уторак, 23. новембар 2010.

ИСТОРИЈА НФ-а У СЛИКАМА


У издању Spearhead Publications изашла је сјајна историја Националног Фронта под називом "We are NF!" Богат историјат је представљен мноштвом текстова и са чак 113 фотографија, које - свака за себе - говори о тешкој борби за британски опстанак у мултирасном хаосу. Од оснивања до данашњих дана, пратећи све успоне и падове, овај документ је важно штиво за библиотеку сваког националисте. Ко је заинтересован нека пише на адресу Spearhead-а.


понедељак, 15. новембар 2010.

ЧОВЕК ЗБОРАШТВА


Као појам и као идеја, Збораштво представља потпуно независан и оригиналан поглед на свет. У њему су обухваћене све гране људског живота, делања и мисли. Као идеја оно се јавља као оштра реакција на сво оно зло које је задесило наш народ последњих деценија. Оно се труди да га поправи и да уздигне човека на ону висину коју је он заслужио. Да би у томе успело, Збораштво тражи велику жртву. Оно тражи целог човека; тражи од њега врхунац енергије и воље, жртве и самопрегора. Оно од њега ствара борца и апостола способног да са несхватљивом енергијом шири зборашку мисао.
Човек Збораштва мора потпуно да одговара мисли коју носи. Иначе, он ње није достојан. А да би био достојан ње он мора безусловно да буде доследан идеји, из његовог целог бића мора да зрачи светлост истине и правде, чојства, јунаштва и родољубља. Он мора да дише, живи и умире као прави апостол велике идеје.
Мисао Збораштва је сва саздана на истини и правди. То чини најтврђи и главни темељ зборашког схватања и учења. Отуда је истинољубље и правдољубље главна одлика зборашког човека. Кад не би било тако, онда би борба била бескорисна и узалудна. Јер, зашто се борити за истину и правду, зашто говорити о њој свуда и сваком приликом, зашто је величати и уздизати као највећу врлину, а не чинити оно што нам ова два велика појма налажу? Речи Мајке Јевросиме морају увек да лебде пред очима сваког збораша:
"Немој, сине, говорити криво,
Ни по бабу ни по стричевима
Већ по правди Бога јединога..."
Ове речи су јеванђеље зборашког правдољубља и истинољубља. Оне струје из зборашког човека и чине сјајни ореол око његовог дугом борбом и великим напорима, истрошеног и напаћеног лика.
Врлине чојства и јунаштва су други стуб зборашких схватања. Оне се намећу неумитно и немилосрдно пред лице сваког Збораша, јер правог борца и јунака не можемо замислити без ових врлина. Поготову борца Збора. Идеје и схватања његова се не остварују за "зеленим столом" дугим разговорима и преговорима. Оне се стварају кроз борбу и напоре, кроз жртве и страдања. Отуда Збор и не тражи гласове, већ јунаке и мученике, другове и верне сараднике. Она захтева од човека да у себи изгради читав сплет ових врлина, јер без њих прави Збораш не може да постоји. Без јунаштва он не може издржати далеки пут коначног успеха, јер ће пасти на њему немоћан и слаб, скрхан и уморан. Тек кад човек успе да изгради у себи ове врлине, он ће бити способан да иде до краја. Тек тада је спреман да да све од себе, па чак и свој живот. То је до сада толико пута потврђено. Зборашка идеја почива на костима својих палих јунака и мученика.
Родољубље је трећа главна врлина зборашког човека. Нема већег родољуба од њега. Он цео гори у силном родољубљу у спреман је да то увек и делом докаже. Уосталом, о томе и не треба много говорити. Збор је и покренут из великог родољубља и бриге за свој народ. Он зна и осећа да мора да страда да би његова идеја дошла до израза и да би на тај начин учинила добра његовом народу. Зато се он без икаквог роптаја и приговора жртвује с вољом. Баш у томе и лежи сва његова величина. Жртвовати се и бити спреман на жртву у сваком тренутку најлепша је особина сваког апостола. Тихо и скромно, без суза и уздаха носи зборашки човек тешки крст заједничког страдања. Он се поноси тиме. А кад падне под тешким теретом, он умире са осмехом и песмом на уснама, знајући да је дао све од себе и верујући да ће његови другови наставити дело на којем је он страдао.
Противници његови га не разумеју, јер не могу да схвате оволико одушевљење и полет, вољу и снагу с којом остварује он своја схватања. Није то чудно. Талог многогодишњих грешака закречио је њихов разум и он није више способан да оцењује праве вредности, да издваја добро од зла, истину од неистине. Отуд им он изгледа смешан и луд. Али нека се стрпе још мало. Светлост идеје ЗБОРА осушиће талог и они ће бити тек тада способно да виде и суде, да ставе праву вредност на своје место. А тек тада ће бити спремни и способни да у своја очишћена срца и душе усаде велике и светле врлине зборашког човека.

Р.Ђ. Ојдровић
1941.

субота, 13. новембар 2010.

RAC POR JOSUE!

У оквиру широког спектра различитих делатности подршке нашем шпанском другу, његови саборци су најавили концерт подршке, на коме ће наступити сем шпанских бендова Klan и Brigada Totenkopf, италијански Still Burning Youth и немачки Aufbruch. Концерт ће се одржати 4. децембра, а за све информације пишите на адресу: racporjosue@hotmail.es

петак, 12. новембар 2010.

СПОМЕН СВЕТОГ И БЛАГОЧЕСТИВОГ МИЛУТИНА, краља Србског


ВАЗЉУБЉЕНИ љубитељи Христа, ево се сада спрема ум слабога самисла худога и смртнога тела мога, и хоће да принесе достојне похвале онима који Христа заволеше. Али не знам како и где да нађем речи за то. Но најпре споменух Бога, и узвеселих се, и онда припадам овима које хоћу да похвалим, и молим се и говорим: Добри и свемилостиви и најмилосрднији и незлобиви Господе, који не желиш смрти људима, него хоћеш да се сви обрате и упуте на покајање. Који си рекао у Твоме светом Еванђељу: Молите се и даће вам се (Мт. 7, 7); и опет: Што год узмолите у молитви верујући, ове ће вам се то дати (Мт. 21, 22). Зато и ја молим Твоје најмилосрдније човекољубље, да ми се да реч за отварање уста мојих, дарована ми Твојим Светим и Животворним Духом. Јер, утврђиван и уразумљиван Његовом сведаривајућом благодаћу, моћи ћу и ја, грешни и ништавни слуга Твој, да искажем нека дела од мноштва неисказаних чудеса Твојих на нама, а такође и достојним речима да похвалим ове слуге Твоје и господу моју, које Твоја божанска благодат венча и узвеличи и прослави изнад многих моћних и славних на земљи.

