Историја радничких борби, у раздобљу стварања националних револуција, забележила је један значајан датум. Било је то у месецу марту 1919. када је велики број радника италијанске вароши Далмине, увидевши чему води и коме заправо користи класна борба на којој су комунисти заснивали снагу свога покрета, манифестовао своју националну свест и спровео штрајк, али штрајк не обустављањем рада него форсирањем истог ради користи и напретка нације којој припадају. Била је то заправо једна од највећих револуција у историји радничких борби, која је у потпуности још онда, непосредно после Првог светског рата негирала основни постулат Марксове идеологије – борбу класа. Радници истичу место црвене своју националну заставу. Од тог времена почињу велике борбе и разилажења не само између радничких удружења Италије, него такође између радничких синдиката читаве Европе. Сукоб долази ради тога што се појављује сазнање које дубоко продире и међу раднике, а то је да се никаква, па ни радничка питања, не могу решавати на интернационалној основи, већ једино - ако се жели право решење, на националној и у оквиру нације као целине. Појављује се сазнање да не постоје заједничка решења за сва радничка питања читавог света, већ да сваки народ има своје посебне животне услове и своје специфичне животне законе, који траже онаква решења једног питања која дотичној држави и народу најбоље одговарају, а у складу су са другим решењима друштвених проблема. То сазнање о решавању друштвених питања на искључиво националној бази није сасвим продрло у све друштвене слојеве па ни у радничке, код оних народа који су у тренутцима своје слабости скренули са свог историјског пута. Такав случај био је и код нас. Јер док су се пробуђене нације нашег континента ослобађале својих заблуда и стајале на своје ноге, дотле смо ми и многи други имали демократију која је „решавала“ наша друштвена питања, па и радничка. Није онда чудо што су се и код нас могли наћи радници који су говорили и ово: „Либерално-демократски друштвени систем није успео да реши наша радничка питања, зато ће наше проблеме решити нови друштвени поредак заснован на комунистичким начелима“. Другим речима, они мисле да се њихов положај може решити класном борбом, односно остварењем пароле „Пролетери свих земаља уједините се“.
Међутим, ми смо сви сведоци рушења једног раздобља људске историје. То раздобље било је испуњено демократско-капиталистичким друштвеним поретком. Рушење демократског система захтева у исто време и ликвидацију комунистичко-бољшевичке идеологије. Управо, демократија је извор у овоме случају, а бољшевизам је ток.
Борба класа је без сумње главни и основни постулат Марксове идеологије. Борба која треба да се заврши победом једне класе – пролетаријата. Ми смо, међутим, добро упознати са „користима“ демократије која је почивала на таквом друштвеном систему да је омогућавала превласт једној друштвеној класи – буржоазији. А сада, по комунистима, борбом између те две класе настала би промена утолико „ко би горе, сада је доле“. Доминација једне групе била би замењена доминацијом друге. Међутим, та борба класа уопште не псотоји. Зато су комунисти и у теорији избегли да спомену постојање треће класе, сељаштва. Сигурно ради тога што би борба класа и у теорији потпуно отпала, јер би се и у теорији у историјском развоју могао десити овакав случај. Једна класа, нпр. сељачка, била би на власти, и када би она терорисала остале две и закидала их у њиховим правима, оне друге две, пролетаријат и буржоазија, солидарисале би се да сруше трећу која је на власти. Какав парадокс за комунисте! И најзад морало би се доћи до закључка и у теорији, а да праксу и не спомињемо, да борба класа ни у ком случају не одговара историјском развоју. А добро сви знамо како су и на који начин решена радничка питања у земљи где је био остварен поредак заснован на комунистичким начелима. Многи су доказали износећи чињенице да је радник тамо горе стајао него у демократско-капиталистичким државама. Па тако произилази да је бољшевизам само природни наставак демократије.
А шта да кажемо онда о пароли „Пролетери свих земаља уједините се“?
То је исто као и ова луда мисао: „Одвојте се радници од свога народа, па се вежите за раднике других народа!“ То би исто тако било паметно као када би неко могао рећи шуми: „Сви коренови ове шуме се солидарни међу собом, а непријатељи су им њихова стабла, њихове гране, њихово лишће и цветови. А ми знамо да кад се коренови уједине онда је то гомила мртвих пањева. Ту више нема живота.
Ни демократија ни бољшевизам нису били у стању да реше друштвена питања и проблеме данашњице. Они су од живих и здравих народних снага стварали „мртве пањеве“. Демократија је међу друштвеним факторима стварала пометњу и неред.
Међутим, доказало се да друштвена питања могу решити само оне државе које почивају на здравим националним темељима, које не траже да доминацију једне групе замене доминацијом друге, већ које уважавају интересе свих друштвених фактора – сталежа, решавајући их тако да њихова решења не повређују интересе нације као целине, нити да решење питања једног сталежа штети другим. Сви заједно они представљају живи народни организам.
Нова држава која жели да решава основна питања једног народа, решава их у оквиру нације као синтезе свих позитивних и духовних и материјалних вредности једног народа. Она, насупрот бољшевизму, уместо интернационалне основе ставља националну, а место борбе класа ставља солидарност сталежа.
Нема коментара:
Постави коментар