субота, 29. мај 2010.

НАРОДНИ ЗАХТЕВИ И СОЦИЈАЛИЗАМ - Dr Joseph Goebels

NSDAP никада није нагнала на сумњу да јој име не одговара, те да није социјалистичка партија. За нас, Национал Социјалисте, социјализам није етикета помоћу које желимо да привучемо марксистичку радничку масу, већ дубока унутрашња потреба која није произашла из променљивих осећања, него из разумних политичких сазнања. Желимо државу у којој је рад, а не новац господар производње и имамо вољу да подредимо економски живот нашег народа том часном начелу.

Дакле, немачка позиција је таква да нема говора о новом поретку нашег економског живота. У Немачкој нема више ничега што би се могло социјализовати, јер је пацифистичка политика грађанских марксиста и марксистичких грађана бесмислено расипала немачки посед на свим подручјима, нарочито на подручју производње, тако да нам данас у Немачкој не припада ни најобичнији камен. Кривицу за то не сноси једино капиталистичка, лоповска економија приватника (како то кажу марксисти), нити једино издајничка социјал-демократска политика одрицања (како говори становништво). Обоје, међусобно сарађујући, имају исти циљ и зато читава одговорност за националну катастрофалну ситуацију лежи и на становништву и на марксизму.

Док год траје таква ситуација, мора трајати и унапређење социјализовања економског живота нашег народа, једнако као и национализовање.

План Young (подразумевао је немачко плаћање ратне одштете од две милијарде марака годишње, прим. прев.) који ових недеља треба да буде наметнут немачком народу, има изразито антисоцијалистички и антинационалистички карактер. На једној страни, он уништава сваку даљу могућност за социјално разумевање унутар немачког народа, а на другој, поновно достизање наше националне слободе и части. Борба против овог ђавољег захтева јесте ствар и немачких социјалиста и немачких националиста.

Народ који је уговором присиљен да шездесет година плаћа иностранству сваке године суму од две милијарде, које не може да оствари сопственом марљивошћу, него их мора испумпавати помоћу залагања свог националног поседа, тај народ нема право да прича о социјализму: он је добра мазга за ношење терета светског капитала. Против тога се ми као социјалисти боримо. И даље: народ, који своје најпримарније органе, као што су железница, ковнице новца и економија, залаже и коме иностранство диктира понашање Војске, чији живот не одређује законодавство сопственог парламента, него наметнути диктати његовог непријатеља, тај народ нема право да прича о национализму: једно од највећих непријатељевих права јесте полагање диктата на туђе, покрадене плантаже милитаризма. Против тога се ми као националисти бранимо.

Дакле, ми Национал Социјалисти, имамо у нашој борби против Young-а двоструки циљ: социјалистички и националистички. Ми желимо да сломимо те Young-ове ланце да би ослободили пут немачком национализму. Ми тада делујемо као Национал Социјалисти!

Ако се ми у тој борби служимо захтевима народа, онда је то само тактичко средство помоћу кога покушавамо да дођемо до свог циља. Средства која при томе користимо су различита. Циљ остаје исти. Ако нам се код употребе одређеног средства придруже неке групе људи чији погледи се дубоко разликују од наших, пре свега у социјалистичком, али ако боље промислимо и у националном смислу, онда то још увек није доказ о исправности тог средства. Шта друге групе желе да постигну тим средством, нама је свеједно. Од важности је шта ми тиме желимо постићи и да ћемо ми достићи свој циљ, наиме даље припреме за коначну борбу око унутрашњег и спољашњег ослобођења Немачке, за то гарантује честитост нашег политичког вођства, доследност нашег програма и оштра дисциплина наше организације. Са нашом јасноћом и доследношћу се не може упоредити ни једна група која би нам се могла придружити.

Када социјал-демократа уводи захтев за одузимање власништва над банкама и берзама Јеврејима (који су 1914. дошли овде са истока) и социјализовање тих установа, не би ли и ви у томе учествовали? Наравно! А зашто? Зато што би то био захтев искрено социјалистичког и националистичког карактера. Колико је то важно у борби против Young плана? Овде нам се мишљења размимоилазе: за Young-а и тиме против националистичке будућности! Против Young-а и тиме за слободу нашег рада и за васкрсење наше части. Зато не само да ми учествујемо у борби против Young плана, него стојимо овде, као и увек, са јасним циљем и револуционарним тежњама у првим линијама фронта.


Der Angriff

16. септембар 1929.

петак, 28. мај 2010.

Трећа годишњица

понедељак, 24. мај 2010.

SS ветеран наставља борбу!


Бивши SS официр, Тед Џанкер (87), направио је на свом имању у Винсконсину (САД) меморијални центар у част Адолфа Хитлера. Смисао меморијалног центра је, према његовим речима, да се избори са предрасудама Американаца према Хитлеру и идеји Национал Социјализма, као и да допринесе расветљавању праве истине о Трећем Рајху и Другом светском рату. Према речима овог часног ветерана, у својој књизи Моја борба, Хитлер нам је указао пут за будућност... Обавезно посетите његов сајт: www.tedjunker.com


Путем Обилића...

Сви Црногорци старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића за свог духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве већ га и сањају. Кад су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу...

Јован Цвијић

недеља, 23. мај 2010.

Видимо се у борби!


Крв Ваших древних Аријевских предака Вас зове. Зове Вас да одговорите на позив или да изаберете сигурну смрт и нестанете у ватри и пламену који ће ускоро прождирати наше земље. Сада је време да се борите за спас наше Расе и Народа, и не дозволите више нашим непријатељима да се смеју, јер им неће бити смешно када закуцамо на њихова врата и урадимо им оно што су они хтели да ураде нама. Видимо се у борби!

Jeff Schoep,
вођа америчког
National Socialist Movement-a

Срећан Празник!


ДУХОВИ, Тројицa, Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после Васкрса, па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). У Цркви се на Педесетницу светкује спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле.

У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку.

Ово је један од највеличанственијих хришћанских празника из апостолског времена (Дап 2,1-22). Богослужења на Педесетницу одликују се вечерњом службом, која се обавља у наставку Литургије, као спомен на то што су се Апостоли одмах разишли по свету да проповедају; на њој се читају молитве Св. Василија Великог; у њима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас он све удостоји небеског Царства. На овај празник, богословски назван и Тројице, јер се појавило и физички Tpeћe Лице Свете Тројице - Свети Дух, Православна Црква украшава храмове, у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (Св. Григорије Богослов, Проповед 44).
Тог дана цркве се ките зеленим гранчицама и посипају травом. Догађај овог дана представља се на икони: скуп Апостола, а међу њима и Света Дјева Марија Богородица, и над главама сваког по један пламичак као ватрени језик. Но, може се представити и у облику три путника, кад се Бог код Мамвријског храста, јавио праоцу Авраму (1 Мој 18,1-2).
Овај празник се повезује и ca старим временима, када се славио празник жетве, радости и љубави. Десет девојака обуку се и оките лепо, па зађу од куће до куће, а међу њима је једна краљ, једна краљица, једна барјактар, а остале су дворкиње. Држећи јатагане обавијене пешкирима, играју и певају песме ο женидби, удаји, просидби, срећном састанку, радости око деце. Тројице се славе као велики празник у Шумадији. Тог дана ишле су многим селима крстоноше.

субота, 22. мај 2010.

14/83!

Влада Рајха види Хришћанство
као неуздрману фондацију
етике и морала народа...
Адолф Хитлер
Говор у Берлину,
23. марта 1933.

четвртак, 20. мај 2010.

Националисти против насиља над животињама!


