ШКОЛА СМРТИ - Хуго Брем

Пре неколико недеља говорио сам о страховитој школи кроз коју су морали проћи Финци и Украјинци. Ту школу назвао сам школом смрти. У међувремену имао сам прилике да разгледам једну од ових школа, и то не најужаснију, па сам ипак видео нешто најстрашније од свега што је икад изашло пред моје очи: видео сам цитаделу у Злочову.

Мене живот није размазио: Ја сам 1915. године преживео велико умирање од пегавог тифуса у логору Тоцкоје, у Краснојарску. Видео сам како смрзнуте лешеве трпају као дрва на саонице. Све то није било ништа. Овог пута и нисам био у Чекиним подрумима с лешевима у Лавову, већ само у Злочову, али и то ми је доста за читав живот.

Цитадела се налази на југоисточном крају града. Ми смо долазили из Тарнопоља. Када смо при повратку пролазили поред цитаделе, паде ми у очи да је велика зграда у стилу барока имала горе преко тврђавског бедема преграде испод прозора, преграде које су само одозго пуштале светлост. Тамница, мислио сам пролазећи. У подножју брда на коме је тврђава, лежала су разлупана совјетска борна кола и аутомобили који још нису били уклоњени. На друму је био жив саобраћај у правцу фронта. Кола су морала да се зауставе. Упитах стражара зашто толики свет иде горе узаном стазом, а он ми рече да горе леже мртви Украјинци. Замолио сам друга да заустави кола и да самном пође тамо.

Сусретали смо жене и људе који су укочена лица плакали. Ишли смо стазом горе. Око цитаделе се налази један ров. На ивици тог рова стајао је свет. Из рова је допирао смрад од распадања. Ров је био препун лешева. Није било ниједног који није био страховито унакажен, онако како то може да измисли јеврејска машта, било у духу Фројдове психоанализе или у смислу џелатских мучења у овој тамници. Нико није обраћао пажњу на лица мртваца, јер по њима нико не би могао овде познати свога брата, мужа или оца. Оно што је могло бити одсечено, било је одсечено, оно што је могло да се избоде или ишчупа, то је било избодено или ишчупано. У рову је био ископан један полуотворени гроб. Ту је била нагомилана беда. Немогуће је било бројати, а немогуће и гледати.

Уђосмо у двориште цитаделе. Тамо су се низали дуги редови лешева. Између мртваца, међу којима су била лица свих узраста, од дечака до стараца, кретали су се живи и тражили своје. Један човек ме узе за руку, показа ми једног 15-годишњег дечака, а затим ми изнесе фотографију на једном пасошу. То му је био син. Једна жена поред мене рече: „Мој муж је био виши санитетски официр, а сад ено га тамо лежи.“ Нисам више могао да гледам, морао сам да идем. Тако нисам могао ни видети, да ли су људи у дворишту на брзу руку стрељани, или су претходно у болничкој соби те тамнице били унакажени. То је било исувише. Муве, жега, задах, свет који јеца идући тамо амо међу лешевима тражећи своје сроднике. Нешто ме је гушило и тресло. Немогуће је било избројати их. Да ли их је било четири стотине или више? Било је то само једно мучилиште. Даље, даље! Овако уствари изгледа школа смрти. Није потребно утрошити ни речи ако то човек није сам доживео...

Ми се сећамо покушаја Вође Рајха да дође до споразума са Енглеском. Ми знамо шта смо све жртвовали ради овога у погледу грађења наше морнарице. Све је било узалуд. Вођа је знао шта нам прети од истока. Никакав споразум није био могућ са Пољском или са Чехословачком, и то из разлога што то није хтела Енглеска, а слепа Француска није видела о чему се ради.
А сада ми то видимо. Размислимо мирно до краја. Пољска би још увек постојала, Чехословачка још увек била забодена као трн у тело Рајха. А сада пођите самном путевима којима су се повлачили Совјети и погледајте шта су тамо оставили од оклопних кола. Каква су то све чудовишта и у каквом броју! Та оклопна кола заостала су приликом повлачења зато, јер нису могла добити погонског материјала. А да су могла ићи напред она би за неколико дана смрвила Пољску и Чехословачку.
Ниједан град не би био без подрума са лешевима и мучилишта, људи звери нашли би себи равне, позив би се свуда чуо, џелати би се пронашли. Где би се онда тукла велика битка?
Лењин и Троцки покушали су да уз помоћ јеврејства рашире револуцију у Европи и свету. Међутим, Мусолини и Хитлер су то спречили и покушај је пропао, али не треба да заборавимо Ајснера, Толера, Мизама и Тибора Самуела. Стаљин је био изменио методу, али план о светској револуцији није стога био напуштен. Из тога је поникао план о освајању света. Дошли су петогодишњи планови, дошли су трактори у пољопривреди, да би се доцније имало довољно шофера за оклопна кола, дошла је нада да ће се Запад сам раскомадати и да ће се појавити страховити Фортимбрас кад све огризне у крв. Како се наоружавало то видимо по путевима којима напредује наша офанзива. Каква је опасност претила од њиховог упада и какве би биле последице, на то можемо с језом помишљати стојећи пред гомилама лешева.

Одговор на ово било је наше наоружавање, јер је код нас један човек увек знао шта нам прети. Одговор су представљали и напори да се задобије Енглеска. Одговор је било и наше задихано вођење рата само да не бисмо исувише задоцнили за ову велику одбрану. Бољшевицима је све ишло на руку. Док је рат вођен на Западу дотле су они могли даље да продиру у Финску и у балтичке државе, Пољску и Румунију. Они су стајали спремни за скок. Њихове припреме за напад биле су довршене. Они су и Југославију увукли у рат. Да смо се ми тамо задржали, да тамо није тако брзо ишло, они би продрли у Мађарску и у Чешку, и разрушили би све бране које су биле против њих постављене. Језа ме подузима када при повратку кући размишљам о овоме. О, сада разумем и то зашто се Шпанци јављају да учествују у овом рату, јер су и они у својој земљи видели подруме.

Ми данас не бранимо само Европу, ми бранимо свет од куге, од мучилишта и подрума са лешевима. Ми бранимо будаластог швајцарског ћифту, заслепелог Американца, бранимо човечанство од пацова, које смо потражили у њиховим правим и последњим уточиштима и које смо видели на њиховом ужасном послу.

Junges Europa
Број 1, 1942.