субота, 30. октобар 2010.

ЗА ЕВРОПСКО БРАТСТВО!


Једном правом Русу, Европа и судбина читаве велике Аријевске Расе, су драге као и сама Русија, као судбина родне груде, јер наша судбина је универзалност која није освојена мачем него братством, нашим братским напором да људе приведемо јединству...

Фјодор Михајлович Достојевски
1822-1885.

ВЕЛИКИ КОМПОЗИТОР О "ЊИМА"


Присуство Јевреја међу европским народима узрок је многих зала и озбиљних опасности. Јеврејин и даље има монопол над новцем и како он попушта или притеже свој новчаник, тако се олабави или затегне омча око врата државе. Права Пандорина кутија је отворена. Мале индустрије и трговина из прошлих времена замењени су огромним пословима банака, монструозном трговином финансија, где је, брзином од које се човеку заврти у глави, Јеврејин постао краљ-аутократа и апсолутни господар. Потпуно се наоружао свим савременим слободама, да би боље нападао све хришћанске истине; наоружао се и машинама штампе, којом напада темеље друштва...
Они се могу наћи иза сваког друштвеног немира, јер је свака епидемија неморала њихово дело. Они у тајности продају полуге и пројектиле који уништавају темељ вере и морала. Знају они добро да ниједно друштво не може да се одупре моћној разорној сили неморала убризгаваној у одговарајућим дозама која доводи до слабљења читавог интелектуалног нивоа.

Франц Лист,
мађарски композитор
1811-1886.

петак, 29. октобар 2010.

НЕ ЗАБОРАВЉАМО...


Србија – то је једна од најлепших и нахрабријих страница историје човечанства. Србија – то је потпуно јунаштво.

Адмирал
Александар Васиљевич Колчак
(1874-1920.)

LEST WE FORGET!

четвртак, 28. октобар 2010.

ИНТЕРВЈУ СА СРБСКИМ НС АКТИВИСТОМ!

Другови, препоручујемо Вашој пажњи интервју руских сабораца (Р-радио) са активистом Националног строја из Косовске Митровице. За србски Космет! Живео Национални строј!
r-radio.org

уторак, 26. октобар 2010.

МЕМОРИЈАЛНИ СКУП

30. октобра Национална Алијанса организоваће меморијални скуп посвећен 74-ој годишњици од убиства Рамира Ледезма Рамоса, легендарног оснивача шпанских Фаланги и политичког мислиоца врло наклоњеног Национал Социјализму, кога су мучки убили комунистички бандити. Овај херој Шпаније и Нове Европе и даље је учитељ и духовни вођа многобројних легиона носилаца шпанског и паневропског препорода.

понедељак, 25. октобар 2010.

ПОДРШКА ИЗ ГРЧКЕ!



omertacrewhellas.blogspot.com

У БОРБИ СА БОЉШЕВИЗМОМ!


Другови, препоручујемо Вам књигу Павла Бермонда Авалова "У борби са бољшевизмом", која је издата у Хамбургу 1925. године. Бескомпромисни борац против јудеобољшевизма, а за препород Русије на национал-социјалистичким темељима, Павле Авалов описује херојски пут своје Западне Беле добровољачке армије, која се у време грађанског рата борила против црвених раме уз раме са немачким друговима у Прибалтику и на Западу Русије. Политичка убеђења Павла Бермонда Авалова темељила су се на вери у неопходност савеза руских и немачких родољуба, па је на тој платформи 1933. године организован покрет РОНД (Российское Освободительное Национальное Движение), који је представљао једну од најважнијих етапа у развићу аутентичног руског Национал Социјализма. Књига је доступна у електронском формату на сајту: fascismorivoluzionario.wordpress.com

недеља, 24. октобар 2010.

ANTICAPITALISMO MILITANTE





ШТА ЈЕ ТО НЕОЛИБЕРАЛИЗАМ?



Неолиберализам је скуп економских политика који је постао прилично распрострањен у последњих 25 година. Иако се ретко говори о томе у САД, ефекат неолиберализма се јасно види свуда где богатији постају још богатији, а сиромашни још сиромашнији.

