Поглавље 59: Залуђивање
„Колико год разнолики били примери из историје, ма како вијугаве биле линије живота, ипак, пажљиви поглед историчара, не само да ће запазити одређени систем у правцима тих линија, него ће такође бити у стању да, ослањајући се на прошлост, изведе закључке за будућност. То исто чини и психолог, посматрајући унутарњи живот људи, који је такође подчињен неизмењивим законима духа и формиран у складу са односом човека према тим законима.
То није пророчански дар неба, нити је то пак прозорљивост праведника. То је слободна добра воља, да се гледа и види, а само нам наша ненавикнутост да се пажљиво загледамо у дубину појава које нас окружују, приказује слику спољашњих чињеница као да нису повезане једна са другом, него да су пак оне међусобно разједињене, иако су оне само беочузи у заједничком дугачком низу појава...
Почетак XIX века у Русији, био је обележен једном страшном и заиста ужасном појавом, чија природа не само да није одгонетнута у своје време, него она то није ни данас, после сто година. Она остаје загонетка за сваког ко не види њене корене у најдубљим њедрима историје.
Имајући варљиву спољашност, која се изражавала у незадрживом стремљењу ка „новинама” у многим различитим областима руског живота, па чак и у сфери религиозне мисли, та је појава, остварујући спољашње, привидне циљеве, настојала, у ствари, да искорени сам дух Хришћанства, који је налазио свој најпотпунији и најблиставији израз у древном руском начину живљења, верном историјским заветима Православља и Самодржавља.
Праотачка вера, предањски начин живота, све оно „старо” на чему су се одржавала најважнија морална начела и основе руске црквености, државности и свакодневног народног живота, чиме су живела, мислила и што су поштовала предходна поколења, све је то, под утицајем масовне психозе коју је изазвало јудејство, почело да се срозава, преокреће, уништава и замењује новим знањем, новим достигнућима и открићима, која су разобличавала сатанску лаж својих надахнитеља и слепоћу и ништавност оних који су им веровали и поводили се за њима.
Корени овог покрета, били су скривени тако дубоко, да их није примећивала ни идеологизована омладина њиме обузета, ни књижевност и штампа, којима је тај покрет руководио, ни они ограничени, такозвани „напредни” људи, који су стварали „прогресивну” јавност и који још увек разматрају историју човечанства као смењивање преживелих „старих” схватања, која – или добровољно уступају своје место „новим” или пак бивају насилно истискивана револуцијама, тим тобоже неизбежним историјским факторима, који означавају само „промену символике унутрашњег живота народа” (Н. Берђајев, часоп. „Пут” бр. 1, стр. 43).
Ту је највећа заблуда, јер од момента када је човечанству објављена идеја Васељенског Бога, то јест од момента јављања Христа Спаситеља на земљи, Истина је људима већ рекла Своју последњу реч, а благовесник те Истине, била је Црква, чији су идеали вечни, непромењиви и нису зависни нити од духа времена, нити пак од његових захтева, тако да историју човечанства никако не треба разматрати као смењивање „старог” нечим „новим”, јер ничег „новог” у сфери Богом објављених идеала и начина њиховог достизања не може бити, него је треба разматрати само као смењивање историјских процеса, који час приближавају човечанство већ објављеној Истини, час га удаљавају од Ње, час скраћују растојање људи од Бога, час га повећавају.
Разматрајући историју са овог становишта, запазићемо и узроке који су изазвали поменуте процесе и постаће нам до очигледности јасно, да се од момента силаска Божанске Истине на земљу сва историја човечанства свела на историју борбе двају светских процеса – процеса охристовљења (христијанизације) света и процеса његове сатанизације, односно ожидовљења (јудаизовања).
