слаби нацију” пре свега пред Јеврејима, да су баш они нама специјално „потурили” ту религију ради успостављања своје владавине.

У свакој од сличних антихришћанских публикација има проклет-става, богохулних изопачавања Светог Писма и извртања смисла, а све се то дешава из очигледног незнања и неосећања Православља. Јер у СССР-у ни у школи, нити пак у високошколским установама, томе нису учени: атеисти су бодежима пробадали то страшило „хришћанства”, које су сами и направили да би изгледало што примитивније. Поред тога, атеисти су, као и пагани (незнабошци), тврдили да је Хришћанство „религија робова” и инстумент „подјармљивања маса од стране експлоататора”...

Да би доказали како је Хришћанство „ропско”, незнабошци га увек своде на тезу: „окрени непријатељу и други образ”. Међутим, ипак, овде се ради само о своме образу, а то значи: опрости свом личном непријатељу, немој му се светити и не умножавај зло, али ни у ком случају не окрећи непријатељу образ ближњега, него га заштити чак и по цену свог живота! А он ће исто тако заштити тебе.

Хришћанско смирење није смирење пред злом, него пред Богом. Израз „слуга Божији” значи и признање Божије свемоћи, и спремност да се боримо за остварење Његове замисли о свету, а ту је „слуга” дужан да се претвори у храброг војника у бици против зла. Наш Светитељ Теодосије Печерски с тим у вези говорио је:

„Живите мирно не само са пријатељима, него и са непријатељима, али само са својим непријатељима, а не и са Божијим непријатељима”.

Сам Христос је применио силу ради заштите светиње: изгнао је из храма трговце и мењаче који су га скврнавили.

Спој таквог „служења”, слободе и храбрости Хришћана, видљив је у речима Апостола Петра, који је говорио:

„Будите... покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару; ако ли намјесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине. Јер је тако воља Божија да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи; као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије” [1 Пет 2, 13-16].

Ове речи показују и лажност тврдње да Хришћанство тобоже заповеда да се „ропски” потчињавамо свакој власти, „јер нема власти да није од Бога” [Рим 13, 1]. Апостоли су говорили о самом принципу власти супротном од анархије и имали су у виду власт која и сама служи Богу, као што је наглашено у наставку ових речи:

„јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла... Јер је (старјешина) слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се...” [Рим 13, 3-5].

Дакле, апостоли су под влашћу имали у виду закониту позитивну силу државе, а не узурпацију пуномоћја власти од стране оних који имају неморалне и рушилачке циљеве. О односу Хришћана према недостојној власти, можемо судити по речима Христа о Ироду или Светих Отаца о Јулијану Одступнику. И наш Преподобни Јосиф Волоцки (један од најчистијих идеолога царске власти), отворено је тврдио да неправедни цар: „није Божији слуга, него је ђаво”, и да му се треба противити чак и под претњом смрти. Свети Митрополит Филип, који је смело изобличавао Јована Грозног, пример је за то.

Дакле, Хришћанство уопште није слаба религија, него благородна и мужаствена. Довољно је да се осврнемо на руску историју, како бисмо увидели каква је била наша „хришћанска слабост”: објединили смо у једну целину државу, која чини једну шестину копна. При том не толико силом колико добром, доносећи узвишенији морал, али не посежући за самобитношћу народа у чије земље смо ступали, јер би без тога, по свој прилици, било немогуће задржати те земље и сачувати те народе... У томе је велика разлика Руске империје од колонијалних. А чињеница да се за време бољшевичке владавине руски народ претворио у донора (даваоца крви), експлоатисаног од стране националних покрајина (граничних области), објашњава се тиме што је био свесно сломљен управо његов Православни духовни стожер. Русима је било допуштено да постоје и да служе циљевима комунистичке партије у виду радног тела без душе.