ТРИ НАЛИЧЈА ЈЕДНОГ ЛИЦА

После Светског рата настало је беспримерно рушење свих основа на којима је почивао наш народ и његов живот. Ништа није било поштеђено од помамног беса рушења. Све рушилаштво руковођено је једном заветном мишљу: разорити суштину народа, народ као такав. Нас овде интересују, пре свега доктрине тих рушилачких снага и њихов заједнички корен. Рушилачке противнародне силе: либерална демократија, масонство и комунизам. Заједнички корен: јеврејство!
Народ као сложена органска целина, за либералну демократију није ни постојао. Народ је виђен и третиран као прост збир јединки, бесциљно и развезано расут географским простором. За демократију постојао је искључиво појединац. Појединац као клупко себичних нагона и његов најближи пауков свет. Јединка је подигнута до апсолута и проглашена за „мерило свих ствари“. Из овог теоријског става нужно је следио други: култ безграничне слободе јединке, уствари култ самовоље појединца. Ова крајност теорије родила је другу крајност праксе: ропство јединке. Баш по оном Платоновом златном закону, који је он ишчитао из политичко-демократског феномена свог времена. „Претерана слобода не претвара се ни у шта друго до у претерано ропство.“
Марксистички комунизам је мисао механичког колектива демократије још више подвукао. Он је био и остао продужење либерално-социолошке механистике, број тамо, број овде. Он не само што није видео народ као органску структуру, која је свим својим сушта супротност збиру, већ је својим учењем и делом намерно разбијао народ као целину. Разни облици демократских партија у нас имали су у комунизму свог партијског близанца. Разлика је између њих само у степену, нипошто у суштини. И овде је, као свуда, комунизам марксистичког кова био органско продужење демократског либерализма.
Што су демократија и комунизам у нашој домовини, као у целом свету, учили и радили јавно, масонерија је то чинила тајно. Иза дебелих застора она је ковала заверу демократије по интернационалним рецептима. И тако култивисала једном посебном мистиком фанатике демократије. Мисао органске целине присвојила је масонерија само за себе и своје унутрашње устројство. Национализам јој је био један „живописни гоблен“ у низу других украса.
Све ове колико интернационалне, толико антинационалне силе, нису биле спонтане, самоникле. Баш судећи по њиховом заједничком рушилачком ставу према народу оне морају имати заједнички корен, иако се по имену и методу разликују. Тај је корен брижљивом анализом пронађен, то је дух јеврејства!
Ако се пажљиво осмотре сложене и испреплетане манифестације јеврејског духа, запажа се да свевладалачки нагон „изабраног народа“ дејствује углавном у три димензије: у економији, култури и политици. Другачије речено: три воље једне и исте основне тежње за пантократијом, за свевладавином у свету, носе мисао јеврејског политичког месијанизма. То су: капиталистичка, културна и политичка воља Израиља.
Јеврејска капиталистичка воља, воља за свесветским богатством, већ је продрла. Кад? Са појавом демократије јавља се фуриозни стил капиталистичког живљења. Либерализам у економији уништава све обзире богаћења. И даје јеврејству легитимитет за крајње остварење њиховог мамонизма. То јест: њихова до религиозног заноса појачана воља за богатством. Процес европске „демократизације“ јесте уствари процес јудеокапитализма, процес ливења златног телета народа под Синајем. Док су други народи, омамљени неким идејама слобода, певали славопоје и лили крв, дотле је јеврејство користило слепило њиховог заноса и похарало њихово благо. Шта је у крајњој линији либерална демократија? Ништа друго до возило, превозно средство јеврејске капиталистичке воље! А економски либерализам само неизбежна последица либералистичко-демократског Weltanschauung-а, који је јеврејство, као орах мајмуну, бацило човечанству за глупу и крваву разоноду. Демократија је продорни систем јеврејског мамонизма, јеврејског капиталистичког месијанизма!
У свету је продрла и културна воља јеврејства. Нипошто властитом снагом јеврејства, већ опет духовном снагом туђих народа. За овај продор јеврејство је претходно остварило своју посебну авангарду – масонство. И масонство је возило јеврејства као и демократија. Док је либералистичко демократска мисао била намењена пуку, светини, која ће, сходно капиталистичкој вољи јеврејства послужити као радна марва, дотле се нешто сублимнија демократија затвара у тајни и тајанствени круг „изабраних“. Под окриљем неких чудних симбола у атмосфери „тајног учења“, осењена и опсењена јеврејским мистификацијама, интелигенција нашег народа одрођује се, кида везе са народном духовном суштином и бори посредно и непосредно за онај циклус мисли и идеала, које је јеврејство као свој ратни инструмент за духовно поробљавање народа изнедрило. Опет орах мајмуну! Масонство је продорни систем јеврејског месијанизма!
Ништа у јеврејском бићу није тако наглашено као политичка воља. Откад се зна за Јевреје, од тада и за њихов политички месијанизам. За цара и царство јеврејско на земљи које ће вечно трајати. Културна и економска воља подређена је овој политичкој вољи. По јеврејству цела историја и нема други разлог постојања сем – остварење јеврејског месијанског идеала. Јевреји су све и сваког, не штедећи ни своје најбоље синове, пророке своје, који су покушавали да овом месијанизму дају духовну садржину – уништавали. И сам Христос распет је због тога. Политичка воља јеврејства ушла је у прву фазу свог остварења са појавом марксо-комунизма. Марксистичка митологија дели све основне црте са јеврејским митом политичког месијанизма. Као што је демократија превозно средство јеврејског мамонизма, а масонство возило за јеврејску културну свевладавину, тако је марксистички комунизам возило јудеополитичког месијанизма. Фаза револуција и ратова у свету припремана „пролетерским“ (јеврејским) револуционаризмом, први је продор јеврејског пантократизма у свету. У коликој мери је и овај рат у плану јеврејства, изванредно јасно и убедљиво приказује Љотићева „Драма савременог човечанства“. Комунизам је продорни систем јеврејског политичког месијанизма.
И демократи и масони и комунисти све ће ово, природно, врло одлучно порицати. Из простог разлога што им недостаје свест да су „полуге јеврејства“ (Љотић). Полуга никад није свесна ни ко ју је створио, ни ко покреће. Напротив, сви ће – и демократи и масони и комунисти – и страсно и жучно тврдити да их на светско политичко пословање покрећу најплеменитије побуде и мисли. У томе и јесте њихова трагедија. А у томе и наша. Јеврејске узде и јеврејске мамузе су лаке, лакше од вилинских снова. Бачени јеврејством у свет они живе горком илузијом да лете својом властитом снагом и духом. Као онај камен Спинозин. Нама је давно то јасно. А нашем народу све јасније откад је, као из праћке хитнут вазалним силама јеврејства: демократијом, масонством и комунизмом, у властиту пропаст. Што дубље то сазнање, то ближе спасу!

Др Димитрије Најдановић
(пренето из магазина Обнова бр. 3/2010)

AN Cyprus

mavrestaksiarhies.blogspot.com

Aryan Music 2

Изашао је и други број штампаног магазина
који уређује екипа окупљена око сајта aryanmusic.net.

среда, 19. мај 2010.

Мобилизација!

Скуп против перверзњака,
и промоције здраве породице.
Добро је да су се Французи коначно
тргли из летаргије, надамо се да
су извукли поуку о одбрани
породичних вредности
из примера своје браће
из источне Европе.

уторак, 18. мај 2010.

БОРБА ДВА ПРИНЦИПА

Два су схватања пред светом данас о управљању државама и народима: појединац или одбор. Два схватања, која су поделила свет у два табора: принцип вођства и демократија.

