среда, 01. септембар 2010.

НОВА ЈУДЕЈА ИЛИ РАЗОРЕНА РУСИЈА


Извештај руског научника
који је дошао из Совјетије
(1921. г.)


Ја, стари руски либерал, васпитан на најбољим делима руске прогресивне мисли, дужан сам пре свега да изјавим да никада у свом животу нисам био антисемита, сматрајући антисемитизам, као што је говорио Бизмарк, за „социјализам будала”. Ипак, никада нисам веровао у неку нарочиту светску улогу Јевреја. Учење о томе да Јевреји теже да својом културом доведу европска друштва до распадања и да их затим, потчинивши их својој владавини, покоре, увек сам сматрао за учење реакционара и непријатеља просвећености и науке, за измишљотину слабих и озлојеђених људи, који у животној борби не могу да победе енергичне и даровите Јевреје.
Међутим, сурова стварност у виду „велике” руске револуције, преокренула је моја племенита и хумана убеђења по јеврејском питању и научила ме да верујем у оно чему сам се раније тако лакомислено подсмевао, сматрајући то за глупост ограничених и заосталих људи. Проживевши у Совјетији све време од момента преврата и посматрајући живот у њој са свих страна, дошао сам до непоколебивог убеђења да је руска револуција, припремљена и спроведена по раније разрађеном и дубоко, до најситнијих подробности, смишљеном плану – дело руку организованог јеврејства, са циљем да Русију баци у бездан комунистичке анархије, а да затим ослабели и разбијени руски народ окује у своје ланце. Јеврејство је као своје основне задатке поставило: уништење хришћанске вере усађивањем како интелигенцији тако и васколиком руском народу безбожја, убијање учених људи, искорењивање из душе руског човека осећања родољубља и љубави према Отаџбини, проповедањем интернационализма, духовно изопачавање целог руског народа. Током 1905. године, јеврејство је учинило први покушај, који је, иако није коначно успео, ипак дао нове наде и нова средства за борбу. Фактички, стекавши равноправност, Јевреји су после револуције 1905. године за дванест година брзо приграбили све у своје руке. Захватили су банке, присвојили сву трговину у земљи, у њиховим рукама се нашла сва руска штампа, освојили су све либералне професије (адвокатуру, медицину), продрли су на руске универзитете и институте, подчинивши их свом утицају, чинећи их недоступним руском сељаку, завладали су свим позориштима и биоскопима. Путем преваре, подмићивања, уцењивања и оне језуитске сналажљивости, својствене гоњеном племену, Јевреји су придобили руску интелигенцију и нагнали је да слепо и беспоговорно служи њиховим циљевима.
На тај начин, у моменту фебруарског преврата, Јевреји су имали потпуно спреман план и сва средства за његово спровођење. Фебруара 1917. г., почела је велика трагедија Русије, беспримерна у историји, извођена од невидљивих, али сада добро познатих, режисера. Сјајна представа „велике” руске револуције, подела улога, појаве и сцене на позорници, изводе се са генијалном вештином. Сада доживљавамо последњи чин, који са запањујућом јасноћом открива идеју руске рволуције. Та идеја је јеврејска идеја, или пак одраз „великог генија јеврејског духа”, како су Јевреји говорили о револуцији 1905. године. У Совјетији је сада разоткривена и огољена та идеја. Вековни сан јеврејства се остварује – руски народ је побеђен, а „велики јеврејски геније” – тријумфује.
У првим данима после преврата, показало се да се Јевреји организују да заузму Русију. Већ 2/3. марта, у полицијским рејонима Петрограда и Москве, места комесара (бивших шефова полиције), као и њихових помоћника, била су насилно преузета. У саставу првог Петроградског Совдепа (совјета депутата), одмах су се под псеудонимима нашли најистакнутији представници јеврејства и то: Мартов-Цедербаум, Суханов-Химер, Камењев-Розенфелд, Загорски-Крахмал, Стеклов-Нахамкес, Зиновјев-Герш, Радомилски то јест Апфељбаум, Троцки-Бронштајн, Горев-Голдман, Мешковски-Голденберг, Ларин-Лурје, Харитонов-Лебензон, Сољнцев-Блајхман, Владимиров-Шчупак, Радек-Собелсон, Либер-Голдман, Дан-Гуревич, Парвус-Гелвант, Јофе, Минор, Гоц, Кац, Ебштајн, Цејтлин, Шпицберг, Штајнберг, Коган, Абрамович, Шрајдер, Заљкинд и други.
Истовремено са освајањем и учвршћењем своје власти у центру, Јевреји су послали своје представнике и у губернијске, па чак и у окружне градове ради организовања управе. У тим местима, за рад у совдепима (совјетима депутата), били су придобијени и ангажовани месни Јевреји, те је на тај начин власт у целој Русији прешла у њихове руке. Тврдим да у целој Русији нема ниједног значајног центра у коме се управљање фактички не налази у рукама Јевреја.
Паралелено се радило и на другом подухвату: разлагању старе руске армије. У све гарнизоне и на фронтове, били су послани јеврејски агитатори, којима је поверен задатак да проповедају хитан прекид рата са спољашњим непријатељем, и поново започињање грађанског рата. Слом армије, разарање државног и административног апарата, вештачки изазвана крајње непомирљива борба политичких партија и уништење руских родољуба – све је то пружило могућност Јеврејима да убудуће лако спроводе свој план. Продубљивање анархије, довело је до потпуног исцрпљивања нације, а глад и оскудице, повезане са ужасним хаосом, учиниле су своје: сав руски народ, постао је слаб, пасиван и равнодушан према свом стању и својој судбини. Баш то, јесте и било потребно јеврејству за коначан тријумф... Сада је Русија у потпуном и буквалном смислу те речи – Јудеја, и то таква – којој су Јевреји владајући и господарећи народ, а у којој је Русима намењена жалосна и понижавајућа улога покорене нације – која је изгубила своју националну независност. Сав свакодневни, породични, национални, религиозни и друштевни живот руског народа, формира се по вољи и нахођењу Јевреја, у чијим рукама се налази власт над слободом, чашћу, животом и имовином руских људи.
