недеља, 28. фебруар 2010.

Демократија - Николај Берђајев

Карактер демократије је формалан: Она сама не познаје свој садржај и у границама по њој утврђиваног принципа, нема никаквог садржаја. Демократија неће да зна, у име чега се изјављује воља народа и неће предложити вољу народа никаквом вишем циљу. У тај моменат, кад демократија спозна циљ, којему треба да стреми воља народа, кад нађе достојни предмет за своју вољу, напуни се позитивним садржајем, мораће тај циљ, тај предмет, тај садржај поставити више самог формалног принципа изјаве воље, положити га у основу друштвеног поретка. Но демократија познаје само формалан принцип изјаве воље, који цени изнад свега и који неће ничему подложити. Демократија се не брине за правац и садржај народне воље и нема у себи никаквих критеријума за одређење истинитости или лажности правца, у којему се изјављује народна воља, за одређење каквоће народне воље. Народна власт је беспредметна. Она није управљена ни на какав објекат. Демократија остаје равнодушна према добру и злу. Она је толерантна јер је индиферентна, јер је изгубила веру у истину, и нема снаге да изабере истину. Демократија је скептична, она се јавља у скептичном веку, веку безверја, кад су народи изгубили сталне критеријуме истине и кад су немоћни, да исповедају било макар какву апсолутну истину. Демократија је крајњи релативизам, порицање свега апсолутног.
Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјави воље народи води к некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе.
Демократија има секуларни карактер и она је супротна сваком сакралном друштву, јер је формална, без садржине и скептична. Истина је сакрална и друштво утемељено на истини не може бити искључиво секуларно друштво. Секуларна демократија значи отпад од онтолошких основа друштва, отпад људског друштва од Истине. Она хоће политички уредити човечије друштво тако као да истине не би ни било; то је темељна претпоставка чисте демократије. И у томе је корен идејне лажи демократије. У основи демократске идеје лежи хуманистичко потврђивањс човеково, а то ће рећи, да људска воља мора управљати људским друштвима, и да треба одстранити све што смета изјављењу те човечије воље и коначном њеном господству. Тиме се поричу духовни темељи људског друштва који леже дубље од формалне изјаве човечије воље те се строваљује сав хијерархијски поредак људског друштва. Демократија је психологизам, супротан сваком онтологизму.
Демократија не зна истине и због тог она препушта већини гласова да реши шта је истина. Признање власти множине, метанисање свеопштем праву гласа, могуће је тек при неверовању у истину и незнању истине. Онај који верује у истину и који зна истину не предаје је на растрзавање квантитативној већини.
Као претпоставка демократије указује се крајњи оптимизам. Скептицизам демократског друштва је оптимистички, а не песимистички скептицизам. Демократија не очајава због губитка истине. Она верује да изјава воље већине, механички број гласова, мора увек водити до добрих резултата. Баш формална изјава воље народа води ка некој истини, рађа некакво благо. У основи демократије лежи оптимистичка претпоставка о природној доброти и благости човечје природе. Духовни отац демократије био је Жан Жак Русо, а његове оптимистичке представе о човечијој природи прешле су на демократске идеологије. Демократија неће да зна за радикално зло човечије природе. Она као да не предвиђа да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, док истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка. Револуционарна демократија у Француској револуцији, која је 1789. године почела са проглашењем права и слободе човека, у 1789. години није оставила никаквих слобода, истребила је слободу без остатка. Воља човечја, воља народна лежи у злу и, када та воља, потврђујући себе саму, није ничему вишем подложна и није просветљена, захтева да самовласно одређује судбине човечјега друштва, она лако заблуди на пут прогона истине, одрицања сваке правде и гашења сваке слободе духа. Демократије су никле из патоса слободе, из признања неодузимљивих права сваког човека, а као истина демократије рекло би се да се казује потврда слободе савести, слобода избора. Заштитници демократије указују на то да се демократија родила духовно у проглашењу слободе савести по религиозним друштвима епохе реформације у Енглеској. Но формално безсадржајно и негативно поимање слободе скривало је у себи отров, који је разједао историјске демократије и приправљао у њима пропаст слободе духа. Русо је порицао слободу савести у принципу. Робеспјер ју је истребио на делу. Аутократски народ може силовати савести људи, може лишавати по вољи