Либерализам се односи на политичке, економске, па чак и религиозне идеје. У САД политички либерализам је стратегија превенције социјалног конфликта. Он је презентован сиромашним и радним људима као прогресиван у поређењу са конзервативизмом или десницом. Економски либерализам је другачији. Конзервативни политичари који тврде да мрзе либерале (политички тип) немају проблеме са економским либерализмом, укључујући и неолиберализам.

„Нео“ значи да говоримо о новој врсти либерализма. Какав је, дакле стари? Либерална економска школа постала је позната у Европи када је Адам Смит, енглески економиста, 1776. објавио књигу „Богатство народа“. Он и остали следбеници заступали су ослобађање од владине интервенције у економским стварима. Без реструктуирања производње, без трговинских баријера, без царина, Смит је говорио: „Слободна трговина је најбољи начин за нацију да се развија“. Такве идеје су биле „либералне“ у смислу заустављања контроле. Ова примена индивидуализма охрабрила је „слободно“ предузетништво, „слободну“ конкуренцију – што уствари значи слободу капиталиста да праве огромне профите како год пожеле.

Економски либерализам преовлађивао је у САД од 1800-их до раних 1900-их. Тада је велика депресија из 1930-их донела теорију економисте Џона Мајнарда Кејнза као изазова либерализму, као најбољој политици за капиталисте. Он је говорио, у суштини, да је пуна запосленост неопходна за раст капитализма и да влада и централна банка морају да интервенишу како би подигли запосленост. Ове идеје имале су великог утицаја на политику New Deal-a председника Рузвелта, који је побољшао живот многих људи. Убеђење да влада треба да унапређује опште добро постало је опште прихваћено.

Али, криза капитализма последњих 25 година са опадањем профитних стопа, нагнале су корпоративне елите да оживе економски либерализам. То је оно што га чини новим. Сада са растућом глобализацијом капиталистичке економије, неолиберализам се испољава на глобалном нивоу.

Основне одлике неолиберализма су:

1. Владавина тржишта – пуно ослобађање „слободног“ предузетништва или вам „приватног“ предузетништва од свих ограничења које је поставила влада (држава) без обзира колику социјалну штету ово узроковало, веће отварање за међународну трговину и инвестиције (као код NAFTA-e), смањење надница, утицај на слабљење радничких унија и елиминисање радничких права освојених током много година борбе. Нема контроле цена. Све у свему, потпуна слобода кретања капитала, роба и услуга. Да би нас убедили да је ово добро, они кажу „нерегулисано тржиште је најбољи начин да се повећа економски раст који ће напослетку свима донети корист“. То је као Роналд Реганова „supply side“ (политика резерви) или „tickle – down“ економије (истакање), али неким чудом баш пуно богатства није исцурело.

2. Кресање трошкова за социјалне службе, као рецимо, за образовање или здравствену заштиту, смањивање помоћи за сиромашне, болесне, чак и за одржавање путева, мостова, квалитета вода за пиће, а све у име смањивања улоге државе. Наравно, не противе се попуштањима и пореским олакшицама за нова улагања.

3. Дерегулација – смањење државног регулисања свега што омета профитабилност, укључујући и заштиту на раду као и заштиту животне средине.

4. Приватизација – продаја државних предузећа, добара и услуга приватним инвеститорима. Ту спадају банке, кључна индустријска предузећа, железнице, аутопутеви, школе, болнице, компаније за електро снабдевање, водоводи. Иако се чини у име веће ефикасности, која је често потребна, приватизација за ефекат углавном има концентрисање још већег богатства у рукама неколицине људи и чини да грађани плаћају много више за своје потребе.

5. Елиминисање идеје „заједнице“ или „јавног добра“ и њихова замена „индивидуалном одговорношћу“ – најсиромашнији слојеви у друштву су принуђени да сами налазе „решење“ за недостатак здравствене заштите, образовања, социјалне сигурности, а ако то не могу, онда су „ленштине“.

Широм света неолиберализам пропагирају моћне финансијске институције као што су ММФ, Светска банка, и Интер америчка банка за развој. Неолиберализам влада широм Латинске Америке. Први прави пример неолиберализма у пракси је Чиле (заслугом економисте Чикашког универзитета Милтона Фридмана), после државног удара који је помагала CIA против изабраног председника Аљендеа 1973. Следиле су остале земље са најгорима ефектом у Мексику, где су наднице пале за 40% до 50% у првој години по укључивању у NAFTA-у, док су трошкови живота порасли за 80%. Пропало је преко 20 хиљада малих и средњих предузећа, а хиљаду владиних предузећа је приватизовано.

