понедељак, 30. септембар 2013.

Λευτεριά στην Χρυσή Αυγή!

Golden Dawn Arrests Come Just Five Days After World Jewish Congress Demanded the Party be Destroyed

On Monday, September 23, World Jewish Congress President Ronald S. Lauder demanded that the Golden Dawn be destroyed to save democracy, saying:
It is high time Greek politicians honor their pledge and adopt effective legislation that will put an end to completely unacceptable harassment of immigrants, ethnic minorities, immigrants and political opponents by the extremist Golden Dawn party.
Words of condemnation, although important, won’t suffice. Greece’s leaders need to take action against those who create a climate of fear and who pose a threat to many of their fellow citizens.
On Saturday, September 28, key party members were arrested and imprisoned on nonsensical charges that the democratically elected party, the third biggest party in Greece, polling at 15%, is a ‘criminal organization.’

Like with the situation in Syria, the Jews let the problem they had in the rise of the Golden Dawn get much bigger than they had expected that it would, and were then forced to act in an erratic, sloppy  manner.  Unlike with Syria, where the American people stood up to their insane demands, the Greek government, in the wake of the media barrage against the Golden Dawn following the death of the rapper ‘Killah P,” acquiesced, and committed the bizarre act of arresting elected officials based on weird, unclear charges.
There is simply no way to know where this will go, but it was most assuredly poorly thought through on the part of haughty Jews like Lauder, who are not making a serious attempt to consider the ramifications of such drastic action in the small but fierce nation of Greece.  Methinks they are greatly underestimating their opponents.

Kasidiaris had alluded to the possibility of a mass arrest earlier this week.  Clearly, it was something that they had seen coming, and something which they have a contingency plan for.

Greece still has a functioning court system, as evidenced by the failure earlier this year to ban the party outright, and it is extremely unlikely that the charges will stick. Though the organization is accused of money laundering, which would be a much easier charge to make stick than some weird thing about being a criminal organization, the party has, no doubt, taken extreme care in keeping their finances squeaky clean.
This could end up being the best thing that could have happened to the party, as it frames them as victims of this oppressive system, which acts without care for the will of the people or basic human rights.  We may remember that the imprisonment of that Greatest of Nationalist Leaders, Adolf Hitler, was an integral step in his rise to power, providing him, as it did, with the sympathy of the masses.
We shall see.

What is “Democracy”?

We are generally led to believe that ‘democracy’ is a system of government, through which the generally vague abstraction of the ‘will of the people’ is manifest.  However, in reality, it is often discussed in terms of a value system, with core tenets regarding assumptions about the nature of man which have no relation to the physical process of governance, making it much closer to a religion or philosophical system than a form of government; it is on these terms that it is implemented.  If the people decide they do not agree with this value system which democracy is tasked with upholding, the value system itself takes precedent over the material form of ‘democracy,’ with its elections and such.

Discussing his plot to ban the Golden Dawn, Ronald Lauder said:
There can be no legitimate place in the Greek parliament for parties whose public statements and actions are racist or anti-Semitic and who operate in many ways like the Nazis did seventy years ago. If legislation is insufficient to deal with such organizations and individuals, it ought to be strengthened, because the people of Greece deserve to be protected from the forces that seek to destroy liberal democracy and reject even basic civil rights.
What he is describing here is authoritarian action in support of the above mentioned value system; even though the people have chosen to elect these men to serve as their representatives, through the established democratic processes, they must be removed from the government, because they disagree with the established pseudo-religious tenets of ‘democracy,’ which do not allow ‘racism’ – the protection of the cultural and genetic heritage of a nation – or ‘anti-semitism’ – the protection of the nation from the corrosive manipulations of international Jewry.

We see here an unmasking of the true nature of the Jew-devised democratic system, and perhaps we are hereby given a chance to question whether or not it is in our best interests to continue to tolerate such a corrupt and oppressive system, which ultimately exists merely to uphold an oppressive economic and social order dominated by Jews.

Hail Greece!
Hail Golden Dawn!
Hail Victory!

среда, 25. септембар 2013.


“Kill the Germans, wherever you find them! Every German is our moral enemy. Have no mercy on women, children, or the aged! Kill every German — wipe them out!” 

(Llya Ehrenburg, Glaser, p. 111).

“Germany must be turned into a waste land, as happened there during the 30-year War.” 

(Das Morgenthau-Tagebuch, The Morgenthau Dairy, p. 11).

The Israeli people around the world declare economic and financial war against Germany. Fourteen million Jews stand together as one man, to declare war against Germany. The Jewish wholesaler will forsake his firm, the banker his stock exchange, the merchant his commerce and the pauper his pitiful shed in order to join together in a holy war against Hitler’s people. – 

(Daily Express, March 24, 1933.)