сваке слободе. Токвил и Мил, за које се не да рећи да су непријатељи демократије, говоре с великим немиром о опасностима које демократија собом носи, о опасностима за слободу човека, за индивидуалност човека. Демократија је индивидуалност човека. Демократија је индивидуалистичка по својој основи, но она води по кобној својој дијалектици до антииндивидуализма, до нивелирања човечјих индивидуалности. Демократија је слободољубива, но то слободољубље не ниче из уважења човечијег духа и човечије индивидуалности, то је - слободољубље равнодушних према истини. Фанатична бива демократија тек у стихији револуције. У својем мирном нормалном битисању, туђ је њој сваки фанатизам и она налази хиљаду мирних и неприметних начина да нивелира човечије индивидуалности, и да угаси слободу духа. Истините слободе духа било је можда више у то доба кад су пламтеле ломаче инквизиције него у савременим буржујским демократским републикама које поричу дух и религиозну савест. Формално, скептично слободољубље много је допринело уништењу оригиналности човечје индивидуалности. Демократије не значе безусловно слободу духа, слободу избора, те слободе може бнти више у недемократским друштвима.
Демократија се сувише задржава на формално бесадржајном моменту слободе избора. Монархисти и социјалисти подгризају с разних страна живот демократских друштава и траже, да се избор коначно збуде, да се садржај пронађе. Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа.
Демократија се јавља кад се распада органско јединство народне воље, кад се друштво атомизира, кад гину народна веровања, која су сједињавала народ у једну целину. Идеологија која признаје врховност и апсолутизам народне воље јавља се кад народне воље већ нема. Демократија је идеологија критичке, а не органске епохе у животу човечјих друштава. А циљ демократије и јесте да сабере народну вољу, која се распала. Но човечја је личност за њу апстрактни атом, раван сваком другом, а задатак поновнога сједињења људи механички је задатак. Демократија је кадра само механички сумирати вољу свих, но тим се не постиже општа воља, органска воља народа. Органска воља народа не може бити аритметички изражена, она се не може пројавити никаквим бројем гласова. Та се воља испољава у целокупном историјском животу народа, у свему складу његове културе, и пре свега и више свега налази она свој израз у религиозном животу народа. Осим на органском религиозном тлу, осим у јединству религиозних веровања - не постоји једна, општа воља народа. Кад пада народна воља, распада се народ на атоме. И неда се из атома наново саздати никакво јединство, никаква заједница. Остаје једино механичка сума воља већине и мањине. Развија се борба партија, борба социјалних класа и група и ствара резултанта у тој борби. Демократија и јесте арена борби, сукоб интереса и праваца. У њој је све трошно, нестално, нема јединства и сталности. То је вечно прелазно стање. Демократија саздаје парламент, најнеорганскију творевину, орган диктатуре политичких партија. Све је кратковрмено у демократском друштву, све је устремљено к нечему што излази за границе саме демократије. Истински се онтолошки живот налази на границама демократије. Демократија се сувише задржава на формално бесадржајном моменту слободе избора.
Демокритија као да не предвиђа, да се воља народа може управити на зло, да већина може стајати за неправду и лаж, а истина и правда може остати благо незнатне мањине. У демократији нема никаквих гаранција, да ће воља народа бити управљена на добро, да ће воља народа пожелети слободу, а неће пожелети да уништи сваку слободу без остатка.
Демократија признаје суверенитет и апсолутизам народа, али народ она не зна, у демократији нема народа. То откинуто човечје покољење времена, искључиво савремено поколење, и чак не сво оно, већ неки његов део, који уображава да је извршитељ историјских судбина, не може бити названо народом. Народ је велика историјска целина, у њу улазе сва историјска поколења, не само жива, већ и умрла, и оци и дедови наши. Воља рускога народа је воља хиљадугодишњга народа, који је преко Св. Владимира примио Хришћанство, који је сабирао Русију при Московским Великим Кнезовима, који је нашао излаз из епохе, пробио окно у Европу за Петра Великога, који је издигнуо велике светитеље и подвижнике и поштовао их, саздао велику државу и културу, велику руску литературу. То није воља нашега покољења које се откинуло од покољења пређашњих. Уобразиља и потврђивање сама себе савременога покољења, узвисивање његово над умрлим оцима и јесте коренита лаж демократије. То је раскид прошлости, садашњости и будућности, порицање вечности, клањање истребљујућем току времена.