Српски Фронт,

Бр. 23/2005.

субота, 23. октобар 2010.

DIFFONDERE - SOSTENERE - PARTECIPARE!


четвртак, 21. октобар 2010.

СТАРА ГАРДА


Само они који су од почетка у борби за остварење наших идеја и тиме у надолазећем поновном ослобођењу народа и отаџбине, могу данас одмерити колики је пут прешла наша Партија и како су предивни сви велики успеси које сада доживљавамо из дана у дан. Нису прошле ни три године од онда када смо били још мала берлинска група секташа која се очајнички борила и од стране јавности доживљавала само хладно игнорисање, а у најбољем случају прекорно одбијање. Нико од нас тада није мислио да је могуће да се ускоро изборимо за наше место међу моћним политичким групама и исмејали бисмо онога ко би се тад усудио да каже оно што нам је данас потпуно разумљиво. Још увек се јасно сећамо оног конгреса 1927. године, када смо као циљ наше борбе изјавили да ћемо за две године бити толико далеко да ћемо моћи да напунимо спортску халу и када смо као одговор на то добили само неповерљив смех.
Али, покрет је растао и растао. Корачао је од успеха ка успеху и данас стоји на првом месту међу великим партијама главног града Рајха. Ако неко сада, привучен нашим успесима, нађе пут до NSDAP-a, онда он у већини случајева не може да одмери колика је количина нашег рада, жртава, одрицања и преданости уложено у тај успон. Он не може ни претпоставити да је некада све било другачије и да се упркос томе нашло људи који су несаломиво веровали у победу и који се нису дали обесхрабрити због неуспеха.
Они који су тада издигли Партију из првих почетака и припремили јој пут до успеха, и дан данас су главни носиоци Покрета. Могу се наћи у свим деловима организације: вође секција, SA вође, архивари списа, чувари каса, или једноставни SA војници. Како онда, тако и данас, они испуњавају савесно своје обавезе, не тражећи превише славе или пажње за себе. Као што их онда неуспех није могао обесхрабрити, тако их ни данас успех не може збунити. Они остају верни себи и својим задацима. А Партија има у њима неуништиви ослонац. Они су њена кичма и потпора; на њих ударају сви напади, лажи и клевете; они су кинески зид иза кога лежи света земља наших идеја.
Већином су то мали и скромни људи и многи од њих не знају да са елеганцијом и вештином употребљавају речи. Њихова реч је дело, а њихова снага карактер. Они су већ одавно нашли пут до Партије, јер су у њој препознали прави политички пут и социјалистички осећај заједништва. Већином су дошли из марксизма, прошли кроз све поноре његовог утопијског духа и на крају нашли врата за немачко спасење. За њих реч социјализам није била само фраза, давање значаја радничкој партији није била само пуста прича. Као и онда, тако и данас истински верују у испуњење њихових тежњи, остварење једне социјалистичке немачке националне државе, за коју су стотине пута ставили сопствени живот на коцку и за коју су спремни борити се до задњег даха и умрети.
Дакле, сада масе струје у Партију. Из стотина су настале хиљаде и десетине хиљада. Преко ноћи ће настати милиони. Али, нису сви који ту долазе чистог срца. Такви би нас и данас псовали и вређали, да они тихи нису уништили противнички фронт и учинили улазак у партију мање напорним и опасним. Нико на почетку не може да наслути да ли је новопечени члан саботер или пак, покретач. Али, упркос томе потребно је да се пази на то да у гласном крику новопечених не нестане тихо и предано пожртвовање старе гарде. Ми не желимо да причамо приче о неспособности, која је некада раније случајно протекла кроз Партију и у којој сад половично знање жели да надомести године припадности Покрету.
Наш поздрав шаљемо храбрим SA људима и политичким борцима, скромним вођама трупа и марљивим чуварима каса који ће, док год могу политички размишљати, стајати у нашим редовима и дан за даном обављати своју дужност, са карактером, промишљеношћу и апсолутним умећем и који ће онда код великог јавног објављивања партијског програма седети у задњем реду сијајући од среће и задовољства да су могли да припомогну на делу које сад стоји тако господски уздигнуто. Такође и тај мали партијски човек има право да од Покрета захтева да остане оно што је до сад био и да никад кроз своје масовне успехе не скрене на криви пут, да пре свега његов социјалистички дух буде, што је Покрет већи, све проширенији и оштрије приказан. Он може и сме да захтева од својих вођа да и даље марширају старим путевима. Он има поверења у њих и брани их од сваког напада, сваке повреде, прљавштине, лажи и издајства. и то његово поверење је изузетно важно. Нико од оних горе не губи ништа ако и у највећим притисцима посла увек и стално тражи пут до човека из масе, јер ће у њима пронаћи нову снагу и преданост. Можда ће једном доћи дан када ће "гласни" да напусте Покрет. Нека се зато побрину да не стоје сами, него окружени и заштићени старом, челичном партијском гардом, која је као и пре, поново спремна да са њима пролази кроз добро и лоше.
Ми то не говоримо да бисмо створили јефтину популарност. Њу би могли много удобније да постигнемо, утолико да ласкамо већини, а мањину да при томе заборавимо. Ми то говоримо, јер то једном мора бити речено и зато што храбрим друговима са политичког фронта треба показати да не стоје сами и напуштени. Колико пута сам само сваком од њих пружао руку и при томе видео блештећу срећу у њиховим очима.
Данас међу нама стоје масе које су дошле и желе да марширају са нама. Али, преко тих маса смо ми и повезани и у духу се наше руке пружају свакоме од њих. Трака заједничке идеје нас је све обухватила и без обзира стоји ли неко изнад или испод, ми ћемо у верном другарству, као и до сада, даље марширати у будућност.