Овако почиње своје казивање животописац благочестивих и светих краљева и архиепископа Српских, Св. архиепископ Данило, који и описа животе и дела краља Српског Уроша Првог, његове супруге Свете Јелене, и светих синова њихових Милутина и Драгутина.

Свети краљ Милутин беше млађи брат Св. краља Драгутина (1276-1282. г.), кога и наследи на престолу Српске државе. О начину наслеђа овога говори се опширније у животу Св. краља Драгутина (под данашњим датумом). Драгутин је наиме, збацивши свога оца са престола, после тога пао с коња и сломио ногу, па је онда покајавши се позвао свога брата Милутина и на сабору у Дежеву 1282. године предао му власт и краљевство у Српској земљи. Сам пак он повуче се у северне крајеве своје отаџбине, где владаше са својом супругом и синовима, са престоницом у Дебрцу на реци. Сави, добивши притом од своје мађарске тазбине и неке области у Срему, Мачви и Босни.

Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, "овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божјом означен". Беше добар пастир повереног му народа у својој области, "њихов добри учитељ и наставник, ненаситни градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених". Све ово пак Милутин чињаше у намери , да све приведе ка истинитој вери". Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства. Српска земља до Милутина беше "обузета великом теснотом и умањена", јер држава грчка досезаше до места званог Липљани на Косову. Шта више, грчки цар Михаило настојаше да од Српске земље одузме и друге крајеве, па чак и целу земљу себи покори и њену слободу и самосталност уништи. Тада се Милутин помоли Богу и са својом војском крете на Византију. О томе овако говори животописац његов Данило: "И после овога (то јест после молитве) заповеди Милутин да се саберу сви његови војници, и када то би учињено, он узе молитву и благослов од свога светог архијереја и од свег освећеног сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области царства грчкога. Тамо он заузе околне пределе, a TO су ови које ћу набројати: оба Полога са њиховим градовима и околином, главни град Скопље, и затим Овче Поље и Злетово и Пијанац (у подручју Брегалнице). Све ове земље он узе у почетку свога доласка на престо, и приложи их држави свога отачаства". Од овога времена град Скопље постаде престоница Српске земље.

Чувши за ове успехе Милутинове, цар Михаило крете на њега узевши у своју војску и многе друге иноплемене народе, Татаре и Гурке и друге иноверце. Но Бог учини те овај издајнички цар одмах умре на свом походу (11. децембра 1282. године), оповргнут чудно и изненадном смрћу својом, како вели за њега биограф споменути Данило. Исти Данило још додаје: "Овај хулни цар, ђаволом наговоран, сличан је оном лукавом издајнику који одступи од светлости у таму, као што и овај цар Палеолог, одвојивши се од вере хришћанске (то јест Православне), узе веру латинску". Међутим, по изненадној смрти цара Михаила један део његових савезника Татара продужи напад на Србију, и продре чак до Липљана и Призрена, али чудом Божјим би страховито поражен и уништен. Јер дошавши до реке зване Дрим, која беше веома набујала, они видеше на другој страни велики збег српског народа, па одлучише да пређу реку и народ опљачкају и побију. Но кад они навалише преко набујале реке, сви се скоро у њој потопише, а што их живо пређе на другу обалу они бише поражени од христоимених људи српских. И сам старешина татарски, звани Чрноглав, беше ту ухваћен и погубљен и његова глава би однета пред ноге краља Милутина.

Ускоро затим краљ Милутин са војском својом, и још са војском коју доби од свога брата Драгутина, крете опет на грчку земљу и заузе области њене све тамо до Свете Горе Атонске, земљу Струмичку и Серску, Крстопољ (данашња Кавала) и друге околне крајеве. Отпустивши потом војску брата свога, Милутин крете са својом војском још даље и заузе земљу Дебарску и Кичевску, са градовима и областима њиховима, па земљу Поречку са околином, и чак продре на југ до Тесалије. Потом се врати у своју земљу и пребиваше у миру и благостању.