Преиспитивање, а можда и поновно састављање историје човечанства са становишта на које смо указали, разоткривање истинске улоге јеврејства у историји света, показивање процеса његовог јудаизовања као фактора који не само да је стални пратилац историјског живота народа, него је чинио и његов најважнији садржај, подчињавајући га својим директивама, господарећи над њим, усмеравајући га у унапред одређеном правцу и поробљавајући човеков ум и вољу, све су то задаци које у блиској будућности треба да реше руски и инострани научници. Они већ разобличавају јеврејску лаж, свуда где се она кришом увукла и оправдано налазе корене тог ужасног процеса сатанизације света још у добу самог заметања те борбе, која се изразила у побуни Сатане против Бога, која је почела на небу и наставља се на земљи, све до наших дана са циљем рушења Христовог дела и уништења његових плодова – хришћанске вере, цивилизације и културе.
Водићу рачуна да у даљем излагању отворим неколико страница историје и покажем на ком месту су скривени корени тог процеса, који је као свој резултат дао ужасе револуције, делимично већ истакнуте у претходним главама моје књиге. Сада је довољно рећи да управо то стремљење ка „новинама”, које је ишло паралелно са рушењем „старог”, није било диктирано стварним потребама и захтевима времена, који су изражавали „промену символике унутрашњег живота народа”, него је било један од начина који су Јудејци током векова употребљавали у циљу сатанизације света, а који је погубио и Русију.
То се примећује и по томе, што се све што је водило јудаизовању света, сви ти мамци на које су тако нестрпљиво и незасито наваљивали такозвани „идејно прогресивни” људи, који су прекинули везу са Богом, дакле све што је водило јудаизацији, сматрало се „новим”, означавало је „пролеће”, бојило је све дугиним бојама, изражавало живот, прогрес, културу; и, обрнуто: све што је чувало завете прошлости, што је потицало из врела предањске православне вере, тих свештених њедара истинске културе духа, било је сматрано реакцијом, мртвилом и заосталошћу.
Ово залуђивање, наставља се и данас и трајаће све док се не установи заједнички поглед на револуцију, као на један од беочуга истог низа историјских догађаја, вештачки изазиваних са циљем јудаизовања или сатанизације света, а не као на историјски фактор који изражава промену „символике унутрашњег живота народа”, по схватању Н. Берђајева. Да, то је символика, али символика великог незнања и духовне слепоће народа, а не његове борбе са старим, преживелим схватањима, која нису добровољно уступила своје место новим схватањима и зато су насилно истиснута путем револуције.
То што је названо речју „бољшевизам” и што ће се још увек дуго скривати под тим именом, представља уобичајено средство које је жидовство (јудејство), током векова користило у циљу освајања света, а несхватљиво је, што је ту ствар потребно објашњавати чак и данас када су Јудејци већ дошли надомак свог циља и готово завладали светом.
У бр. 9 „Руске Трибине” од 15. јула 1923. године, објављен је значајан чланак под насловом: „Поуке прошлости”, који треба истаћи као сведочанство о томе да те поуке нису ничему научиле руске људе, који до данас нису распознали природу „бољшевизма”.
Исте мисли, примењене на конкретне поступке Јудејаца, изражене су у не мање важном чланку В. В., објављеном у бр. 1421 листа: „Ново време” од 24. јануара 1926. г., и послатом редакцији из Москве. Аутор тачно примећује да руско избеглиштво (емиграција), не само да није одгонетнуло корене револуције него не схвата ни њене спољашње манифестације.
В. В. пише:
„Када читаш чланке у емигрантској штампи (до сада такви до нас долазе), који се тичу јеврејског питања – уопште, као и питања о колонизацији југа Русије, насељавањем Јевреја – посебно, не знаш чему више да се чудиш: необавештености, или пак несхватљивој наивности руских аутора. Најсмешнија и најнаивнија јесу упозорења која су упућена на адресу Јевреја. Совјетска власт није вечна и не окривљујте нас ако се талас народног гнева обруши на ваше главе”.