Оно што је најважније: Хришћанство је боље од паганства не зато што је створило такву Империју и не зато што смо за хиљаду година ми навикли на њега, него зато што је хришћанство истинито. Једино Хришћанство објашњава смисао живота човека, као и смисао историје, универзално обухватајући и решавајући све најсложеније противречности земаљског света: између личности и друштва, слободе и државне принуде, смртности човека и апсолутног смисла његовог живота, између света који „у злу лежи” и неопходности чињења добра у том свету. То је религија која је:

– крајње личносна, јер проповеда пут личног спасења човека кроз стремљење ка савршенству, ка разоткривању у себи „лика и подобија Божијег”;

– крајње саборна, јер указује на главно средство тог спасења и усавршавања: кроз љубав према другим људима све до саможртвовања;

– крајње слободна, јер је замислива само као слободно служење човека тим вредностима–унутрашњом одлуком, кроз ново духовно рођење (ради чега је потребна огромна духовна самопринуда над „старим човеком” у себи, а таква победа над собом, далеко је тежа и значајнија него кад избијемо „око” или „зуб” непријатељу...);

– која крајње дисциплинује и обавезује човека да следи Истину – најочигледнију Истину, а онај ко је позна постаје њен добровољни служитељ: „слуга Божији”; управо зато, Хришћанство се распространило по свету – кроз Крсни подвиг Христа и мноштво Његових следбеника мучених до смрти, који су показали своју духовну узвишеност над незнабошцима, а не зато што је обећало било какве материјалне користи;

– која потпуно уважава и открива величину човека као бесмртног бића, створеног по лику и подобију Божијем; која проширује границе човекове личности изван привремених граница живота – до Царства Небеског. Само у оквиру хришћанске културе, која надвлада антиномију духа и материје по аналогији са несливено-нераздељивој богочовечности Христа, оплемењују се све уобичајене земаљске појаве као што су брак, рад, држава, све до приватне својине, која се из природно-инстинктивне неминовности сублимира у духовну вредност служења, које превазилази свој економски и материјални значај;

– и, најзад, то је религија крајње праведна, јер је Бог тако уредио свет да ће на крају крајева победити добро и Царство Божије, а наш задатак је да схватимо смисао текуће борбе добра и зла у свету и да у њој заузмемо одговарајуће место, од чега зависи наша посмртна судбина, да за то сазревамо током целога живота, јер никада није касно да то учинимо: да кроз друго рођење постанемо „слуге Божије” – храбри војници у битци против сила зла.

Овим особеностима Хришћанства (тачније, Истинског Хришћанства – Православља), разрешавају се и све друге антиномије, нерешиве у другим идеологијама, јер за њихово решење, неопходно је разумети човека, друштво и свет као духовну целину, а западно раздељење света на аутономне, међусобно независне сфере (религија, наука, уметност и власт са њеним трима независним гранама), само покушава да решава те проблеме формално-јуридички и равнодушношћу према духовном циљу живота. Зато се паганска критика Хришћанства на примерима ових или оних грехова западних конфесија (инквизиција, индулгенције, екуменизам и масонство, и томе слично) не може применити на Православље. Случајеви пак одступања Православног свештенства од Истине, само говоре о узвишености Православног идеала, која не одговара могућностима свих (као ни колебљивим људима типа В. Розанова), али човечија слабост не може да укине Истину коју је открио Христос…

У позадини горе истакнутих веома сложених историософских проблема и наше древно словенско паганство, на нивоу је збирки наивних, старих добрих прича. Нека оно задржи то своје место у нашем животу: то је доба нашег националног детињства. Не треба га надмено одбацивати, јер је код нас, Словена, и незнабоштво било особено. Неким његовим својствима можемо да се поносимо као својим предхришћанским темељем, услед чега је руски народ примио Хришћанство лакше, природније и потпуније од западних народа. Међутим, паганство нам више неће помоћи у данашње доба, када је за спасење потребно нарочито знање које пружа само Православно вероучење... Дакле, руска идеја у култури и политици нераздвојно је повезана с Православљем, не само зато што је оно прожимало сву руску културу и што треба да останемо верни нашим прецима, него и зато што нас на то обавезује морални императив служења ономе што је долично и испуњавања мисије „Оног који задржава”, без чега ни цео свет неће моћи да постоји. У томе се и састоји Божија замисао о Русији (...).