Joseph Goebbels
Васкрс 1930.
Берлин

среда, 20. октобар 2010.

27.11. НАЦИОНАЛИЗАМ НИЈЕ ШОВИНИЗАМ!

27. новембра у Бугарској ће бити одржана свирка
под слоганом "Заједно смо јачи". Уз домаћине,
млади бугарски бенд Pure Blood, наступиће немачке
легенде Oidoxie као и србски бенд Razor 88.
За више информација о месту одржавања свирке
обратите се на адресу 318bulgaria@gmail.com.

уторак, 19. октобар 2010.

НАШ СОЦИЈАЛНИ ИДЕАЛ


У борби за остварење социјалног идеала ми цео проблем постављамо органски. Полазимо од факта, да је човек носилац и добра и зла у овоме свету и да су и свет и односи у њему онакви какве ми стварамо. Зато је прва фаза наше борбе за социјални идеал у напору да се изгради социјална личност, човек који би у својој свести као врховни закон носио немогућност чињења социјалне неправде. Ми верујемо да само високо моралне личности могу остварити идеални друштвени поредак и да само социјално добро постављени, васпитани и изграђени људи могу схватити смисао социјалне правде. Зато и стварамо такве људе, јер проблем решавамо из суштине, а не споља.

Социјална правда за нас није у томе, да створимо један поредак у коме ће сви, механички, имати једнаку количину материјалних добара, него у томе да се на једном вишем моралном плану изгради такав друштвени поредак у коме ће радна и творачка личност човекова бити призната за највећу овоземаљску вредност. Социјална правда је у омогућавању сваком таленту да узрасте, сазре и донесе плод и у друштву заузме оно место, које оправдава својим радом. Социјална правда је један виши морални императив, који обавезује заједницу према сваком појединцу, који има у себи вишу тежњу за радом и стваралаштвом. Друштвено успињање неће бити могуће ни по пореклу, ни помоћу богатства него само према личној вредности и заслузи за заједницу.

Др Ђоко Слијепчевић

недеља, 17. октобар 2010.

СМРАД СОДОМСКИ У БОГОРОДИЧИНОМ ГРАДУ


Митрополит Амфилохије назвао је педерску параду у Београду “смрадом содомским који је савремена цивилизација уздигла на пиједестал божанства”.

Гледали смо какав је смрад отровао и загадио престони град Београд, страшнији од уранијума.

Тај смрад је загадио Београд, град Пресвете Богородице...

