УЛОГА ЖЕНЕ У ДРУШТВУ И ПОРОДИЦИ

Пи­та­ње уло­ге же­не у дру­штву и по­ро­ди­ци пра­ти чо­ве­чан­ство још од ње­го­вих пр­вих исто­риј­ских по­че­та­ка све до да­нас. Још ан­тич­ки фи­ло­зо­фи су се њи­ме ба­ви­ли; Сред­њи век га је на ло­ма­ча­ма ре­ша­вао; Ре­не­сан­са га тре­ти­ра­ла кроз сти­хо­ве и плат­на; Фран­цу­ска ре­во­лу­ци­ја га ре­ша­ва­ла кроз сво­је за­ко­не, да би га у прак­си не­ги­ра­ла. Пла­тон је за же­ну ре­као да баш она од­ре­ђу­је зна­чај чо­ве­ков; ин­кви­зи­то­ри су је сма­тра­ли ору­ђем ђа­во­ла; фран­цу­ски ре­во­лу­ци­о­на­ри те­о­риј­ски је из­јед­на­ча­ва­ли са му­шкар­цем; а Стринд­берг је за њу ре­као да ми­сли ма­те­ри­јом. Сто­ле­ћи­ма су по­је­дин­ци и чи­та­во чо­ве­чан­ство тре­ти­ра­ли же­ни­но пи­та­ње, па ипак нас да­нас оста­ви­ли пред не­ре­ше­ним про­бле­мом, у чи­та­вој збр­ци на­уч­них исти­на и шу­пљих фра­за, му­дрих из­ре­ка и ду­хо­ви­тих ви­це­ва. А да­нас чо­ве­чан­ство сто­ји у том ха­о­су по­де­ље­но у два на нож за­ва­ђе­на та­бо­ра, ме­ђу ко­ји­ма зја­пи про­ва­ли­ја, са звуч­ним на­зи­ви­ма фе­ми­ни­ста и ан­ти­фе­ми­ни­ста, где су фе­ми­ни­сти они ко­ји же­ну хо­ће да по­муж­ја­че, а ан­ти­фе­ми­ни­сти они ко­ји би хте­ли да же­на оста­не или по­ста­не жен­ка, што ме­ђу­тим из са­мих име­на не из­ла­зи. По­ку­ша­ва­ти да­ти јед­но ре­ше­ње ко­је би се на­ла­зи­ло на сре­ди­ни, или ви­со­ко из­над сре­ди­не, зна­чи­ло би си­па­ти уље у ва­тру, то­ли­ко су ду­хо­ви за­жа­ре­ни, а по ефи­ка­сно­сти зна­чи­ло би си­па­ти кап во­де у упа­љен пе­тро­леј­ски из­вор, то­ли­ко је то ре­ше­ње не­е­фи­ка­сно. Па ипак ако да­је­мо та­кво ре­ше­ње, ми га не да­је­мо јав­ном мње­њу низ дла­ку, већ исти­не ра­ди.

Да­на­шње дру­штво, а и дру­штво уоп­ште, тра­жи пре све­га као не­ми­но­ван пред­у­слов сво­га по­сто­ја­ња по­де­лу ра­да и ду­жно­сти.

И у тој рас­по­де­ли ду­жно­сти у сва­ком ци­ви­ли­зо­ва­ном дру­штву во­ди­ло се ра­чу­на о при­род­ном скло­пу по­је­ди­на­ца: ни у јед­ном кул­тур­ном дру­штву ни­је не­ком хро­мом по­ве­ре­но не­ка ку­рир­ска ду­жност, бо­га­љу ко­вач­ки за­нат, а слеп­цу сли­кар­ство. Та­кви до­га­ђа­ји, ако се где и срет­ну, су са­мо до­каз по­ре­ме­ће­но­сти у то­ме. Па кад смо та­ко па­мет­ни пре­ма по­је­дин­ци­ма, за­што би смо би­ли лу­ди пре­ма чи­та­вом јед­ном по­лу, ко­ме сво­јом лу­до­сти чи­ни­мо не­прав­ду? За­што би­смо до­зво­ли­ли да „же­на бу­де жр­тва по­сла ко­ји јој по при­ро­ди не при­па­да”.