“The fight against Germany has now been waged for months by every Jewish community, on every conference, in all labor unions and by every single Jew in the world. There are reasons for the assumption that our share in this fight is of general importance. We shall start a spiritual and material war of the whole world against Germany. Germany is striving to become once again a great nation, and to recover her lost territories as well as her colonies. But our Jewish interests call for the complete destruction of Germany…” 

(Valadimir Jabotinsky, in Mascha Rjetsch, January, 1934)

“Germany is the enemy of Judaism and must be pursued with deadly hatred. The goal of Judaism of today is: a merciless campaign against all German peoples and the complete destruction of the nation. We demand a complete blockade of trade, the importation of raw materials stopped, and retaliation towards every German, woman and child.” 

(Jewish professor A. Kulischer, October, 1937)

“Our fight against Germany must be carried to the limit of what is possible. Israel has been attacked. Let us, therefore, defend Israel! Against the awakened Germany, we put an awakened Israel. And the world will defend us.”

 (Jewish author Pierre Creange in his book Epitres aux Juifs, 1938)

“The millions of Jews who live in America, England and France, North and South Africa, and, not to forget those in Palestine, are determined to bring the war of annihilation against Germany to its final end.” 

(The Jewish newspaper, Central Blad Voor Israeliten in Nederland, September 13, 1939)


Не могући сада да разапну Христа, Јевреји га свакога Великог Петка праве од воска и распињу га, па га после спаљују. Или узму јагње и бију ножевима, распињући га место Христа. Чујете ли за злобу јеврејску и ђавољу? Како се Јеврејче роди, место да га уче како да се Богу поклања, поведени својим оцем ђаволом уче га да хули и проклиње нашега Христа и нашу Пресвету. И троше силне паре да нађу неко Христијанче да га закољу, узму му крв и њоме се причесте. То је ђаво што хоће да пијемо дечију крв, није Бог. Христос нас учи да се молимо за цео свет. 

Ако имаш Јеврејина пријатеља, иди, поздрави га, па послушај шта ти каже. Ти га поздрављаш, а он те куне и каже ти "Лош ти дан", јер добар је дан од Христа, а Јеврејин неће то ни да чује, нити да каже. Погледај Јеврејина у лице док се смеје. Зуби му се беле, лице му је као избељено платно, јер је проклет од Бога и срце се његово не смеје. Има у себи ђавола што му не дозвољава. А погледај и неког Хришћанина у лице, па макар био и грешник. Лице му сија, точи се благодат Светога Духа. Јеврејин када закоље овцу, половину предњице задржи за себе, а задњицу баци и продаје Хришћанима да их оскврни. И ако ти Јеврејин да вина или ракије, немогуће је да их претходно није оскрнавио. Ако не стигне да се унутра помокри, бар ће пљунути. Када умре Јеврејин, стављају га у некакво велико корито и перу га ракијом и скидају му сву прљавштину, па ту ракију спремају са некаквим мирисима и то касније продају Хришћанима за мање пара не би ли их оскврнили. Ако продају рибу у граду, отворе риби уста и унутра се помокре, па је такву продају Хришћанима.

Јеврејин ми каже да је мој Христос копиле, а моја Пресвета курва. За Свето Еванђеље каже да га је написао ђаво. И како онда да гледам Јеврејина? Да ме неко увреди, да ми убије оца, мајку, брата и онда да ми још извади и око, дужан сам као Хришћанин да му опростим. Али ако увреди мога Христа и моју Пресвету, нећу да га видим. И како вашем благородству срце подноси да радите са Јеврејима? Шта показује онај који општи са Јеврејима, продаје и купује? Показује и казује да су Јевреји добро учинили што су убијали пророке и све добре учитеље. Добро су урадили и раде што вређају Христа нашега и нашу Богородицу. Добро је што нас скрнаве и пију нам крв.

Зашто вам ово казах, Хришћани моји? Не да бисте убијали Јевреје и гонили их, него да бисте над њима плакали што оставише Бога и отидоше са ђаволом. То вам рекох да бисмо се покајали сада док имамо времена, да се не би и на нас разгневио Бог и оставио нас без Своје руке да страдамо и ми као Јевреји, па и горе.