Да група или гомила не може дубоко да мисли познато је свима који су се са тим питањем озбиљно бавили. Само површност људска може да помисли да група паметније мисли од појединаца, стварност је сасвим супротна.

Може у једном одбору да се зађе и у дубље мисли и проблеме, али сви присутни неће то разумети и изаћи ће са седнице са уверењем да је разговор био неразумљив јер се нешто хтело од њих да сакрије. А неразумљиво за гомилу одмах значи и сумњиво и улица ће одмах устати против неразумљивих дебата у одборима. Одбори, да не би прекидали односе са улицом, послушаће је и прићи на рад на нивоу најглупљег члана одбора.

Појединац пак може да се удубљује у мисли и да истражује везе, да уочава и избегава контрадикције. Појединац може да прави планове где је јединство система осигурано, гомила увек тражи компромисе где јединства нема. Отуда појединац увек успешније води од одбора. Принцип јединства у заповедању није жеља, то је истина. Тако је Бог свет створио.

Страховит недостатак демократије састоји се у томе што је владавина гомиле и компромиса. Будући никад дубока мисао, није темељно решење. Демократија се не удубљује у проблеме па их и не решава по дубини већ по разумљивости пред гомилом. А гомила је увек плитка. Отуда и неспособност демократије за темељна решења.

Супротно томе, појединац кад се налази на челу управе, увек има могућност да његов рад буде извршавање јединствених система. Појединац уочава контрадикције и не допушта извршење супротности. Демократија најрадије прихвата делове више разних планова ради компромиса између њихових твораца, јер све треба задовољити. Њу јединственост плана и замисли уопште не интересује.

Људи заљубљени у демократију сматрају да је демократија неефикасна због тога што су се ње дочепали неспособни људи, а ови су дошли зато што је на изборима фалсификована народна воља, па народу није дата могућност да људе слободно бира и шаље у представништва најбоље. И ово веровање засновано је на заблуди, а то је да народна гомила уме да бира људе. Ни појединац кад добро проучи кандидата, не уме сигурно да изнађе најбољег: још мање то може да постигне гомила која има прилике да кандидата једино цени по његовом изборном говору. А ноторна је чињеница, да људи добри говорници ретко су и добри радници. Напротив, најбољи радници и најозбиљнији ствараоци по правилу нису говорници. То могу бити само по изузетку.

Отуда вечито потуцање демократија од једног плана до другога, не извршујући ни једно потпуно. А то не доводи до успеха. Јер Бог је свет тако створио, да успех долази само као последица дубоко смишљеног и до краја изведеног јединственог плана. А то опет може само појединац. Демократији су у томе погледу на сваком њеном кораку врата затворена: и код народног гласања где треба изабрати способног појединца, а систем је такав да на успех има највише изгледа говорљиви хохштаплер, и код одборског вођења послова, где никада једна мисао или систем не бива усвојен, већ се свака одлука завршава компромисом измрцварених планова и замисли. Успех је у таквој ситуацији немогућ. Ја замишљам генерала Ричија у Африци као кандидата војске једне одборски управљене Енглеске: он је подчињен и главнокомандујућем у Каиру, а овај енглеској врховној команди негде у Лондону. Над Врховном командом пак, као врховнио место где се доносе одлуке јесте дванаестоглава енглеска влада, где сваки члан кабинета има своје планове, које му сугерира неки генерал кога би он хтео да види на највишем положају у војсци. И предлози Ричија увек се решавају компромисима између ове двадесеторице.

Насупрот томе, Ромел има посла само са једним човеком који све ратне потезе држи у глави као један јединствен план. Не седи Ромел са својим трупама у Африци ради тога да би један немачки генерал имао положај главнокомандујућег у Либији, него седи јер је то потребно у општем ратном плану Сила осовине. Ту ствари воде појединци и зато имају и могућност да мисле по дубини. Зато им планови и успевају.

Није пораз Енглеске у Африци последица неизвршеног наређења неког командира каквог деташираног одреда, који није извршио своју дужност, већ је то последица много крупнијих узрока. Један према другом налазе се два света: на једној страни послове државне и народне воде одбори и гомиле, на другој генијални појединци. Демократија мора да губи јер је слабија. Њена суштина, број а не квалитет, не одговара природи ствари у свету и васиони како је Бог поставио.

Србски народ ову истину зна и има своје сопствено искуство у томе. Кад су се србски сељаци 1804. године у Орашцу били искупили и донели одлуку да се упрегну у озбиљан и тежак посао против Турака они су као свој први потез извршили избор појединаца за вођу, па му и титулу дали “Вожд сербски”, то је био Карађорђе. При томе није им падало на памет да бирају неки устанички одбор или револуционарни комитет: такве идеје биле су потпуно стране нашем народу. Принцип вођства међутим, био је овим нашим сељацима близак, јер то није било ништа друго него принцип домаћинства, на којем је принципу заснована целокупна наша народна организација.

Они људи, који у овоме данашњем великом сукобу светских размера виде само битке и освајања територија, а не виде огромну битку између два идејна света, између два супростављена схватања организације друштва и људске заједнице, не могу данашње време да разумеју. Они не могу да разумеју дањашњицу ни време које сутра неминовно наилази.

И само због тога што ову џиновску борбу не посматрају са једног вишег постоља, они не могу ни да је схвате. Само због тога, многи од њих, срећом данас већ прилично ретки у србском народу, односно ретки код нашег сељака, али још увек чести међу нашим интелектуалцима, седе скрштених руку згњурени у себе не истичући се нигде и чекајући да им Енглеска и демократија поврате старо време. А не знају, несрећници, да се старо време ни у Енглеској повратити неће. Енглеска баш зато и пропада што је задоцнила да се отрезни од свог демократског пијанства, од своје демократске површности и компликованости. И по истини, којој је свагда тежио, и по својим традицијама које не знају за одборе, комисије и гомиле, већ само за узора достојне појединце и њихова дела, србски народ у овој великој борби идеја има своје одређено место. То место налази се у табору где се народима управља по принципу појединца домаћина, а не по принципу одбора и гомиле.

Јер он никада идејама одбора и гомиле није ни припадао за све време своје тринаестовековне историје.


Милосав Васиљевић

Српски народ, бр. 75

17. јул 1942.

Principios de la Acción Fascista

"Принципи фашистичке акције", М.Шнајдера је ново издање
на шпанској револуционарној политичкој сцени.
Аутор упозорава да свако ко жели да
се удуби и бави феноменом Фашизма, најпре мора
да очисти свој ум од прљавих наслага псеудоинтелектуалних
мишљења послератних политички коректних "стручњака".
Ова књига разјашњава корен и еволуцију
ове идеологије и закључује да Фашизам
настаје од радикалнијих социјалиста.
Шнајдер нам говори, с правом, да је Фашизам
нешто живо, нешто што тече у ритмовима,
и маршира путањом свог народа...
Ову књигу по цени од 15 еура
можете наручити на адресу:
enrpedidos@yahoo.es

Chemnitz за Josue-a

Навијачи немачког фудбалског клуба Chemnitz
не заборављају наше политичке затворенике.

Aufbruch - "Josué"

Друг Josue Estebanez је свима већ
познат као жртва марионетског
шпанског правног система.
Да подсетимо, због почињеног убиства у самоодбрани
(од банде разуларених и до зуба наоружаних комуниста,
педера и анархиста), овај младић је добио
невероватних 26 година затвора!
Пресуда је изазвала горчину и бес код сваког
правдољубивог и часног човека, а
националисти широм света редовно спроводе
акције подршке заточеном другу.
Бенд Aufbruch му је посветио и песму,
коју је свакако заслужио.
JOSUE LIBERTAD!