Главна опасност која прети Русији у посткомунистичкој епохи, јесте неразумевање те своје предодређености и духовних размера текуће борбе добра и зла у историји. (...) Управо ово и не жели да зна наше неопаганство, које иступа у виду разних патриотских нехришћанских идеологија и органа штампе. Наравно, у њему можемо видети оправдано одбацивање и комунизма, и егоистичког космополитског капитализма, и уопште свих болести које су последица апостасије, одступања човечанства од Хришћанства. Међутим, неопагански рецепт није пут борбе, него њена замена опасним утопистичким покушајем бекства од наслућене Апокалипсе у утробу историје.

Историја се не може преокренути. За „задржавање” ширења Тајне безакоња у свету, сада имамо само једно средство: извлачење духовне поуке из катастрофе XX века и покајање због нашег одрицања од Бога и од свог светског позвања. Тако је некад, највећи град библијских времена, Ниневија, успео да исходује опозивање пророчанства о својој пропасти (Књига пророка Јоне). Може ли Русија да понови то чудо ради целог, света и да се врати на свој историјски пут ради коначног раздељења добра и зла пред очима свих народа?...

У томе је суштина и циљ наше катастрофе XX века. Како се она још увек наставља, сада већ у новој форми, то значи да наш народ још није до краја схватио њен смисао. Можда нам још предстоје нове жртве и губици. Међутим, враћајући се на основну тему и наслов чланка, сетимо се јеванђељских речи:

„Сила моја у немоћи се показује савршена” [2 Кор 12, 9]; не иштите земаљска добра и спољашње успехе, које „незнабошци ишту... Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати” [Мт 6, 32-34].

Михаил Назаров

уторак, 14. децембар 2010.

B&H HELLAS, број 29!


Interviews: Right Wind Resistance (New Zealand), Timebomb (Germany), Sons Of Europe (Hungary), Prison Bound / Dernier Guerrier (Canada)

Articles: ISD MMemorial Argentina 2010, White Fest Sao Paulo 2010, Antonio Tejero Molina, PASOK, Lyrics, When we are more "animal" than the real animals, Galinos Psysician - Philosopher, Musical News, Fotos, Political – Social - Ecological Timelines,...

понедељак, 06. децембар 2010.

ЈЕВРЕЈИ И АМЕРИКА


Није никакво чудо што је јеврејство понекад символички показивало своје саучествовање у најјачим ударима на Православну државност, као што је то било, на пример, приликом убиства првог руског самодршца, Андреја Богољубског 1174. године.

Символично је и оно што се догодило са Православном Византијом, коју су разорили Турци. Јевреји су у томе видели „суд божији” над Хришћанством, а јеврејски историчар пише: „Јеврејски и марански оружари и познаваоци ратне вештине, који су услед принудног крштавања били приморани да напусте Шпанију, а који су нашли себи уточиште у Турској, знатно су допринели паду Византије”, добивши као награду од турских освајача „гостопримљиво уточиште”: султан Мухамед II „позвао је врховног рабина у савет министара и одао му све могуће почасти” (Грец Г. „Историја Јевреја”, Одеса, 1908, т. 9, стр. 165-168). У Турску се упутила велика бујица Јевреја, у то време протериваних из западноевропских земаља. „Они (Турци), могли су у потпуности да рачунају на верност, поузданост и корисност Јевреја”. Тако су, протеравши Јевреје, „хришћански народи на известан начин сами дали својим непријатељима, Турцима, оружје, захваљујући коме су ови стекли могућност да њима (хришћанским народима), наносе пораз за поразом и понижење за понижењем” (Грец Г., исто, т. 10, стр. 23). Посебно, Јевреји су, контролишући сву источну трговину и царину, „стекли велика богатства, која су већ тада давала власт”, те преко султана успешно утицали на европску политику, пише Грец. (Ту треба узети у обзир међународни карактер јеврејске финансијске власти, од које је зависила већина западноевропских дворова). „Власт (Јевреја) била је, заиста, тако велика”, да су се хришћанске државе „обраћале њима са молбама... да султана покрену на рат” против једних или других својих супарника. Уз то, богата Јеврејка Грација Мендесија, која је припадала банкарском дому чији су дужници били „немачки император и владар половине света, Карло V, краљ Француске, као и мноштво других кнезова”, „користила је утицај управо краљева... Њу су називали Јестиром тога доба”. Поред тога, „јеврејске жене... за време владавине султана Мурата III, Мухамеда IV и Ахмеда I, посредством харема, задобиле су велики утицај. Међу њима се нарочито истицала Јестира Киера... Она је расподељивала државне положаје и постављала војне команданте”. „Хришћанске владе нису ни наслућивале да је ток догађаја, који их је увлачио у свој вртлог, био покретан јеврејском руком. Ово последње се нарочито упадљиво показало поводом избора пољског краља”, корисног за Турску и за јеврејство, гордио се Грец. Тако су Јевреји у Пољској добили „режим најповлашћенијег друштвеног слоја (нације)” (Грец Г., исто, т. 10, стр. 289-358).