Неко од јеврејских публициста већ је одговорио на то јасно и одређено: „Нећете нас заплашити!” Али нико, по свему судећи, не разуме ове речи и упорно не жели да их схвати. Чини се да оно што се догађа, више не може бити јасније: и батином ударају по глави тако да лобања прска и говоре сасвим јасно, али не вреди – наши не схватају! Никако им не улази у главу да такозвана руска револуција није пала с неба, да совјетска власт није нешто случајно и неутрално, ни добро ни лоше, него је смишљено и отворено остваривање неограничене држа-вне власти јеврејства над животом и имовином руског народа. Први покушај преласка од скривених форми власти на отворене облике. Због тога, треба им одати признање – опит је веома успешан. Када ми говоримо о тековинама револуције – то звучи тако глупо и подло. Но када те речи изговара Јеврејин, оне су за њега пуне дубоког смисла. Да – тековина. Тековина као резултат дуготрајног и упорног рата, као резултат беспоштедне борбе за освајање власти. Када су руски соц-револуционари понављали своју паролу: „у борби ћеш стећи своје право” – о каквом су то праву говорили? Када Јеврејин соц-револуционар изговара ове речи, он улаже у њих одређени смисао: о праву на власт и о борби за ту власт.
Нису они говорили о моралном праву, да се боре због тешких неправди, како се то чини руским соц-револуционарима, него о самом том стварном праву на власт, које није ништа друго до физичка сила, пред којом сви приклањају главу, признајући да је борба с њом узалудна и некорисна, и ударају штамбиљ – „de iure”. Заиста, зар сваком разумном човеку не треба да буде јасно да Јевреји не могу да узмичу сада када су у Русији заузели доминирајуће положаје, када су подчинили себи сав живот земље, када су постигли оно ка чему су стремили, када се пред њима отварају непрегледни хоризонти моћи и уживања у свим радостима живота, када су се снови из бајки претворили у стварност – зар могу они да оставе све то само зато што их ми плашимо будућим народним гневом?! „Нећете нас заплашити!” – узвикује нам паришки Јеврејин. Он је сасвим у праву. Он нема намеру да спава и буде неактиван, он се не зауставља у својој борби. Он упорно ради на учвршћењу заузетих позиција, он наставља рат. Ми тако видимо како јеврејство корак по корак односи победу за победом, и од „de facto”, прелази на „de iure”, при чему увек и свуда, свим средствима подржава своју совјетску власт.
Форме те подршке, веома су различите и мењају се од облике пасивне непослушности, до форми активне и отворене помоћи. Немогуће је и глупо захтевати од Јевреја другачији однос према њиховом насушном делу. Чини нам се да је већ време да схватимо да су све револуције у свим временима историје увек доносиле највећу корист Јеврејину, јер је он увек био први и најактивнији делатник у свим револуционарним лабораторијама. Више него икада, Јеврејин је пожњео од последње руске револуције. Јер, не треба затварати очи пред чињеницом да се велики број Јевреја веома обогатио и да наставља да се богати на наше очи. Разуме се, има и таквих који су пострадали, али њихов број је незнатан у поређењу са огромним бројем оних који су се обогатили и створили велике залихе богатстава, које ће бити довољне и за децу и за унуке. Стога, само по себи се разуме да ће Јеврејин на све начине и у сваком погледу подржавати совјетску власт! Другачије не може бити.
Не тражите од Јеврејина оно што вам он не може дати. Не тражите то чак ни од јеврејске емиграције: реке не теку уназад. Отидите у разна полпредства (опуномоћена представништва, посланства, амбасаде), совјетске и полусовјетске установе и тамо ћете обавезно срести деведесет процената јеврејске емиграције. Они раде свој посао! Они журе да искористе моменат, журе да се обогате и ојачају. Свако од њих тамо, у Русији, има плејаду зетова, шурака и свакојаких рођака, који су од безначајних Јеврејчића постали неко од кога много зависи. Наравно, у свом деловању, они морају да сачувају извесну опрезност, али ка циљу иду заједно, иако донекле различитим путевима. Уколико пак међу њима има пет-шест белих врана – стараца који су изгубили бодрост духа и које је могуће застрашити, онда су то ипак појединци. Међутим, оне који су млађи, нећеш заплашити, они су испуњени ентузијазмом услед достигнутих тековина и са задовољством говоре о власти и значају својих рођака у Русији. Без битке, они ту власт неће предати. Наивно је мислити да совјетска власт врши колонизацију Русије њеним насељавањем Јевреја, рачунајући да ће за то дело добити некакве америчке милионе. Совјетска власт још увек има довољно тих милиона створених из наших руских залиха и прикривених. Није у томе ствар. Међутим, зар давајући милионе долара за насељавање Русије Јеврејима, та власт не ради у корист јеврејске националне ствари? Зар злато није сакупљано, зар нису гомилана богатства, уништавани народи и државе, како би се остварили ти циљеви? Тежиште није у томе, оно је у нечему другом: владајући кругови јеврејства, одлично разумеју да је при преласку из форми невидљивог освајања власти у облике њеног отвореног остваривања, повезаног са државном територијом, неопходно створити своју класу земљопоседника, то јест класу која је нераскидиво повезана са судбином државе и најзаинтересованија за очување државног поретка, који јој је доделио земљу и који штити резултате њеног рада уложеног у земљу. Потребно је да се ствара класа јеврејског земљишног племства. То је сасвим логично, природно и уобичајено.