И видите, једно насиље, насиље тих обезбожених и настраних људи изазвало је друго насиље. Па се сад питају ко је крив и ту децу називају хулиганима! А не питају се они који су дозволили да се тим смрадом загади град Београд да нису они допринели тиме што су дозволили да та куга, та пошаст содомска оскрнави Београд, као што је оскрнавила и друге европске градове. Бог ће знати кад ће ударити својим бичем и опоменом, али се то већ полако припрема - закључио је митрополит Амфилохије у понедељак у беседи на слави сеоске цркве на полуострву Луштица у Боки Которској.

петак, 15. октобар 2010.

KOSOVO IS SERBIA!

Download:
FLVMP43GP

Хеј црвен цвете прерасла те трава,
Пет годиница нисам тебе брала.
Косово ми пиле крилом сузу крије,
Дадоше те питао ме нико није.

А ја молим те...

Због поноса јунака,
И славе српског рода,
Због среће девојака,
И Божјег благослова.
Ти недај да ти одем,
Без крста и без Славе,
Ти недај Видов дане
Да име ми нестане.

Цвете мој...

Поноћ дрхти сви јунаци месец моле,
Да с небеса сјајну звезду спусти доле.
Да обасја чистом вером сина Христа
Грачаницу, Девич, Дечане, Зочишта.

Да се вратим...

На Паштрик на планину
Да јагањци изјаве,
На Дриму да их појим
Да драгог ми поздраве.
Што мач истине носи
А љубав му је име,
На облак цркву зида
Да у њој запросиме
Цвете мој...

Еј, анђели ће црквицу да спусте,
На сред стара Душанова бела града,
Метохија сјајна звездо биће моја
Оче наш нек буде опет воља твоја.

Ој, Божуре
И живот бих дала,
Кад бих тебе својом руком брала.

четвртак, 14. октобар 2010.

НАШ СЕЉАК...




Опаљена знојна лица, жуљавих набреклих руку, зауставио је волове и док се пуше дугачке бразде на јесењој ораници он се одмара наслоњен на плуг, здружен са тим храниоцем света и мисли на бербу, на радости оних којима хлеба треба.

На гранама дрвећа око куће цвркућу птице и чекају да се на прагу куће појави он са шачицом мрва.

У штали муче марва. У тору блеје овце. У обору цика. Живина трчи за њим. Све зове њега, све тражи њега.

На капији сиромах проси. Он даје. Помагач тражи. Он даје. Порезник захтева. Он пружа. Несрећа отима. Он предаје. Срећа се осмехне. Он нуди. У град носи што најбоље има.

Улицом града он пролази за послом. Пролазници се уклањају да им не упрља црна одела, или не испрска ципеле блатом својих опанака.

Када продаје свој најбољи принос, на степеницама му исплаћују да у собама не би укаљао застирку и оставио мирисе својих штала, свога белог, црног или празилука и проје, које је јео да би могао бољи залогај да однесе граду.

У мрачном ходнику сатима стоји узалуд и чека да га позову они које је он довео ту, који су ради његових послова ту, унутра у чистој и топлој соби.

Када се настоји и начека, у подне му момак довикне; да дође после подне. Он скине шубару, захвали се и послуша.

После подне дође пре свих и чека, чека до у мрак...

Момак се продере: да дође сутра, прекосутра… Други пут…

Он скине шубару, захвали се, послуша и оде ноћу кући. Путем мисли и вели: “Вала ти, Боже, кад би сви они који дођу код мојих вратница оволико и овако чекали, ја како ли би им било?” И те мисли га ражалосте и дође му да плаче због оних које је замислио да стоје и чекају дуго пред његовим вратницама.

Сељаков живот састоји се углавном у телесном раду. И птица и животиња и биљка чекају на његове руке.

Зато он живи радећи и ради живећи.

А да би то сељак издржао до краја свога живота постојано, природа са којом он другује и ради научила га је стрпљивости и истрајности.

Још као мали за овцама он је гледао како поток мучно и у жилавој борби крчи себи пут међу тешко стење. Обилази га, подрива, дуби, бучи пред њим, а затим се сурвава са стена доле док не сиђе задовољан у тиху дољу да напоји човека, животињу, биље и растиње и догради божанску лепоту равнице.

А кад одрасте сељак од ране младости са јутром прионе на рад да преврће и цепа ледину да би било хлеба и њему и другоме.