У то време на северу од Милутинове државе, а источно од области његовог брата Драгутина, владаху самостално и насилнички кнезови бугарски и татарски Дрман и Куделин. Они живљаху у крајевима око места Ждрела на Млави (данашња Горњачка клисура) и одатле са бугарским, куманским и татарским четама упадаху у Драгутинове крајеве и пљачкаху Српски народ и земљу. Тада се на позив свога брата Драгутина дигне на њих благочестиви краљ Милутин, страховито их порази и њихове крајеве дадне у наслеђе брату своме. Од овога времена Браничевска област постаде и за свагда остаде саставни део Српске земље и државе. Сам тадашњи бугарски цар Ђорђе Тертерије, таст Милутинов, који му беше дао своју кћер Ану за супругу, беше у пријатељским односима са Милутином и његовом мајком Јеленом, али не беше у пријатељству други владар бугарски у Видину, кнез Шишман, који беше у сродству са Куманцима и беше признао врховну власт татарског кана Ногаја. љут на Милутина због победе над Дрманом и Куделином, Шишман са војском крете из Видина и продре у област Хвосно, све до архиепископије српске у Пећи, са очигледном намером да је опљачка, запали и уништи. Но ту он би побеђен силом Господњом и молитвама Светих: Саве и Симеона, и Св. Арсенија, који ту лежи. Те ноћи видеше Шишманови војници велики огњени стуб где силази с неба, из кога избијаху огњене луче и опаљиваху их, те се они сви у страху и паници разбегоше. Тако не могући ништа зло учинити, Шишман би принуђен да се повуче без успеха, једино што његови дивљи Куманци том приликом спалише манастир Жичу, коју затим обновише Свети краљ Милутин и архиепископ Евстатије II (1292-1309. године). Гонећи Шишмана и његову војску, краљ Милутин доспе до града Видина на Дунаву и заузе град, а сам Шишман једва се спасе бежећи чамцем преко Дунава. Затим он мољаше мир од краља Милутина, што му овај милостиво и даде, а касније даде и своју кћер Ану за Шишмановог сина Михаила, који потом постаде бугарски цар (1223-30. г.). Ове победе Милутинове изазваше завист и мржњу на њега татарског кана Ногаја, као врховног господара свих бугарских крајева, и он са сшшом војском, састављеном од Татара, Куманаца, Алана и Кавказаца крете на њега и на Србију. Нашавши се у великој невољи и опасности, краљ Урош Милутин се топло мољаше Богу, говорећи: "Добри човекољупче Гооподе, надо ових који Те исповедају. Ти знаш немоћ нашег смртног тела, и Сам си се у њега обукао. Због множине безакоња мојих, којима сам везан од младости моје, нисам достојан да погледам на висину Твоју, или да са смелошћу призивам свего и страшно име Твоје. Но Теби доброме и благоме предлажем душу и мисао моју, Ти ми једини помози, молитвама Пресвете Матере Твоје". Помоливши се тако усрдно и са сузама Господу, Милутин призва у помоћ и Светог Симеона и Саву, молећи их да не предају отаџбину своју у руке иноплеменика. Затим посла Ногају своје посланике да га доброразумиим речима и молбама умоле да одустане од похода, обећавајући му при томе да неће више дирати у Бугарску земљу нити нападати на крајеве које Татари имају под својом влашћу. Силни кнез татарски затражи од Милутина њетовог младог сина Стефана као таоца, што отац са жалошћу мораде да учини, да би сачувао душе народа свога и његову слободу. Млади краљевић Стефан отиде са некима од властеле српске на татарски двор, и остаде тамо неко време док га Бог ие избавп отуда и врати у дом родитеља свога. Јер Бог учини да овај Ногај погине у борби са Токтајем, законитима каном "Златних Хорди" татарских (у битци код Одесе 1299. г.), те краљевић Стефан би слободан да се врати родитељу своме у Србију. Том приликом, Стефан се ожени Теодором, ћерком бугарског цара Смилца (1292-99. г.), са којом доби сина Душана, потоњег цара Српског.

Овога свога сина Стефана краљ Милутин је затим поставио за намесника и владаоца у Зетском приморју, "одликовавши га сваком чашћу царскога достојанства, давши му све што му је потребно, од малога до великога". У то пак време краљ Милутин се поново ожени, и постаде зет васељенског цара у Византији Андроника II Палеолога (1282-1328. г.). Ово би после нових победа Милутинових над грчким војскама (око 1299. године, те цар Андроник склопи трајно пријатељство и сродство са краљем Српским Милутином. Млада кћи царева, принцеза Симонида (чији се дивни лик сачувао у Милутиновој и њеној задужбини Грачаници), би од самог цара предата Милутину, пошто их претходно у законити брак благослови и венча охридски архиепископ Макарије. Од свога таста Милутин тада доби у мираз све освојене крајеве, те тако завлада трајни мир између Срба и Грка. Но ова женидба Милутинова не би по вољи многима, како ближим тако и даљим суседима, и они почеше радити против Милутина. Уз то, у ово време би покренуто и питање Милутиновог наслеђа на српском престолу, у што би умешан и његов брат Драгутин, и Симонидина мајка царица Ирина, и такође нека српска властела. To све узнемири младога Стефана, те он, наговорен од споменуте српске властеле, устаде на свога оца Милутина желећи да му преузме из руку краљевску власт и престо српски. Услед свега тога у Зети наступи не мали метеж и неред, те краљ Милутин крете тамо са војском, угуши споменути неред и метеж, а син му се Стефан сам предаде у руке са синовском покорношћу. Милутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и непријатеља људског спасења, помете се толико да сина свога затвори у замак у Скопској области и допусти да га тамо ослепе. Стефан потом би послат у Цариград на заточење, но чудом Божјим и помоћју Светитеља Николаја би исцељен и враћен после своме оцу, са којим се измири и кога после на престолу наследи.

Милутин се ускоро измири и са својим братом Драгутином, са којим имађаше неке међусобице и сукобе, и света браћа проведоше остатак земног живота свог у љубави и међусобном поштовању. Њиховом измирењу и љубави много допринесе и њихова света мајка краљица Јелена, као и знаменити и свети муж Данило, који беше најпре игуман Хиландарски, а потом епископ Бањски и Хумски, а касније постаде и архиепископ Српски. Он је лично долазио из Хиландара са својим монасима, и боравио и код краља Милутина на двору му у Скопљу, и код краља Драгутина на његовом двору у Дебрцу, и молитвама, саветима и поукама својим мудро измирио завађену браћу, што су наравно и они обојица жарко желели и свесрдачно прихватили. Јер ова два света брата, иако беху наследници слабе и грешне природе старога Адама, ипак беху причесници и обновљене људске природе Новога Адама - Христа Богочовека, јер беху верни чланови Његовог богочовечанског Тела - Цркве Православне, у којој живљаху непрекидном вером, молитвама, покајањем и осталим спасоносним светим тајнама и врлинама.