Свештеномученик Козма Равноапостолни. Родом од Етолије, из села Мегадендрон (Велико Дрво). Као младић отишао у Свету Гору, где у Филотејском манастиру буде пострижен за инока. Но гоњен свагдашњом жељом да проповеда Јеванђеље народу он оде у Цариград, где испроси за то благослов од патријарха Серафима II. И обиђе све придунавске крајеве проповедајући Јеванђеље, но највише се задржа у Албанији, где и пострада од неког Курт паше, кога Јевреји раздражише против Козме. Козма буде удављен од Турака, па онда бачен у реку 1779. год. Чудотворне мошти почивају му у селу Колкоидас у храму Св. Богородице недалеко од града Фиери. Пострадао за Господа свога у 65 год. живота.


Активисти Србске Акције обележили су 72. годишњицу од почетка оружане борбе против комунизма у Србији и годишњицу оснивања Србског добровољачког корпуса – истинске србске национал-револуционарне војске, која је у тмурним и крвавим временима Другог светског рата одиграла спасоносну и победоносну улогу у борби за биолошки опстанак србског народа. Евоцирајући ову неправедно запостављену и од стране комуно-демократских изрода оцрњену страницу србске војничке успомене, наши барјаци и ове јесени завиорили су се грочанским стазама, проносећи славу Србског добровољачког корпуса – војске чији морални, идеолошки и борбени лик, представља узор Србске Акције као покрета који стреми остварењу хришћанског, слободарског и зборашког идеала националног препорода и социјалне правде, а против либерал-капитализма, комунизма и иних демо(но)кратских странпутица.
По доласку на одредиште марша, пригодном беседом и дружењем покрај села Дражањ, наши активисти обележили су годишњицу прве борбе Србских добровољаца, где су 17. септембра 1941. године, припадници њиховог Трећег ђачког одреда, на челу са поручником Будимиром Никићем, у једном силовитом и одушевљеном јуришу, сатрли Космајски партизански одред на који су наишли управо у Дражњу. Овом победом и рушењем до тада постојећег мита о партизанској непобедивости, Србски добровољци најавили су потоњи сумрак комунистичких банди, које су од добровољаца трпеле поразе за поразом. Добровољаца, који су из борбе у борбу сведочили силу свог моралног идеала оличеног у готовости за жртву, у непоколебљивој вери, као и идеолошкој изграђености у духу њихове зборашке мисли. Јер Србски добровољачки корпус, као непобеђена и истински србска војска, по свом циљу, карактеру и моралној спреми, потпуно је одговарао древном архетипу србског христољубивог војинства. Као такав, он није служио лажним савезницма нити је представљаo било чију марионету, већ је својом борбом и својим идеализмом, разбијао подмукле планове комуниста, циониста и њихових либерал-демократских слугу. Отуда и савремена потреба за проналаском инспирације за актуелну Србску борбу, управо у старој борби Србских добровољаца, којима уосталом, цело данашње Србство дугује благодарност за свој опстанак.

Нека би дао Бог да се истина о подвигу и борби Србских добровољаца уздигне на србској земљи попут тврђаве, као уточиште и морални стуб долазећим генерацијама србских национал-револуционара, који ће у своје време, а на рушевинама Система, створити Отаџбину праву.


уторак, 24. септембар 2013.


 You were a friend, a comrade, an inspiration to us all  
I know for sure a million men, that heeded to your call  
To live by your example, and take that long hard road  
Unmatched in dedication, and a heart that knew no cold...

петак, 20. септембар 2013.


Хитлеров први кабинет састојао се од једанаесторице људи. Од њих само тројица из физичких разлога нису могли да буду послати на фронт; петорица су била рањена. Има ли у Европи данас неког сличног кабинета? Ови људи добро знају шта је рат. Зашто да сумњамо у њихове мировне намере?

Sir Arnold Wilson,
 Walks and Talks Abroad, London 1936.

среда, 18. септембар 2013.


Ја, ........, рођен ......... у .......... овим изјављујем своје приступање Српском добровољачком корпусу и за време трајања своје службе подвргавам се следећим захтевима:

1.) Служићу верно српском народу и оружјем штитити његову земљу и уређење.

2.) Све оне који споља или изнутра нарушавају миран живот грађана, нарочито комунисте и припаднике покрета Драже Михајловића, немилосрдно ћу тући у борби и дати, ако устреба, и свој живот.

3.) Наређења која ми у томе смислу издају моји претпостављени, извршаваћу без поговора, без обзира на време, место и примену.

4.) Према немачким војницима, који се туку против истог непријатеља, односићу се са поштовањем и предусретљивошћу.

5.) Својим личним понашањем, уздржаваћу се од свега што би у народу нарушавало част и достојанство Српског добровољачког корпуса, као пљачкање и разврат.

