Либерализам се односи на политичке, економске, па чак и религиозне идеје. У САД политички либерализам је стратегија превенције социјалног конфликта. Он је презентован сиромашним и радним људима као прогресиван у поређењу са конзервативизмом или десницом. Економски либерализам је другачији. Конзервативни политичари који тврде да мрзе либерале (политички тип) немају проблеме са економским либерализмом, укључујући и неолиберализам.
„Нео“ значи да говоримо о новој врсти либерализма. Какав је, дакле стари? Либерална економска школа постала је позната у Европи када је Адам Смит, енглески економиста, 1776. објавио књигу „Богатство народа“. Он и остали следбеници заступали су ослобађање од владине интервенције у економским стварима. Без реструктуирања производње, без трговинских баријера, без царина, Смит је говорио: „Слободна трговина је најбољи начин за нацију да се развија“. Такве идеје су биле „либералне“ у смислу заустављања контроле. Ова примена индивидуализма охрабрила је „слободно“ предузетништво, „слободну“ конкуренцију – што уствари значи слободу капиталиста да праве огромне профите како год пожеле.
Економски либерализам преовлађивао је у САД од 1800-их до раних 1900-их. Тада је велика депресија из 1930-их донела теорију економисте Џона Мајнарда Кејнза као изазова либерализму, као најбољој политици за капиталисте. Он је говорио, у суштини, да је пуна запосленост неопходна за раст капитализма и да влада и централна банка морају да интервенишу како би подигли запосленост. Ове идеје имале су великог утицаја на политику New Deal-a председника Рузвелта, који је побољшао живот многих људи. Убеђење да влада треба да унапређује опште добро постало је опште прихваћено.
Али, криза капитализма последњих 25 година са опадањем профитних стопа, нагнале су корпоративне елите да оживе економски либерализам. То је оно што га чини новим. Сада са растућом глобализацијом капиталистичке економије, неолиберализам се испољава на глобалном нивоу.
Основне одлике неолиберализма су:
1. Владавина тржишта – пуно ослобађање „слободног“ предузетништва или вам „приватног“ предузетништва од свих ограничења које је поставила влада (држава) без обзира колику социјалну штету ово узроковало, веће отварање за међународну трговину и инвестиције (као код NAFTA-e), смањење надница, утицај на слабљење радничких унија и елиминисање радничких права освојених током много година борбе. Нема контроле цена. Све у свему, потпуна слобода кретања капитала, роба и услуга. Да би нас убедили да је ово добро, они кажу „нерегулисано тржиште је најбољи начин да се повећа економски раст који ће напослетку свима донети корист“. То је као Роналд Реганова „supply side“ (политика резерви) или „tickle – down“ економије (истакање), али неким чудом баш пуно богатства није исцурело.
2. Кресање трошкова за социјалне службе, као рецимо, за образовање или здравствену заштиту, смањивање помоћи за сиромашне, болесне, чак и за одржавање путева, мостова, квалитета вода за пиће, а све у име смањивања улоге државе. Наравно, не противе се попуштањима и пореским олакшицама за нова улагања.
3. Дерегулација – смањење државног регулисања свега што омета профитабилност, укључујући и заштиту на раду као и заштиту животне средине.
4. Приватизација – продаја државних предузећа, добара и услуга приватним инвеститорима. Ту спадају банке, кључна индустријска предузећа, железнице, аутопутеви, школе, болнице, компаније за електро снабдевање, водоводи. Иако се чини у име веће ефикасности, која је често потребна, приватизација за ефекат углавном има концентрисање још већег богатства у рукама неколицине људи и чини да грађани плаћају много више за своје потребе.
5. Елиминисање идеје „заједнице“ или „јавног добра“ и њихова замена „индивидуалном одговорношћу“ – најсиромашнији слојеви у друштву су принуђени да сами налазе „решење“ за недостатак здравствене заштите, образовања, социјалне сигурности, а ако то не могу, онда су „ленштине“.
Широм света неолиберализам пропагирају моћне финансијске институције као што су ММФ, Светска банка, и Интер америчка банка за развој. Неолиберализам влада широм Латинске Америке. Први прави пример неолиберализма у пракси је Чиле (заслугом економисте Чикашког универзитета Милтона Фридмана), после државног удара који је помагала CIA против изабраног председника Аљендеа 1973. Следиле су остале земље са најгорима ефектом у Мексику, где су наднице пале за 40% до 50% у првој години по укључивању у NAFTA-у, док су трошкови живота порасли за 80%. Пропало је преко 20 хиљада малих и средњих предузећа, а хиљаду владиних предузећа је приватизовано.
Српски Фронт,
Бр. 23/2005.
Нема коментара:
Постави коментар