Радничко-сељачка социјалистичка република – то је само параван иза кога се скрива јудаизам који тријумфује над руским народом. Административни, војни и уопште сав владајући механизам, припада Јеврејима. Државна политика радничко-сељачке републике у спољним и унутрашњим пословима, политика је Јевреја. Додуше, на челу комунистичке републике стоји Лењин (Уљанов), а то је само његов номинални положај, тако рећи почасно звање за нарочите услуге пружене јеврејству. Реално, власт припада другима и они је остварују. Лењин је ограничени, правоверни марксиста, фигура потребна Јеврејима као теоретичар комунизма и фанатични гласноговорник совјетске републике. Главне личности које фактички остварују власт, то јест диктатуру пролетеријата, јесу Јевреји: Леиба Бронштајн, Розенфелд (Камењев), Нахамкес (Стеклов), Апфелбаум (Зиновјев), – председник Петроградске Северне Комуне, Лурје (Ларин), Радек, Јофе, као и цео низ других истакутих руководилаца јеврејства. Ни једна мера, нити пак одлука у животу Совјетске републике, не може бити донета без њиховог учешћа и одобрења. Одговорни извршиоци државних уредби и наредби, по општем правилу, јесу Јевреји. Све совдепе (совјете депутата), трибунале, ванредне органе, комесаријате, совнархозе (совјете народне привреде), и тако даље, како у центру, тако и у провинцијским местима, заузимају Јевреји. У свим тим установама, Јевреји су најутицајније личности, управљају свим другим службеницима и чиновницима, као својим послушним оруђем. Без преувеличавања се може рећи да 80 процената целокупног владајућег механизма чине Јевреји. Тако, на пример, од 455 чланова владе Петроградске Северне Комуне, око 400 су Јевреји. Исто таква страшна превласт може се запазитии у Москви, Казању, Кијеву, Харкову, Томску, Иркутску као и у свим осталим градовима Руске Државе.
На путу из Совјетије на Далеки Исток, примећивао сам исту ту појаву. Ту се и појачала моја увереност да освајање власти од стране Јевреја није случајност, него дубока закономерност. Од делегације Приморске владе, која је посетила Верхњеудинск, главни град Далеко-Источне републике, сазнао сам да је на њеном челу уместо Јеврејина Тобелсона (Красношћекова), који се повукао, сада Јеврејин Шумјацки (Червониј), да се овде поред президијума налази и биро који се састоји од тројице Јевреја – Хотимског, Хамовича и Берештајна, који фактички управљају свим пословима Далеког Истока, да је састав комесара и службеника у установама Верхњеудинске републике по националности – јеврејски, те да у њему нема више од 12 процената Руса.
Касније сам у Харбину сазнао да је у конференцији, која тобоже изражава мњење руског народа у периоду експропријације, од 60 чланова – 59 Јевреја, да су најжешћи агитатори, који подстрекују раднике на обуставе рада и опасне акције, Јевреји: Раутберг, Ремез, Ромбах и Израел. Најзад, сазнао сам да је на челу Приморске владе у Владивостоку, у својству врховног руководиоца, Јеврејин Виленски, послан из Советске Русије, да Јевреји Гурјевич, Кабцан и Крољ, изражавају мишљење руског сељаштва, радника, интелигенције и буржоазије целе Приморске Области. Да ми је пре три године неко рекао да ће бити овако како сада видим својим очима, ја бих се таквом прорицатељу грохотом насмејао у лице и никад не бих поверовао предсказању такве могућности, као што нисам веровао ни упозоравајућим гласовима из конзервативног табора руског друштва. Али авај, истина има права да буде невероватна. Оно што се чинило као утопија, сада је ужасна руска збиља...
Пуноћа власти, којом сада у Совјетији располажу Јевреји, омогућује им потпуно и неподељено господарење над Русима. Као господари стања, Јевреји не сносе никакву одговорност за своју самовољу и насиље над руским народом, те у том погледу, они уживају потпуну слободу нахођења. Терор, масовне смртне казне без суђења, затвор, претреси – све то спроводи се само над руским људима, и, наравно, не односи се на Јевреје као слободне грађане своје земље. Хиљаде руских људи уздишу у мукама, проливају сузе и гину од јеврејске тираније.
Јевреји по свом избору уништавају руску националну интелигенцију: истребљују руске лекаре, адвокате, инжењере, агрономе, учитеље, свештенике и официре, истребљују руске раднике шаљујући их у ратну кланицу као војнике црвене армије, уништавају на хиљаде сељака, које су реквизиције и пљачке подигле на устанак. Хладнокрвним и спокојним методом анатома, Јевреји исецају мозак (ум) Русије – интелигенцију. При том, уништавају не само интелигенцију, која је умешана у заверу свргавања јеврејске власти, него чак и ону за коју се претпоставља да може угрозити спровођење циљева јеврејства. Национална, патриотска и религиозна интелигенција, осуђена је да буде жртва суровог народа. Јевреји трпе око себе само безпринципијелну руску интелигенцију, која је изгубила своју националну особеност и људско достојанство. По својој немилосрдности, гнусности и подлости метода, по свом детаљном, унапред разрађеном плану извршења, терор је јеврејски изум, израз бездушности и неумољивости јеврејског ума. Тим духом, прожета је сва атмосфера живота у Совјетији. Освета, окрутност, приношење људи на жртву, потоци крви – ето како можемо да окарактеришемо методе управљања Јевреја над руским народом. Никакве наде на хуманост, сажаљење и човечије милосрђе за жртве јеврејског деспотизма не може бити, јер та осећања нису доступна јеврејском народу, који вековима гаји неодољиву мржњу према другим нацијама, народу чије сво биће жуди за крвљу и разарањем. Нарочиту нечовечну суровост и крвожедност показивао је, сада убијени председник ванредне комисије за борбу са контрареволуцијом, Јеврејин Урицки, тај мрачни, бездушни убица хиљада руских људи.
