понедељак, 30. новембар 2009.

Recht und Zukunft

Аутономне групе немачких националиста
одржале су 28. 11 у градићу Recklinghausen
скуп под слоганом Recht und Zukunft
(Право и будућност), изражавајући свој бунт
против ненародног режима и захтевајући
поштовање основних социјалних права на слободу
говора за националисте. Скуп је имао и снажну
антикапиталистичку конотацију, што је изражавао
слоган и захтев: "Посао, Слобода и Хлеб!"
Међу 500 немачких другова били су
и бугарски саборци.



недеља, 29. новембар 2009.

Националистичка акција у Санкт-Петерсбургу



У петак, 27. новембра у центру Санкт-Петерсбурга је
одржан још један скуп руских националиста против
политичке репресије од стране режима.
Поред Словенског Савеза, на скупу су учествовали и
ДПНИ, као и активисти Руског Империјалног Покрета.
Један од говорника је био и Димитриј Бобров, доскорашњи
политички затвореник.

субота, 28. новембар 2009.

Почетак Божићњег Поста

четвртак, 26. новембар 2009.

Заставе наше гордо се дижу...

Јагодина-Рад

Србско-руски марш

По мишљењу А. Буђаковског, најбољи марш Чајковског, бравурозно-помпезног карактера, јесте марш посвећен ослобођењу Срба од турског ига. Испрва је композитор намеравао да напише симфонијску фантазију. За њу му је, изгледа, недостајало довољно прихватљивих србских народних мелодија. Зато је за своју композицију одабрао мелодију руске химне и неколико србских народних песама, хотећи да на тај начин изрази солидарност свога народа са малим словенским народом који се бори за ослобођење.

Ако се погледа биографија славног композитора, онда у њој није лако пронаћи идеје за општесловенска стремљења. Напротив, чак и у музичким лексиконима, Петар Иљич Чајковски (1840-1893) означен је као "највећи композитор западњачки оријентисане руске школе". Најчешће се наглашава како је у његовој уметности дошло до споја елемената руске националне традиције, немачког романтизма и савремене италијанске и француске музике.

И поред изражене музичке даровитости, још у најранијем детињству, Петра Иљича су послали у Правну школу у Петроград у којој су се образовали чиновници. У то доба он је већ учио клавир и певао је у црквеном хору, али учитељи нису још у њему препознали изразит музички таленат. Вероватно је због тога морао сам да се куражи изјавивши, наводно, једном приликом: "Кроз десет година ја ћу бити велики композитор."

Могуће је да је био незадовољан и тиме што је са деветнаест година постао чиновник у Министарству финансија. После четири године одлучио је да напусти државну службу како би се 1863. године уписао на тек основани Петроградски конзерваторијум. Ту је учио композицију код Антона Рубинштајна, који је познавао Јоханеса Брамса баш из времена кад је овај компоновао дела према српским народним мелодијама, и поготово ћемо истаћи да је у Бечу упознао Вука Караџића.

Иако је мање познато, за продор србских народних песама у европску музику опет је велику заслугу имао Вук Караџић. На страну то што му је примат за откриће те поезије преузео Алберто Фортис, који је знатно пре Вука објавио четири србске народне песме, међу којима и "Хасанагиницу", и све то у свом путопису по Далмацији. Истини за вољу, тек доцније, пошто је "Хасанагиницу" превео нико мањи него Гете, само његово име осигуравало је тој песми популарност и преко границе немачког језичког подручја. Али и Фортисово откриће и Гетеов превод остали би без оноликог значаја и одјека да се није огласио Вук са својим збиркама србских народних песама.

Паралелно са огромним интересовањем за превођење песама из Вукових збирки текле су и мистификације настале на основама србске народне поезије, а све то заједно чинило је много, како на популаризацији србске поезије, која је стављана уз раме са Хомеровом, тако и на упознавању народа, без отаџбине и слободе, чији је дух изнедрио такве врхунске узлете.

Поред Гетеа, и после њега, преводили су их и препевавали многи, па и највећи песници какви су у то доба били Пушкин, Шевченко, Мицкијевич, али популарисали и својим чувеним мистификацијама књижевници међу којима су били Шарл Нодје и Проспер Мериме, на пример.

Могло би се још штошта казати у прилог утицају србских народних песама на европску уметничку поезију, али, за пример, поменимо како је "словенску антитезу" употребљавао Гете и, под његовим утицајем, још читав низ немачких песника. Исто тако је и неримовани петосложни стих, назван "србски трохеј", постао саставни део немачке метрике, који су употребљавали најзначајнији немачки песници тога времена.