За светог краља Милутина сведочи нам његов животописац Данило, да беше свагда у великим и богоугодним подвизима, које многи други не знађаху, а Данило их тајно знађаше, јер беше веома близак Светом Краљу. "Треба знати и видети, вели Данило, његове трудове и знојења, његово трошење тела свога, ноћна бдења и топле сузе, његове неизрециве милостиње све до саме смрти његове; његову нарав незлобиву, тиху и послушну". Истина, Милутин је као краљ и господар некада показивао и строгост и оштрину, али никада није био злобан нити без милости и хришћанске љубави. Ако је као човек и имао неких грехова својих, Христос Спаситељ га не остави у њима, него га од њих покајањем избави. "Јер истинита Светлост - Христос, вели животописац Данило, Који просвећује сваког човека који долази на свет (Јн. 1, 9), Он - велики и страшни Творац све видљиве и умне природе, увек очекујући покајање свакога човека, не презре ни овога христољупца, него му просвети разум срца, и он, сетивши се грехова младости своје и дошавши у умиљење срца, поче се молити усрдно Богу, говорећи оне речи пророчке: Господе, упути ме на пут Твој, и поћи ћу по истини Твојој (Пс. 85, 11). Године моје, говораше он, као паучина прођоше, и која добра живота мога да Ти принесем? Са каквом смелошћу да погледам на Тебе, Судију праведнога? Покајање не стекох, а тако исто ни сузе... Но Господе и Царе векова, не погуби ме са безакоњима мојим, него ми пошљи светлост Твоју и истину Твоју на просветљење мислених очију мојих. Даруј ми обилну кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога, да се непријатељ мој не порадује због мене. Многих и великих добара овог живота насладио си ме, но ја недостојни врло повредих заповести Тебе, Бога мога".

Овакве и многе друге речи говорећи овај благочестиви краљ, вели даље животописац Данило, предвиде своју природну смрт, и после овога одлучи се па многа богоугодна дела, у којима и сконча живот свој. "Милутинова добра дела и подвизи беху многи и разноврсни, но највише он чињаше милостиње сиротима и убогима и даваше богате дарове црквама и манастирима Божјима. "Он постаде угодан Господу: безбројне свете цркве украшујући, и од праведних трудова својих многе милостиње ништима делећи". He штедећи богатства свога, но узимајући као из неког неисцрпног извора, јер беше заиста богат као ретко ко у његову времену, овај блажени и светородни муж одевао је и хранио слабе и немоћне, подизао сироте и убоге, и украшавао и снабдевао свете цркве Божије. Ступајући на владарски краљевски престо, он се беше Богу заветовао да ће за сваку годину колико буде владао подизати по једну цркву Богу, што се на њему заиста и обистини. Јер владајући са Богом у Српској земљи пуних четрдесет година, он заиста и подиже равно четрдесет цркава Божјих, од којих су тридесет пет или шест до данас сачуване или набројане. Али, ево како о његовом доброчинству и задужбинарству говори његов биограф свети Данило: Овај христољубиви краљ беше "Богу смеран и људима угодан, и пружаше ништима безбројне милостиње. Као што се не може избројати песак мора, тако ни његове милостиње. И он то чињаше не само у Богом му дарованој држави отачаства свога, него и по целој великој Романији (то јест Византији), и у самом великом граду Новом Риму, тј. Цариграду, јер и тамо сазида цркве, а другима даде многе милостиње; свуда снабдевајући и хранећи ниште, слабе и потребите. Он заиста подражаваше праведнога Јова, и Аврама блаженог, и патријарха Јакова, јер делом беше њихов подражатељ, и изгледом њима сличан. Тако је живео и тако чинио у многим годинама, тако да се име његово прочуло и било пројављено У свим околним крајевима, како источним тако и западним: Стефан Урош, превисоки и крепки и самодржавни и милостиви краљ Српски. Због његове чувене милости и милостиња, њему долажаху из ближњих и даљних крајева, са морских острва и преко мора, и из самога светог и славног града Јерусалима. Њих са тихошћу примајући и чинећи им милостињу, не малим милостињама испуни и сам свети град Јерусалим. Уместо злата и сребра које даваше, он прими молигве и благослове од тамошњег светог патријарха и свих осталих у том светом граду. А и свету и велику и Богом чувану Гору Атонску он испуни многим милостињама, и сазида тамо овете цркве, украси их и просветли их (то јест живописа их), и тамошње многе монахе снабде свим оним што им требаше ... О сваком добром делу, којим би могао угодити Богу, он се тако стараше, да ваистину сваку врлину испуни, и сваку злобу и порок од срца замрзе. Богом даровано му добро и земно богатство царства свога она мудро и разумно расточи, и то на разноврсне начине: прво даде на дар Богу, друго на подизање светих цркава, треће раздаде ништима и страним и потребитима".

По казивању хиландарског игумана и потоњег архиепископа Данила, свети и христољубиви краљ Милутин најпре подиже велики саборни храм светог и богосаграђеног манастира Хиландара, на место оног малог који беху подигли први ктитори. Милутин затим украси овај дивни хиландарски храм сваком лепотом, златним украсима и фрескама, па онда око цркве подиже многе царске конаке, трпезарију и келије за пребивање монаха, па утврди унаоколо град са кулама и пирговима, да би манастир био заштићен од нападаја гусара. Затим додели манастиру Хиландару многе метохе са селима и другим богатствима, и уопште речено никада не престајаше бринути се о овој највећој српској светињи. Но не само Хиландару, него и другим манастирима и монашким братствима Свете Горе монахољубиви краљ даваше изобилне прилоге и богате дарове. "И где су му год јављали да има неки монах или подвижник, или неки који Христа ради странствује у пустињи или живи у некој рупи земаљској, свима таквима он нештедимице шиљаше све што је потребно, са скрушеним срцем и смерним духом".

У самом пак царском граду Цариграду Милутин подиже божанску цркву звани Продром (то јест посвећену Светом Претечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примање и смештање странаца и болесника. Ова ксенодохија (то јест странопријемница) и болница би снабдевена свим потребним стварима, креветима и меким постељама, и њој беху приложена многа села по грчкој земљи, која свети краљ откупи и приложи, да би се од њих могли издржавати многобројни болесници и сиромаси. Милутин издаде наредбу овој ксенодохији и болници да "ако какав болесник нема никакве наде, онда нека сваки такав иде слободно ка тамо спремљеном одру за њега у тој болници". Уз то, он постави и достоимените људе своје у ту болницу, који ће похађати и неговати болне, тако да нико од болесника не узнегодује, него ако што затражи да има ко да му то да. Велико мноштво болесника лежало је и лечило се у овој болници човекољубивог краља Српског, а добри нудиоци овога благочестивога дворили су их док се не исцеле. Онда би ови исцељени одлазили радујући се, а други болници долазили би на њихово место. Осим тога, богатодарежљиви краљ је одредио да се и на капијама светог Продрома обилно раздаје хлеб и друга храна, ради нахрањења гладних, сиротих и странаца, о којима нико друга не имађаше да се брине.