То је увек тако и бивало. Треба се сетити макар историје колонизације древног Египта од стране Јевреја. А зауставити и заплашити јеврејство на том путу немогуће је, јер то у целини спада у тековине револуције. После 1905. године, као да је сваком Русу слика суштине „тековина револуције” требало да буде јасна. Међутим, руски ум, био је безнадежно покварен социјалистичком еквилибристиком и од дрвећа није видео шуму. Време је да макар сада дође к себи и увиди какав је у стварности.
Шта да се ради у том случају? Зар је могуће да је пред нама слика потпуне безнадежности? Јевреји нам говоре шта да чинимо. Треба само да не изврћемо смисао њихових речи. Не треба да се правимо луди. „Нећете нас заплашити!” – узвикују нам они. То је свакако истина: нећемо их заплашити. И не треба да се бавимо застрашивањем, него борбом. Треба једном и заувек схватити да се ми налазимо у ратном стању са њима, те да сада не треба да помишљамо о међусобном братимљењу: братимљење са непријатељем, увек је било и јесте издаја родне земље и свога народа!”
Дакле, по сасвим оправданом убеђењу В. В., потребна је борба. Међутим, да бисмо је започели, потребна нам је пре свега заједничка идејна основа. Имамо ли је ми и јесу ли руски људи спремни да запо-чну такву борбу?!
На ова питања одговорићемо у следећем поглављу.
Поглавље 60: Поуке револуције
(дужи одломак)
Прошло је већ десет година од када су Јудејци, изазвавши у свести руске „напредне” интелигенције кобно померање улево, погубили Русију и гурнули је у бездан. Рок довољан за наше потпуно отрежњење, за одрицање од највећих заблуда и за извођење тачних закључака из чињеница које ни једна уобразиља није сматрала за могуће, а које су ипак постале ужасна стварност.
Стога, да ли је допуштено упитати: чему је револуција научила нашу „напредну” интелигенцију како овде, у избеглиштву, тако и тамо – у Русији?
Међу руским избеглицама, тамо где руски људи још нису нашли заједнички језик на основу заједничког разумевања природе и психологије револуције, тамо где се сва избегличка маса људи са Заграни-чном Црквом на челу, расколила на мноштво најразнороднијих партија које узајамно прождиру једна другу, где нема заједничких програма спасења Русије, где нема једнодушности, него царују мржња и злоба, где сво избеглиштво показује слику грађења Вавилонске куле, тамо се још увек не може говорити о отрежњењу. Оно ће наступити када ми, руски људи, схватимо природу зле стихије која је поробила Русију и прожмемо се мистичком свешћу о неопходности борбе са њом на начин како нам је указао Господ наш Исус Христос, трудећи се да увеличамо количину добра у животу, а да умањимо величину зла. Оно ће наступити онда, када руски људи, спуштајући се са неба на земљу, оцене значај монархистичког начела, као јединог оруђа у борби са том злом стихијом и престану да верују ономе чему су их учили, те настављају да их уче слепи људи, који говоре да:
„самодржавља никада није било и да га никада неће ни бити. То је утопистичка, занесењачка идеја, заснована на мешању царства кесара са Царством Божијим. Догматско схватање Цркве не зна за осму тајну помазања цара на царство, оно у целини спада у историјску, а не у мистичку страну Цркве... Теократска утопија је извор свих социјалних утопија” (Н. Берђајев, часопис „Пут”, бр. 1, стр. 4).
