НАШ СЕЉАК...

Опаљена знојна лица, жуљавих набреклих руку, зауставио је волове и док се пуше дугачке бразде на јесењој ораници он се одмара наслоњен на плуг, здружен са тим храниоцем света и мисли на бербу, на радости оних којима хлеба треба.

На гранама дрвећа око куће цвркућу птице и чекају да се на прагу куће појави он са шачицом мрва.

У штали муче марва. У тору блеје овце. У обору цика. Живина трчи за њим. Све зове њега, све тражи њега.

На капији сиромах проси. Он даје. Помагач тражи. Он даје. Порезник захтева. Он пружа. Несрећа отима. Он предаје. Срећа се осмехне. Он нуди. У град носи што најбоље има.

Улицом града он пролази за послом. Пролазници се уклањају да им не упрља црна одела, или не испрска ципеле блатом својих опанака.

Када продаје свој најбољи принос, на степеницама му исплаћују да у собама не би укаљао застирку и оставио мирисе својих штала, свога белог, црног или празилука и проје, које је јео да би могао бољи залогај да однесе граду.

У мрачном ходнику сатима стоји узалуд и чека да га позову они које је он довео ту, који су ради његових послова ту, унутра у чистој и топлој соби.

Када се настоји и начека, у подне му момак довикне; да дође после подне. Он скине шубару, захвали се и послуша.

После подне дође пре свих и чека, чека до у мрак...

Момак се продере: да дође сутра, прекосутра… Други пут…

Он скине шубару, захвали се, послуша и оде ноћу кући. Путем мисли и вели: “Вала ти, Боже, кад би сви они који дођу код мојих вратница оволико и овако чекали, ја како ли би им било?” И те мисли га ражалосте и дође му да плаче због оних које је замислио да стоје и чекају дуго пред његовим вратницама.

Сељаков живот састоји се углавном у телесном раду. И птица и животиња и биљка чекају на његове руке.

Зато он живи радећи и ради живећи.

А да би то сељак издржао до краја свога живота постојано, природа са којом он другује и ради научила га је стрпљивости и истрајности.

Још као мали за овцама он је гледао како поток мучно и у жилавој борби крчи себи пут међу тешко стење. Обилази га, подрива, дуби, бучи пред њим, а затим се сурвава са стена доле док не сиђе задовољан у тиху дољу да напоји човека, животињу, биље и растиње и догради божанску лепоту равнице.

А кад одрасте сељак од ране младости са јутром прионе на рад да преврће и цепа ледину да би било хлеба и њему и другоме.

Стопу по стопу црне земље он преврће, ситни, удобрава, залива знојем и муком и увек верује у њу да ће га наградити.

А кад му изневери наде он јој опрости, мири се и опет је пригрли, повери јој се са истом, непромењеном љубављу, вером и истрајношћу.

Једне године му труд утуче град, друге рђа, треће суша или прекомерна вода. Он се земљи враћа увек исти: стрпљив, радан, истрајан. Чим му је време погодно он опет прионе на рад истом снагом и вољом.

Он је увек исти, непроменљиви трудбеник.

Колико га природа, тај његов најбољи, најближи и стални учитељ, кроз коју говори Бог, куша и проба му стрпљење, радљивост, истрајност, верност. Кад се највише мучи, зноји, труди и највише када награди, она му да плодове најмање, а кад се најамње нада она га обилно награди.

А он увек исти: стрпљив, радан, истрајан, веран.

Нити у злу малакше, нити се у добру понесе и заборави. Само се кад мање кад више нада, иначе увек подједнако залаже и ради.

Његов поштени и часни рад научио да је непобитној истини: да је само стрпљив спасен и да само истрајност у раду доноси плода и води сигурној победи.

Са овом великом истином наш сељак се сродио. Она му је у жиле урасла и са крвљу се измешала.

Зато би он и као радник на коме другом послу и пољу рада, часном и поштеном, био само и свакад исти такав: стрпљив, радан и истрајан до сагоревања.

Р.П.