6.) Обавезујем се да ћу служити најмање 6 месеци, рачунајући од данашњег дана. Уколико се месец дана пре истека овог рока не изјасним Команди Српског добровољачког корпуса у погледу иступања, продужава се обавеза службовања за даљих 6 месеци, и тако даље.

7.) Свестан сам тога да ће кршење овим преузетих обавеза бити кажњено по ратном праву и довести до искључења из Српског добровољачког корпуса. Да се подвргавам овим обавезама потврђујем својом службеном заклетвом и својим потписом. Тако ми Бог помогао!

недеља, 15. септембар 2013.


Хиљаде грчких националиста из свих хеленских крајева сабрали су се на традиционалном термопилском скупу код споменика Леониди да би узнели молитвено сећање и дивљење својим славним Прецима, а истовремено се њиховим примером надахнули у јеку борбе против нових азијатских и афричких хорди које су окупирале Грчку. Генерални секретар Златне Зоре је нагласио да савремени грчки родољуби стоје на новом термопилском фронту, против непријатеља национализма. "У оно време неки су били кукавице и издали свој Род, али она чувена мањина храбрих су се борили до краја.  Данас, Златна Зора ће се против издајника борити до краја. Данашња грчка држава - држава заборава, која је антигрчка и антинационалистичка никада није одала почаст палим у термопилском кланцу. Једино је Златна Зора то чинила и чиниће заувек. Ми ћемо увек преносити поруку Спартанаца, да се увек следи пут Борбе, да се нам непријатељ никада не види леђа и да се боримо до краја!"  Μολών Λαβέ!  


субота, 14. септембар 2013.


Дра­га бра­ћо и се­стре, не мо­гу по­че­ти сво­ју ве­че­ра­шњу реч, а да вас не под­се­тим на на­шу пре­те­шку на­род­ну ка­та­стро­фу.

Без Ко­со­ва, ми смо до­че­ка­ли го­ре од Ко­со­ва.
Ни­јед­ном реч­ју не­ћу да убла­жим ту не­сре­ћу. По оби­ча­ју сво­ме го­во­рим са­мо оно што сма­трам исти­ном. Не мо­гу, за­и­ста, друк­чи­је. И за­то ми не пре­ла­зи пре­ко уса­на ни­јед­на реч ко­јом би се ства­ри улеп­ша­ва­ле и при­ка­зи­ва­ле она­кви­ма ка­кве ни­су. Ми­слим, да је са­мо та­ко и по­треб­но. Пре ове не­сре­ће на­ше исто сам та­ко чи­нио. Ви­део сам је ка­ко до­ла­зи, као воз ко­ји тут­њи из да­љи­не и све се бр­же сво­јом стра­шном ма­сом при­бли­жу­је на­шем не­срећ­ном на­ро­ду као „чо­ве­ку ве­за­ном на пру­зи”.[1]

За­то сам се сво­ме на­ро­ду, ко­ји ле­жи као „чо­век ве­зан на пру­зи”, не­мо­ћан да се сво­јих ве­за осло­бо­ди, и обра­ћао, пи­шу­ћи и го­во­ре­ћи му о стра­шно­ме по­ло­жа­ју у ко­јем се на­ла­зи, и о је­ди­но мо­гу­ћем на­чи­ну спа­се­ња.

Се­ћам се жи­во зим­ске ве­че­ри у фе­бру­а­ру 1940. у Кра­гу­јев­цу, у ва­ро­ши ко­ја је увек при­ка­зи­ва­на као ле­ви­чар­ска, на­род­но-фронт­ска, и ко­му­ни­стич­ка. Го­во­рио сам та­да, и мо­је ре­чи но­ше­не гла­сно­го­вор­ни­ком, из­ле­та­ле су на ве­ли­ки трг, ко­ји се у но­ћи цр­нео од де­се­ти­не хи­ља­да слу­ша­ла­ца, ко­ји су их по­гну­те гла­ве слу­ша­ли. Осе­ћао сам не­по­сред­но ка­ко ре­чи про­ди­ру у глад­не ду­ше. Баш сам го­во­рио о на­ро­ду као о „чо­ве­ку ве­за­ном на пру­зи”. Али, од­јед­ном при­ме­тих по­ли­циј­ске ор­га­не да се при­бли­жу­ју, а он­да их ви­дех на по­слу: се­ку ве­зе гла­сно­го­вор­ни­ка. И та­да у кри­ку вик­нух:
- Гле, се­ку кри­ла мо­јих ре­чи! Не да­ју им да­ле­ко да оду. Исто она­ко као што им не да­ју да пи­са­не до­пру до вас. Исто та­ко и сад. Не­срећ­ни­ци! Тре­ба „чо­век ве­зан на пру­зи” да ве­зан и оста­не: да се не пре­се­ку ве­зе ко­је су га при­си­ли­ле да не­мо­ћан че­ка не­сре­ћу. Се­ку се жи­це мог гла­сно­го­вор­ни­ка...
И кад сам, доц­ни­је, био још го­ре спре­ча­ван, ка­да сам, осе­ћа­ју­ћи не­из­бе­жност не­сре­ће, на­пи­сао с је­се­ни 1940. баш ове ре­чи: да ће­мо без Ко­со­ва до­жи­ве­ти го­ре од Ко­со­ва, и та­ко го­во­рио вла­сто­др­шци­ма и пи­сао, до­ка­зу­ју­ћи им ка­ко би се је­ди­но мо­гло то из­бе­ћи, - он­да су нас са­свим угу­ши­ли, го­не­ћи нас бе­за­ко­но, бе­со­муч­но, су­лу­до.
Ви­део сам: нео­т­кло­њи­во и не­из­мен­љи­во иде­мо сво­јој пре­те­шкој и не­слав­ној про­па­сти. Не­ма нам спа­са!