Отрежњење ће наступити онда, када руски људи распознају природу интернационале, као оне апокалиптинке звери, која је изашла из бездана и коју треба уништити, јер: „победа интернационале”, као што тачно говори проф. Локот: „смрт је културе и слободе човечанства”.
„Уколико постоји могућност борбе против оружане силе интернационале, треба се обавезно борити и тако. Ослобођење Русије од интернационале која се прилепила уз њу као пијавица, несумњиво захтева и широку свестрану примену оружане силе.
Међутим, поред оружане силе, неопходна је и духовна морална реакција против интернационале. То јест, неопходно је најјасније кристализовање човечије свести и разумевања рушилачке суштине интернационале, а у вези с тим – кристализовање активне решености да се боримо за све оно против чега интернационала усмерава своје рушилачке напоре. Принцип националне слободе и независности, оваплоћен у националној држави. Принцип националне религије, оваплоћен у националној Цркви. Принцип привредне самосталности, оваплоћен у националној буржоазији, у коју здрав разум треба да укључи сво становништво које поседује макар најмањи део националног богатства земље, па и у облику наднице или плате – свеједно. Принцип морала, стваран вековном делатношћу целокупног човечанства.
Такво је знамење човечанства као противтежа знамењу интернационале. Ти принципи заједнички су за сво човечанство, иако је оно подељено на националне групе. Оно свакако не може и не треба да укине ту поделу на групе, те да се слије у некакво опште надчовечанство ако не жели да изгуби своју главну животну и стваралачку снагу – националну индивидуалност. Уколико ју изгуби, убрзо ће постати стадо којим ће владати и управљати интернационала. Националне групе човечанства треба јасно да схвате и признају да је „интернационала”, у суштини, злоћудна фикција, јер у њој господарећу и руководећу улогу несумњиво игра једна, јако изражена националност – јеврејска...” (Ново Време, 10. септембра 1927. г., бр. 1907).
Овим сјајним речима професора Т. Локота, могу само да додам упутство о неопходности да јудејској интернационали супротставимо Хришћанску Интернационалу, која би хришћанске народе, не рушећи националне преграде међу њима, ујединила у заједничкој борби са Христовим непријатељима на основу служења Једном Васељенском Богу.
У свести руских избеглица, нема ни једног од наведених циљева, чак ни у перспективи.
Дакле, нема збора: отрежњења у руском избеглиштву нема.
Уколико пак оно наступи, онда ће то, вероватно, бити само у самој Русији, у којој несрећни руски народ, не само да се налази пред лицем апокалиптинке звери, него је пак и њена жртва. Дакле, то ће бити у Русији која се мучи, страда и превија од бола у канџама тог страшног вампира, злурадог, тријумфујућег, отворено циничног, који нема ни потребе да скрива своје право лице.
Авај, прогледале су само руке и ноге Русије, прогледао је само прост човек из народа, и то не умом, него срцем, али ни званична Црква, која наставља да се позива на речи Апостола Павла о пореклу сваке власти од Бога и која је логички доспела до заповести о повиновању сатанској власти, ни разум земље, каквим су себе сматрали „писци” и „напредна” интелигенција, још нису прогледали и, као и раније, налазе се у стању залуђености и хипнозе. О томе сведочи и: „Обраћање руских писаца писцима света”, које је постало познато у целом свету и које је, вероватно, изазвало код свих оних који су га прочитали једнаке мисли.
Живописно су приказана неизмерна страдања аутора тог „обраћања”. Утолико пре, тежак утисак производи чињеница да чак ни те ужасне муке нису могле да им помогну да открију праву истину о стварности која их је окруживала, нити да их нагнају да схвате њене узроке и психологију.