Стопу по стопу црне земље он преврће, ситни, удобрава, залива знојем и муком и увек верује у њу да ће га наградити.

А кад му изневери наде он јој опрости, мири се и опет је пригрли, повери јој се са истом, непромењеном љубављу, вером и истрајношћу.

Једне године му труд утуче град, друге рђа, треће суша или прекомерна вода. Он се земљи враћа увек исти: стрпљив, радан, истрајан. Чим му је време погодно он опет прионе на рад истом снагом и вољом.

Он је увек исти, непроменљиви трудбеник.

Колико га природа, тај његов најбољи, најближи и стални учитељ, кроз коју говори Бог, куша и проба му стрпљење, радљивост, истрајност, верност. Кад се највише мучи, зноји, труди и највише када награди, она му да плодове најмање, а кад се најамње нада она га обилно награди.

А он увек исти: стрпљив, радан, истрајан, веран.

Нити у злу малакше, нити се у добру понесе и заборави. Само се кад мање кад више нада, иначе увек подједнако залаже и ради.

Његов поштени и часни рад научио да је непобитној истини: да је само стрпљив спасен и да само истрајност у раду доноси плода и води сигурној победи.

Са овом великом истином наш сељак се сродио. Она му је у жиле урасла и са крвљу се измешала.

Зато би он и као радник на коме другом послу и пољу рада, часном и поштеном, био само и свакад исти такав: стрпљив, радан и истрајан до сагоревања.

Р.П.

среда, 13. октобар 2010.

НОВА ОМЛАДИНА


Омладинац, омладинка, омладина... звучне и заносне речи иза којих се крије цела река мисли и осећања, речи тако уско везаних за полет или пад нације. Млaдост је оличење здравља, снаге и полета, али и чистоте и племенитости. Зар има шта чистије и племенитије од омладинске душе запојене идејом за коју се спремно све жртвовати. Материјална блага, лична уживања, па и сам живот су ништавни пред помисли на остварење постављеног идеала. Нема силе ни препреке која је у стању да спречи младост на њеном победоносном путу.

Понешена бујицом одушевљења, младост много не размишља и своја дела и одлуке најчешће не подвргава разуму него препушта срцу да оно о свему одлучи. Зато је њен рад предан и пожртвован, без имало личног, али постоји опасност да лепо укалупљене и паролама вешто искићене идеје не привуку омладину и она, изгубивши свој прави пут, пође странпутицом.

Постоје две врсте људи. Једни сагоревају у свом сопственом раду, док се други распадају у својој лењости. Исто је и са омладином. Једна се свесрдно предала раду за опште народно добро и сопственом изграђивању, друга беспосличарењу, развратном животу и личном уживању. Прва благотворно и мирно дела, а друга бесомучно критикује. Њен се глас далеко чује, али дела нигде. Друга, истина, понекад даје тон “јавном мњењу”, али прва ствара историју и одређује даљи пут народа. Нису ретки примери да је незнатан број омладинаца свесних улоге у животу свога народа спасавао нацију. Историја нас учи да су многи народи, када је изгледало да су најближи својој пропасти, доживљавали своју националну ренесансу захваљујући малом броју свесне омладине. Довољно је неколико хиљада па чак и стотина национално свесних, али неограничено храбрих и пожртвованих да тако рећи пробуде народ из учмалости и сна. Својим примером дају му они елана, снаге и полета. Стају му на чело и заједно са њим преброђују све тешкоће.

Нове прилике и време траже нове људе, чујете данас на сваком кораку. Ко је створио и одгајио новог човека, а ко га данас ствара? Ко је тај нови човек и какав је, намећу нам се питања?

Ти га ствараш, омладино наша, и тај нови човек мораш бити ти!

Истина, посао ти је тежак. Препуштена си сама себи, јер многи који те одгајише, па и који те одгајају, не поседују многе особине новог човека. Питаш се где ћеш наћи онога на кога се требаш угледати. Кад их је тако мало у нашој средини, врати се мало у прошлост. Проучи народне културне тековине и у историјским личностима наћи ћеш тај лик. Он је прожет дубоком националном мисли, а душа му је испуњена тежњом за социјалном правдом. Витез, каквога замишља србска народна песма, јунак је пун части и поноса, пун чојства и јунаштва. У њему увек надвладава оно надземаљско. Челична воља и племенити карактер су његове особине. Висока свест за заједницу запоставља све оно што је лично пред оним што је за опште добро заједнице. Поштовање старијих и смерност су оличење народних јунака, а марљивост, вредноћа и рад подигнути су до божанских врлина.

