Сасвим је разумљиво да без рада, самоодрицања и великог напора не може бити успеха.Када би ђак ишао у школу само зато да се зове ђак, а притом не ради, не шири свој видокруг знања и не оспособљава себе за живот, тај не само да не би показао никакав успех, већ би у том случају био штетан не само својој најближој околини већ и друштву.
Ако погледамо свуда око себе, и у природи и у људском друштву, видећемо да се стварањем и трудом, заједничким радом и заједничком акцијом долази до све бољег и виднијег напретка.
Од постанка природе до данас, ми видимо код већине биљака и животиња сталан покрет у борби за опстанак, а код људи тежњу за бољим и лакшим животом. И, ако тај развитак посматрамо, ми ћемо видети и уверити се, да и у биљном и животињском свету, као и у људском друштву - све оно што је слабо активно, слабо вредно, пропада и нестаје га, а оно што је активније, вредније и што показује више смисла за живот и рад побеђује и живи.
Целокупна људска култура и цивилизација има да захвали само вредноћи и труду, напору и пожртвовању појединаца који нису жалили времена и труда да за добро своје, а најчешће за добро заједнице и целога човечанства дају више него што се тражи да појединац уради. Људско се друштво данас не би могло замислити нити одржати кад свакодневни рад појединаца не би стварао и одржавао људску кутлуру. Шта би било од нас, кад би се већина људи одала ленчарењу и готованлуку? Довољна би била само једна година, па да се свет нађе у крајњој беди, глади и немаштини, која би изазвала страховита обољења, заразе, сукобе и разна зла којима не би било краја.
Од свога постанка свако живо биће упућено је на рад, на борбу да се одржи и очува. Човек исто тако кроз векове је морао да се кроз рад и напор бори да би очувао свој живот и да кроз рад створи боље услове за своју будућност. Ако посматрамо живот и рад појединаца у људском друштву видећемо да они који су вреднији, активнији, који не дозвољавају себи луксуз ленчарења и паразитства, напредују и успевају у животу. Насупрот њима, паразити и трутови пре или касније страдају.
Па када смо свесни свега овог, прилегнимо систематски на рад, јер како нам стари кажу:
"Децо, радите, јер знајте да је рад најлепша песма и молитва", што је сасвим тачно, по изреци: "Трновит је пут славе, али заслужена слава остаје вечита"!
Ако погледамо свуда око себе, и у природи и у људском друштву, видећемо да се стварањем и трудом, заједничким радом и заједничком акцијом долази до све бољег и виднијег напретка.
Од постанка природе до данас, ми видимо код већине биљака и животиња сталан покрет у борби за опстанак, а код људи тежњу за бољим и лакшим животом. И, ако тај развитак посматрамо, ми ћемо видети и уверити се, да и у биљном и животињском свету, као и у људском друштву - све оно што је слабо активно, слабо вредно, пропада и нестаје га, а оно што је активније, вредније и што показује више смисла за живот и рад побеђује и живи.
Целокупна људска култура и цивилизација има да захвали само вредноћи и труду, напору и пожртвовању појединаца који нису жалили времена и труда да за добро своје, а најчешће за добро заједнице и целога човечанства дају више него што се тражи да појединац уради. Људско се друштво данас не би могло замислити нити одржати кад свакодневни рад појединаца не би стварао и одржавао људску кутлуру. Шта би било од нас, кад би се већина људи одала ленчарењу и готованлуку? Довољна би била само једна година, па да се свет нађе у крајњој беди, глади и немаштини, која би изазвала страховита обољења, заразе, сукобе и разна зла којима не би било краја.
Од свога постанка свако живо биће упућено је на рад, на борбу да се одржи и очува. Човек исто тако кроз векове је морао да се кроз рад и напор бори да би очувао свој живот и да кроз рад створи боље услове за своју будућност. Ако посматрамо живот и рад појединаца у људском друштву видећемо да они који су вреднији, активнији, који не дозвољавају себи луксуз ленчарења и паразитства, напредују и успевају у животу. Насупрот њима, паразити и трутови пре или касније страдају.
Па када смо свесни свега овог, прилегнимо систематски на рад, јер како нам стари кажу:
"Децо, радите, јер знајте да је рад најлепша песма и молитва", што је сасвим тачно, по изреци: "Трновит је пут славе, али заслужена слава остаје вечита"!
Живорад Софронић
Нема коментара:
Постави коментар