За руски народ нема никаквих слобода. Руси не могу да се окупљају заједно, да се организују и да разматрају свој положај и своје потребе, то им је апсолутно забрањено. Јевреји пак имају своје националне организације, прикупљају средства за њихову материјалну потпору и отворено разматрају своје послове – укратко речено, живе својим пуним националним животом.
Јеврејима је дато право слободног кретања из једног места у друго, што им даје могућност да се баве шпекулацијом и да зарађују новац, а Руси су везани за једно место у коме су пријављени. За његово напуштање, запрећена је строга казна. Ограничење слободе у том погледу, принуђује их да се служе фалсификованим документима, те да изналазе свакојаке начине преласка из једног града у други.
Не може бити речи о неповредивости станарског права руских људи. Врши се реквизиција само руских станова и њихово претрпавање бројним новим станарима, а на јеврејске станове се то не примењује, као што се, ради потреба Совјето-Русије, и одузимање намештаја, клавира, књига и других домаћих ствари, спроводи само над Русима. Заузимајући државне положаје и дужности, Јевреји не подлежу такозваној радној обавези, коју испуњавају искључиво Руси, а ослобођени су и служења у црвеној армији. Таквој обавези подлежу само Руси. Све најтеже и најнеугодније послове, као што су: утоваривање и истоваривање терета, припремање дрва, чишћење улица, сметлишта, нужника и томе слично – извршавају искључиво Руси. На тим радовима никада нећете видети Јеврејина, сем када учествује у улози заповедника и надзорника.
Бескрајна мобилизација у црвену армију, уопште се не тиче Јевреја. У редовима црвене армије нећете срести ни једног обичног војника (редова) Јеврејина, али су зато ратно веће, интендатура (установа за снабдевање војске), штабови, положаји свих политичких комесара, обавештајна и агитациона одељења, као и уопште све позадинске војне установе препуне Јевреја.
За све време мог живљења у Совјетији, посматрао сам отворено гоњење Хришћанске вере, био сам очевидац затварања и скврнављења многобројних православних храмова, њиховог претварања у циркусе, у „домове за митинге”, касарне за Кинезе и Мађаре и у пећине разбојничке (зборишта сумњивих људи). Знам за изругивања над Светим моштима, за прогањања и убиства проповедника и свештенослужитеља, али не знам ни за један случај напада на синагогу, скврнављења јеврејске Торе, убиства, насиља над рабином, па ни увреде рабина. Имао сам прилике да видим забрањивање православних богослужења, осипање паљбе на људе у крсном ходу (литији), отворено богохуљење и светогрђе, откупљивање икона будзашто, укидање предавања Закона Божијег у школама, прогањање родитеља руске деце, због тога што их уче да се моле. Међутим, имао сам пак прилике да запажам и потпуну слободу јудејске религије, неприкосновеност и потпуну заштиту њихових обреда, као и строго кажњавање Хришћана, чак и за најмању критику јудаизма.
Управљајући своје ударе на разарање руске породице, пропагирајући идеју слободног брака по декрету, развраћајући децу безбожјем, социјализмом и интернационализмом, Јевреји врло строго чувају своје породичне темеље и светост свога брака, будно прате развој своје деце, и васпитавају их у духу своје религије и своје националне искључивости и нетрпељивости. Руска жена је – ропкиња, предмет национализације и жртва јавног разврата, а јеврејска жена је – слободан човек, њу не могу додирнути национализација и све страхоте живота које у Совјетији морају да доживљавају многострадалне руске жене и девојке.
Привилеговани положај Јевреја, даје им могућност да преко реда и у неограниченим количинама добијају животне намирнице и ствари за свакодневну употребу, док су Руси свагда тога лишени и у потрази за кором хлеба или трулом воблом (врста каспијске рибе налик на црвенперку – нап. прев.), морају да стоје у редовима по читав дан. Чак се и пред сам празних Пасхе прави разлика између Јевреја и Руса: први за печење маце (мацес, бесквасни обредни хлеб), обавезно добијају бело брашно, а Руси црно, и то не увек, а бива и случајева да уместо брашна бацају на тржиште овас или прекрупу од пира (врста пшенице), очигледно желећи да се тиме наругају. Од глади и оскудица Руси ходају изнурени и бледи, као сенке. Међу њима харају масовне болести и велика смртност, а спољашњи изглед Јевреја одмах показује да добро и безбрижно живе: сви они су сити, ухрањени, весели и задовољни собом. На протесте, Јевреји одговарају: физички радник може да се навикне на све. Разлика у начину живљења између Руса и Јевреја реско пада у очи: Јевреји су лепо одевени, на јеврејским женама су богати и елегантни костими, златни предмети и драго камење, а Руси иду у одрпаној и прљавој одећи, закрпљеним оделима и изношеној обући. Уопште, тешко је изложити све оскудице и беду коју преживљавају руски људи, али једно је несумњиво: живот руских људи у Совјетији је неподношљив. Многи не могу да издрже оскудице и завршавају живот самоубиством, други силазе с ума, трећи се просто запуштају физички и морално и губе људски лик. Напоредо са тим неизрецивим невољама и страдањима руског народа, тече бучан и весео живот владајуће нације – јеврејства. Позоришта раде као никада раније. У ложама и партеру, искључиво су комесари-Јевреји са својим женама и рођацима. Мушкарци у лепим смокинзима и жакетима, даме у раскошним тоалетама, бундама и брилијантима.