Најинтензивнија фаза прихватања србских народних песама у европској музици започела је тек седамдесетих година и трајала до почетка двадесетог века. Само у току једне деценије појављује се седам композитора са својим србским песмама: Дворжак, Јаначек, Тјерио, Брамс, Хеншел, Рубинштајн и Червињски. Тај развој се наставио осамдесетих година у делима четворице композитора: Брамса, Х. фон Херцогенберга, Хубера и Чајковског, у следећих петнаест година објављене су песме још седморице композитора, и то: Аулина, Бема, Бунгерта, Хермана, Регера, Сука и Винтербергера.

Овај преглед продора српских народних песама у европској књижевности, а онда и у музику, сматрамо неопходним да би се могло разумети како је то Брамс, на пример, могао да компонује осам својих дела према србским народним мелодијама, или, како је Чајковског опчинила србска народна песма "Сунце јарко не сијаш једнако", па да је зато употреби у своме делу.

Али, следом догађаја, издвојићемо 1867. годину. Догађаји који су се збили те године имали су велик значај за Русију и за сав словенски свет. С пролећа је припремана велика етнографска изложба, организован је општесловенски конгрес, вођена је и велика дипломатска активност, а у Петроград и Москву стигле су најзначајније личности из словенских земаља. У Петрограду је приређен концерт на коме је, у духу опште замисли, требало да буду изведена дела са искључиво словенском тематиком.

Историјски концерт, значајан по много чему, одржан је 12. маја 1867. у Петрограду у сали Думе, под вођством Балакирјева... Између осталих дела изведена је и "Србска фантазија" Николаја Римског Корсакова. Ово дело је на захтев публике поново изведено. Корсаковљева "Србска фантазија" била је једно од првих дела младог двадесет трогодишњег композитора. У концертној сезони 1867/68. ово дело је изведено још два пута у Москви.

Од тог догађаја па до прихватања Чајковског да напише свој "Србско-руски марш" прошло је девет година. Како и када се определио да компонује ово дело, објаснио је његов пријатељ и биограф Н. Д. Кашкин. Он је истицао како је рат Србије с Турском изазвао у руском друштву необичан размах симпатија према поробљеном србском народу. Непосредан повод било је то што је Николај Рубинштајн, рођени брат Антона Рубинштајна, замислио да организује концерт у корист Словенског добротворног комитета, који је у Србију слао руске добровољце и помагао рањенима у рату. Чајковски је у потпуности делио расположење руског друштва, па је на Рубинштајнов предлог радо прихватио да напише дело специјално за тај концерт и "са великим жаром се прихватио посла."

Петар Иљич је најрадије стварао на пољском имању, у кући својих пријатеља. Не зна се тачно кад је започео рад на том свом делу. Међутим, о таквим стваралачким стремљењима узбудљиво искрену исповест оставио је Константин Паустовски:

"Чајковском се допадала та дрвена кућа. У собама се осећао слаб мирис терпентина и белог каранфила. Каранфил је богато цветао на пољани под тремом. Чупав, осушен, он чак није ни личио на цвеће, већ је подсећао на праменове паперја које се залепило за стабљике. (...) У овој кући је најједноставнија музичка тема звучала као симфонија. (...) Кућа се налазила на брежуљку. Шуме су се спуштале наниже, у распевано пространство, тамо где је усред честара лежало језеро. Тамо је композитор имао своје омиљено место - оно се звало Рудиј Јар. Сам пут према Јару је изазивао узбуђење. Догађало му се да се зими будио усред ноћи у влажном римском хотелу и почињао да се присећа тога пута, корак по корак: прво просеком, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак; затим кроз ниски брезик пун печурака, онда преко поломљеног моста над зараслом речицом и благим успоном навише, у високу борову шуму. (...) Знао је да ће, пошто данас посети то место, да се врати - и драга тема о лирској снази тог шумског краја, која живи негде у њему, да се прелије преко ивица и нагрне у бујицу звукова.

Поред таквог штимунга Чајковском је био неопходан и одговарајући музички предложак. Које су то биле српске народне мелодије, и колико их је још било, а који је био извор нотнога материјала, и одакле га је преузео?

Поуздано је утврђено да се руски композитор определио за три српске мелодије, које је употребио за своје дело. То су: "Сунце јарко", "Праг је ово милог Срба" и "Јер пушчани прах", што је други део песме "Радо иде Србин у војнике".

На други део питања - откуд Чајковском српске мелодије - део одговора вероватно је садржан у високом императорском указу којим је руски цар одликовао орденом Светог Станислава србског композитора Корнелија Станковића. Збило се то кад је Станковић први пут штампао у Бечу 1862. године своје "Србске народне мелодије", после чега је то капитално дело морало доспети у Русију. Уосталом, за то је дело и добио орден.

Своје дело Чајковски је окончао 25. септембра 1876. и тај датум је композитор ставио на последњу страницу рукописа.

