РАДНИК У НОВОЈ СРБИЈИ

Радничка борба против капитализма, коју су предводили и предводе левичари свих опција, то је борба против свега онога што је духовно и национално. То је борба против Хришћанства, које је корен европске цивилизације и културе. Они знају да кад једном народу ишчупају корен на коме се заснива једна нација, да тај народ постаје духовно робље, које је у стању и свој живот дати на жртвеник пропале идеје, а то је оно што они и желе. Као и увек до сада, они су радили под маском демократије, и то често у име Српства. Међутим, они први нису Срби, они ничега заједничког немају са Србијом! Ми Срби имамо кога да следимо, поред толиких наших јунака којима се дивио цео свет, али нажалост их заборављамо и дозвољавамо да преко њихових костију прелазе разне интернационалне, пљачкашке банде.

Од како су у Србији започели своје разорно деловање најпре Трећа интернационала, а потом и експоненти североатлантског левијатана - како радници, тако и остали део нашег народа постао је слепо оружје у рукама оних који су за убијање и рушење друштва и државе. За овај удес главну одговорност сноси либерални поредак демократије. Она је била под маском и није била у стању да подигне углед и вредност раду и радном народу. Нажалост, већу је вредност имао онај који не ради ништа. Човек онолико вреди колико има динара у џепу, без обзира на његову стварну и праву вредност. Јасно је да такви системи не смеју опстати. Радници спознавајући своју стваралачку вредност, с правом траже достојно место у будућем друштву обновљене Србије, јер они знају да благостање у једној држави зависи од продуктивне моћи баш тог запостављеног радног народа. Сваком раднику рад мора бити законско право, а посао му се мора створити без обзира на ћефове појединих банкара. Прокламујемо да рад мора бити највиши закон сваког појединца!
Раднички сталеж је орган за дисање на државном телу. Радник у новој Србији мора бити свестан да је најпре Србин и да кроз његове жиле тече крв српска. Србија мора бити мајка свих нас, која ће нас све подједнако волети као децу своју. А страшно је то, када дете примети и увиди да га мајка не воли подједнако као осталу децу. Полагано, али непрестано расте међу радницима свест о потреби националног препорода. Засијало је светло чији зраци јасно обасјавају и раскринкавају либерално-демократско зло! Растапа се маска глупости, лажи и предрасуда. Знаци препорода радног сталежа почеће да се назиру...

Н.Ракић