Када се омладина врати своме народу и на бистром народном извору окупа своју народну душу, спојиће се њен полет и снага са чистим народним идеалима и као целина представљаће неизмерну снагу. Са таквом омладином народ ће са пуно поуздања гледати у будућност.

В. Бијелић

СЛОБОДА ЗА СВЕ НАЦИОНАЛИСТЕ!

уторак, 12. октобар 2010.

SERBIAN STYLE

недеља, 10. октобар 2010.

СРБИ ПРОТИВ СИСТЕМА, ПЕДЕРА И ЊИХОВЕ ПОЛИЦИЈЕ!





СМРТ СИСТЕМУ!

петак, 08. октобар 2010.

НАЦИОНАЛИЗАМ

Много пута у дискусији по гимназијама, или на Универзитету са анархо-комунистима, или са заглупљеним социјал-демократама, који у своме срцу нису носили осећање љубави према својој Отаџбини, чуло се злурадо питање: “Шта је то национализам?”

Они су га постављали у намери да збуне свог противника, већином младог гимназијалца или студента, сматрајући да овај неће умети да им да дефиницију овог појма. Па ипак, у огромној већини случајева добијали су одговоре, одговоре који су били добри и тачни, јер су извирали из младога срца загрејаног љубављу за своју Отаџбину и за своју Нацију. Понеки пут се гимназијалац или млади студент и збунио: осећао је да оно чувство које има у своме срцу, не може свеобухватно речима да изрази. При томе га је нарочито бунио злуради осмех његовог саговорника – противника, а није ни помислио да онај који га пита о национализму не зна ни пропагандне основе толико обрађиваних учења комунизма и социјал-демократије.

Заиста, шта је то национализам? Шта је то Нација, национална држава? Да ли се ови појмови могу једном дефиницијом свеобухватно изразити?

Сматрамо да не могу. Јер то су појмови тако широки, тако заносни. Појмови чије су дубине недокучиве. Њих само срцем можемо у потпуности осећати. Па ипак, постоје и њихове дефиниције, добре, колико то могу бити дефиниције уопште. Добре, боље рећи одличне, у односу на дефиниције интернационализма, марксизма, капитализма и демократије, које њихови приврженици дају овим својим појмовима.

Заиста, шта је то национализам?

Национализам, то је онај појам који је опречан појму интернационализма, појму кога би отпадници од Нације, рушиоци националног поноса и прошлости, презиратељи свога народа и аманета својих отаца и прадедова, хтели да наметну народима.

Национализам је не вештачко, већ реално и природно осећање припадања једној нацији као таквој, осећање које се осећа према своме народу и родној груди, а из кога произилази тежња служењу духовном, социјалном и политичком благу своје Нације кроз самопрегор и пожртвовање. Национализам је готовост на сагоревање за добро и срећу своје Отаџбине, оличење у спрези рођене земље и своје крвне сабраће помирене социјалном правдом и повезане заједничким пореклом и осећањем заједничке судбине. Национализам, то је свест о судбинској повезаности са својом Отаџбином и Нацијом, свест о улози и задатку њиховом у историји човечанства, кроз служење њима, а за добро целог човечанства, чији је саставни део нација. Национализам је као такав, љубав према своме, а не мржња према туђем. Љубав према својој земљи и народу, његовим особинама, историји, традицији, карактерним цртама и брига за њихов опстанак и благостање, а не мржња, непоштовање и похлепа за туђим. Зато прави национализам није ни само патриотизам или само народољубље, нити пак шовинизам, ксенофобија или империјализам. Национализам је узвишено осећање у себи самоме душе и духа свога народа, осећање своје атомске припадности њему и свест о том припадништву. Као такав, национализам се отеловљава у Нацији и Отаџбини.

Слободан Н.

среда, 06. октобар 2010.

BRASIL ANTI ANTIFA

brasilantiantifa.blogspot.com

уторак, 05. октобар 2010.