НАЦИОНАЛИЗАМ КАО ГЛАВНИ ПРОСВЕТНИ ФАКТОР

Ако бацимо поглед на развој наше просветне мисли неколико година уназад, видећемо да индивидуалистичко-марксистичка настава у нашим школама није одговарала национално-државним стремљењима нашег народа. Она, као таква, сматрала је школу обичним збиром великог броја појединаца и не неким живим организмом, који се управља по сасвим другим нормама, које су чешће и по саме појединце много важније, јер су у стању да ученицима пруже не само теоријска знања већ и чисто практична. Истовремено, тако схваћена настава потпуно је запостављала духовне и моралне вредности ученика, које су у историји нашег народа одиграле пресудну улогу. Наш народ, код кога су дубоко у душу урезане идеје породице, задруге и државе као највише творевине народног духа, ни у ком случају није могао ставити вредност материје изнад вредности духа.

Али и поред свега, ипак су туђе теорије преко наше просвете покушавале да за своје идеале придобију ученике, калемећи им оне педагошке идеје које нису одговарале нашим традиционалним схватањима. Индивидуалистичка настава трудила се да увек истакне вредност појединца, не водећи притом рачуна о разредном органском колективу. Зато се у нашим школама и дешавало, да у појединим разредима буде по два-три одлична ученика, док је биланс осталих ученика једва био просечан.

Ученици одгојени индивидуалистичко-материјалистичком педагогиком већином су били најобичнији себичњаци, који су и сувише волели да се диве својим властитим успесима, док су успехе својих другова потцењивали и критиковали.

Индивидуализам, кога су у наставу убацили демократско-марксистички експоненти, развијала је код ученика осећање егоизма уместо творачког алтруизма, којим би требало напајати људе још од малена. Код таквих ученика егоизам је постао “врлина”, која им је омогућавала да слободно истичу своје “ја”. Зато се и дешавало да егоисти никад нису могли да осете занос градилачког одушевљења. Прецењујући своје снаге и сматрајући себе свезнајућим, они би критиковали све, без обзира да ли је ти оправдано или не.

Укратко, индивидуалистичка школа као чедо материјализма уносила је у просвету место рада нерад, место хармоније дисхармонију и тиме расточавала културно-просветни живот Отаџбине.

А што је однос између школе и народа још више био у раскораку крив је и сам систем либералне демократије, који такође спада у главне узроке срозавања наше просвете. Она са својим сталним пратиоцима: партијама и партизанством, деградилрала је нашу просвету до измећарства, као што је срозала просвету у земљама западне Европе.

Својим радом либерално-демократски систем потпуно је одвојио школу од народног живота, јер они који су га заступали нису увиђали да је народ живи организам, изграђен из политичких, културних, социјалних и економских органа који подједнако функционишу да би цео организам остао неповређен. Нису увиђали да од рада тога организма зависи успех целе нације.

Потребно је нагласити и то, да су за рад у просвети били употребљени претежно партијски кортеши, који са просветно-културним радом нису имали ничег заједничког, нити су за тај рад били природом и струком позвани. Али како са положајем нису примали одговорност, то су се увек прихватали уносних положаја, а у случају нехата у раду, одговорност су бацали на друге.

Овако погрешно схватање просветне мисли од стране либералне демократије и навело нас је, да у изградњи новог просветног плана дамо извесне сугестије.

Пре свега мора се учинити да се просветно-културни рад постави на чисто националну основу. Јер једино на тај начин просвета би се ставила у службу народа и омогућила правилно функционисање васцелог државног строја. Наши педагошко-дидактички радници морају за свој камен темељац да узму национализам и да млађе генерације васпитавају у националном духу, учећи их да цене величине наше народне самосвојне културе, које су одраз нашег народног духа.

Исто тако неопходно је код ученика развијати смисао разумевања ауторитета. Потребно је стално наглашавати им, да се домаћин и породице и задруге и државе морају слушати.

Васпитачи треба да се потруде да ученицима државу представе као више народно биће, које између осталог, бди над нашом безбедношћу, желећи да нам пружи као потребан мир и ред као услове конструктивног рада. Зато смо сви ми дужни да испуњавамо оно што интереси Отаџбине од нас захтевају, пошто је она уједно средиште и наших идеала, без којих нам нема живота, они су та магична моћ која нам даје надчовечанске снаге, челичећи нас да истрајемо у борби за бољу и срећнију будућност. Народни идеали су једина и права животна стварност. Зато пожртвовање и самопрегор до крајњих граница!

А да би се све ово постигло потребно је да постоји и морално-духовна солидарност целог народа, и то баш у данашњим данима. Ако не буде постојала та солидарност, тешко да ће и започети рад уродити плодом.


Бора М. Карапанџић

Наша борба, бр. 21

25. јануар 1942.

Razor 88 уз Brutal Attack у Грчкој!

Пре неколико дана смо Вам најавили
фантастичан концерт у Грчкој,
на коме ће наступити Brutal Attack, а
сада допуњујемо ову вест информацијом
да ћемо на истом дешавању слушати
и србски бенд Razor88!

Тужна годишњица

Данас се навршава тачно четири године од
погибије хероја белог отпора, Димитрија Боровикова.
Дима је живео животом национал-социјалистичког
политичког војника до краја се супротстављајући
антируском систему од кога је и пострадао,
остајући веран вечним идеалима који су
га надахњивали и којима је живео.
Брате, никада те нећемо заборавити!
Почивај у миру!

понедељак, 17. мај 2010.

ОMERTA број 6.

У продаји је шести број сјајног
грчког магазина Omerta,
у коме можете прочитати текст
о словачком НС активизму,
интервјуе са уредником шпанског
Skinhead Magazine, и бендовима
Kommando Skin, Malnatt, Invictos, The Gits...
Магазин можете наручити на
omertawhitescrew@gmail.com

Bombardero број 6

недеља, 16. мај 2010.

Одржан концерт у Бугарској!

Најављени концерт бугарско-италијанског
пријатељства успешно је одржан, на опште задовољство
организатора, учесника и свих присутних.
Сем најављеног бугарског бенда Pure Blood, и
италијанског Legittima Offesa, као бенд изненађења
наступио је већ легендарни бугарски бенд Branik.
Сјајни концерт прошао је у најбољем реду, и
без икаквих проблема. Било би сјајно ускоро
видети и слушати заједно ове бугарске бендове
уз неки од србских. Видећемо...

Марш сећања на жртву циганског терора


Као и сваке године, 15. маја су се чешки националисти сабрали у граду Литвинов на месту убиства Милоша Реха, 19-огодишњег чешког младића који је пре 11 година на смрт избоден ножевима од стране цигана. Око 200 другова из свих крајева Чешке марширало је градом носећи црне барјаке. На месту погибије упаљене су свеће и положени венци, након чега су уследили говори.

Концерт у србској Војводини!

После дужег времена, у Србији
ће бити одржан концерт НС бендова.
Поред домаћих легенди Razor88
наступиће и Sadko
(соло пројекат једног од члaнова
руског бенда Antisystem)
као и The Invasion из Пољске.
Све похвале организаторима овог догађаја,
надамо се да ће и поред репресије система
овакав вид окупљања и дружења бити чешћи.

петак, 14. мај 2010.

Sons of Europe 2010.