Нарочито је много Јевреја у Москви. Москва је центар религиозног и националног живота руског народа, а сада – некаквих Бердича и Шклова. У њој ћете на сваком кораку срести самозадовољног Јеврејина са гордо подигнутом главом. У главним градовима, Јевреји се могу видети свуда: како се крећу по булеварима, шетају и седе у парковима, бораве на железничким станицама, пролазе улицама у аутомобилима и фијакерима. Хотел „Метропол” у Москви и други најбољи хотели и гостионице, као и најбоље виле и породичне куће са богатим стилским намештајем и покућством, претворени су у јеврејске станове. Најбоље даче (летњиковце), присвојили су Јевреји. Омск је постао специјално место у које су овог лета дошле стотине јеврејских породица ради гошћења и чашћења, и то углавном породице комесара.
Путнички возови, препуни су Јевреја. У возу који саобраћа између Петрограда и Москве, увек путује толико много Јевреја, да је тај воз чак добио и специјални назив: „Јерусалимски”.
Трговина је слободна само за Јевреје, а они поседују продавнице и комисионе радње. У комисионим радњама, Јевреји сакупљају све. Под дејством неподношљиве глади и тешке невоље, Руси продају одећу, одела, хаљине, златне и сребрне предмете, иконе – благослове родитеља, венчано прстење и крстиће са ланчићима. Све драгоцености прелазе у руке Јевреја: куповањем на велико од Руса, не баве се само власници комисионих радњи, него и комесари-Јевреји који, захваљујући крађама, подмићивању и пљачкању руског народа, располажу великим новчаним средствима.
Парола „доле буржоазија”, истакнута на почетку револуције, сјајно је спроведена у живот: тај поругани сталеж сада чине искључиво – Јевреји. Сви имућни руски људи упропашћени су и опљачкани, бивши милионери, крупни фабриканти и трговци, за кору хлеба играју улогу ситних чиновника, а њихова судбина сасвим зависи од Јевреја-комесара, или пак председника некаквог ревкома (револуционарног комитета), који може или да им као милостињу пружи парче хлеба за обављени рад, или да их избаци на улицу да умиру од глади. Сво богатство Русије и руског народа, сада припада Јеврејима. Све вредности, одузете од банака и од богатих руских људи, добијене отимањем из хришћанских храмова, манастира и палата, прешле су у њихове џепове без дна. Опљачкане вредне ствари, као што су: ретке слике, статуе, порцеланске израђевине, старинско посуђе, предмети од бронзе, књиге и друге ствари – све то Јевреји сакупљају из свих крајева Русије и довозе у Петроград, а одатле шаљу у иностранство, углавном у Швајцарску и Норвешку, где се све претвара у злато, које такође прелази у руке Јевреја.
У Совјетији сада постоје само две класе: пролетери и буржоазија. Први су – Руси, који ништа немају, осим тешког рада и невоље, а други су – Јевреји, у чијим рукама су политичка власт и економска моћ.
Ради заштите тог свог комфорног положаја, сво јеврејство се ујединило. Девиза: „сви за једнога и један за све”, отворено се прокламује и ње се строго држе. У Совјетији, Јевреји су једна класа са истим задацима и интересима, класа која сада влада руским народом. Да ово не би била моја неоснована тврдња, могу да укажем на чињеницу да за време грађанског рата јеврејска буржоазија не само да није пострадала, него је много стекла и веома се обогатила. Национализација у банкама није обухватила јеврејске капитале, јер су Јевреји благовремено очистили своје сефове и подигли новчане улоге. Национализовали су и социјализовали (претворили у друштвену својину), само имовину руске буржоазије, а што се тиче имовине и станова јеврејске буржоазије, све је то остало потпуно неприкосновено. Ето чиме се објашњава чињеница да међу избеглицама из Русије уопште нема Јевреја, а да само Руси беже, спасавајући се од терора и пљачке такозваних бољшевика. Сви Јевреји и даље спокојно остају на својим местима, јер су уверени и знају да долазе њихови, који их неће дирати. Тиме се такође објашњавају и радосни дочеци црвене армије кад улази у градове, у којима учествују апсолутно сви месни Јевреји.
Дакле, доласком бољшевика, Јевреји не само да се не скидају са својих положаја, него, напротив, њиховим доласком за Јевреје настаје доба потпуне слободе деловања, јер они од тих истих црвеноармејаца навелико купују имовину напљачкану од руских људи и завршавају посао са њом. То је било у свим градовима, а те околности могу да потврде стотине хиљада људи свих класа и положаја.
Резимирајући све горе изложено, можемо са сигурношћу рећи да је ропство руског народа под Јеврејима – свршена чињеница коју могу да поричу и да не опажају, или потпуни слабоумници, или пак неваљалци, за које национална Русија и њена прошлост, као и судбина руског народа, уопште нису важни. Власт Јевреја над руским народом одржава се терором, подмићивањем, преваром и моралном поквареношћу. Ослонац и подршка тој власти, засада је црвена армија, у чији састав улазе такозвани комунисти – део војника, невелик по броју, али најтеже обманут од јеврејства, који се састоји од декласираних људи одвикнутих за време револуције од било каквог рада и спремних на сваки преступ и злочин по наређењу својих господара, те друга група, најмоћнија, у чији састав улазе насилно мобилисани црвеноармејци, првенствено сељаци и лица која су ступила у црвену армију из крајње нужде – глади и потпуног сиромаштва. У црвеноармејце треба сврстати и већину официра, које су тегобна лишавања принудила да ступе на тај проклети и за њих кобни пут служења под црвеном јеврејском звездом.
Међу црвеноармејцима, шири се велико незадовољство и роптање против Јевреја, који сви седе у позадини, свима командују и наређују, а Русе шаљу на страдања и смрт, у име њима сасвим неразумљивих и туђих циљева. То расположење црвене армије, одлично поимају активни представници јеврејства оличени у политичким комесарима, који будно надзиру понашање црвеноармејаца и без оклевања предузимају одговарајуће мере.