У јед­ном здра­вом, сре­ђе­ном дру­штву же­на је, пре све­га, мај­ка и чу­вар по­ро­ди­це. „Пре­ма то­ме је и уде­шен ор­га­ни­зам и пси­ха же­не. Она да­је жи­вот, те не сме да бу­де ору­ђе бор­бе за оп­ста­нак. За­то, ако су код му­шка­ра­ца раз­ви­је­ни ми­ши­ћи, врат и пр­са, у же­не су на­ро­чи­то раз­ви­је­не гру­ди”.

Ма­те­рин­ство же­ни­но ни­је ку­лук; оно је ко­ли­ко ду­жност, то­ли­ко и пра­во, Јер од­го­јем де­те­та, же­на до­би­ја пра­во да да­је тон чи­та­вој ге­не­ра­ци­ји. Пре­ко сво­га де­те­та, а не на по­ли­тич­ким збо­ро­ви­ма, же­на тре­ба да ули­ва осе­ћај­ност и пра­вич­ност у од­но­си­ма ме­ђу љу­ди­ма. На по­ли­тич­ким збо­ро­ви­ма она ће у ме­ђу­соб­ном над­ви­ки­ва­њу за­бо­ра­ви­ти те сво­је иде­а­ле, а крај де­те­та ће их по­ја­ча­ва­ти и нај­е­фи­ка­сни­је спро­во­ди­ти. Па­ци­фи­зам, ко­ји је глав­на од­ли­ка жен­ског гле­да­ња на свет, оне ће да­ле­ко бо­ље спро­во­ди­ти па­ци­фи­стич­ким од­го­јем сво­је де­це, не­го буч­ним из­ја­ва­ма на не­ким па­ци­фи­стич­ким ми­тин­зи­ма, док де­ца код ку­ће ври­ште и ства­ра­ју ра­то­бор­ни дух, а муж пра­ска због за­го­ре­лог па­при­ка­ша.

Али зах­тев да се же­на по­све­ти ма­те­рин­ству не од­у­зи­ма же­ни оста­ла пра­ва ко­ја јој при­па­да­ју, ни­ти пак уни­зу­ју же­ну пред му­шкар­цем. Же­на ни­је ни­ти ни­жа, ни­ти ви­ша од му­шкар­ца, али му ни­је ни јед­на­ка, она је раз­ли­чи­та од ње­га. За­то и ње­на пра­ва не мо­гу би­ти јед­на­ка са ње­го­вим већ од­го­ва­ра­ју­ћа.

Пр­во же­ни­но пра­во је­сте пра­во на од­гој де­це. Ви­ше не­го же­на - по­ли­ти­чар, ви­ше не­го же­на - би­рач и же­на - аги­та­тор, на­ма је по­треб­на же­на - од­га­ји­вач, же­на ко­ја љу­би му­жа и по­род. Же­на не сме би­ти, по изве­сним не­у­ку­сним ре­цеп­ти­ма, фа­бри­ка за де­цу, још ма­ње фа­бри­ка кри­ми­на­ла, у об­ли­ку по­ба­ча­ја или ван­брач­не де­це, она мо­ра би­ти све­сна и чи­ста мај­ка и вас­пи­та­чи­ца, ко­ја ће дру­штву оспо­со­бља­ва­ти ко­ри­сне рад­ни­не.

Дру­го у ве­ли­ком ни­зу же­ни­них пра­ва је­сте пра­во на про­све­ћи­ва­ње. Же­ни тре­ба отво­ри­ти пу­те­ве да свој ум, а пре­ко ње­га и ум сво­га по­ро­да, уз­диг­не она­мо до­кле до­сад ни­је до­пи­рао. И од же­не - су­пру­ге, чак и од же­не - мај­ке мо­гу се оче­ки­ва­ти ин­те­лек­ту­ал­ни и по­уч­ни успе­си. И на њих она има пра­во.

Ду­ги је још низ ње­них пра­ва, али се у сви­ма њи­ма не сме за­бо­ра­ви­ти да же­на мо­ра оста­ти же­на. Јер дру­штву је по­треб­на же­на - же­на ка­кву је да­ла при­ро­да, а не не­ка чуд­на ме­ша­ви­на му­шког и жен­ског, не­ки од­врат­ни тре­ћи пол. А ако твр­ди­мо да же­на ни­је ство­ре­на да се бо­ри у бру­тал­ној бор­би за оп­ста­нак са му­шкар­цем, он­да то не твр­ди­мо му­шкар­ца ра­ди, већ же­не ра­ди. А ако и са­мо дру­штво ле­га­ли­зу­је из­ра­бљи­ва­ње же­не у та­квој бор­би и ње­но одва­ја­ње од де­те­та, ми пљу­је­мо на та­кво дру­штво ко­је же­на­ма не мо­же да обез­бе­ди ни оно што би јој го­ла при­ро­да обез­бе­ди­ла. Он­да не­ка се не тра­жи да же­на вр­ши сво­је оба­ве­зе пре­ма дру­штву, кад их дру­штво пре­ма њој ни­је из­вр­ши­ло.