28. августа у Будимпешти биће одржан концерт европског
братства под слоганом Sons of Europe. Прошлогодишњи
концерт је био за памћење, и свакако ће га дуго памтити
сви другови који су учествовали у програму или били
присутни. Надамо се да ће ове године на концерту бити више
Срба и да ће се и наша тробојка наћи међу националним
заставама осталих европских народа.

Имиграција: одговор Националиста?


У недељу, 16. маја биће одржан трећи по реду
националистички конгрес, који ће
се овога пута бавити највећим и најтрагичнијим
проблемом француског народа-имиграцијом.
На овом скупу ће говорити и председник
организације Renouveau Française,
Thibaut de Chassey, познат као велики
пријатељ србског народа,
Pierre Sidos из покрета l'Œuvre Française
као и Alberto Torresano,
представник шпанских неофалангиста.

Смрт капитализму!

VFS летњи фестивал, 17. јул!


четвртак, 13. мај 2010.

Мисао


Ако се неки народ боји напора и ризика политичког постојања, наћи ће се неки други народ који ће му смањити те напоре, преузимајући његову заштиту од спољних непријатеља и тиме политичку владавину. Тада заштитник одређује непријатеља на основу вечне повезаности заштите и покорности.

Карл Шмит

ПОЧЕЦИ И ФУНКЦИЈЕ WAFFEN SS-a


Waffen SS је рођен из духа национал-социјалистичког покрета и нарочито из ратничког духа који је красио држање SS људи у периоду борбе. Вођа Allgemeinen SS-a, пре свих Obergrupeppenführer Sepp Dietrich, био је први вођа Waffen SS-a. Ове наоружане и у касарну смештене јединице SS-a, Leibstandarde SSAdolf Hitler” као и прве јединице SS Verfügungstruppe и Totenkopfverbände, настале су јачањем функција Allgemeinen SS: штитити Фирера и његове сараднике од непријатеља. Надаље су требале да осигурају чистоту национал-социјалистичке идеје као најдрагоценијег блага за даљи развој нашег народног живота, правовремено открити све непријатеље нашег погледа на свет и непријатељске опасне планове, те их учинити безопасним. Што ће са задобијањем моћи ови задаци бити учесталији, утолико више је Фирер морао да има непоколебљиву и делотворну гарду.

У великој одлучујућој борби, у којој се наш народ тренутно налази, стоји и за SS војника у првом плану чисто борбено рвање за коначну победу. И само је по себи јасно, да се ови одреди - састављени само од добровољаца, раме уз раме са Wermacht-ом сада потпуно концентришу на савладавање спољног непријатеља немачког народа.

До сада већ проверени став SS-a у борби погледа на свет садашњице допринео је даљој изградњи Waffen SS-a. Он је данас већ нарастао на бројне потпуно моторизоване дивизије и располаже свим борбеним родовима, уз изузетак оних који се налазе у саставу Морнарице и Ваздухопловства.

Млади добровољац, који ће ући у Waffen SS, мора бити начисто с тиме да је сваки почетак тежак и да је неопходно много стрпљења и истрајности, много духовних, телесних и моралних искушења, док војничко мишљење и осећање не постане саставни део његовог бића. У образовним центрима, Waffen SS ће добровољцима пружити неопходну едукацију. Преглед родова требао би младим добровољцима да олакша тражење његовог “правог места”, на којем ће према својим особинама и способностима моћи најбоље да делују за свој народ. Могуће је одлучити се за један од више различитих родова. Свако оружје има своју високу вредност, али је садејство свих оружја основа успеха.

Waffen SS ће бити пажљив према могућности избора борбеног рода добровољца. SS-овац није само војник, он је представник идеје Адолфа Хитлера. Њега одликују ратно искуство, прилагодљивост, понос на учешће у многим победама, свест о предстојећим мукама и опасностима, исто као и о великом наслеђу које му је дала национал-социјалистичка идеја, откада се бори у царству SS-a. Храброшћу и благо смирен, са свешћу свога ратничког бића и своје мудрости, он је израстао у један нови животни облик, који почива далеко од сваке просечности, на тешким ратним мукама. Његово име повезано је са биткама у Пољској, Белгији, Холандији, Француској, Југославији, са брдским пролазима и морским пределима Грчке и карелијским снежним пољима, белоруским шумама, украјинским степама и кавкаским пољима. Његово искуство и његово деловање дају му изузетну сталоженост, која му у борби за успех и мржњу побеђеног непријатеља, у отаџбину доноси поштовање и љубав немачког народа.


ЗАКЛЕТВА SS-a


Заклињем се теби, Адолфу Хитлеру

као Фиреру и Канцелару Рајха

на верност и неустрашивост.

Обећавам теби и Ономе изнад тебе

верност до смрти,

тако ми Бог помогао.


Dich ruft die SS
verantwortlicher Herausgeber: Die Reichsführer SS
1942.

Вазнесење Господње


А Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо
и сједе Богу са десне стране.
(Мк. 16, 19).

Љубљени моји слушаоци! Не знам како да назовем данашњи празник Вазнесења Господњег: радосним ли празником, или тужним? Назвао бих га ја радосним празником, али ево видим свете Апостоле како плачу и тугују, о чему свједочи и Црква, која у стихирама на "Господи, возвах" пјева сљедеће: Господи, Апостоли јако видјеша Тја на облацех возносима, риданијем слез, Жизнодавче Христе, скорби исполњајеми ридајушче глаголаху: Владико, не остави нас сирих, ихже за милосредије возљубил јеси, раби Твоја. Назвао бих га тужним празником, али видим исте те Апостоле како се радују, о чему свједочи садашњи тропар, говорећи: Вознеслсја јеси во славе, Христе Боже наш, радост сотвориви учеником, обетованијем Свјатаго Духа. Назвао бих га радосним празником, али видим пречисту и преблагословену Дјеву Богородицу, како точи из очију Својих многе и топле сузе о Својем разлучењу од прељубљеног Сина и говори: Не остављај ме, Сине мој! Назвао бих га тужним празником, али видим исту ту пречисту Богородицу Дјеву како се премного радује о оваковом Божанственом прослављењу Својега Сина и Бога, о чему свједочи Славник црквени, пјевајући: Ученики и рождшују Тја Богородицу радости безчисленија исполњиви во Твоје Вознесеније. Назвао бих ја овај празник радосним, али каква може за дјецу бити радост у томе што их оставља отац; каква утјеха овцама када од њих одлази пастир; у чему може бити весеље и невјесте - цркве, када Жених њезин, Христос, одлази од ње, мада не и заувијек, јер говори: Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28:20), али ипак Он послије тога неће више бити видљив: плотске очи више Га неће видјети, него пак само умне очи? Назвао бих га ја тужним празником, али ево видим Господа мојега свијетлог, радосног, како иде са весељем ка Оцу, видим и све горње силе како неизрециво ликују. Слушам ја још и Цркву, која позива на весеље све који на земљи живе и говори: Вси јазици воплешчите руками, јако изиде Христос, идеже бе первеје. Заиста је ово радост савршена, то је радост свеколика за горње силе; а нама, пак, земаљским, то је - радост са плачем, весеље са сузама, утјеха са сјетом. Ви, света два Ангела, утјешитељи наши, који стадосте пред Апостоле на гори Маслинској у свијетлим хаљинама, утјешите оне који тугују, обрадујте оне који плачу, кажите им нешто радосно. И ево, они говоре: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што Га видјесте да одлази на небо (Дјела Ап. 1:11). За вас је то радовање, али за нас грешне то није радовање, него велика жалост, јер нас ви подсјећате на други, страшни Христов долазак, у којем ће Он судити и кажњавати грешне. Зар нам није доста што тугујемо због тога што је од нас отишао Господ? А ви нас још ужасавате страшним судом и на једну жалост надодајете нам нову тугу.