За најделотворније средство држања масе црвеноармејаца у послушности и покорности, сматра се терор, који се примењује у најширим размерама. Неизвршење наређења, најмањи покушај непослушности и протеста повлачи за собом само једну казну – смртну. Зато се сви најактивнији и национално настројени елементи сместа одстрањују из армије, а они који су слаби, застрашени доушништвом, издајством и страховањем да сваког тренутка могу бити постављени „уза зид”, ћуте и покорно раде тежак посао, скривајући у себи пригушену мржњу према својим џелатима.
Као друго средство држања црвеноармејаца у покорности, служи подмићивање у облику: новчаних милостиња, некажњених пљачки мирног руског становништва и показивања свих удобности живота црвене армије, на рачун цивилног становништва које умире од глади.
Најзад, најмоћније средство, јесте духовно изопачавање путем агитације и пропаганде. У том погледу, Јевреји немају премца. Начини њиховог рада су превара, бестидна лаж и демагогија. У новинама и јавним наступима, Јевреји кваре здрав разум и јавно мњење, исмејавају буквално све, проповедају користољубље, грамзивост, освету, суровост и зверства. Са манијакалним заносом, они побуђују у душама радника и војника оно најниже и најмрачније, они речју, као отровом лешине, трују човечију свест, раздражују, држе све у сталној грозничавости, праве пометњу и заводе на криви пут, сеју свуда смутњу и разврат. Ово средство омогућује им да владају душом и свешћу не само обичног и лаковерног црвеноармејца, него чак и духовно зрелог и културног човека.
Ипак, без обзира на тај ђаволски систем, који се остварује доследно и неумољиво, незадовољство у црвеној армији расте сваким даном. Терор и строга дисциплина нису више у стању да угуше незадовољство црвеноармејаца, који сада отворено говоре о: „Жидовима-комесарима”, то јест политичким комесарима у црвеној армији, а у поједини случајевима долази до отворених устанака и крајње окрутних обрачуна са комесарима.
Покушај Јевреја-комесара да одвуку пажњу црвеноармејаца у правцу руске буржоазије, не постиже циљ: нема шта да се отима од Руса, јер је опљачкано све и то црвеноармејци одлично разумеју. „Ми добро знамо, говоре црвеноармејци, код кога су злато и дијаманти. Ево, причекајте мало док смогнемо снаге и тада ћемо треснути Жидове, да ће из њих само паперје летети”.
Дубоко сам убеђен да су најљући и најстрашнији непријатељи Јевреја – црвеноармејци. Озбиљни неуспеси на фронту, као и застој у допремању животних намирница и опреме, изазваће њихов устанак и беспоштедну освету над онима који их сада злостављају, понижавају и приморавају на тешко и бескрајно страдање.
Не треба рачунати на национално буђење црвеноармејаца, јер они, као Руси, без обзира на сва страдања и смицалице Јевреја, не могу да прихвате туђи систем, туђу идеологију и да буду прожети јеврејским националним духом.
Тобожњи грандиозни полет црвене армије за рат са Пољацима који се припрема, о чему бољшевичка информативна средства трубе на сав глас, чиста је измишљотина Јевреја. Нема никаквог родољубивог одушевљења у народним масама, нити пак у црвеној армији. Позив јеврејских агитатора упућен црвеноармејцима да: „пођу у рат за своју отаџбину против панске (господске, племићке) Пољске”, не изазива усхићење међу њима, него негодовање против лицемерја и притворности Јевреја. Нарочито су озлојеђени стари активни војници, који се добро сећају како су за време рата са Немцима, Јевреји избегавали војну обавезу, дезертирали и масовно се предавали непријатељу, саопштавали му податке о нашој армији, шпијунирали током целог рата у корист Немаца и срамно издавали Русију.
Официри дефинишу рат са Пољацима као јеврејско-пољски рат, који има за свој циљ уништење мрске Пољске, тобоже због угњетавања и прогањања јадних Јевреја од стране Пољака. Мобилизација апсолутно свих јеврејских снага, и то: „Бунда” (јеврејске социјал-демократске партије), „Паолеи-Циона” (јеврејске ционистичке социјалистичке партије), свих ционистичких и националних јеврејских организација ради подизања расположења и ентузијазма у црвеној армији, дају рату са Пољацима несумњиво јеврејски карактер.
Сав пољски фронт врви од јеврејских агитатора и пропагатора. У току је појачани грозничави рад. Јевреји сакупљају новац, поткупљују начелнике, додворавају се официрима све до пружања услуга на проналажењу лаких жена, навикавају војнике на пијанчење и – лажу, бескрајно и цинично лажу.
Дакле, све што се сада у новинама пише о Руско-пољском рату и о стању духа руског народа, јесте чиста превара, заснована на лажи коју Јевреји шире преко радија по целом свету. Никаквог полета не може бити, јер су сви потлачени и потиштени и живе само једном мишљу – како да се што пре избаве од неподношљивог ропства, како да збаце са себе јеврејски јарам.
У Совјетији сви Руси мрзе Јевреје, јер су свесни да све несреће и тешкоће живота долазе преко њих. То убеђење најпре се формирало и учврстило у градовима, а отуда је почело да продире и у село. Сељаштво сада већ почиње да бива свесно погубне улоге Јевреја. Сељаци су огорчени на Јевреје зато што их сматрају виновницима грађанског рата, који разара сељаштво и не даје му да живи, зато што су Јевреји убили Цара и Његову породицу, мучењем усмртили Велике Кнезове у Алапајевску, што се по наређењу Јевреја скврнаве хришћански храмови и Свете иконе и убијају проповедници и свештеници. У Прикамским губернијама, многи сељаци подробно знају историју убиства Императора Николаја II и Његове породице, као и кривце за то убиство.