Прво извођење "Србско-руског марша" било је 5. новембра 1876. године у Москви под управом Н. Г. Рубинштајна, на симфонијском концерту Руског музичког друштва у корист Словенског добротворног комитета. Дело је имало великог успеха и на захтев публике је поновљено.

Непосредно после концерта Чајковском је стигло и једно писмо одушевљене обожаватељке:

"Завршујем писмо по повратку с концерта на којем сам слушала Ваш "Србски марш". Не могу речима да изразим осећање које ме је обузело док сам га слушала. То је било блаженство од кога су ми навирале сузе на очи. Уживајући у тој музици, била сам неизрециво срећна при помисли да је њен аутор унеколико мој, да он мени припада и да ми то право нико не може да отме. У Вашој музици ја се сливам с Вама у једно биће, и у томе ми не може нико бити супарник."

Овако је писала Чајковском, после извођења његовог марша, једна двоструко заљубљена жена. Њено име је било Надежда Филаретовна фон Мек. Она је искрено исказивала своја осећања и према музици и према композитору. Колико је ова жена била значајна личност за биографију славног композитора, сведочи и податак Едварда Гардена, који је у исту раван ставио познанство Чајковског са Лавом Толстојем и почетак кореспонденције са Надеждом фон Мек.

Ту жену Чајковски никад није лично упознао. Омогућавао јој је да се диви његовој музици, чак јој је посветио своју чувену Четврту симфонију као свом "најбољем пријатељу", а заузврат је готово деценију и по остао с њом у преписци, примајући њену меценарску потпору од шест хиљада рубаља годишње. На изјаве љубави, изван музике, никад јој није одговорио.

Занимљива је, свакако, личност Надежде фон Мек, богате удовице, великог мецене и својеврсног музичког заљубљеника. Пасија јој је била да се концерти одржавају у њеној кући. Једном приликом јој је недостајао пијаниста за њен камерни трио. Зато се обратила Париском конзерваторијуму и професору Мормонтелу с молбом да јој препоручи пијанисту. Овај јој је убрзо одговорио. Предложио јој је да позове тада младог Клода Дебисија. Пошто је његово музицирање оставило разумљиво изврстан утисак, госпођа фон Мек га је позвала да с породицом дође у Русију и проведе лето на њеном имању.

Најзад, необично је важан однос композитора према његовом делу. Какав је однос имао Чајковски према "Србско-руском маршу"? "Не само што га је Чајковски написао "у једном даху", већ га је много касније често и сам изводио. Када се зна колико се Чајковски тешко одважавао на јавно диригентско наступање, поготово са својим композицијама и колико је те наступе брижљиво припремао и са колико је пажње одабирао програм, онда се може претпоставити да је "Србско-руски марш" ипак било једно од његових омиљених дела које је и у његовим очима имало своју вредност...

Мада је "Србско-руски марш" био и композитору при срцу као омиљено дело, тај назив се уобичајено помиње узгред, између заграда, уз доцније промењени, у "Словенски марш". Не улазећи у то кад је и за какве је потребе дошло до промене, важно је, и истина је, да је Чајковски, својеручно, написао назив своје композиције "Србско-руски марш". Аутентичан рукопис чува се у Музеју "Глинке" у Москви.


С.В.

Слободне, Народне, Револуционарне!

Нема предаје!


Талас политичких прогона уперених против националистичког покрета, у последње време је у сталном порасту у целој Европи. Сви се сећамо недавних догађаја код нас у Србији, о прогону у Словачкој и Пољској, као и о дешавањима у Чешкој Републици, где је у јуну ове године у полицијској акцији "Снага" спроведена масовна рација и хапшења, када је више истакнутих активиста ухапшено, и заточено до данашњих дана. Оптужбе против чешких другова за "подржавање и промовисање националистичког Покрета у циљу угрожавања људских права и слобода", су неистините и фабриковане, што је јасно сваком разумном човеку. Тешко је поверовати сваком иоле разумном човеку да оптужени за организацију музичких концерата патриотских група иду у затвор од 3 до 8 година јер су то "посебно тешка кривична дела против човечности." Полицијска операција под називом "Снага" је покренута да би се спречило одржавање међународног фестивала патриотске музике, који је требало да буде одржан у Чешкој на лето. Сви наводни организатори манифестације су били затворени, а неки од њих (као што је Микаел Моравец, певач групе "Империум") већ су били у притвору. Међутим, испоставило се да је репресивни апарат само опипавао реакције. Недавно је, тзв. "анти екстремистичка полиција", спровела у Прагу и другим градовима Чешке Републике посебну операцију под називом "Снага 2", током које је приведено више од 20 националиста широм земље, међу којима су познати музичари групе "Агресија 95", "Влајка" и "Империум" и активиста "незванично" забрањене организације "Народни Отпор", као и функционера "Радничке партије". Већина њих су оптужени за још 2 тачке ("подршка и пропаганда"). Међу ухапшенима су истакнути активисти, као што су Патрик Вондрак (председник прашког огранка Радничке Партије) и Михаела Дупова (вођа организације жена RWU (Resistance Women Unity). Очигледно је да је ова полицијска операција важна карика у процесу забране формално и правно легалне чешке "Радничке партије", који је инициран од стране власти. Терор и репресија се наставља, али истовремено јача отпор и солидарност свих европских сабораца. Нема предаје!