Потражимо зато ми сами, љубљени слушаоци моји, неку другу утјеху у Светом Писму, па ћемо је и наћи, ако размотримо неке радосне разлоге, због којих се Господ наш вазнио од нас на небо.

Господ наш се није вазнио на небо да би нас Својим одласком ражалостио, него да би за нас направио оно што је нама најкорисније. Јер сав Његов живот, сва дјела Његова била су усмјерена према нашој користи; значи, и вазнесење Његово се свршило ради нашег добра. Као што је, нас љубећи, Он сишао са неба, поживио међу људима и душу Своју положио на крсту: тако заволи Бог свијет, тако се Он, љубећи нас и добро нам чинећи, и на небо вазнио, јер рече ученицима Својим: боље је за вас да Ја одем, јер ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама (Јн. 16:7). Он овим као да је рекао: Будите разумни, о љубљени ученици Моји! Сваком од вас предстоји посебан пут изласка на проповијед ријечи Божије цијеломе свијету, а у свијету ћете ви заплакати и заридати, а свијет ће се радовати; и ви ћете жалосни бити (Јн. 16:20); у том болу, у тој жалости и ридању вама ће требати да вас неко утјеши, окријепи и подржи; и ево Ја идем Оцу и послаћу вам Утјешитеља, Духа Светога, Који од Оца исходи, да вас Он утјеши у свим вашим патњама и несрећама. Због тога је за вас боље да Ја идем. Одвешће те, Петре, куда не желиш и четири четворке војника ће стражити над тобом, а у Риму је већ и дрво за твој крст спремно. И ти, Јакове, први ћеш угледати над вратом својим мач за Име Моје. Тебе, Јоване, ће послати у прогонство, у далеке земље, на острво Патмос. Тебе, Андреј, чека крст у Ахаји, а тебе, Филипе, у Јерапољу; теби је, Ватроломеј, суђено да будеш разапет у Јерменији, гдје ће и кожу с тебе одрати. Томи је суђено да буде избоден копљима. Матеја са мукама чека Етиопија, а остале - друге земље: свакоме је спремна његова чаша страдања. У свим тим страдањима и мукама неопходна вам је нека подршка, наслада и утјеха. Због тога Ја идем код Оца и шаљем вам Утјешитеља, Духа Светога, Који ће, присуствујући уз вас, учинити да будете без страха и да радосно трпите свакојаке муке и напослијетку и смрт. Због тога је боље да Ја одем. Послије вас многи други ће попут вас морати да претрпе разнолика мучења и смрт за Име Моје: биће каменовани, посјечени мачем, пржени огњем, бацани звијерима на оброк и дробљени на комаде. Други ће, не без мука, бити добровољни мученици за Име Моје из љубави према Мени, презирући свијет и све сладости његове, одрекавши се себе и умртвљујући тијело своје са страстима и пожудама: једни ће поћи у пустиње, други у затворе манастирске - ради страдања и подвига; они ће такође имати нужду за Божанственом помоћи и утјехом. Према томе, поћи ћу код Оца и послаћу им Утјешитеља, јер без тога Он неће доћи; а због тога боље је да Ја идем. Многи који вјерују у Мене и који хоће да благочестиво живе, биће гоњени (2 Тим. 3:12); многи невини људи ће страдати; многи праведници ће трпјети напасти и злобу; многе слуге Моје ће бити подвргнути ужасним несрећама: глади, жеђи, студени, голотињи, ланцима, тамницама, ранама и смрти; све њих ће требати утјешити у њиховим гоњењима, страдањима, злоби и несрећама. Дакле, Ја ћу отићи код Оца и послати им Утјешитеља од Оца. Ако Ја не одем, Утјешитељ неће доћи к вама; зато је боље да Ја одем.

О, колико је благословен разлог вазнесења Господњег на небо: разлог који доноси радост, улива наду радосним очекивањем, обавјештава нас о доласку Утјешитеља. Иди онда, Господе, иди и пошаљи нам Утјешитеља!

Господ наш се вазнио на небо да би нас гледао са висине, као отац дјецу своју, као пастир овце, као орао птиће своје, као војвода своје војнике - да би свакога видио, да би знао нужду и потребу свакога и да би свакоме пружио помоћ. Као што се цар, када окупи мноштво своје војске за бој и када жели да види све своје пукове, попење на неко узвишење, на гору или неку високу утврду, да би са висине све видио и организовао; тако и Господ наш, Цар царева, искупља ратујућу на земљи Цркву, у којој је чинова онолико колико и пукова, и вазноси се на горња небеса, да би са висине видио подвиге свих. Онима који се добро подвизавају Он плете вијенце, онима који изнемажу пружа руку Своје помоћи, оне које падају подиже и чини их јачим за борбу против непријатеља, а онима који нас гоне прави препреке. Подвизава се, на примјер, у страдалничком подвигу свети првомученик Стефан, кога каменују јудејци, а Господ наш са висине славе Своје, отворивши небо, гледа на њега, па страдалник узвикује: Ево видим небеса отворена и Сина Човјечијега гдје стоји с десне стране Богу (Дјела Ап. 7:56).

Ево и Савле, који одише пријетњом и убиством, жури у Дамаск, да би прогонио Цркву Божију, а Господ, видећи ово са висине небеске, препреку му поставља, озаривши га свјетлошћу небеском, ослијепивши његове плотске очи и престрашивши га гласом: Савле, Савле, што ме гониш!? (Дјела Ап. 9:4).

Није један од страстрпаца у својим ужасним страдањима - час изнемагао, час сасвим падао, будући побијеђен, као на примјер Јаков Персијанац; али Господ, призревши изнемогле, поткрепљивао их је; пале је подизао, тако да се и ту обистинило Писмо, које говори: Ако и падне, неће се разбити, јер Господ подржава руку његову (Пс. 36:24). На сличан начин, призирући са висине небеске, Он помаже и нама, слугама Својим.

Вазнио се од нас Господ наш на небо ради тога - да би попут сунца обасјавао све нас Својом благодаћу са висине небеске. Када сунце после заласка свога негдје замакне, сво поднебесје се прекрије тамом; а када изађе и почне да се пење у висину, тада се тама повлачи и бјежи са свим поднебесјем, а сунчеве зраке освјетљавају сву васиону. Док је и мисаоно сунце наше Христос пребивао, као на неком западу, на земљи у нејављању Себе људима и када је био потамњен добровољним страдањем, дотле је по свој земљи владала тама незнања Бога. А када се Он, уставши из запада гробног, успео на небо, истог часа муње Његове освијетлише васељену, истог часа од истока сунца до запада славно постаде Име Његово (Пс. 112:3; 76:19) и познањем Бога освијетли се васељена (Авак. 2:14).

Сунце с неба обасјва и зле и добре (Мт. 5:45). Тако се и Господ наш успео на небеса, да би са висине небеске призирао на праведнике и на грешнике: праведне љубећи и грешне милујући. Сунце са неба својим зрацима отапа зиму и лед, огријева земљу и чини је плодном; тако и Господ наш се вазнио на небо да би отуда зрацима благодати Своје отапао лед замрзлих душа наших, гријао срца наша и учинио их плодним, попут земље, да се пред Њим не бисмо показали јалови, него да у себи узрастемо духовне плодове.