Као главне починиоце тог кошмарног злочина, они именују Јевреје: Јуровског, Голошћекина, Музафарова и друге. По убеђењу сељака и убиство Великих Кнезова у Алапајевску, дело је руку Јевреја. Најзад, сељаци потпуно потврђују да су масовна убиства свештенослужитеља Пермске епархије, зверско убиство Андроника, Архиепископа Пермског, Гермогена, Епископа Тобољског, многобројна убиства монаха и монахиња Бјелогорског и других манастира, спровођена по наређењу и уз учешће комесара-Јевреја.
Засад се село још није покренуло, али сазнање да су Јевреји корен зла и узрок свих невоља и несрећа руског народа, почиње да продире у руска села, стварајући тамо јасно антијеврејско расположење. Беспоштедни крвави обрачун вође побуњеничких сибирских одреда Рогова са комесарима и агитаторима-Јеврејима, изазива велико одушевљење међу сељацима и ствара широку популарност Рогову.
Велико незадовољство против Јевреја, запажа се и код радника, којима су обећали социјалистички рај, лак рад и сва добра живота, а који су у стварности добили безправље, четрнаесточасовни радни дан, потпуну глад и прави пакао од живота. Радници су огорчени на Јевреје углавном зато, што су их Јевреји обманули, што су им се у почетку револуције улагивали и ласкали им, а пошто су освојили власт, уопште не желе да се обазиру на њих, нити да са њима разговарају. На пример, за време радничких нереда у Петрограду, на питање комесара шта да ради, Зиновјев (Апфелбаум), одговорио је: „Дајте том олошу мало хлеба и поставите митраљезе”.
Радници не могу да учествују ни у каквим политичким збивањима, њима је категорички, под претњом примене оружане силе, забрањено да разматрају политичка питања, да одржавају јавне говоре полити-чког карактера, јер то чине званични говорници комунистичке репу-блике, то јест Јевреји. Радницима је забрањено да доносе политичке резолуције и томе слично. Једном речју, радници су бесправни надничари, који морају да раде и да не расуђују, а Јевреји су нови робовла-сници, који имају власт над слободом и животом радника. Зависно од околности, јеврејски комесари или везују раднике за рад у фабрикама, или их пак шаљу на фронт, као обичне војнике (редове), то јест потпуно их лишавају личности.
Међутим, горе од свих живи интелигенција. Њен положај је ужасан. Живот интелектуалца је вечита потрага за кором хлеба. Посао или служба, као и лоша исхрана, не стварају повољне услове за духовни рад. Томе треба додати још и тежак правни положај интелигенције: њу прогоне, прате, омаловажавају, њој се ругају и понижавају је на сваком кораку. Човек који припада слоју интелектуалаца мученик је у пуном смислу те речи. Но, у томе је и позитивна страна: кроз очишћавајући огањ страдања, она ће се прекалити и оздравити од тешке болести која ју је обузела у виду социјализма и безобзирног либерализма, а којом су је заразили Јевреји.
Интелигенција се препорађа. Чак ни она интелигенција коју су чинили доскорашњи руски либерални професори, више не гаји бесмислена осећања према Јеврејима, како је то било пре револуције. Данас ак и ти либерални талмудисти, који раније нису били способни да се одрекну ни најмањег словца из либералног буквара, сада почињу да схватају какву су страшну улогу играли, бивајући обична играчка у рукама јеврејства...
Међутим, судбина Русије није у њиховим рукама. То су пропали људи, дотучени револуцијом, који више нису способни низашта и којима у будућој Русији неће бити места као градитељима државног народног живота. Наравно, далеко је интересантнија млада интелигенција – будућност Русије. Додуше, у тој средини има и тамних мрља – омладине развраћене од Јевреја, али упоредо са њом, одраста и религиозна и храбра младеж, јаког националног духа – студенти и гимназијалци. Ова млада, осетљива и пријемчива интелигенција, живље реагује на неправде и почиње да заузима борбени став према јеврејству. Конкретних повода за незадовољство против Јевреја, има веома много, такве чињенице се могу срести на сваком кораку, али постоје и социјални узроци, који изазивају непријатељство омладине против Јевреја. Руске студенте и уопште сву школску омладину шаљу на фронт, а јеврејска остаје у позадини и спокојно наставља своје образовање. Студенти Јевреји добијају стипендије и појачано следовање хране, Руси гладују и подносе свакојаке оскудице. Најзад, безобзирни и надмени карактер Јевреја, који су се сада нашли на власти, ствара антагонизам између руске и јеврејске младе интелигенције.
Политичка питања (социјализам, либерализам и тако даље), којима се раније бавила интелигенција, сада је уопште не интересују и она је индиферентна према њима. Интелигенција сада живи са другим мислима и идејама. На првом месту је религиозна идеја. Од некадашњег лакомисленог атеизма и религиозне равнодушности, није остало ни трага. Интелигенција не само да је постала религиозна, него чак и црквена – цркве и храмови су препуни интелигенције, која се моли и која се тек сада први пут сједињује са простим народом. Ауторитет свештеника, којима се интелигенција раније ругала, сада је знатно порастао и високо је цењен. Следећи пример професора Сергеја Булгакова, који је примио чин свештеника, многи интелектуалци постају свештеници. У кружоцима се читају предавања и воде жустри спорови о свршетку века и о Антихристу, проучавају се Библија и Откровење и томе слично.
Друго питање на које је усредсређена пажња, јесте јеврејско питање. Њему се посвећује веома много пажње и оно се помно проучава. Припадници тајних кружока читају предавања и књиге о масонству, разматрају Талмуд, проучавају учење о месијанизму Јевреја и томе слично. Књига Нилуса: „Протоколи сионских мудраца”, ужива далеко већу популарност од оне коју је раније међу младима уживао „Капитал” К. Маркса. Нилусову књигу преписују писаћим машинама и руком, распрострањују је и објашњавају њене везе са збивањима које доживљавамо у Совјетији.