среда, 25. новембар 2009.

уторак, 24. новембар 2009.

Прекинут скуп Радничке Странке

У уторак, 17. новембра око 300 присталица чешке Радничке партије су покушали да одрже миран протест у Прагу. Учесници скупа су се окупили да изразе свој протест у због политичке репресије уперене против националиста у Чешкој и незаконитих хапшења од стране тајне полиције под изговором борбе "против екстремиста" а у оквиру полицијских репресивних операција "Снага 1" и "Моћ 2". Представници канцеларије градоначелника су позвали власти да прекину одржавање митинга, али националисти су покушали да наставе скуп у једној од суседних улица. Као одговор на полицијске покушаје да се улица блокира, националисти су бацали димне бомбе и флаше. Полиција је привела 11 другова. Историја се понавља: данас, 20 година након псеудо демократске "плишане револуције", наводно ослобођена Чешка Република, власти хапсе организаторе протеста и растерују младе, баш као 1989. у време збацивања комунистичког режима. Чешка Република - остаје тоталитарна држава ...

понедељак, 23. новембар 2009.

Парламент - Адолф Хитлер

Парламент доноси некакву одлуку, чије последице могу да буду и од тако судбоносног значаја - нико за тако нешто не сноси одговорност, нико никада не може бити позван да поднесе рачун за такву своју делатност. Јер, да ли се то зове преузимање одговорности, када после слома влада која сноси кривицу поднесе оставку? Или се коалиција измени, па и парламент растури? Па да ли се уопште једна колебљива већина људи икада може учинити одговорном? Није ли ипак замисао сваке одговорности везана за личност...?

Православни Витез

"Карађорђе је био добар и веран син Србске православне цркве", пише наш историчар др Страњаковић. Још на почетку Устанка руски цар Александар I послао му је сабљу са натписом: "браниоцу православне вере и отечества". Кад год би устао изјутра, Карађорђе се Богу молио. Увек је говорио "ако Бог да и Боже помози ". Постио је све посте, и мале и велике, и у његовој кући пост је строго одржаван. Чак и о његовој слави св. Клименту, који спада уз Божићни пост, 25. новембра по старом календару. Били гости или не били, морало се постити. У шанчевима пред борбу, по Вождовој заповести, свештеници су вршили молитве, а после борбе - благодарење Богу.

Једном свом војводи писао је Карађорђе "да свештеници свуда чине молитве и бденија на умоленије Бога да нас укрепи против душмана, да би с Божијом помоћи победили и сатрли".

Када је 1812. године Наполеон ударио на Русију, Карађорђе је наредио митрополиту (Грку Леонтију) да се по свима црквама чине молепствија за победу "над непријатељем рода Славјанскога", а уз то још и молитва Богу "да престане киша која је у то доба падала". У време Устанка народ је говорио да се бори "за Крст часни и Слободу златну". И сам Карађорђе употребљавао је те речи. У једном писму црногорском владици Петру I Светом, каже он, како је србски народ устао у борбу за "своју слободу, своје светиње и манастире". На другом месту он вели, "боље је у својој вери умрети него веру своју погазити, зашто се у Св. Евангелију говори: ако праву веру имаш то и спасен будеш - дакле, боље је у својој вери умрети него пред Богом и пред народом осуђен бити, а Свемогући Бог хоће нам помоћи". Своју прокламацију народу 1813. године завршава овом молитвом Богу:

"Боже помилуј и охрабри народ србски и сердца синова србских. Амин. Боже свемогући разори и победи силу турску, која је наумила разорити благочествцје твоје. Амин."

Уједној другој прокламацији Карађорђе прети смртном казном "ко не буде хтео онди гди је нађен бијући се умрети за своју веру и закон, за свој род и отечество, за своју славу и царство небеско, што ће га народи и његови потомци славити и благосиљати и свеће му палити".

Свештеницима и калуђерима Карађорђе је одавао велико поштовање. Много је волео проту Атанасија из Орашца, проту Матеју, попа Луку Лазаревића, попа Смиљанића, проту Милутина из Гуче и остале, код којих је наилазио на разумевање и подршку. Али ко би се од свештеника огрешио, кажњавао их је исто као и световњаке. Тако, чувши да митрополит Леонтије, Грк, нешто плете против њега са Турцима и неким војводама, он га уведе у једну кућу и ту га добро истуче. - Помагао је да се оправе цркве порушене од Турака. Пролазећи кроз село Коњевић код Чачка, упита сељаке где им је црква, и они му покажу једну колибу. Карађорђе одмах извади 12 дуката и даде им да праве нову цркву. У свом месту Тополи, у близини своје куле, сазидао је дивну цркву, која и до данас служи.