Вазнио се Господ од нас на небо да би нам припремио пут на небо и био водич у горње земље. И нико се није попео на небо, - говори Апостол, - осим Онај који сиђе с неба, Онај који сиђе то је исти који и узиђе више свију небеса. (Јн. 3:13; Еф. 4:10). Прије нико није могао да се попење на небо, макар био он и праведан, и свет. Угодан Богу бијаше Ној, праведни бијаху Аврам, Исак, Јаков, о којима се говори да су они били праведни пред Богом, као што говори Богу цар Манасија: Ниси положио покајање праведним Твојим Авраму, Исаку и Јакову, који не сагријешише пред Тобом (2 Паралип. 36); непорочан и целомудрен бијаше Јосиф Прекрасни и Мојсије, који је провео Израиљ кроз Црно море по сувом; свет је био и Исус Навин, који је задржао сунце да не зађе; не без светости бијаху и други угодници Божији у Старом Завјету, као на примјер Данило, муж духовни, који је заградио уста лавовима, три отрока, који угасише молитвом пећ вавилонску, и остали велики пророци; међутим, нико од њих прије Христа није могао да узађе на небо и нико чак ни чуо није има ли, и хоће ли бити, за људе пута према небесима. А када се Господ наш, обукавши се у човјечију природу, попео на небо, истог часа је свом људском роду показао пут ка небесима. По њему су пошле, по трагу Христовом, из ада изведене душе светих праотаца и пророка; њиме су се попели апостоли, светитељи, мученици и исповиједници; њиме се и данас успињу достојни и праведни људи који слиједе за стопама Христовим; свима је данас познат пут ка небесима, за који се прије ни чуло није, само, о, људи, не будите лијени да се пењете њиме.

Вазнио се Господ наш од нас на небо да би нам отворио врата небеска и да бисмо ми без забрана улазили у небо. Праотац наш Адам је затворио врата рајска за сав људски род, учинио их непроходним за све земнородне, и херувим је са пламеним оружјем стао код врата рајских; затворио је Адам рај и пут ка животу, а отворио само отворе ка смрти и аду. А Господ наш је учинио супротно: затворио је отворе ка смрти и аду, и отворио рај: прво разбојнику, којем је рекао: данас ћеш бити са Мном у рају (Лк. 23:43), а потом је свима, након Свог вазнесења, отворио само небо.

Рекох да је Господ наш затворио отворе ка смрти и аду, а отворио двери небеске. Што се тиче тога да су вазнесењем Господњим на небо била отворена врата небеска, у то ви, љубав ваша, вјерујете: јер су приликом вазнесења Господњег ангели који су Му претходили говорили горњим ангелским чиновима: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Али што се тиче тога да су била затворени отвори ка аду и смрти, мени се чини да ви у то сумњате; због тога ћу као потврду тога навести ријечи из Откровења Јовановог.

У једно вријеме Господ наш се јавио Својем љубљеном ученику Јовану и рекао: Не бој се: Ја сам Први и Последњи, и Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од пакла. (Ап. 1:17-18). Овдје посебно расуђивање заслужује следећа ствар. Зашто Христос Господ не носи Сам кључеве вјечног живота и царства небеског, него их је предао св. Петру: Даћу ти кључеве царства (Мт. 16:19); исти ти кључеви, којима се отварају и затварају пакао и смрт, Он је почео да носи Сам: Имам, - рекао је Он, - кључеве од смрти и пакла? Није ваљда Господ наш толико суров и немилосрдан, да је спремнији да погуби човјека, него да га спасе, спремнији да отвара људима врата ада и смрти, него ли живота и царства? Али то се о Њему не само не смије казати, него ни помислити, јер је Он благоутробни и премилосрдни Саздатељ наш: јер је добар, јер је до вијека милост Његовахоће да се сви спасу, смрти он не жели грешнику, јер говори: јер не желим смрти грешнику, него да се обрати он од пута зла и жив да буде (Јез. 18:23). Зашто онда Господ не говори: Имам кључеве живота и царства небеског, него имам кључеве смрти и пакла? (Пс. 117:2). Он искључиво

Господ наш је благоизволио да поступи тако, зато што тако поступају и неки господари. Јер кад неки господар види да је његов економ превише расипан, да он превише често отвара врата његових ризница и да траћи његове залихе, тада он од њега узима кључеве и држи их код себе.

Слично овоме и Господ наш је знао нарав људску, знао је да су људи веома брзи за отварање врата смрти и ада, како за себе, тако и за друге. Себи их они отварају честим греховним падовима, према којима су веома склони, јер ни према чему се не приклања тако лако човјек, као према гријеху на који је већ одавно навикао; једни другима људи отварају врата смрти и ада гнијевом, јарошћу и злопамћењем, јер се сваки човјек, када га нешто разгнијеви, толико разјари у гнијеву, да бива спреман да пошаље другог и у ад, и на смрт. Зар ово није истина? Господ наш, видећи такву недобру нарав човјечију, узима кључеве смрти и ада за Себе, Сам их носи и због тога и каже: Имам кључеве смрти и пакла. Овим ријечима Он као да каже сљедеће: "Грешни човјече! По суровости својој и непокајаном срцу твојем ти си давно већ сакупио гнијев за дан гнијева, већ над шијом твојом виси смртна коса, пакао је већ отворио уста своја да те прогута; ипак, Ја још чекам твоје обраћење и покајање, не дозвољавам смрти да те изненада умртви и паклу да те прождере: ад Ја држим закључаним, да те он не би украо, да те не би прогутао: Имам кључеве смрти и пакла. О, човјече! Ја видим још, да ратујеш са ближњим својим и желиш му зла, а не добра; ти би га волио истог часа предати смрти и паклу, ти га проклињеш, предајеш анатеми; међутим, немаш ти такву власт над њим: нису теби дати кључеви за то, и нећу ти их дати. Сам носим и никоме их не дам: Имам кључеве смрти и пакла."

Благодаримо ти, Владико наш, за такво Твоје промишљање, за то што ниси нама дао те кључеве, као нож малом дјетету. О, да ми имамо те кључеве, кључеве смрти и пакла! Већ давно бисмо ми и ближње своје погубили, предавши их смрти и аду, и сами бисмо погинули, будући прогутани смрћу и паклом.

Размотримо сада подробније - због чега Господ носи кључеве смрти и ада, а не носи кључеве живота и царства.

Малоприје смо се сјетили ангела који су приликом вазнесења Господа на небо ишли пред Њим и позивали ангелске чинове овако: Подигните врата, кнезови ваши, и уздигните се, врата вјечна, и ући ће Цар славе (Пс. 23:9). Обратимо сада пажњу на то - због чега ангели који су претходили Господу не говоре горњим ангелима: отворите врата кнезови ваши, него говоре: подигните врата кнезови ваши, то јест - сасвим их уклоните, одстраните, скроз их сломите: подигните. Зар за улазак Господњи не било довољно врата отворити, него је дакле ипак било неопходно сасвим их поломити, уклонити и одбацити? У чему је разлог? Свети Јован Златоусти, размишљајући о разлогу за ово, говори овако: Ангели су видјели да небеса више никада неће бити затворена и да више неће бити потребна врата за небески град; због тога они и не говоре: отворите врата, него: подигните.

Сада нам је јасно због чега Господ наш не носи кључеве царства и живота, као што носи кључеве смрти и пакла: тамо гдје нема врата, тамо не требају ни кључеви, јер приликом вазнесења Господњег небеска врата су сасвим дигнута и више никада послије неће бити затворена, као што о овоме пише у Откровењу: И врата његова неће се затварати дању, јер ноћи ондје неће бити (Откр. 21:25). Због тога ни кључеви тамо нису потребни. Сам Господ их не носи, него их је предао Петру и осталим Апостолима, као да тиме казује: "Мени они не требају, носите их ви и сада већ без труда отварајте отворено, отварајте незатворено, откључавајте незакључано; осим ако је неко сам својом вољом заградио себи небески улазак, томе ви можете помоћи овим кључевима; онима, пак, који за Мном слиједе слободан је улаз и без кључа, јер врата за њих нису затворена и, будући да су дигнута, ни затворити се не могу".

