Здравље као предуслов срећног породичног живота
У природи код свих живих бића врши се природно одабирање. Све што није способно за рад и што није дорасло животној борби, закржља и пропадне. Али, човек је против овог природног и за целину здравог процеса нашао помоћна средства која омогућавају да се одржи живот болесноме и немоћноме. Наше људско саосећање не допушта да слабе оставимо на путу без помоћи. И они су део наше заједнице и зато заслужују нашу помоћ.
Оно основно што човека разликује од свих других живих бића, јесте јак душевни моменат карактеристичан за наш смисао за заједницу. Никако није неупутно помоћи оним несрећницима на које су прешле болесне наследне особине, али ако се треба бојати каквог наслеђивања, дужност је сваког човека да се постара за уклањање несреће од долазећих поколења.
Какву је ужасну несрећу у ранијим временима доносило безбројним породицама даље предавање наследних болести. Једна породица може само онда да живи срећно, ако родитељи могу да сматрају да ће им деца нарасти здрава и способна за рад. Научна испитивања на пољу науке о наслеђу учинила су последњих година огроман напредак. Данас се без оспоравања може решити које болести могу да се наследе и опет да се јаве и код деце или деце наше деце. Али ово знање нам даје дужност, да наследно зло одвојимо где год то можемо.
Националсоцијалистичка Немачка није се бојала последица овог сазнања. Већ 14. јула 1933. године дат је «Закон за чување потомства од наследних болести», по коме наследно болесне личности хируршком интервенцијом могу да постану неплодне, када би према искуствима лекарске науке са великом извесношћу могло да се очекује, да ће њихови потомци трпети од тешких телесних и душевних недостатака. 18. октобра 1935. године дана је допуна овоме закону «Закон за заштиту наследног здравља немачког народа», то јест закон о браковима између здравих, који у својој примени, уколико је то човеку могуће, хоће све породице да сачува од тога да дају живот наследно болесној деци.
Закон је нешто укочено, само даје правац. Тек кад цео народ призна његову нужност и њиме постављени циљ, може да делује благотворно. Тако је било у Немачкој са законима о наследном здрављу. Некима су прво изгледали као грубо задирање у личну слободу одлучивања, као неправда према оним несрећним људима, који су сви у својој наследној оптерећености невини. Али што се више удубљивало у размишљање о породици, тим више је расла одговорност према брачном другу, према деци и према њиховим доцнијим потомцима. Ми смо брачне другове, који оснивају породицу, признали за збир њихових предака. Они су одговорни за здраво настављање овог низа поколења.
Само здравље мужа и жене обезбеђује у брачном животу све телесне и духовне силе, јемчи за задовољство у брачном животу и здраву децу која с весељем раде. На овом сазнању почива закон о наследном здрављу, који треба да јамчи за телесно и духовно здравље будућих поколења. Овај закон, који онемогућује бракове са клицом за невољу и беду у себи, препоручује данас сваки Немац. И пошто га примењују зрели људи, у које се има пуно поверења, свакоме пружају извесност, да ће се забрана о склапању брака ограничити само на оне случајеве, у којима сваки човек свестан одговорности, сам по себи не би склопио брак. Али они, који немају ово осећање одговорности, биће васпитани за одговорност према самима себи и према народној заједници, а у нужди и присиљени на ту одговорност. Да би свакоме била дана могућност, да се пре ступања у брак осведочи о сопственоме стању здравља или стању здравља свога брачног партнера, установљена су у свим државним здравственим надлештвима «Саветовалишта о неговању расе и наслеђа». Из године у годину све се више траже ова саветовалишта, чије је посећивање уопште добровољно, јер њихов задатак се не састоји само у томе да се установе болести које спречавају брак. Они помажу и саветују у свим случајевима, где претерана оклевања морају да буду прекинута неоспорним лекарским мишљењем о наслеђу. Године 1937. на пример, за 36% од свих у немачком Рајху закључених бракова вереници су саветовани у погледу наследних особина деце. У саветовалиштима су постављене картотеке о наслеђу. У њима су скупљени сви резултати испитивања и мерења, који могу да буду од вредности за просуђивање наследних и расних особина једне породице.
Само у сумњивим случајевима тражи се подношење уверења да се може закључити брак. Уопште се младенци само усмено питају о наследним или заразним болестима. Тако су у нормалним случајевима, кад о младенцима није ништа неповољно познато, млада девојка и човек одговорни за срећу своје породице коју оснивају. Изнад тога само стоји закон који указује на правац, и тек онда иступа, кад може да се поверује да људи раде без осећања одговорности.
Већ је у почетку овог чланка истакнуто да је саосећање према људима мање способним, душевна особина која нас одликује. Закон о наслеђу здравља њу не искључује. Каква нужна стерилизација не значи никакав понижавајући суд о вредности дотичнога или његових рођака. Увек се дешава да такав човек има необичну обдареност, која га оспособљава да заједници учини велике услуге. Признајемо тешку жртву, коју чини наследни болесник из свести о дужности према здравоме, драгоме човеку и будућности свога народа. Као човек највише је поштован и може да буде сигуран, да ће му припасти свака помоћ, која му може олакшати жртву и учини му сношљивијим испуњавање животног задатка. На исти начин се излази у сусрет браћи и сестрама наследно оболелог и склапање бракова између њих и партнера из здраве породице није непожељно. Не потцењује се значење онеспособљавања појединаца за рађање и у сваком случају, за самог наследно оболелог или за неког од његових рођака, доноси се коначна одлука тек после најпоузданијих лекарских испитивања у погледу наслеђа. Увек остаје озбиљан и тежак проблем, али стање нашег знања и свест о одговорности политичког вођства дају нам могућност да то завршимо мирно и са извесношћу.
Из књиге
Породица у новој Немачкој
Нема коментара:
Постави коментар