Исто тако, и у граду Солуну Милутин подиже велике палате, и сагради две дивне цркве Божје: једну у име светог архијереја Христовог Николаја, а другу у име светог великомученика Христовог Георгија, и то баш на месту где некада беше обављено прво рукоположење светитеља Српског Саве, па то место беше разрушено и опустело, те га сада свети краљ из темеља обнови и украси.

Затим у својој земљи овај неуморни задужбинар подиже и обнови безбројне цркве и манастире, од којих ћемо споменути само неке. Подиже дом Пресвете Богородице, добре Заштитнице рода хришћанскога, у месту званом Трескавац (код Прилепа) и испуни га богатим приносима својим, свим што је било потребно за службу Богу и Пречистој Матери Његовој. Овде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свећњаке златне, и све друге потребе црквене. Потом сагради цркву Св. великомученика Христовог Георгија у Кичевској области, коју такође богато обдари и снабде свим црквеним потребама. Многе друге цркве и манастире, које његови претци Немањићи или други ранији православни задужбинари беху подигли, па оне касније беху порушене и запуштене, свети краљ их сада из темеља обнови и сваком лепотом изнутра и споља украси, јер никако не подношаше да храмови Бога Живога стоје разрушени или напуштени. "Обнављаше стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, и из самих основа подизаше и усавршаваше по Божјем благовољењу". Милутин тако сазида цркву Успења Пресвете Богородице, звану епископија Призренска (то јест чувену цркву Богородицу Љевишку у Призрену), и такође прелепу цркву Благовештења Пресвете Богоматере, која је епископија Грачаничка (то јест данашњи величанствени манастир Грачаницу на Косову); па цркву Богородице Тројеручице у славном граду Скопљу; затим цркву Светог Георгија на реци Серави код Скопља; и цркве Светог Константина и Светог Претече у самом граду Скопљу; и опет цркву Светог Георгија Нагоричанског (у селу Старо Нагоричино код Куманова), коју из темеља обнови и украси. У великој Немањиној лаври Студеници, у том Дому Пресвете Богородице, овај христољубиви праунук светог богољупца Симеона подиже цркву родитељима Богоматере - Светом Јоакиму и Ани. Затим у Дабарској покрајини на доњем Лиму, у месту званом Ораховица, он подиже још једну цркву Христовом великомученику Георгију, и другу опет цркву Христовом великомученику Никити, близу града Скопља (у Скопској Црној гори), коју дарива манастиру Хиландару у Светој Гори. Он такође подиже и цркву Светог Николе у Хвосну и приложи је манастиру Милешеви, где почиваше свето тело Светитеља Саве. Монахољубиви и манастирољубиви краљ задужбинар обнови и украси старе манастире древних српских подвижника и светитеља: преподобног Јоакима Осоговског (у Сарандапору), и преподобног Прохора Пчињског (под планином Козјаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потребностима. Са својим пак братом Драгутином он подиже манастир Ариље у Моравици, a са својом мајком Јеленом обнови манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Његове су задужбине и манастир Косаница код Драме (у Грчкој), и манастир Витовница код Петровца на Млави, и манастир Грнчарица код Крагујевца, и манастир Моштаница код Бања Луке у Босни, и многи, многи други манастири и цркве.

Али не само у својој земљи и свом Српском народу, него и свуда по васељени, он неуморно или подизаше цркве и манастире или их богато обдариваше и помагаше. Тако он сагради манастир Светих Арханђела у самом Светом Граду Јерусалиму, на месту не далеком од Живоносног Гроба Господњег, где раније Свети Сава беше ктитор. Он подиже и цркву Свете Софије у Сердици (данашњој Софији у Бугарској) и обдари друге манастире у Бугарској. Затим и сама света гора Синајска виде његово задужбинарство и доброчинство. Јер и тамо, у древном манастиру Свете великомученице Екатерине, што га подиже велики цар Јустинијан, овај нови Јустинијан постаде ктитор и добротвор: јер подиже тамо цркву Светог Стефана и многе приносе и дарове дарива, И не само овом манастиру, него и блаженим оцима no Синајској пустињи он достављаше не мала приношења и њихове потребе испуњаваше. Богате прилоге посла он и цркви Светитеља Николаја у граду Барију у Италији, и по другим местима где потребоваше. Најзад сагради и своју личну задужбину манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), у којем и би по смрти погребен.

Уопште рекавши, вели животописац његов Данило, он свагда имаше у уму своме онај страшни час доласка Онога који је Вечан Данима, када ће бити суд без милости онима који нису чинили милост, и зато свагда чињаше милостињу за коју нико и не знађаше. He само што су се к њему стицали од свију градова, крајева и села, и из околних земаља, безбројни ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него је и он сам ишао ноћу тајно по народу и невидљивом за друге руком чинио издашну милостињу. "Када је ноћ долазила, вели биограф Данило, који беше лични сведок свега тога, овај христољубиви господин мој чињаше ово дивно и богољубиво дело које нико није знао: свлачио је са себе царске хаљине које је дању носио и облачио се у худу и стару одећу, прикривши притом и лице своје да га неко не препозна. Онда је узимао са собом двојицу или тројицу слугу својих, којима беше заповедио да никоме не говоре што виде, па је узимао са собом и носио велико мноштво злата и других потребних ствари да их раздаде убогима и испуни утробе њихове сваким добрим даром. Јер нелицемерно чињаше милостињу, и истински љубљаше ниште и убоге. Изишавши тако тајно из двора свога, и дошавши неприметно до станова њихових где живљаху, он им раздељиваше злато, храну и одећу, a они не знађаху ко им то даје. Ово је блажени краљ чинио до краја живота свога. Уза све то он је и ноћу кропио постељу своју сузама својим, говорећи: "Устани, кукавче, да будеш спреман пре оног времена; ако си и навикао да чиниш грехе, ипак се прени на покајање, јер те чека суд, вечна мука и огањ неугасиви".