Бра­ћо мо­ја и се­стре мо­је!

Гре­шник је те­шки онај ко вам кри­је ве­ли­чи­ну те ка­та­стро­фе, а гре­шник и сва­ки ко је не осе­ћа, или још го­ре: ако не­сре­ћу осе­ћа са­мо кад га лич­но и не­по­сред­но у че­му по­го­ди, а ина­че је без­бри­жан, на­сме­јан, ве­дар, - чак и ве­сео.
Са­знао сам да је о Ђур­ђев­да­ну ове го­ди­не не­мач­ки офи­цир у јед­ном се­лу По­мо­ра­вља дрек­нуо на пред­сед­ни­ка оп­шти­не, ка­да је овај тра­жио до­зво­лу за игран­ку се­о­ске мла­де­жи: „Зар је ва­ма до игре, кад вам је др­жа­ва про­па­ла?” - Чуо сам да су не­мач­ке вој­не вла­сти у јед­ном ме­сту оте­ра­ле на рад не­ке же­не ко­је су ше­та­ле на­кин­ђу­ре­не и на­сме­ја­не, по кор­зоу, 15 да­на по­сле на­шег сло­ма.
Ве­о­ма сам бла­го­да­ран овим ви­те­шким Нем­ци­ма ка­да за оног Ср­би­на и Срп­ки­њу, ко­ји у да­ни­ма на­ше нај­ве­ће на­род­не не­сре­ће по­ка­зу­ју глу­пу и гад­ну без­бри­жност и по­вр­шну ве­се­лост, има­ју са­мо га­ђе­ње и осу­ду. То су пра­ви љу­ди и чо­ве­ко­љуп­ци, јер се га­де кад ви­де по­је­ди­не чла­но­ве јед­ног не­срећ­ног на­ро­да да не осе­ћа­ју на­род­ну не­сре­ћу. Али, то је и нај­бо­љи од­го­вор они­ма, ко­ји сма­тра­ју да Нем­ци же­ле на­ше уни­ште­ње. Кад би то же­ле­ли, тре­ба­ло би да они ужи­ва­ју у та­квој нео­се­тљи­во­сти, у том ла­ком и глу­пом ве­се­љу по­сле те­шке и не­слав­не на­род­не не­сре­ће. Јер ни­ко је­дан на­род не мо­же уни­шти­ти та­ко као он сам, се­бе са­ма. А нај­си­гур­ни­ји пут уни­ште­ња баш је онај ко­је­га се ови Нем­ци та­ко отво­ре­но гну­ша­ју. Јер из не­сре­ће мо­же из­и­ћи, из по­ни­же­ња се мо­же уз­ди­ћи са­мо онај ко­ји сву жуч ње­ну пот­пу­но осе­ти. Оту­да и мо­ја ду­бо­ка бла­го­дар­ност Нем­ци­ма ко­ји се та­ко ви­те­шки по­на­ша­ју, и мо­ја је же­ља да ту на­шу на­род­ну не­сре­ћу што жи­вље и ја­че под­ву­чем, да вас за­мо­лим да је ла­ко­ми­сле­но не за­бо­ра­ви­мо: да је увек на ду­ши има­мо. Тек он­да мо­же до­ћи на­ше спа­се­ње.