субота, 27. фебруар 2010.

No Surrender, 06. 03.2010.

петак, 26. фебруар 2010.

Концерт у Будимпешти, 6. март

Свети Симеон Мироточиви

Велики подвижник, преподобни отац наш Симеон Мироточиви - Стефан Немања, био је најпре велики владалац србског народа, ујединитељ србских земаља, творац независне србске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Притом, целог живота - човек велике вере, велике љубави, велике молитвености, велике милостивости, велике еванђелске ревности. Он, по речима свога животописца хилендарског јеромонаха Доментијана, "млад заволе да служи Богу светошћу и правдом пред Њим у све дане живота свога". Најпре зависио у државном погледу од Грка, но доцније ослободио се те зависности и постао потпуно самосталан. Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Све што дише нека хвали Господа!" И пресели се ка Господу 13. (26.) фебруара 1200. године.

четвртак, 25. фебруар 2010.

Autonomo Radio

среда, 24. фебруар 2010.

Акција пољских Аутономних Националиста


Акција подршке нашој праведној борби
за свету србску земљу. Пољски револуционари су
још једном показали да у њима
имамо искрене и верне пријатеље.
answ.wordpress.com


Зборник "Национал Социјализам и Хришћанство"

Хитлер, Мусолини и Франко називали су своје
политичке покрете хришћанским,
а Православна Црква је одувек заузимала
радикалан антијудејски и антимасонски став...
О овоме и прожимању Хришћанства
као Богом откривене Истине, и
Национал Социјализма као пута обнове
белог човечанства,
прочитајте у овом новом
издавачком подвигу наше руске браће.

уторак, 23. фебруар 2010.

09.09.1907 - 23.02.1930.



80 година од смрти.
Horst Wessel, свештенички син, добри Немац,
посвећени Национал Социјалиста, Мученик за Идеју...

петак, 19. фебруар 2010.

Одржан меморијални скуп у част Васила Левског


18. фебруара другови из Бугарске Националне Радикалне парије и бугарског Крв и Част покрета одржали су скуп у знак сећања на једног од најпознатијих бугарских јунака, Васила Левског. Скуп је одржан испред цркве Свете Софије, а након обраћања говорника из редова БНРП уследила је шетња.

понедељак, 15. фебруар 2010.

"Дан заљубљених" у Румунији



Занимљива и врло симпатична акција
румунских Национал Социјалиста,
који су јасно ставили до знања
колико им је стало до овог
псеудо празника, који је
нажалост постао укорењен у
несрећној европској младости.

недеља, 14. фебруар 2010.

Свети Трифун, а не "дан заљубљених"


Данас је Свети Трифун, кога доста Православних Срба слави као Крсну Славу, а не секуларни и идиотски празник који је наметнут са либералног и обездуховљеног Запада. Свети мученик Трифун рођен је у селу Кампсади у Фригији од сиромашних родитеља. У детињству чувао гуске. И још од детињства на њему је била велика благодат Божја, те је могао исцељивати болести на људима и на стоци, и изгонити зле духове. У то време завлада Римским царством цар Гордијан, чија ћерка Гордијана сиђе с ума, и тиме баци свога оца у велику жалост. Сви лекари не могаху лудој Гордијани ништа помоћи. Тада зли дух из луде девојке проговори и рече да њега нико не може истерати осим Трифуна. После многих Трифуна из царства буде и овај млади Трифун позват по Божјем Промислу. Он би доведен у Рим где исцели цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку све раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић чувати гуске и молити се Богу. Када се зацари христоборни Декије, свети Трифун би истјазаван и љуто мучен за Христа. Но он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га осудише најзад на посечење мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године.

среда, 10. фебруар 2010.

Против мултикултурализма и глобализације!

Будимпешта, 6. март у 14.00!
Говори + свирка!

петак, 05. фебруар 2010.

Србији не треба Брисел, држите се себе и Руса - Ник Грифин

Ник Грифин (1959) лидер је Британске националне партије од 1999, а ове године изабран је за члана Европског парламента. Као петнаестогодишњак постао је активиста екстремистичког Националног фронта, а 1980. постао један од његових вођа, да би се 1995. прикључио БНП. Британски политичари и део јавности оптужују га за ширење расне и верске мржње, промовисање фашизма, антисемитизам и хомофобију. Више пута је у Британији био кривично гоњен, али ниједном осуђен. На изборима за ЕП јуна 2009. БНП је освојила два мандата. Према анкетама јавног мњења, та партија је у Енглеској тренутно четврта по снази.

- Миграције с Балкана у Велику Британију у овом тренутку не сматрамо проблематичним, али би могле постати уласком земаља региона у ЕУ, чему се снажно противимо. Србија је изгубила Косово, древно средиште српског народа, што је пораз целе хришћанске Европе. Православље, за разлику од ислама, сматрамо компатибилним са западним црквама јер делимо исте вредности - истиче у интервјуу за Данас председник ултрадесничарске Британске националне партије и посланик у Европском парламенту, један од тренутно најконтроверзнијих етаблираних политичара у Западној Европи.