Карађорђева речитост

Ћутљиви Карађорђе могао је бити и веома речит. Док је он успешно ратовао у Санџаку 1809. године, Турци заузму Делиград и нагло пођу на север дуж Мораве. Многе војводе српске, по наговору злокобног Родофиникина, и заједно са овим, пребегну у Аустрију. Карађорђе хитно крене ка Београду. Рекне војводи Сими Марковићу, како иде да убије "онога пса - Родофиникина". Кад је на обали Саве видео огромну масу народа спремног да пређе у Аустрију, он се није могао уздржати да не заплаче. Онда је почео саветовати народу, да не бежи из своје отаџбине, окривљујући за сву несрећу Родофиникина. По том са једне узвишице одржао је народу овај снажни говор:

"Родољуби, у оваквој несрећи треба се више него икад охрабрити и показати свету, да сте достојни потомци ваших предака. Отаџбина је ваша у опасности и она данас тражи вашу брзу помоћ. Дочепајте оружје и полетите пред непријатеља, да га победите или умрете. Узрок нашега рата је оправдан, и Бог ће благословити наше оружје. У свим борбама па и у највећој опасности ја ћу бити пред вама. "

Силан је утисак оставио овај говор на народ. Хиљаде њих придружили су се Карађорђу. И Вожд је успео да за кратко време стукне Турке ка Нишу, за границу ослобођене Србије.

Сравни овај Карађорђев говор са бомбастиком Бонапартином (пред Кеопсовом пирамидом у Мисиру: "Четрдесет векова гледају у вас, војници"!) или његовог подражаваоца Мусолинија! Разлика у говорима долази од разлике у циљевима војевања. Два латинска диктатора хтели су одушевити своје војске за освајање туђих земаља, док је сељачки вожд србски хтео својим речима покренути свој поробљени народ на борбу за сопствену слободу и независност. Тамо речитост хладног рачуна, овде речитост правде Божије.

Карађорђева скромност

Пише апостол Павле на једном месту: "Држим све да су трице само да Христа добијем" (Филип. 3, 8). Велики људи су прожети или "занети", једном једином великом идејом. Изван те идеје за њих је све споредно, ништавно, трице. Карађорђе је био такав - велики човек. Њега је прожимала и заносила само једна велика идеја - ослобођење србског народа. Том идејом он је живео и дисао; о њеном остварењу је мислио дан и ноћ, на њој је радио до последњег даха и издаха. Све остало било је за њега незнатно и споредно. Руском посланику Пауличију јасно је он изрекао своју идеологију. "Упамтите добро, рекао је Вожд, да ја ништа друго не желим него да видим своју отаџбину потпуно и за увек ослобођену од турског јарма; тада ћу се одрећи свега и поново - вратити своме плугу". Живео је скромно. Просто сељачки. Хранио се сељачки, одевао се сељачки. Пуних седам година Устанка од 1804. до 1811. године није примао никакву плату из државне касе. Немачки историчар Ранке пише да Карађорђе није марио "за блесак и величанственост; кад је стајао на највишој висини и онда је носио старе своје чакшире, изношени гуњац и познату црну шубару". Познат је овај случај:

После битке на Дрини 1810. године дођу неке турске старешине из Босне, да моле Србе, да им ови предају заробљене Турке, као и мртва тела убијених Турака. Дошли су у војни стан где је био и Карађорђе са осталим војводама. Војводе србске били су одевени у богато беговско одело, са златом и сребром, а Карађорђе у гуњу и белој кошуљи, тозлуцима и опанцима, Турци се здраве са окићеним војводама - а на Карађорђа нису се ни обазирали. Упитају Турци: - А где је бег Црни Ђорђе?

На то ће Карађорђе одговорити: Ја сам Црни Ђорђе, неком црн неком бео. Турци му нису поверовали мислећи да је тај прости сељак послужитељ код србских војвода и да се он шали са њима. Зато кад су се опраштали с војводама, рекли су овима, да у име њихово: "поздраве бег Ђорђа!"