Нај­тра­гич­ни­је је, ме­ђу­тим, што ви, бра­ћо и се­стре, ни­сте ту не­сре­ћу хте­ли, - а она је ипак до­шла. Баш као „чо­ве­ку ве­за­ном на пру­зи”. Не­моћ­ни, ви сте је осе­ћа­ли ка­ко до­ла­зи; не­моћ­ни, ви сте гле­да­ли ка­ко вас гре­шни­ци чи­не не­моћ­ни­ма, док се дру­ги, пла­ће­ни или бу­да­ле, ра­ду­ју оду­ше­вље­но оно­ме што ће до­ћи, уве­ра­ва­ју­ћи вас да ће­те тек та­ко не­сре­ћу и срам из­бе­ћи.

Ти си хтео, ро­де мој, сло­бо­ду. Жар­ко си је же­лео. О, знам ја то до­бро! Ка­ко то не бих знао. Али, ето, др­жан у не­мо­ћи, ти си је из­гу­био. Са­мо за­пам­ти: сло­бо­ду ти ни­си из­гу­био ни 27. мар­та, ни 6. ни 18. апри­ла; сло­бо­ду си из­гу­био ра­ни­је, знат­но ра­ни­је. Ови доц­ни­ји до­га­ђа­ји су са­мо по­ли­тич­ка и фи­зич­ка по­сле­ди­ца ра­ни­јих ду­бо­ких ду­хов­них и мо­рал­них узро­ка. Ти си као на­род из­гу­био свој пут. За­лу­тао си. Из­гу­био си се. По­стао си не­мо­ћан. По­стао на­род као „чо­век ве­зан на пру­зи”, као онај ко­ји не мо­же да ути­че на сво­ју суд­би­ну ко­ја за­хук­та­на иде да га смр­ви, - већ на­про­тив, као чо­век ко­ји у па­ни­ци ра­ди баш су­прот­но оно­ме што би за свој спас тре­ба­ло да чи­ни.
Ка­ко је то мо­гло би­ти: да ти жар­ко же­лиш сло­бо­ду, па ипак да је из­гу­биш? Ти да же­лиш сил­но сре­ћу, а не­сре­ћа да ти до­ђе? То пи­та­ње да­нас са­мо по­ста­вљам, а од­го­вор ти сам се­би тре­ба да даш, ти бра­те мој, и ти се­стро мо­ја, - сам се­би и са­ма се­би, у ср­цу свом, да те ни­ко не чу­је, да би био што ис­кре­ни­ји и што исти­ни­ти­ји.
Ти и да­нас же­лиш да бу­деш сло­бо­дан. Ни­кад ти та же­ља ни­је би­ла жар­ча не­го да­нас.
Чу­вај се до­бро! Па­зи се! Не од те же­ље, јер она од Бо­га до­ла­зи, - већ од оних ко­ји на тво­ју још ве­ћу пропаст, не­сре­ћу и роп­ство, мо­гу да је ис­ко­ри­сте.
Зар је то мо­гу­ће, пи­таш се? А ка­ко да ни­је? Зар да­на­шњи твој по­ло­жај и не­сре­ћа ни­су опет по­те­кли из тво­је оправ­да­не же­ље за сло­бо­дом, а пот­пу­но по­гре­шног пу­та ко­јим су те тво­ји упра­вља­чи по­ве­ли да је оства­риш?

Па­зи шта ћу ти ре­ћи:
Да­нас се во­ди огром­на бит­ка од Цр­ве­ног до Бал­тич­ког Мо­ра. У тој бит­ци ти, на­жа­лост, не уче­ству­јеш. А ре­зул­тат је њен од пре­суд­не ва­жно­сти за те­бе. До­ста је вре­ме­на ка­ко ја то го­во­рим и пи­шем ра­ди те­бе, дра­ги ро­де мој. А оно што сам го­во­рио, то ни­кад још до­га­ђа­ји ни­су у лаж уте­ра­ли, већ на­про­тив пот­пун­це по­твр­ђи­ва­ли. Ду­жност ми је, да­кле, да и да­нас, кад и Не­мач­ка об­ја­вљу­је рат бољ­ше­ви­зму, с ко­јим ни­кад ни­сам мо­гао би­ти у при­ја­тељ­ству, по­но­во про­го­во­рим, опет ра­ди вас, бра­те мој и се­стро мо­ја.
У тој, да­кле, би­ци ра­ди се за­и­ста о тво­јој сло­бо­ди. Са­мо ту сло­бо­ду не­ће ти до­не­ти они за ко­је ти из­ве­сни љу­ди ка­жу да су Ру­си, већ ће, на­про­тив, тво­ја сло­бо­да до­ћи, упам­ти то до­бро, баш од њи­хо­вог, со­вјет­ског сло­ма, а не од со­вјет­ске по­бе­де.
Јер, тре­ба да не за­бо­ра­виш ове чи­ње­ни­це:

Не по­сто­ји још Ру­си­ја, већ са­мо Со­вје­ти­ја.