У да­на­шњем до­бу, у ко­ме се та­ко лу­дач­ки и не­при­стој­но на­ср­ће на по­ро­ди­цу, те­шко је го­во­ри­ти о же­ни­ним ду­жно­сти­ма у по­ро­ди­ци. Оста­вив­ши на стра­ну твр­ђе­ње да је по­ро­ди­ца стуб дру­штва и др­жа­ве ко­је се да­нас сма­тра ре­ак­ци­о­нар­ним, ми у ни­зу дру­гих раз­ло­га за по­сто­ја­ње по­ро­ди­це на­ла­зи­мо и од­гој де­це. Шко­ла, за­во­ди, око­ли­на, у да­на­шњем а и у сва­ком дру­гом по­рет­ку, да­ју де­те­ту обра­зо­ва­ње, уса­вр­ша­ва­ње ње­го­вих ум­них спо­соб­но­сти. Ме­ђу­тим ми има­мо оби­ја­ча ко­ји баш њи­хо­ве ум­не спо­соб­но­сти омо­гу­ћа­ва­ју да бу­ду оби­ја­чи пр­во­га ре­да. Ниг­де се ван по­ро­ди­це не мо­же из­гра­ди­ти чо­ве­ков ка­рак­тер. Је­ди­но по­ро­ди­ца, а мај­ка као њен глав­ни чи­ни­лац, по­ро­ди­ца да­је мо­рал­но вас­пи­та­ње чо­ве­ку и ти­ме ства­ра дру­штву јед­ног под­но­шљи­вог и ко­ри­сног чла­на. Али не­ка се же­на не упла­ши да ће је од­гој де­те­та оте­ти ње­ном ин­те­лек­ту­ал­ном уса­вр­ша­ва­њу и афирм­и­ра­њу. Ма­дам де Се­ви­ње је би­ла нај­ве­ћа фран­цу­ска књи­жев­ни­ца, а ако у ње­ним пи­сми­ма има то­ли­ко ле­по­те, он­да је то сва­ка­ко за­то што их је пи­са­ла као мај­ка.

У сва­ком слу­ча­ју по­гре­шно је и штет­но за­тва­ра­ње же­не у ка­ве­зе, и ње­но сла­ње у фа­бри­ке, и на­ти­ца­ње фе­ре­џа и до­зво­ла да се раз­го­ли­ти до бе­стид­но­сти и ко­чи­ја­шки псу­је. Же­на је до­тле јед­на­ко­прав­на са му­шкар­цем док има жен­стве­но­сти; из­јед­на­че­на пот­пу­но са њим у сви­ма пра­ви­ма и ду­жно­сти­ма, она ће му од­мах под­ле­ћи у сло­бод­ном над­ме­та­њу, у ко­ме не­ће би­ти об­зи­ра пре­ма ње­ној жен­стве­но­сти.

У до­ба ка­да се по­ста­вља да ли се је­дан ал­ко­хо­ли­чар и је­дан хи­сте­рик има­ју под­јед­на­ко пра­во гла­са као је­дан Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић, за же­ну је пре­по­руч­љи­во да не тра­жи пра­во гла­са. Јер у јед­ној ди­ле­ми Ти­но Ро­си - Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић она би увек гла­са­ла за Ти­на Ро­си­ја и ти­ме се­бе ком­про­ми­то­ва­ла.

Без мно­го ре­чи, же­на је ис­пу­ни­ла свој за­да­так у дру­штву и др­жа­ви ако бу­де Мај­ка Је­вро­си­ма и Мај­ка Ју­го­ви­ћа.

А по­зна­то је и ста­ро, али и ве­чи­то исти­ни­то, да ма шта био је­дан на­род, он сво­ју бит­ност ду­гу­је же­на­ма.

"Наш Пут"
број 20,
28. ју­ла 1939.