Свети краљ Милутин био је веома одан светој Православној вери и Цркви. За његово време умножи се Црква Божја у Српској земљи и број епископија порасте на шеснаест. To cy биле ове епархије: зетска, рашка, хумска, хвостанска, звечанска, топличка, призренска, будимљанска, липљанска, скопока, дебарска, моравска, браничевска, мачванска, кончулска и градачка. Свете архиепископе Српске, наследнике Светога Саве, он веома цењаше и свако им поштовање указиваше. За његово време беху архиепископи у Српској Цркви: Евстатије I, Јаков, Евстатије II, Сава III и Никодим, са којима заједно свети краљ подизаше и обнављаше свете цркве и манастире. Тако је са Св. архиепископом Евстатијем II (1292-1309. г.) обновио велику архиепископију у Жичи, коју Куманци беху опљачкали и порушили; исту је затим са Св. архиепископом Савом III (1309- 1316. г.) украшавао и животописао. Са Савом III Милутин је започео и зидање своје задужбине манастира Бањске, коју је довршио и украсио заједно са епископом Данилом Бањским. На краља Милутина су током његове дуге владавине вршени разни притисци са стране да прихвати латинску унију и потчини се римскоме папи, но он то никада није учинио нити од своје Православне вере одступио. Он је бивао у војном савезу са западним (римокатоличким) владарима, но то је било да се избави од разних опасности по државу његову, али никада није ишло на штету Православне вере његове и народа његовог. Шта више, сам папа римски и његова курија покретаху западне владаре на рат против Српског краља Милутина (као "шизматика"), но у томе рату Бог поможе православном слузи Своме те Латини ништа не успеше.

После многих трудова и подвига, дође најзад и кончина живота блаженог и христољубивог краља Милутина. Осетивши да ће брзо отићи на пут, који из овог сујетног света води у вечне обитељи, краљ дозва к себи архиепископа Никодима, и рече му: "Узми моје имање и подај ништима, не бих ли како ја грешни постигао неко опроштење грехова". После тога, паде овај превисоки краљ у љуту болест, и поче боловати у свом двору Неродимљу на Косову. Разумевши унапред да неће избећи смрти у тој болести, он се брзо опрости са свима присутнима, и од тада престаде говорити, јер му се језик беше свезао. Потом мирно предаде душу своју у руке Господа свога и Спаситеља, на дан 29. октобра 1321. године. Ускоро затим стиже у Неродимље и епископ Бањски Данило, и над телом Светога Краља би обављено свечано погребно пјеније. Затим му чесно тело би пренето у гроб, који сам беше себи спремио, у храму Светог Архиђакона Христовог Стефана у манастиру Бањској.

Две и по године по престављењу јавише се на гробу Милутинову "чудна знамења и виђења", те бањски игуман Сава и манастирска братија, одслуживши свеноћно бденије, извадише тело његово из гроба и нађоше га сасвим нетљено, јер ни једна влас главе његове не беше отпала. Свето тело Светога Краља би затим положено у нарочито украшен ковчег и стављено у сам храм Бањски, пред икону Владике свију Христа Бога. Када за ово чудо дознаде његова супруга Симонида, која се по смрти његовој беше вратила оцу своме у Цариград, она начини кандило од скупоценог злата и извезе скупоцено платно као прекривач за кивот тела његовог, и све то посла у манастир Бањску. Потрешена пак тим чудесним догађајем, она се и сама за тим одрече света и замонаши у манастиру Светог Андреја у Цариграду.

Мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру Бањској до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. године), због турског зулума и насиља, однео је ове свете мошти у Софију митрополит Силоан и оне и данас тамо почивају у цркви која се зове "Црква Светог Краља". Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

У многим манастирима и црквама, углавном задужбинама Ов. краља Милутина, налазе се његови свети ликови и фреске. У манастиру пак Грачаници он је једном насликан и у монашкој ризи (осим ако то није лик његовог оца Уроша I, као монаха Симеона).

Свети Јустин Ћелијски, Житија Светих


уторак, 09. новембар 2010.

ДАН СЕЋАЊА НА ПАЛЕ ЗА ПОКРЕТ


Када мислимо на мртве, на оне који су следили пут жртве за Рајх и својом жртвом постигли победу, светлост дана бледи и развија се разговор у којем нам мртви говоре. Мртви Рајха нису тихи. Они стоје уз нас у даљој активности, у срећи борбе, у тишини ноћи. Долазе близу нас и отварају своје продорне очи ако смо будни у тишини и спремни за њихову поруку. Они нису нестали у ништавило када су пали, већ се придружили немачким прецима, а сви преци су живи. Нација се никада не развија ако није посвећена вером, а жртва печати ту веру. И само када смо одани и снажни у својој вери, вољни жртвовати себе, мртви ће се придружити нашим редовима, благословити наше заставе, помоћи нам да носимо терет. Пример службе коју су они дали је живи пример. Захтева покорност.
Песма њихове свете жртве ношена је ветром у сваком смеру. Поља гробова се протежу где год су раније хероји пали за Рајх. Места смрти, места вере, света места Рајха налазе се свуда у свету. Као тајанствени зид, прстен гробова окружује Рајх, од једног бојишта до другог, захтевајући част и тишину када се незаборавна имена огласе. Од Балтика се протеже прстен гробова дубоко у руске степе, до Карпата, до Албаније, до Карста, до рубова глечера, до поља Француске, до Вогесенгеберге и тамних ровова Вердуна, до ломљивих стена Сампања, до равница Фландрије, и изнад свега, до радосног имена Лангемарка! Војници Лангемарка постали су митски симболи, певајући химну Рајха док су умирали. Дали су пример, баш као морнари који певају док тону, баш као они у шумама и пустињама, који су сами истраживали континенте, сви су били послушни учесници немачке борбе. Ветар носи с њихових гробова опомену и поздрав. Неупоредива нам снага долази са сваке четвртине земаљске кугле, док год верујемо у мртве и у значење њихове жртве.
Било је времена када их је Немачка издала. Значај њихове жртве био је негиран, пали су у сенку. Стајали су у измаглици, а њихова вера је, чини се, била протраћена.
Али, тада је свануло ново доба које је пронашло нове жртве за пламтећу веру. У старом Рајху нови ће се уздићи са новим циљевима, који се могу постићи само путем светих гробова. Велике ствари на свету могу се постићи само жртвом. Фирерова вера виори попут заставе над Рајхом, над Германима, и још једном свет је видео свету смрт, слободну и тиху и покорну неизреченим законима. Усамљене смрти - попуњене песмом, заувек оплемењене, у жртви пред Feldherrnhalle.
Још једном је било јасно да су само тела пролазна: тајанственим преображајем мртви устају да би постали узор новог Рајха.
Дошао је пресудни час за овај Рајх.
Стотине су следиле ову шеснаесторицу мушкараца, спремни умрети за идеју. Хиљаде су следиле ове стотине, који су увидели своју свету дужност у борби против светског непријатеља бољшевизма у бојиштима на Истоку и поднели последњу жртву. Смрт шеснаесторице 9. новембра овенчана је херојском борбом немачких војника у највећој битци свих времена на Истоку. С поштовањем и у тишини присећамо се својих мртвих - мртвих свих ратова и мртвих нашег Покрета.
Како бледи светлост дана, припремамо се у тишини наших срца. Имена мртвих нашег Покрета чула су се у целој земљи, имена гробља светог прстена око Рајха испунила су наша сећања...