Не во­ди она, пре­ма то­ме, ни­ка­кву ру­ску, а још ма­ње словен­ску по­ли­ти­ку, већ са­мо сво­ју, ко­му­ни­стич­ку, део оп­ште је­вреј­ске свет­ске по­ли­ти­ке. Ни­је циљ те ње­не по­ли­ти­ке: ни мир свет­ски, ни мир европ­ски, ни сло­бо­да све­та ни сло­бо­да по­је­ди­них на­ро­да, ни бла­го­ста­ње рад­них ма­са, већ са­мо оп­шта свет­ска ре­во­лу­ци­ја, из ко­је тре­ба да изи­ђе слом сва­ког на­ци­о­нал­ног и хри­шћан­ског по­рет­ка, из ко­јег опет има да изи­ђе вла­да­ви­на Је­вре­ја над свим оста­лим на­ро­ди­ма и ра­са­ма.

Не мо­же ти Со­вје­ти­ја до­не­ти сло­бо­ду.
Јер, она је за­сно­ва­на и по­ста­ја­ла 24 го­ди­не са­мо на нај­цр­њем по­ли­тич­ком, еко­ном­ском и со­ци­јал­ном роп­ству сто­ и пе­де­сетми­ли­он­ског ру­ског на­ро­да, тво­га бра­та ро­ђе­ног.
Наш по­сла­ник у Мо­скви, др. Ми­лан Га­ври­ло­вић, зе­мљо­рад­нич­ки вођ и пр­вак, оти­шав­ши у Мо­скву у уве­ре­њу да је та­мо рај, на­пи­сао је оту­да свој пр­ви из­ве­штај сво­ме ми­ни­стру, у ко­ме по­сто­ји и ова ре­че­ни­ца: „Ја не знам ни је­дан европ­ски на­род ко­ји би мо­гао жи­ве­ти под овим усло­ви­ма под ко­ји­ма жи­ви ру­ски на­род”.
Ка­ко би, да­кле, Со­вје­ти­ја мо­гла до­не­ти сло­бо­ду те­би, кад је но­си­ла нај­цр­ње роп­ство за ру­ски на­род ско­ро пу­ну че­твр­ти­ну чи­та­вог јед­ног сто­ле­ћа?
Аген­ти Мо­скве на­ро­чи­то су ти под­ву­кли да је у го­во­ру Мо­ло­то­ва, 22. ју­на, пр­ви пут по­зван ру­ски на­род на бор­бу за сво­ју сло­бо­ду и сво­ју отаџ­би­ну, и да је ме­сто „ин­тер­на­ци­о­на­ле” за­вр­ше­так ње­го­вог го­во­ра био пра­ћен не­ком ста­ром ру­ском на­род­ном пе­смом.
Упи­тај се: а за­што пр­ви пут тек 22. ју­на?
То је нај­бо­љи до­каз да имам пра­во ка­да твр­дим да је до са­да ру­ски на­род био роб Со­вје­та. Сад, кад до­ла­зи опа­сност со­вјет­ском ре­жи­му, „ин­тер­на­ци­о­на­ле” и до­са­да­шње па­ро­ле о Со­вјет­ској отаџ­би­ни по­слу­жи­ле би са­мо као под­стрек ру­ском на­ро­ду да окре­не оруж­је про­тив сво­јих вла­сто­др­жа­ца. Оту­да про­ме­на. Ста­ре па­ро­ле су ба­че­не. Но­ве су узе­те. Тре­ба ру­ски на­род, - до­са­да др­жан си­лом у роп­ству, - са­да об­ма­ном за­ве­сти да бра­ни не се­бе и сво­ју отаџ­бину већ со­вјет­ски ре­жим, ко­ји је ство­рен пре 24 го­ди­не на тај на­чин што је ша­ка Је­вре­ја, на че­лу са Ле­њи­ном, фи­нан­си­ра­на од је­вреј­ског њу­јор­шког бан­ка­ра Ја­ко­ба Ши­фа, уба­че­на у Ру­си­ју у плом­би­ра­ном ва­го­ну, да сру­ши три­ста­го­ди­шњи ру­ски на­род­ни и др­жав­ни строј, у тре­нут­ку ње­го­ве сла­бо­сти, строј ко­ји је ство­рио ве­ли­ку ру­ску им­пе­ри­ју од Бал­тич­ког мо­ра до Ти­хог оке­а­на. На ме­сту те им­пе­ри­је ство­ре­на је твр­ђа­ва свет­ске ре­во­лу­ци­је, Со­вје­ти­ја, СССР. Из те твр­ђа­ве тре­ба­ло је јед­ног да­на, по за­ми­сли је­вреј­ској, кад до­ђе но­ви свет­ски рат, на за­мо­ре­ни европ­ски хри­шћан­ски свет да по­ле­ти вој­ска цр­ве­не ре­во­лу­ци­је, да би све што су ве­ко­ви ства­ра­ли, обо­ри­ла, и уме­сто све­га оства­ри­ла свет­ску вла­да­ви­ну Је­вре­ја - сан за ко­јим 50 ве­ко­ва по­сто­ја­но иде Изра­иљ.
Ни­је мо­гућ­на ни вој­нич­ка по­бе­да Со­вје­ти­је. То ти го­во­ре већ до­са­да­шњи не­мач­ки из­ве­шта­ји. То ће ти су­тра­шњи­ца ре­ћи још од­луч­ни­је. Они ко­ји го­во­ре су­прот­но, ра­чу­на­ју са тво­јом на­ив­но­шћу: по­ка­зу­ју ти огром­ност др­жав­не те­ри­то­ри­је, број ста­нов­ни­ка, број све ре­зерв­е на­род­ног бо­гат­ства. Али то бој не до­би­ја. Бој до­би­ја дух бо­ра­ца, ор­га­ни­за­ци­ја на­род­на и др­жав­на, и спре­ма вој­ске. А све је то код Со­вје­та да­ле­ко ис­под оно­га што су има­ле оста­ле европ­ске вој­ске. За­то је слом Со­вје­та ап­со­лут­но си­гу­ран.
То су они осе­ћа­ли, и оту­да је до­шло до стал­ног по­ма­га­ња сва­ког ра­та из­ван гра­ни­ца Со­вје­ти­је, са­мо да се свет оста­ли ра­сла­би, а Со­вје­ти­ја оста­не из­ван ра­та. „Да­ље од ар­ти­ле­риј­ског ог­ња!” - го­во­рио је Јо­сип Ви­са­ри­о­но­вич Џу­га­шви­ли, на­зван Ста­љин. Би­ло је љу­ди ко­ји су га за­то сла­ви­ли као ми­ро­твор­ца. У ства­ри, он је био ви­ше не­го па­ли­ку­ћа - он је био па­ли­свет.