Какав је ваш став према проширењу Европске уније на Западни Балкан?

- Противимо се проширењу ЕУ из једноставног разлога што сматрамо да је то недемократска, орвеловска сила која тежи да искорени националне државе и идентитете њихових народа. Одлучни смо у томе да повучемо Британију из чланства у Унији како бисмо повратили сопствени национални суверенитет и снажно саветујемо балканске народе да своју тешко извојевану слободу ставе изнад краткорочних интереса које би остварили у новом Совјетском Савезу ЕУ. Не противимо се успостављању савеза између националних држава, али о томе свака нација треба сама да донесе одлуку. Осим тога, Британија издваја велике своте новца за ЕУ и проширење би значило додатни притисак на наш буџет. Не мање важно, проширење ће довести до новог таласа имиграције.

Противите се емиграцији која долази из исламског дела света. Какво је ваше мишљење о досељеницима у Велику Британију из држава бившег комунистичког блока, пре свега с територије бивше СФРЈ?

- Британија је један од најнастањенијих региона на свету и нема више простора за примање емиграната. Не постоји историја имиграције с Балкана у Британију, тако да не видим зашто би то могао да буде проблем, као што не може да постане проблем емиграција из Британије на Балкан. Ако би се балканске државе прикључиле ЕУ, предвиђамо да ће имиграција постати проблем и противимо се томе, што је већински став у Британији у овом тренутку.

Позната је ваша контроверзна позиција према исламу, који сматрате пре свега идеологијом. Какав је ваш став према православљу?

- Британска застава се састоји од три крста и Британија је хришћанска нација. Признајемо да друге хришћанске нације виде хришћанство на начине који се разликују од нашег, сматрамо их компатибилним с нашим гледиштем и сматрамо да су исте вредности. Природно, у границама наших симпатија, подржавамо хришћанство наспрам других конкурентских религија. Неко би могао да примети да нови светски поредак није изабрао Христа.

Шта мислите о проглашењу независности Косова?

- Сматрамо да је Косово древно средиште српског народа, које је изгубљено захваљујући комбинацији муслиманске имиграције, високе стопе наталитета и етничког чишћења Срба, уз подршку противправног и неморалног рата који је водио НАТО. То није само трагедија за Србију, већ је озбиљан пораз хришћанске Европе.

Какав је ваш однос према НАТО и како видите Русију у овом тренутку?

- Од краја хладног рата НАТО је био све више политизован и постао је инструмент међународне политичке моћи. Верујемо у независне британске оружане снаге чија је сврха да бране британске интересе код куће и у иностранству. Русија је велика нација чији су народ, култура и институције трпели и били лоше третирани под комунистичким режимом. Од тада, Русија је доживела да њену имовину отимају олигарси, док се њена економија опажа као неискоришћени плод зрео за профитабилне махинације међународних банкара. Русија се третира као да се хладни рат наставио и ово има више везе с америчком политиком моћи него с принципима или виђењима народа из руског окружења. Овде у ЕУ, готово свакодневно сам сведок непријатељства западне либералне елите према Русији. Бојим се да се две половине хришћанског света које би требало да сарађују и да се до одређене мере уједине раздвајају новом хладноратовском пропагандом и маневрима неоконзервативаца.

Србија је дефинисала своју спољну политику као политику „четири стуба“. По вашем мишљењу, на који стуб би Београд требало највише да се ослања?

- Није за претпоставити да би БНП требало да дели лекције Србији како да води спољну политику. Ипак, подсетили бисмо да је Брисел седиште недемократске, завереничке политике орвеловске супердржаве без легитимитета. Вашингтон следи политику америчког финансијског империјализма. Пекинг тежи политици кинеске диктатуре чији су интереси искључиво кинески. Српски традиционални савезници су свакако Руси.

Да ли ће посланици ваше партије у Европском парламенту гласати за укидање виза државама Западног Балкана?

- Не, нећемо гласати за укидање виза.

Британски званичници и део јавности сматрају вас фашистом. Која је у ствари ваша идеолошка позиција?

- Управо обрнуто је случај, као што и приличи орвеловском друштву у коме живимо. Није БНП била та која је успоставила друштво у коме доминира надзор, нисмо промовисали противправни рат на Блиском истоку, нити смо се уротили да пренесемо суверенитет Британије и наше древне демократске слободе на недемократску супердржаву каква је ЕУ. Тек у овом светлу могу бити идентификовани прави фашисти, а јасно је да они припадају корумпираним старим партијама и њиховим помагачима у интернационалистичким масмедијима.

(Разговарао: Игор Живановић)

Извор: www.nspm.rs