Корпоративизам носи собом посебну привредну организацију као нужну последицу нових појмова у економији. Рад је право и дужност, мерило социјалне вредности човека. Својина има социјалну функцију и зато се своди на праву меру и намећу јој се жртве у општем интересу. Приватна иницијатива остаје основа привреде, али са ограничењем што је држава кочи тамо где она води безобзирном остварењу посебних интереса на штету целине, а узима је у своје руке тамо где је недовољна или где је уопште нема. Сарадња рада и капитала мора бити обезбеђена. Из тога произлази да се максимум користи и благостања постиже уједињеним приватним и јавним делатностима.Организација привреде одговара углавном организацији друштва. И између појединих грана привреде постоји унутарња, органска веза. Развитак и значај појединих грана привреде одређује се према привредним могућностима сваке земље и према њиховој важности за живот нације. Стога се ствара план привредне изградње и као последица тога уноси дисциплина у привредне односе. При томе се води рачуна о основној тежњи сваке националне привреде да у што већој мери задовољи сопствене потребе, како би се на тај начин ослободила, колико је то могуће, привредне и политичке зависности од иностранства.
Оно што је до сада речено чини основне поставке корпоративизма. Ван тих граница постоји могућност одступања и прилагођавања специјалним приликама сваког народа. Према томе, овај систем нема претензију да буде јединствен и типизиран.
Корпоративизам се различито остварио у разним земљама. У неким земљама он се био остварио као друштвено политичко уређење (Италија, Немачка, Португалија), а у другим као идејна друштвена концепција појединих странака или покрета. У првом случају била је у питању организација државе са корпоративним уређењем на целом подручју, док је у другом било у питању уређење друштва на различитим политичким основама и корпоративна организација спроведена је само делимично.
С обзиром на различито схватање државе у теорији се разликују два типа корпоративизма: тоталитарно-универзалистички (приоритет државе над правом) и солидаристичко-хришћански (идентитет или корелативитет државе и права). Али ни у оквиру ове теоријске поделе нису се у пракси развили идентични системи.
Питање новог уређења нашег друштва стоји отворено и пред нама. Нову друштвену зграду морамо подизати из темеља, на новим идејама и новом схватању друштва. Човек долази у центар овог сложеног проблема. Хоћемо човека нових и бољих вредности, што чини морално-етичку страну питања. Хоћемо нове основе друштва, нове установе, нову класификацију људи и група. Градити ново не значи одбацити све што је старо. У нашем случају ново се има градити на добрим и здравим старим основама, а треба одбацити само оно што је ненародно било у нашој средини.
Оно што је до сада речено чини основне поставке корпоративизма. Ван тих граница постоји могућност одступања и прилагођавања специјалним приликама сваког народа. Према томе, овај систем нема претензију да буде јединствен и типизиран.
Корпоративизам се различито остварио у разним земљама. У неким земљама он се био остварио као друштвено политичко уређење (Италија, Немачка, Португалија), а у другим као идејна друштвена концепција појединих странака или покрета. У првом случају била је у питању организација државе са корпоративним уређењем на целом подручју, док је у другом било у питању уређење друштва на различитим политичким основама и корпоративна организација спроведена је само делимично.
С обзиром на различито схватање државе у теорији се разликују два типа корпоративизма: тоталитарно-универзалистички (приоритет државе над правом) и солидаристичко-хришћански (идентитет или корелативитет државе и права). Али ни у оквиру ове теоријске поделе нису се у пракси развили идентични системи.
Питање новог уређења нашег друштва стоји отворено и пред нама. Нову друштвену зграду морамо подизати из темеља, на новим идејама и новом схватању друштва. Човек долази у центар овог сложеног проблема. Хоћемо човека нових и бољих вредности, што чини морално-етичку страну питања. Хоћемо нове основе друштва, нове установе, нову класификацију људи и група. Градити ново не значи одбацити све што је старо. У нашем случају ново се има градити на добрим и здравим старим основама, а треба одбацити само оно што је ненародно било у нашој средини.
М.Доброта
Нема коментара:
Постави коментар