У це­лој Евро­пи су ко­му­ни­сти спре­ма­ли овог ле­та пу­че­ве, ваљ­да и исто­вре­ме­но. Из­го­вор би био баш бо­жан­ска же­ља за сло­бо­дом сва­ког на­ро­да, а по тој же­љи, као по осно­ви, тка­ли су они са­тан­ски по­тку но­вог, цр­ног и оп­штег роп­ства бољ­ше­ви­зму, иза ко­је­га смо ви­де­ли ко сто­ји и за чим иде. Да су та­кви пу­че­ви из­би­ја­ли и раз­ви­ја­ли се, он­да би тек из Твр­ђа­ве свет­ске ре­во­лу­ци­је из­а­шле со­вјет­ске цр­ве­не тру­пе да из­вр­ше по­се­да­ње Евро­пе. Та­да Мо­ло­тов не би го­во­рио ни о Ру­си­ји, ни о Сло­вен­ству. Та­да ње­гов го­вор не би пра­ти­ли зву­ци ста­ре ру­ске на­род­не пе­сме. Та­да му не би био по­тре­бан ру­ски ма­мац, ни ру­ска ма­ска. Ра­сла­бље­на Евро­па би до­жи­ве­ла свој стра­шни слом и за­вр­ши­ла сво­ју див­ну исто­ри­ју у нај­цр­њем роп­ству у ко­јем је ика­да би­ла.
Али, тај план је 22. ју­на пре­се­чен: Со­вје­ти су на­пад­ну­ти од Не­мач­ке. Бит­ка је у то­ку. И по­на­вљам: та бит­ка и по­раз Со­вје­та но­се ти сло­бо­ду.
Али, раз­у­ме се, тре­ба да ти то об­ја­сним и до­ка­жем.
На­дам се у име Бож­је, да ће то би­ти у иду­ћим раз­го­во­ри­ма.
А до­тле, ако ти се де­си да га чу­јеш, ућут­кај глас Са­та­нин што, као и 27. мар­та, упо­тре­бља­ва тво­ју оправ­да­ну же­љу за сло­бо­дом да на њој про­ду­би тво­ју не­сре­ћу и тво­је роп­ство.

[1] В. чла­нак; „Чо­век ве­зан на пру­зи”, Бил­тен Ј. Н. По­кре­та „Збор”, бр. 40 од 30. мар­та 1940. г.