Ипак, своје главно антихришћанско земаљско упориште, јеврејство је тих година почело да ствара на другом континенту–у Америци. То се догађало истовремено са руским постајањем свесним себе као Трећег Рима: Божија Замисао и „тајна безакоња”, као да су се развијале утркујући се...

Како смо раније истакли, западна цивилизација се ширила оружаном силом, већ у Европи „бришући са лица земље варварске народе” (Тојнби А.: „Схватање историје”), а затим је са још већом грамзивошћу и суровошћу прешла на други континент. „И у овом колонијалном кретању, истакнуту, да не кажемо одлучујућу улогу, играли су Јевреји” (В. Зомбарт, „Јевреји и привредни живот”, гл. VI), чија се расистичка религија најупадљивије испољила у навали на мање развијена племена: финансирање освајачких и пљачкашких експедиција, уништавање Абориџана, међуконтинентална трговина робљем у размерама од више десетина милиона људи, током XVI-XVIII века, монополска трговина најважнијом колонијалном робом. Све је то донело огромне приходе, који су били покретачем западне колонизације света.

„У Јужној Африци и Аустралији... сав економски развој треба готово искључиво приписати њима”, а „Америка је на свим својим пољима делатности, земља Јевреја”, констатује Зомбарт: „Јевреји су најтешње и крајње необично повезани са открићем Америке. Стиче се утисак као да је Нови свет био откривен само за њих...”.

То се подударало са протеривањем Јевреја из најважнијих европских трговачких градова у XV веку: Аугсбурга (1439.–1440.), Страсбурга (1438.), Ерфурта (1458.), Нирнберга (1498.–1499.), Улма (1499.), са Сицилије (1492.), из Португалије (1497.); почетком следећег века из – Регензбурга (1519.), Напуља (1540.–1541.), Венеције (1550.)... „То је била епоха у којој се јеврејство Европе ускомешало и покренуло као мравињак у који је заривен штап... Масе Јевреја биле су принуђене да емигрирају... у области Новог света које су давале веће наде” (Зомбарт В., исто, стр. 12-13, 33).

Веома је символично да је и само откриће Америке засновано на јеврејском новцу. Предпоставља се да је и Колумбо био маран (притворно, лажно крштени Јеврејин), те да је, према документима, „први Европљанин који је ступио на америчко тле, био Јеврејин” (В. Зомбарт). То се подударало са протеривањем Јевреја из Шпаније 1492. године, баш пред навршавање 7000 година „од постања света”, што су многи савременици повезивали са његовим очекиваним крајем. Међутим, Бог као да је продужио историју, испустивши из Европе, као пару из котла, у њој сазрелу „тајну безакоња” на нови континент. Тамо је она дошла до изражаја у својим сопственим структурама власти, стварајући их у складу са својим духом и ради свог глобалног циља. „Сједињене Америчке Државе добиле су свој економски поредак, углавном под утицајем јеврејских елемената” (Зомбарт наводи и аналогна мишљења председника САД).

По свему томе, америчка држава представља јединствену творевину: саздана од денационализованих отпадака мноштва народа, на крви десетина милиона уништених староседелаца, изграђена радом робова довезених из Африке, украшена масонском државном символиком, земља чији се становници клањају капиталистичком „златном телету” под јеврејском контролом... „Оно што називамо американизмом, по својим главним обележјима, није ништа друго до кристализовани јеврејски дух” (Зомбарт). У појави САД „тајна безакоња” је створила своју сопствену васељенску империју – праобраз свесветске империје Антихриста – на основу оне исте материјалистичке идеологије којом је ђаво кушао Христа у пустињи…

Михаил Назаров