Нови правац мисли, пружа потпуно уверење да ће интелигенција, ако не сада, а оно у будућности, отворити народу очи да види ко је његов прави непријатељ.
Додуше, интелигенција сада не може да приђе народу и да му то објасни, нити да му отвори очи за све што се догађа, јер сваки покушај у том правцу, бива сузбијан најодлучнијим мерама. Доведено до мај-сторског извођења и виртуозних остварења, доушништво, које предводе Јевреји, продире не само у организације, него чак и у саму душу и свест човека. У таквим условима, агитација је апсолутно немогућа. Неповољна (критичка) оцена, безазлена шала или чак само обична иронија на адресу Јевреја, повлачи за собом најтеже последице. Тако је, на пример, безазлена анегдота из јеврејског живота, коју је испричао са циркуске естраде у граду Барнаулу, кловна коштала живота – сместа су га стрељали.
Но, без обзира на неизрециво угњетавање, упркос прогањањима, руски табор, непријатељски настројен према јеврејству расте сваким даном и то ће убудуће отварати широке хоризонте за национално свесну интелигенцију. Народ упознаје и доживљава рушилачки рад, пред његовим очима одвија се жива агитација у виду упадљивих свакодневних призора угњетавања, неправде и поруге, народ сопственим очима види оне који то чине. Заједничка тешка судбина сужањства, повезала је и ујединила све у мржњи према заједничком непријатељу, почев од простог човека, све до интелектуалца. Атмосфера непријатељства згушњава се до крајности и треба очекивати силну буру. Ма колико угњетен, ма колико застрашен и измучен, руски народ ипак може да устане против својих угњетача, а то је неизбежно. Није питање да ли ће се устанак против Јевреја у Совјетији догодити, него када ће то бити. Како ће се завршити тај устанак, тешко је рећи, али једно је несумњиво – по својој снази, грандиозности и крвопролићу, он ће превазићи све револуције и буне које су до сада избиле у историји човечанства.
Ту непријатељску настројеност, одлично поимају и узимају у обзир Јевреји и зато ће њихово супротстављање бити веома јако, јер је организовано, а они настављају да га организују.
Нимало се не уздајући у верност комуниста, Јевреји марљиво и систематски стварају своје борбене националне организације и дружине националне самоодбране, сакупљају огромна новчана стред-ства, снабдевају се оружјем и мецима, једном речју, сви Јевреји се припремају за најжешћу и најупорнију борбу. Предстоји крвава борба, јер је очување власти и господства над руским народом питање живота и смрти за Јевреје.
Јевреји ће грчевито држати власт до последње могућности и користиће сва средства да не допусте победу својих непријатеља. Једно од таквих моћних средстава, јесте и међународни карактер борбе коју је под видом бољшевизма, јеврејство објавило целом свету. Сада је већ сасвим јасно да Јевреји несумњиво стреме да борбу пренесу на светску арену. Њихов основни циљ јесте да запале светски пожар, да повуку све народе у стање братоубилачког грађанског рата, да разруше све основе религиозног, породичног, државног и социјално-економског живота народа, те да их, користећи њихову слабост, сметеност и деморализацију, баце под своје ноге. Том делатношћу руководи се из једног јеврејског центра, а социјалистичке и комунистичке партије, само су средства којима јеврејство остварује своје идеје. У Русији су на рачун руског народа, створене најсавршеније школе за обуку агитатора и пропагатора на свим страним језицима. Руководиоци у тим школама су Јевреји. Оне који заврше школу снабдевају новцем, документима и адресама најбогатијих и најутицајнијих представника јеврејства у иностранству, где они који су послани налазе везе, материјалну потпору и моралну подршку. Осим тога, сада је већ установљено мноштво чињеница које потврђују да су спроводници (вође и пропагатори) идеје комунизма и бољшевизма били милионери и власници огромне имовине, што је доказано хапшењем банкара у Америци и милионера у Француској, активно умешаних у делатност бољшевика. Све то, само потврђује моју мисао да је такозвани бољшевизам творевина Јевреја. Улични нереди, немири међу радницима, терор над извршиоцима власти – све то се врши под једном диригентском палицом, коју јеврејски центар држи у својим рукама. Јеврејски центар у Америци, организује убиства службених лица подметањем експлозива, јеврејство подржава и подстиче нереде у Италији, захваљујући његовој делатности, у току је превирање међу енглеским радницима и сепаратистичке тежње у Ирској, Индији, Египту и тако даље.
Сада јеврејство врши најјачи притисак на две још неразбијене и под његову власт непокорене државе: Енглеску и Јапан. Јевреји јачају и продубљују сепаратистичке тежње саставних делова (области), које улазе у састав Великобританске Империје, то јест, врше исто оно што су чинили у Русији 1905. године. На тај начин, уколико делатност Јевреја на разбијању Енглеске не буде завршена сада, онда ће завршни чин пропасти Енглеске ипак бити изведен далеко брже него што је наступила пропаст Русије после 1905. године. Унутар саме великобританске државе, бачено је семе бољшевизма и комунизма у енглеске радничке масе, које су се увек одликовале својом национално-држа-вном настројеношћу, а то је семе које ће у најближој будућности дати обилне плодове безвлашћа и безакоња. Јевреји се неће зауставити на постизању овог свог циља, они ће упорно настављати своју рушила-чку делатност на разлагању енглеске државе и нације док не постигну свој крајњи циљ, то јест уништење националне независности Велике Британије.