Карађорђе је био до крајности скроман, зато што је у души и пред очима имао само једну идеју, један циљ: ослобођење народа и земље од Турака. На све остало он се није обзирао. У томе је била његова снага, на коме је почивао његов ауторитет и његова узвишеност над његовим војводама. Многе његове војводе раслабила је множина циљева. Јер мада су и они имали за циљ да се Срби ослободе, они су исто време циљали и на богатство и власт и част и уживање и беговски сјај. Међутим сви ови споредни и лични циљеви њихови ишли су на штету главног циља, Карађорђевог националног циља. Кад су војводе као Младен Миловановић и Милоје Петровић постале - газда Младен и газда Милоје - катастрофа је морала доћи. И дошла је 1813. године. Истоветни узроци који су произвели и друге две катастрофе у србској историји: косовску и југословенску.

Карађорђев ратни морал

Карађорђе је био строг али правичан. Кад је његов рођени брат погазио закон и поштење, он га је дао обесити. Кад су неки србски ратници по освојењу Београда стали убијати и пљачкати Турке, Карађорђе је издао строгу наредбу да се с тим престане. После тога два Србина буду ухваћена на делу пљачке, и Карађорђе заповеди да се оба одмах обесе.

О сличним примерима учили су нас у школи, али мање о Карађорђевом племенитом и човечном понашању према побеђеном непријатељу. Међутим баш ти многи примери представљају у најлепшем сјају нашег православног витеза. Године 1804. Срби победе Турке на Руднику, тврђави чувеног злотвора Сали аге, званог "Руднички бик". Уплашене заробљенике турске Карађорђе охрабри обећањем, да им се ништа рђаво неће догодити, а они нека слободно раде и тргују као и пре. "Жене и децу побијених Турака и оних који су побегли није дао злостављати већ је наредио, да се испрате за Ужице и Чачак", који су још били под турском влашћу.

По освојењу Београда Карађорђе је показао "крајње човекољубље према предатим Турцима и њиховој чељади". Наредио је да се турској сиротињи свакога дана дели хлеб; многим турским женама, које су бећари у оном општем метежу опљачкали, Карађорђе је одмах указивао милост, одредио им две џамије за становање, постарао се да добијају храну и поставио стражу да их чува.

У Сјеници 1809. године изведу пред Карађорђа педесет и седам турских жена и девојака. "Он им даде да се пресвуку у чисте хаљине и на частан начин отпусти их и преда Турцима".

У селу Венчанима тешко се огреши неки Томаш туфегџија. Чувши да Карађорђе хоће да га за то ухвати и казни, он побегне, а сељаци доведу пред Вожда сина Томашева. Но Карађорђе не хтедне сину ништа учинити говорећи му: "Син за дела оца не одговара".

Не убијати разоружаног непријатеља, нахранити и оденути робље, не светити се деци за грехе родитеља, не присиљавати на промену вере, оставити слободу неборцима, не дирати част и образ женскиња - то је ратни морал правих људи и великих хришћанских војсковођа. Таквим моралом у вишем степену руководио се у ратовима - Православни Витез, бесмртни Карађорђе Петровић. Његовом примеру оваквог ратног морала следовале су српске војске у многобојним ратовима за минулих сто и педесет година.

Свети Владика Николај

недеља, 22. новембар 2009.

Libro e moschetto - fascista perfetto!

Италија се прва одупрла највећем непријатељу
западне цивилизације - бољшевизму, и васкрснувши
римски, хришћански, католички и миницијевски Рим,
успела да кроз Фашизам васкрсне и жељу
универзалности и новог сједињавања Европе.

Ђовани Папини

субота, 21. новембар 2009.

Сабор Светог Архангела Михаила

Св. Архистратиг Михаил и остале Силе небесне безтелесне. Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикијски помесни сабор који беше на 4 или 5 година пре I Васељ. Сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра папе римског и Александра патријарха александријског (из IV в.) би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу Новембру. Зашто баш у Новембру? зато што Новембар представља девети месец после месеца Марта. У месецу Марту сматра се да је било створење света. А девети месец после Марта узет је због 9 чинова ангелских, који су најпре створени. Св. Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових 9 чинова у књизи „О небесној Јерархији”. Ти чинови су следећи: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред неотпалим ангелима: вонмемъ! станемъ добрэ, станемъ со страхомъ! И све небесне војске верних ангела громовито су запојале: свјат, свјат, свјат Господ Саваотъ исполнъ небо и земля славы твојеја!! (Види о архангелу Михаилу Ис. Навина 5, 13–15; св. Јуде 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама св. архистратига Михаила и прочих небесних сила безтелесних. Амин.

петак, 20. новембар 2009.

Концерт у Вићенци 28.11

среда, 18. новембар 2009.

У Москви убијен партизан

У понедељак, 16. новембра увече,
у Москви је убијен још један
комунистички бандит, тако што је
упуцан испред улаза у своју кућу.
26-огодишњи И. Хуторской је био један
од ангажованијих антифашистичких
активиста, и један је од оснивача
R.A.S.H. (Red and Anarchist skinheads)
покрета. До сада је више пута
био нападан и изударан од стране
Националиста, али се није опаметио.
Сада ће имати више времена за
размишљање... Слава Русији!