О, како је радостан овај разлог вазнесења Господњег! Он се вазнио на небо да би широко растворио за нас двери небеске, уклонио их ради нашег несметаног уласка на небо. Отвори нам стога, Господе, отвори двери милосрђа Твојега!

Вазнио се Господ наш од нас на небо, да би се за нас заступио пред Богом Оцем. Ево шта говори Богослов: И ако неко сагријеши, имамо Заступника код Оца, Исуса Христа Праведника. А он је жртва помирења за гријехе наше (1 Јн. 2:1-2). А Апостол Павле говори, у посланици Јеврејима: Јер Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради насХристос је онај Који умрије, па још и васкрсе, Који је и с десне стране Богу, Који и посредује за нас (Рим. 8:34). (Јевр. 9:24), а у посланици Римљанима овако:

Према томе, нећемо се препадати ни ми, грешни људи, нећемо очајавати за наше спасење, него ћемо имати наде, јер имамо доброга Заступника пред Богом Оцем - Христа Спаситеља нашега, Који се и заступа за нас, показујући Му ране које је примио за нас; само да се не разлијенимо у слању топлих молитава, заједно са Њим, да Господ и Бог Христос буде Заступник пред Оцем, показујући Му ране Своје и умилостивљујући Га њима, као молитвеним устима.

Али, за кога се то Христос заступа? За грешнике. Али за какве грешнике? За оне који се кају. За њих Он умилостивљује Свога Оца, док за оне који се не кају не умилостивљује. Убједљив доказ за то можемо видјети у самом страдању Господњем. Када је прибијен на крст, Господ наш се молио Богу Оцу Својем за убице Своје, говорећи: Оче, опрости им, не знају шта раде (Лк. 23:24). Да ли је овом Својом молитвом, у тешким мукама изреченом, умолио Он Оца за убице Своје? Је ли опростио Отац гријехе злобним архијереју Ани, Кајафи, Пилату и осталим књижевницима, садукејима и фарисејима, који предадоше Исуса на смрт? Није. Само је за оне Он умолио, за које је предвидио, као Свезнајући, да ће се покајати и обратити ка Њему. За непокајане грешнике, који су Га разапели, Он не само да није умолио, него је покренуо Оца на освету, да крв Његова буде распоређена на распинатеље, што је и извршено било руком Римљана који су разорили Јерусалим.

Грешни човјек по други пут разапиње Христа Сина Божијег својим тешким гријесима; он, пребивајући у нерађењу, непокајању и додавајући гријехе на гријехе, својом нераскајаношћу срамно гази по крви Сина Божијег, проливеној за нас. Моли ли се Син Божији Оцу за таквог грешника и умилостивљује ли Он Оца Својег Својим заступништвом? Зар неће тиме прије покренути Оца на гнијев и освету, да се освети Он за крв Сина Својега? Заиста, тако и јесте. Бој се, дакле, грешниче, који тврдоглаво стојиш у својој нераскајаности, да те не сустигне изненада Божија освета, и да не будеш истријебљен из броја живих на земљи и осуђен заједно са убицама који распеше Сина Божијег.

Али о овоме сада прекидам говорити и поново ћу да гледам на вазнесеног Господа.

Вазнио се Господ наш од нас на небо, да би нам на небесима припремио мјесто на којем бисмо ми могли живјети вјечно и заједно царевати са Њим, Господом нашим. Он Сам говори: Идем да вам припремим мјесто. И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам Ја, будете и ви (Јн. 14:2-3). Добар је и препун радости и овај разлог. Господ се вазнио од нас на небо да би свакоме припремио на небесима мјесто: људима који љубе Бога мјесто је међу Серафимима, богомудрима - међу Херувимима, богоносним - међу богоносним пријестолима, добрим господарима - међу господствима, храбрим војницима, који су се подвизавали за отаџбину - међу силама, разним властима - међу властима, свим начелницима, који су својим областима управљали по Божијем, њима је мјесто међу началима, онима који другове и ниште тјеше и помажу у несрећама и напастима, њима је мјесто међу Арханђелима, напокон, онима који у плоти на земљи живе као ангели - мјесто је таквима заједно са Ангелима.

Господе! А гдје си онда нама грешнима Ти припремио мјесто? Хоће ли за нас на небу да се нађе барем неко мјесташце? Нас плаши Твој омиљени ученик Јован Богослов, када каже: И неће ући у њега ништа нечисто, ни који чини гадост и лаж, него само записани у Јагњетовој Књизи живота (Откр. 21:27). Он не само да нам пријети, него нас већ и изгони. Још ни ушли нисмо, а он нас већ грозно тјера, говорећи: Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж. (Откр. 22:15). Није ваљда да ни за нас нема мјеста на небесима? Зар нас ни пустити неће туда, него ће нас истјерати отуда напоље? Али ево Господ наш, са свијетлим и милосрдним Лицем нам се обраћа, и говори: нисам дошао да зовем праведнике но грешнике; само се покајте, и бићете удостојени равне части са светим и праведним. Гдје је мјесто Петру, који Ме се одрекао и потом горко плакао? Гдје је мјесто жени-блудници, која плакаше код нога Мојих, гдје је њој мјесто у царству Моме; гдје блудноме сину, гдје митару, гдје разбојнику? Ето тамо ће бити и ваше мјесто; само се исплачите за своје гријехе горко, као Петар, припадните к ногама Мојим са покајањем, као блудница, обратите се Мени, као блудни син, смирите се, као митар, распните се са Мном, као благоразумни разбојник: само се покајте, и ви ћете се смјестити у наручје Мога милосрђа.

О Божанствени, о љубави преобилни, о сладчајши Исусе! Ти нама грешним, Господе, истинито обећаваш царство Твоје; само кад бисмо се ми покајали!

Вазнио се Господ наш на небо, да би и нас привукао туда са Собом. Ја, - говори Он, - када будем вазнесен, све ћу привући к Себи. А ми пак прије свега управимо ум наш и срце тако да помишљамо о горњем и тражимо вишње, гдје је у Богу нашем скривен и живот наш: Он је благо наше; нека буде тамо и срце наше.

Размотривши све ове радосне разоге вазнесења Господњег од нас на небо, сваки богомислећи може извући за себе довољно утјехе, радовати се духом у Господу Богу својему, Који се вазнио на небо ради нашег општег добра, и назвати овај празник радосним празником, а не жалосним. И нека удостоји Господ наш све нас да будемо заједничари онога празника, о којем је претсказао Давид: Јер ћу проћи кроз мјесто шатора дивног, до дома Божијег, с гласом радости и исповиједања одјека празнујућег. (Пс. 41:5). Амин.

Свети Димитрије Ростовски

среда, 12. мај 2010.

Тебе зове Waffen SS!

Тебе зове Waffen SS!
Право место за тебе већ ће се наћи,
SS брине о свим неопходним
врстама оружја за модерни рат.
Где год да се сретнемо са непријатељем,
позабавимо се њиме и победимо га.
У Пољској, на Балкану
и у борби против бољшевизма
то смо доказали.
Ако си храбар и заклет на верност Фиреру,
онда ти је место уз нас!

Sepp Dietrich
SS Obergruppenfuhrer