У Јапану, као у културном погледу младој држави, Јевреји намеравају да постигну резултате далеко брже него у Енглеској. Јеврејске вође отворено изјављују да за њих Јапан није озбиљан противник и да ће га лако савладати. Јапан сада доживљава стање Русије из деведесетих година прошлог века [XIX]. Друштвеном свешћу умерених слојева друштва господари либерализам, јапанска буржоазија преживљава еру опозиције и њених стремљења да за себе постигне широка политичка права, и, најзад, јапанску школску омладину и раднике придобијају такозваним научним социјализмом, ради чега се, као и код нас у Русији, много преводи и избацује на тржиште књига, броширана литература, која се састоји из дела Маркса, Ласала, Бебела, Кауцког, Енгелса и других. Сву ту „идеолошку” припрему јапанског друштва, обављају Јевреји, исто као што се и слична делатност у Кини и Кореји, управљена и против Јапана, врши уз најактивније учешће Јевреја. Користећи тежак економски положај Јапана и уносећи метеж у све слојеве јапанског становништа, Јевреји су уверени у свој блиски тријумф над Јапаном...
Сав свет, као да се трза у грчевима, народне масе обузела је паника, власт је паралисана, култура свих народа, фатално је угрожена. Одговорни државни делатници јуре за утварама, проналазећи узроке и виновнике појава у економским и социјалним односима, не примећујући да је бакцил светске болести у јеврејству, организованом у светским размерама.
Време је да сво цивилизовано човечанство сагледа стварно стање ствари. Време је да се донесе тачна оцена текућих светских збивања, потребно је, најзад, да сви постану свесни да бољшевизам није политички нити пак социјални покрет, него само спољашње покривало, иза кога се скрива истински покрет, покрет национално-религиозни, који је поставио себи задатак да хришћански и уопште нејудејски свет подчини – свету јудејском. Оно што се сада дешава у целом свету, јесте жестока идејна борба два начела, два поретка и начина живљења, у којој се организовани јудаизам бори за тријумф своје националне културе.
У идеологији јеврејства, постоји непомирљива мржња према нејеврејском свету. Душа Јеврејина је старозаветна религија. Предања и Талмуд стварају веровање јеврејског народа да је само он Богом изабрани народ међу свим народима на земљи и да се љубав Бога простире само на јеврејски народ.
Сви народи су непријатељи јеврејског Бога, те је зато:
Сваки Јеврејин дужан да буде непријатељ свих народа као непријатеља његовог Бога.
Извршилац јеврејског плана јесте тајни Међународни јеврејски савез који постоји много векова, а чији је програм рушење савремених националних држава путем пропаганде разорних политичких идеја међу народима, идући тако постепено од либерализма ка радикализму, од социјализма ка комунизму, те завршавајући са анархијом, која ће јеврејству омогућити власт над разслабљеним народима.
Задатак напредних људи целог човечанства јесте да схвате сву опасност светске јудејске владавине која се ближи. До сада, они још нису схватили смисао текуће борбе између јеврејства и целог света. Све антибољшевичке владе у Русији, пропале су зато што нису јасно схватиле ко је стварни непријатељ руског народа. Те владе морале су да пропадну, јер је борба била исувише неравноправна. Против организованих Јевреја, који у Совјетији делују отворено, а међу антибољшевичким организацијама скривено, Руси су могли да супротставе мешовиту скупину људи, који нису били уједињени једном заједничком идејом и која се састојала од кадета, социјалиста и радикала. Штавише, та скупина је нашег непријатеља – јеврејство, узимала у своју заштиту и спречавала сваки покушај да се народу отворе очи, да види ко му је непријатељ, те да му се објасни у чему је суштина бољшевизма.
Све док руски друштевни делатници, дакле, отворено и поштено не кажу народу ко је његов једини непријатељ, Русија неће бити ослобођена и свако настојање да се то учини, доживеће неуспех. Треба признати као чињеницу, да је руски народ већ изгубио своју националну независност, те да је коначно пао у јеврејско ропство. Јевреји су освојили власт у држави и присвојили сва богатства земље, развратили народ и учинили га послушним оруђем за своје циљеве. Стога, руски народ убудуће, треба да се бори за националну независност против јеврејства које га је поробило.
Свакако, ово разумевање треба да допре до свести свих народа свих држава, а они тада треба заједничким напорима да подрже Русију у њеној борби, јер, у противном, све те државе, очекује судбина Русије. До сада не само да ништа није било чињено у том правцу, већ су се, напротив, сви народи трудили да помажу светском непријатељу на своју пропаст. Политичке вође Енглеске, Француске и Америке, биле су обичне марионете којима је управљано скривеном руком, а оне су несвесно допринеле тријумфу јеврејства и успостављању његове владавине над свима народима.
Међутим, срећом, човечанство постепено почиње да долази к себи. Оцена бољшевизма да је он јеврејски покрет почиње да продире у свест енглеског, француског и америчког друштва. Међутим, засада, то се одвија бојажљиво и несигурно. У томе се управо крије велика опасност за човечанство, које може да закасни. У име очувања националних култура, спасења народа од узајамног истребљења, варварства и подивљалости, у име спречавања тријумфа јеврејског духа прожетог грубим материјализмом и егоизмом, мржњом и грамзивошћу, најзад, у име избављења од пропасти свега духовног и лепог што Јевреји још нису стигли да униште у свету, сви народи без одлагања треба да се уједине против једног заједничког непријатеља целог човечанства – ратоборног јудаизма. Сви напори човечанства треба да буду управљени на борбу са тим страшним непријатељем. „Јеврејска опасност” није плод фантазије мистика, није измишљотина реакционара, него реална и непобитна стварност. Човечанство мора да буде у приправности и треба да мобилише све националне снаге. Савремена Картагина – тајни јеврејски савез, који својом делатношћу свргава све оно без чега је незамисливо постојање човечанства, мора да буде разбијен. Наказно „семитско страшило” које припрема свеопшту светску кризу и пропаст савремених култура и цивилизација, треба да буде уништено.
Међутим, треба пожурити. У овом случају, одлагање је као смрт из које нема повратка, како је некада говорио Император Петар Велики.

Василије Иванович Михаилов


Нема коментара:

Постави коментар