уторак, 17. новембар 2009.

Фиреров говор поводом вечере у част кнеза Павла, 1. Х 1939.


-Одломак-

Немачко пријатељство према југословенском народу није поникло само из личних побуда. Оно је добило своју дубину и трајност усред трагичних околности светског рата. Немачки је војник тада научио ценити и поштовати свог изузетно храброг противника. Верујем, да је и са друге стране било тако. Ово међусобно поштовање учвршћује се заједничким политичким и државним интересима. Тако, ми видимо и у Вашој садашњој посети, Краљевска Висости, само живи доказ за тачност овог нашег схватања, и ми се зато надамо, да ће се немачко-југословенско пријатељство развијати даље и у будућности, те да ће постајати све блискије.
У Вашем присуству, Краљевска Висости, видимо такође и радосну прилику за отворену и пријатељску размену мисли, која ће - у то сам уверен - моћи да буде у овом смислу само од користи за оба наша народа и државе. У то верујем тим више, што ће чврсто утемељен и пун поверења однос Немачке према Југославији сада пошто смо због историјских догађаја постали суседи са заједничким границама утврђеним заувек, не само осигурати трајан мир између наших народа и држава, него ће сем тога моћи представљати чинилац смиривања за наш нервозно узбуђени континент. А овај је мир циљ свих оних који су заиста вољни дати се на посао изграђивања...

недеља, 15. новембар 2009.

Упокојио се србски Патријарх

1914-2009.
Вјечнаја Памјат!

петак, 13. новембар 2009.

Трибина "Дрога и омладина"

Ова трибина је заједнички подухват другова из VFS-а и
омладине организације Fiamma Tricolore.

петак, 06. новембар 2009.

¡ARRIBA ESPAÑA!


понедељак, 02. новембар 2009.

2.11.1938. - 2.11.2009.

David Eden Lane (1938-2007.)

Данас би Дејвид напунио 71. годину...
Његово дело ће живети докле год
на Земљи постоји Бели Човек.
Брате, нећемо те изневерити.
Сећајући се тебе, остајемо верни
Прецима, градећи светлију будућност
за Аријевско Потомство.
За 14 речи!

недеља, 01. новембар 2009.

Срби у Вермахту!


Ево ексклузивних фотографија са
војничког гробља у Лудвигсбургу,
градићу који се налази
12 километара северно од Штутгарта.
Овде су сахрањени искључиво војници Вермахта
који су пострадали у рату 1939-1945.
На првој фотографији је спомен костурница,
а на другој гробови пострадалих витезова.
За нас су најзначајније задње две слике,
на којима су гробови наша два србска сународника,
који су погинули раме уз раме са својим
немачким друговима, борећи се за слободу Европе
и Нови европски Поредак.
Захваљујемо нашем србском саборцу,
који нам је омогућио објављивање
ових фантастичних сведочанстава.