Поводом тог „обраћања” 5. августа 1927. г. од свог друга А. С. добио сам писмо оваквог садржаја:
„Пре две или три године (...) Ви сте ме упорно наговарали да напишем проглас читаоцима новина у целом свету и да у том прогласу искажем сав ужас бољшевичке владавине над Русијом, како бисмо пробудили савест разумних и осетљивих људи разних земаља и подстакли их на борбу са међународном организацијом која је једнако опасна за све државе и народе. Нисам осећао у себи довољно надахнућа, како бих испунио Вашу жељу. Сва моја обраћања савести иностранаца, која сам покушавао да набацим на хартију, учинила су ми се слабим и бледим изразима непојмљивог ужаса руске стварности.
Укратко речено, нисам нашао довољно јаке форме излагања које би могле да утичу на душу људи, те сам одбио Ваше упорно настојање.
Сада се појавио проглас, приближно онакав какав сте Ви желели. Он се назива обраћање руских писаца који су остали у Бољшевији – писцима света. Оно је вероватно прештампано у београдском „Новом Времену”, које Ви обично читате. У том обраћању, много шта је добро изречено, али има неколико редака који показују да писци који се налазе у бољшевичком мучилишту, ипак не схватају суштину преврата који се догађа у Русији и разлоге због којих наши загранични писци не разоткривају страхоте бољшевизма, него упорно ћуте. Они се овако изражавају: „Сетите се година пред нашу револуцију када су наше друштвене организације месног самоуправљања, Државна Дума, па чак и поједини министри позивали, умољавали и преклињали власт да скрене са пута који води у пропаст. Власт је остала глува и слепа. Сетите се: за кога сте тада показивали разумевање – за групу око Распућина или за народ? Кога сте тада осуђивали и кога сте морално подржавали? Па где сте ви сада?”
Покушајмо да схватимо мисли које су овде изречене. Аутори обраћања, без сумње сматрају да је Императорска власт са Господарем (Царем) на челу, водила Русију у пропаст, а да су револуционари свих боја указивали на пут спасења. Човек треба да буде права будала да би тако мислио сада, после свега што се догодило и што је разоткривено у успоменама учесника трагичних збивања, који припадају како владајућем тако и револуционарном табору. Управо обрнуто, револуционари, који су разним правцима ишли ка истом циљу, водили су и довели Русију до пропасти, гурнули је у провалију, на чијем дну се под бољшевичком петом копрцају аутори обраћања. Императорска власт је часно и племенито, колико је умела и могла, одбијала сплетке и нападе револуционара и настојала да спречи пропаст Русије. Ко је онда крив што глупо друштво, са писцима на челу, није разумело стање ствари и што није подржавало власт, него револуционаре? Сада се јасно види и доказано је да је Императорска власт окупљала најбоље и најплеменитије умне снаге руског народа, а да су на страни револуције били или сумњиви ништавни људи, попут чланова Привремене Владе, или пак прави-павцати неваљалци сваке врсте, од Керенског и Чернова до Лењина и Бронштајна. Међутим, најважнија чињеница коју испуштају из вида аутори обраћања, јесте учешће Јевреја у револуцији, како капиталом (сетимо се Јакова Шифа, Варбурга, Гугенхајма и других), тако и лично у толиком броју, да то допушта могућност да кажемо да се руска држава сада налази под потпуном владавином јудејског народа. Дакле, учешће Јудејаца у револуцији даје кључ за објашњење недоумица које муче наше кратковиде писце, не само оне у бољшевичком паклу, него и оне у Европи.
Иван Буњин пише:
„Седам година живим у Европи и читавих седам година са неисказаним чуђењем и ужасом узвикујем у себи: па где сте ви, савест света, прозорљивци, зашто ћутите гледајући оно што се збива близу вас, у цивилизованој Европи, у хришћанском свету?!”
Иван Шмељов пише:
„Сећам се случајева који нису били тако трагични као што је овај са Русијом, и да су тада писци, као савест света, протестовали и били огорчени. А зашто сада – ћутање? Или је савест заспала? Или је сав свет – пустиња? И вапај оданде и руски гласови оданде – јесу ли само глас вапијућег у пустињи? Зашто не чују? Зашто не примећују? Зашто десет година – ћутање?! Необјашњиво. Несхватљиво.”