Фирер је рекао:

"Заиста, ових шеснаесторица који су пали покренули су васкрсење, јединствено у историји света. Величанствено је то да је из њихове жртве произашло немачко јединство, победа Покрета, Идеје и приврженост целом народу. Све то дугујемо овим људима! Да онда нисам нашао никог ко је спреман да ризикује свој живот, било би немогуће пронаћи их касније. Све следеће крваве жртве биле су инспирисане њиховом жртвом.
Стога их уздижемо из таме заборава и чинимо средиштем пажње немачког народа заувек.
За нас они нису мртви. Овај храм није гробница, већ вечна стража. Овде они стоје за Немачку, на стражи за наш народ. Овде леже као први мученици нашег Покрета.
Ова дан смо у прошлости обележавали сваке године, не увек исто током година прогона, и сигурни смо да ће за сва времена то бити празник за немачки народ. Ово не чинимо зато што је умрло шеснаесторица људи. Дневно умиру хиљаде, чак и више током једног сата у рату.
Чинимо то јер је ових шеснаесторица људи, са верујућим срцима, умрло на начин који је помогао немачком народу да изнова васкрсне!"

Felix Alfarth
Andreas Bauriedl
Theodor Casella
Wihelm Ehrlich
Martin Faust
Anton Hechenberger
Oskar Körner
Karl Kuhn
Karl Laforce
Kurt Neubauer
Klaus von Pape
Theodor von der Pfordten
Johann Rickmers
Max Erwin von Scheubner-Richter
Wilhelm Wolf

Умрли сте борећи се за Рајх и морали умрети
тако да бисмо ми могли живети победоносно.
Ваша смрт била је победа Покрета, а ваше наслеђе
нама је вечна дужност!


Zum 9. November 1942.
Gedenktag für die Gefallenen der Bewegung,”
Die neue Gemeinschaft,
8 (September 1942)

понедељак, 08. новембар 2010.

SALEM 2010.



Salem, a suburb of Stockholm, the 9:th of December 2000. It is right after midnight when a multicultural gang counting about fifteen persons close in on a Swedish boy standing at a bus stop on Säbytorgsvägen. The boy, a rather short and skinny young man, is waiting for a bus on his way home from a party.

- Fucking racist! the gang shout as they approach him. A Swedish girl with long blond hair, shouts at him with a foreign accent.
-Fucking racist! Do you dare to stay?! Are you scared!?

The weeks before the incident the media had launched a hatred campaign directed against Swedish patriots. Among other things they claimed that “rightwing extremists” had murdered a 6 year old foreign boy in Germany, the accusations were totally unfounded and it was later revealed that it had all been lies.

- Beat him to death! a girl snaps in a superfluous request to the aggressive mob, who already has gotten scent of the prey. The gang knows that it is more than allowed to attack people who they suspect are racists. A couple of days earlier they got green light from the highest level. The Swedish Prime Minister Göran Persson had stated in an article in one of Sweden’s largest newspapers, concerning nationalists, that “We will crush them”. The multicultural suburban gang is this night absolutely determined to make his words come true.

When the assault starts the boy immediately realizes his vulnerable position, alone against a bloodthirsty mob armed with wooden planks and other things they can use as weapons. He tries to seek refuge by throwing himself on the hood of a passing car. He pleads to the driver “Please, help me” hoping that the driver will take him to safety. One of the gang members shouts something to the driver and the driver tries to shake the boy off the vehicle by driving back and forth. The boy is holding on for his bare life when the gang pulls him down to the ground. The car drives away and the beating continues.

Now an intense battering begins, the gang keeps kicking and hitting repeatedly with planks against the victims head and body. After a while the boy lies almost lifeless in a ditch. One of the attackers then grabs a 1,5 meter long plank and starts to hit the boys head repeatedly with it and he does not stop until a teenage girl who happened to pass screams hysterically and begs him to stop. One of the girls who is participating in the battering shouts back to the protesting girl that “The racist deserves it” and the gang member who is holding the plank is raising it towards the witness in a threatening gesture.

At this stage one gang member who had left to get his bigger brother returns. He starts to jump on the head and neck of the almost lifeless boy. The older brother had come to help to take care of one of these detestable racists who murder “small children” and are a threat against “democracy” and he now feels his hatred boiling over.
- Out of my way, I have got a knife! he shouts in excitement as he rushes forward towards the almost lifeless boy holding a carving knife.

The other gang members leave place for Khaled Odeh who sits astride on the boys back. He raises and lowers the large carving knife again and again. After stabbing the boy at least four times in the back, the blade brakes in half. Khaled then takes the boys head with his left hand to pull it backwards.

He feels a raging hatred for the mutilated young boy; a boy that he knows threatens democracy; a boy who murders small children, he knows that the boy must be crushed. So he decides what to do. “I will kill him”. The words go through his mind as he forces what is left of the knife into the throat of the boy.