СТАРИ И НОВИ ДУХ


Стари дух је у наш народ унео нестваралаштво и неконструктивност, унео мржњу и неповерење, унео безбожништво, непоштење и нечовекољубље. Тај стари дух је унео у наш народ лењост и себичност, моралну разулареност и мисао о слободној љубави. Тај стари дух је унео у наш народ псовку и хулу на све што је свето и честито.

Стари дух је од људи направио камелеоне и лицемере, полтроне, бескичмењаке и режимлије који се мењају како ветар дува. Људи су постајали безкарактерни и сујетни, трчећи за материјалним добрима, а не обазирући се на своју част, нити на суд своје савести. Прва и крајња тежња им је била материјално богаћење, и то по сваку цену, не водећи рачуна о томе да ли ће то њихово безобзирно богаћење стварати социјалну беду на другој страни.

Стари дух је учинио да на управу земље долазе људи који се нису старали о потребама државне заједнице. Нису се старали да сваки члан државне заједнице има обезбеђен рад и хлеб.

Тај дух, који је породила Француска револуција почео је лагано да нагриза темеље Нације. Људи су, њиме опијени, видели у сваком човеку звер и крвног непријатеља, а људско друштво су сматрали као зверињак у коме јаче звери кољу слабије. Безакоње се почело нагло умножавати. Љубав је охладнела код многих и многе је захватио дух неверја и издајства.

Стари дух је исмејавао витештво и светитељство, исмејавао чедност код омладине, исмејавао верност породичним вредностима, послушност и поштовање према старијима. Стари дух је ширио неморал и разврат.

Људи су зато заборавили своје старе праисконске изворе и путеве који воде до њих. Скренули су са пута који је једини спасоносан по Нацију.

Неморал и корупција захватили су све друштвене слојеве, људи су се дали врло лако подмитити. Начело правде која држи земљу и градове, занемарено је. И земља је почела да пропада. Судови нису штитили државне интересе, већ интересе међународних јеврејских капиталиста, који су земљу експлоатисали и државно благо односили у иностранство.

Народна имовина се просипала. Проневере и афере су ницале на све стране, а да потом није следила никаква казна онима који краду и пљачкају државну имовину. Талас расипништва је узео великог маха.

Стари дух је учинио да се размноже апртије у земљи и да народ расцепкају и разједине.

На дрво народног живота калемљене су туђинске идеје и пресађивана туђинска култура. Обожавано је све што год је долазило са трулог демократског запада, који је већ увелико био исцрвоточио јеврејско-демократски систем. У моди се неговао луксуз, а у музичким црначко-јеврејским играма разврат. И тај страи дух, који смо са запада примили, из дана у дан све је више омладини одузимао смисао за живот.

Ми данас не смемо дозволити да стари дух живи у Новој Отаџбини, која се рађа кроз муке и страдања. Стари дух мора да умре заувек и да никада више не оживи.

Нова домовина мора да буде прожета новим духом, духом обнове и градилачког одушевљења. Тај нови дух унеће у народ нови живот, нови елан и нову динамику. Народ ће у песничком заносу градити и обнављати. Тај нови дух биће дух љубави и човекољубља, дух правде и истине, дух милосрђа и праштања. У народу ће завладати слога и братољубље и народ ће бити спашен и излечен од свих унутрашњих болести које су долазиле услед старог духа.

Нови дух треба да донесе нову социјалну правду, да свакоме омогући да ради и да се тај рад његов достојно награди, како би могао живети као човек икако би уживао свебалгодати наше културе и цивилизације.

Нови дух претпоставља до крајњих граница развијено осећање дужности и љубав према послу. Кад таквим духом буду надахнути велики и мали руковаоци државе, народ ће их заволети и слушаће их у свему, јер ће видети и осетити њихову добру вољу и искрену намеру да народу учине што више добра.

Богаћење појединаца треба да се креће до одређене границе, тако да неће бити ни пребогатих ни сиромашних. Код људи мора бити развијен задружни дух, дух солидарнсоти и узајамног потпомагања.

Ново друштво треба да подари сваком своје: сељаку сељаково, занатлији занатлијино, раднику радниково… а и лопужи и разбојнику оно што им припада.

М. Стевић