10 одговора јеврејским слугама - Kurt Hilmar Eitzen

И данас још постоје јеврејске слуге које намеравају да поремете наш напад на јеврејске владаре света, покушавајучи да нас зауставе или чак да проузрокују наш пораз. Следећи искази показују како би могли да узвратимо на следеће аргументе наших противника, или чак како да окренемо њихове аргументе против њих.
Аргумент 1: "Ти кажеш да је религија приватна ствар. Али бориш се против јеврејске религије!"
Контра аргумент: "Заправо, јеврејска религија није ништа друго него доктрина очувања јеврејске расе." (Adolf Hitler)
"У одустајању од свих покушаја владе да их национализује, Јевреји су изградили државу унутар државе" (Helmuth von Moltke).
"Називање ове државе религијом био је један од најбољих трикова икада измишљених." (Adolf Hitler)
"Из прве лажи да је јеврејство религија, а не раса, неизбежно су уследиле остале лажи". (Adolf Hitler)
Аргумент 2: "На крају крајева, постоје и пристојни Јевреји!"
Контра аргумент: "Ова мала фраза - "на крају крајева", доказује да су то ретки изузеци безначајни за нашу битку против јеврејства као целине. Али Мартин Лутер је пре 400 година видео да је ова "пристојност" доказана учињеним добротворним делима што је могуће више јавно, ништа друго него скривена цена бизниса, да би се необразованим Немцима то наплатило хиљаду пута. "Знај, драги Хришћанине, и немој се двоумити око тога, да прво до ђавола немаш огорченијег, отровнијег и конкретнијег непријатеља од Јеврејина... Ако учине нешто добро за тебе, то није зато што те воле, већ зато што им треба место да би живели са нама, тако да нешто морају учинити. Али, њихово срце остаје такво као што сам рекао!".
Аргумент 3: "Јеврејин има боље цене од немачког трговца."
Контра аргумент: "Сваки лопов може продати смеће. Јеврејски лопови довели су хиљаде немачких трговаца до банкрота блиставим смећем у својим робним кућама-палатама. Када неко и добије добре производе много јефтиније него од Немца, то је само зато што уједињене јеврејске фирме форсирају смањење цена од произвођача, што значи смањивање радничких плата. Онај ко је купио добар производ од Јеврејина јефтиније, не би никада требао да заборави да са њим долазе клетва немачког радника и сузе његове гладне деце!
Аргумент 4: "Постоје и "бели јевреји".
Контра аргумент: "То говори против Јевреја, а не за њих! Чињеница да се лопови међу нама називају "белим јеврејима" доказ је да бити Јеврејин импицира на нешто лоше. Иначе, лопове би требало звати "жутим Хришћанима". Чињеница да је тако много "белих јевреја" међу нама, доказује да је деструктиван јеврејски дух већ заразио широке кругове наше популације. То нам је упозорење да се морамо борити против светске јеврејске куге свуда." (Joseph Goebbels) Зато наша 24. тачка програма Партије истиче: "Партија се бори против јеврејског материјалистичког духа у нама и изван нас".
Аргумент 5: "Господин Леви није Јеврејин, с обзиром да је крштен!"
Контрааргумент: Као што смо већ показали, јеврејство није религија. Фирер је то истакао на саркастичан начин током периода борбе, када је рекао да је то посебна врста религије када се њени следбеници могу намирисати са велике удаљености! Не, Јеврејин увек остаје Јеврејин. Chaim Herz Buckerrberg, познатији као Heinrich Heine, нашалио се: "Јесу ли ови дугачки носови врста одоре која допушта богу краљу Јехови да препозна своје старе телохранитеље, иако су дезертирали?"
"Уопште немам жељу за преобраћањем Јевреја", пише Мартин Лутер, "с обзиром да је то немогуће". Јеврејин остаје Јеврејин. "У случају потребе, доза воде за крштење спашава и посао и јеврејство!" (Адолф Хитлер)
Аргумент 6: "Истина је да је господин Moses Freundenstein Јеврејин, али његови родитељи су, као и деда и баба, живели овде. Он је један од наших староседеоца".
Контра аргумент: Исто као што коза не постаје коњ, иако су њени отац и деда били у истој штали, Јеврејин не може никада постати Немац, иако су његови преци дошли у Немачку као слуге у Варусовој војсци.
Аргумент 7: "И Јеврејин је људско биће!"
Контра аргумент: "Наравно да је и Јеврејин људско биће. Нико од нас никада и није сумњао у то. Али и мува је животиња. Али не и пријатна. С обзиром да мува није пријатна животиња, немамо обавезу да је штитимо и бранимо, бринути се о њој тако да нас може гристи, прогањати и мучити. Радије ћемо је учинити безопасном. Исто је са Јеврејима". (Joseph Goebells)
Аргумент 8: "На људском лицу је све исто".
Контра аргумент: "13 година раније Der Stürmer је садржао и цртеже. У њему је једна свиња гледала из свог свињца краљевског лава. "Све са животињским ликом је исто!" Али зашто је лав зарежао заузврат?" О томе би ти, свињо, требала да размислиш!"
Аргумент 9: "Антисемитизам је само за идиоте!"
Контра аргумент: Ова лаж се у Немачкој више не чује. Али се може прочитати у јеврејској емигрантској штампи, и јеврејски шапат је ту и можда неке јеврејске слуге још тако мисле. Узвраћамо осмехом и напомињемо да Јевреји никада нису створили ниједног креативног човека, већ су сви велики људи у свакој земљи били неумољиви противници Јевреја. Неки "интелектуалци" би могли бити несрећни када неко сумња у њихово схватање, али ми ћемо следити бојни поклич који је направио сваки велики човек наше прошлости против Јуда!
Аргумент 10: "Можеш ли живети у хаосу и прихватити одговорност за беду коју ће закони Трећег Рајха донети хиљадама јеврејских породица?"
Контра аргумент: "Готово је чудо да се скоро ништа није догодило Јеврејима у Немачкој, већ су се само постепено повратила права која су отели од Немаца у политици и култури". (Alfred Rosenberg) Али, чак иако је пар стотина јеврејских породица у Немачкој послато у глад, шта је то насупрот милионима немачких породица које је Јеврејин убио током векова кроз ратове, револуције, грађанске сукобе, а да не спомињемо оне уништене зеленашењем и преваром. "У борби раса, нема примирја. Ако си упоран у одбрани самог себе, немачког народа, онда буди немилосрдан!" (Adolf Hitler)

"Zehn Knüppel wider die Judenknechte,"
Unser Wille und Weg (6) 1936.