Јадни писци! – они не разумеју у чему је ствар. Заборављају да такозвано јавно мњење стварају новине, да 95% европске штампе припада Јеврејима и да, према томе, од Јевреја зависи да ли ће дозволити или неће дозволити да се на новинским ступцима било ко огласи. Када су избезумљени руски људи предвођени писцима, са својом лажном представом да се тобоже боре против „групе око Распућина”, у ствари бесмислено рушили своју мудру и примерно уређену државу, што је било у интересу међународног јудејства – о! Тада није било краја изразима одобравања и разумевања од стране штампе. Писци су изливали своје усхићење на ступцима европских и америчких новина, и захваљивали безумницима док их нису потпуно залудели. Јудејски новац је свемогућ и може сваког писца да нагна или да говори у интересу Јевреја, или пак да ћути. Сада су Јудејци постигли свој циљ. Русија не само да је срушена, него је и потпала под њихову власт. Шта да кажем? Ево, настала је појава о којој Иван Шмељов пише:
„Заиста, страшна појава! Скоро деценија угњетавања руског народа од комунизма (по мом и Вашем схватању: од Јудејаца), а не сећамо се случаја да се зачуо глас писаца у свету, негодовање њихове пробуђене савести. Ћутање, као у пустињи!”
Да, ћуте писци, јер Јудејци не могу да допусте да они проговоре, и новински ступци, затворени су за сваког ко би наумио да покаже разумевање или сажаљење за руски народ. Циљ Јудејаца је постигнут. Русија је срушена и Јудејци владају њоме, тобоже по последњој речи социјалистичког учења. Како се онда може поставити питање преиспитивања положаја руског народа, иако неизмерно страда? Као да хоће да кажу: па нека страда у име тријумфа Јудејаца и социјализма.
Чудим се Буњину и Шмељову што, живећи у Паризу, не изводе никакве закључке из онога што тамо могу да посматрају... Из тога можете закључити да се у наше време на сваком кораку примењују два аршина: када је покренут неки поступак против Јеврејина, или га је пак нешто снашло (на пример Драјфуса, Бејлиса, Шварцба-рта), тада покрећу читав свет да га одбране, оправдају, прославе и величају; а са друге пак стране, према страдању стомилионског народа, сви су равнодушни, јер је оно по вољи Јудејаца, а они су одлучили да се то страдање прећути...
Јудејски народ је био опседнут идејом изабраништва, тако да је она изопачила сву његову душу. До нашег времена, Хришћанство није довољно разумевало ова питања, те је ћутке подржавало самоувереност и гордељивост Јудејаца... Од када се у вавилонском ропству формирао тип вечног Јудејца, сви народи који су долазили у додир са јудејским народом, инстиктивно су осећали необичну погубност Јудејаца, али нису откривали њене разлоге, а у случајевима када је експлоатација од стране Јудејаца постала неподношљива, прибегавали су погромима. Сада су се сви уверили да погроми не постижу свој циљ, не обуздавају јудејску незаситост, тако да погроми одлазе у област предања. Једини правилан пут борбе са јудејством, јесте његово идејно разобличавање... Оно ће скинути са Јудејаца ореол изабраништва којим су они, благодарећи обмани окружени, те ће их поставити на своје место...
... Уместо да јудејство користе у интересу личног земаљског добра, или пак да бивају његова жртва, Хришћани треба да увиде да ће истинско отрежњење у њиховим умовима и срцима наступити онда када се уједине ради заједничке борбе против јудејства. Тек тада ће се човечанство ослободити те зле силе која га је обезличавала, поробљавала и водила у пропаст...
Жевахов, Николај Давидович, 1876 – 1949., кнез, руски државник, камер-јункер (дворски племић) Најузвишенијег Двора, заменик обер-прокурора Светог Синода (световног лица које је било на његовом челу) (15. 9. 1916 – 28. 2. 1917.), православни духовни писац. Непосредни сведок и дубоки тумач револуционарних збивања у Русији. – Нап. прев.
Нема коментара:
Постави коментар