Satisfied that he has liberated society from a racist he elatedly gets up on his feet. The blood which is covering his hands is still warm. He looks around and shouts to the people standing around him that no one has seen him. Then he runs away with his brother after him. The rest of the gang members walk their separate ways and disappear. “Crush racism”, someone shouts among the shadows.

But Khaled Odeh has been seen. The Swedish girl who witnessed the brutal assault approaches the boy with tears in her eyes. The boy is trying to raise his head but fails. His clothes are drowned with blood which is pumping out of his slashed neck artery. He is trying to gasp for breath, out of his mouth is heard a wheezing sound, when his head again falls to the ground in the cold ditch. The life runs out of Daniel Wretström as the girl desperately tries to save him.

When Daniel was still alive he gave his surrounding laughter and joy. Family and friends described him as considerate, kind and very much liked. The flame in his eyes was put out when he was only seventeen years old and had a whole life ahead of him. My son Daniel was a soft and delightful boy with a twinkle in his eye, his mother tells us. He really brightened life with his humour and his pranks. It wasn’t always sunshine but everything we went through together made us closer to each other. He found relaxation and calm when fishing, and he could sit in the boat for hours, just pondering and enjoying the peace. I soon learned to avoid letting Daniel into a fishing shop since it would take a long time before he came out of there. He loved to fish, to meet girls, to play drums and his family. In my eyes he was a wonderful guy that I was very proud of. If we would ever fall out, the words “I’m sorry” were very important. He often said “mummy, I love you.” and his friends listening was not embarrassing to him at all. Daniel was a boy who made very large impression on people that he met, and he won a lot of people’s hearts. Every time I look out my kitchen window and on Daniels little house I see a dark window, the lights are put out, and I wonder, why did they take your life?

The legal consequences have been described as a farce, where judges and jurymen declared Swedish youth outlaws and with no legal rights. The killer, Khaled Odeh, was sentenced for manslaughter to psychiatric care since the court came to the conclusion that he suffered from temporary insanity when he committed the crime. When the verdict is formulated this way it is not unusual that the convicted is declared healthy after about a year and is released. Only six of his companions were prosecuted. Three of them were sentenced to forty hours of community service and contact with the social services. Two of those remaining were ordered to pay 1800 Swedish crowns (about 200 Euros) in fines and the last one was released on parole and ordered to pay 1800 crowns in fines. Is a Swedish boy’s life worth that little? Less than a speeding ticket?

You are far from alone not wanting society to be destroyed and brutalized. To keep the memory of one of the Swedish young citizens whose blood has been spilled upon the sacrificial altar of the establishment, alive, there is an annual memorial march, around the anniversary of the murder. The year of 2001, 1400 demonstrators gathered to protest against the accelerating violence against Swedes. The least we can do is to participate in this memorial manifestation and boost our detestation for the negative social change. Everyone who is opposed to the multicultural violence is welcome!

salemfonden.info

недеља, 07. новембар 2010.

НАШ СОЦИЈАЛИЗАМ

Већ годинама је у национал-социјалистичкој периодици приметан идолопоклонички однос према раси, као да је наш расни идентитет једини темељ и смисао нашег политичког активизма. То је ишло толико далеко да је Национал Социјализам означен и сувише често дефинисан само као расни покрет, који се, ето, бори за опстанак најугроженије врсте на земљи и томе слично. Не могу и нећу овде порећи да је заиста један од темеља нашег погледа на свет управо расни идентитет, али овде се не смемо зауставити јер ће иначе наша прича остати на нивоу досадне реторике без смисла и садржине или утопија без довољно аргументације да се ико задобије за делотворан подвиг успостављања новог поретка пре свега у нашим животима, а затим и у српском етносу као органском делу велике беле индоевропске породице.

Сигуран сам да је свима јасно да ми јесмо националисти, да љубимо свој српски народ и Отаџбину изнад свега, и да смисао свог нашег прегалаштва јесте жеља за свеобухватном обновом и препородом Српства. Али није довољно само ово рећи, јер у српски националистички корпус спадају многи идеолошки различити покрети, организације и појединци, па према томе својим национализмом не приносимо ништа суштински ново на фронту одбране Нације.

Шта је то што нас на суштински начин одређује према себи и другима, а што не налазимо нигде другде? То је наш социјализам. Ми смо националисти, али такође ми јесмо и истински социјалисти, и ово двоје не раздвајамо, знајући да је наш национализам увек социјално конструктиван и да је наш социјализам увек националан, јер истинског социјализма нема изван и против конкретне заједнице. Ово је радикална новина у политичком промишљању уколико поредимо своје расуђивање са програмским начелима и економско-социјалним погледима осталих српских националиста.

Наш социјализам исходи из тежње за уређеним и социјално праведним друштвом, а у складу са начелима српског народног живота. Полазећи од Богом нам дате природне неједнакости људи, ми не пропагирамо трагичну и асоцијалну мисао јеврејских црвених пророка о подједнакој расподели добара, већ захтевајући од сваког члана народне заједнице свест о дужности и служби народној целини, прокламујемо захтев да свакоме следује онолико колико својим часним трудом, залагањем и пожртвованим радом заслужује. Одбацујемо интернационалистички и партикуларни социјализам марксистичког типа који издвајањем и фаворизовањем само једног дела народа, те јасним сејањем непријатељства према осталим деловима народне целине, уноси семе класне борбе и тиме националног раздора. Свагда сведочећи националну солидарност, громогласно кличемо са националним радником и сељаком, трговцем и занатлијом, професором и свештеником, да је интерес целине изнад интереса појединца, и да је опште добро Српства изнад интереса појединачног сталежа. У великом народном организму, свака ћелија јесте подједнако важна за функционисање целине, стога нема разлике нити сме бити сукоба између различитих сталежа у народу. У срећи и благостању свога народа и Отаџбине, сваки појединац ће наћи и своју сопствену радост и испуњење. Желимо да у Србији сутрашњице нико не буде угрожен и незадовољан. Зато смо ми социјалисти!

Обнова бр. 3/2010.

Текст је уводна реч
у трећи броја магазина
и постављен је уз дозволу аутора