Ако бацимо поглед на развој наше просветне мисли неколико година уназад, видећемо да индивидуалистичко-марксистичка настава у нашим школама није одговарала национално-државним стремљењима нашег народа. Она, као таква, сматрала је школу обичним збиром великог броја појединаца и не неким живим организмом, који се управља по сасвим другим нормама, које су чешће и по саме појединце много важније, јер су у стању да ученицима пруже не само теоријска знања већ и чисто практична. Истовремено, тако схваћена настава потпуно је запостављала духовне и моралне вредности ученика, које су у историји нашег народа одиграле пресудну улогу. Наш народ, код кога су дубоко у душу урезане идеје породице, задруге и државе као највише творевине народног духа, ни у ком случају није могао ставити вредност материје изнад вредности духа.
Али и поред свега, ипак су туђе теорије преко наше просвете покушавале да за своје идеале придобију ученике, калемећи им оне педагошке идеје које нису одговарале нашим традиционалним схватањима. Индивидуалистичка настава трудила се да увек истакне вредност појединца, не водећи притом рачуна о разредном органском колективу. Зато се у нашим школама и дешавало, да у појединим разредима буде по два-три одлична ученика, док је биланс осталих ученика једва био просечан.
Ученици одгојени индивидуалистичко-материјалистичком педагогиком већином су били најобичнији себичњаци, који су и сувише волели да се диве својим властитим успесима, док су успехе својих другова потцењивали и критиковали.
Индивидуализам, кога су у наставу убацили демократско-марксистички експоненти, развијала је код ученика осећање егоизма уместо творачког алтруизма, којим би требало напајати људе још од малена. Код таквих ученика егоизам је постао “врлина”, која им је омогућавала да слободно истичу своје “ја”. Зато се и дешавало да егоисти никад нису могли да осете занос градилачког одушевљења. Прецењујући своје снаге и сматрајући себе свезнајућим, они би критиковали све, без обзира да ли је ти оправдано или не.
Укратко, индивидуалистичка школа као чедо материјализма уносила је у просвету место рада нерад, место хармоније дисхармонију и тиме расточавала културно-просветни живот Отаџбине.
А што је однос између школе и народа још више био у раскораку крив је и сам систем либералне демократије, који такође спада у главне узроке срозавања наше просвете. Она са својим сталним пратиоцима: партијама и партизанством, деградилрала је нашу просвету до измећарства, као што је срозала просвету у земљама западне Европе.
Својим радом либерално-демократски систем потпуно је одвојио школу од народног живота, јер они који су га заступали нису увиђали да је народ живи организам, изграђен из политичких, културних, социјалних и економских органа који подједнако функционишу да би цео организам остао неповређен. Нису увиђали да од рада тога организма зависи успех целе нације.
Потребно је нагласити и то, да су за рад у просвети били употребљени претежно партијски кортеши, који са просветно-културним радом нису имали ничег заједничког, нити су за тај рад били природом и струком позвани. Али како са положајем нису примали одговорност, то су се увек прихватали уносних положаја, а у случају нехата у раду, одговорност су бацали на друге.
Овако погрешно схватање просветне мисли од стране либералне демократије и навело нас је, да у изградњи новог просветног плана дамо извесне сугестије.
Пре свега мора се учинити да се просветно-културни рад постави на чисто националну основу. Јер једино на тај начин просвета би се ставила у службу народа и омогућила правилно функционисање васцелог државног строја. Наши педагошко-дидактички радници морају за свој камен темељац да узму национализам и да млађе генерације васпитавају у националном духу, учећи их да цене величине наше народне самосвојне културе, које су одраз нашег народног духа.
Исто тако неопходно је код ученика развијати смисао разумевања ауторитета. Потребно је стално наглашавати им, да се домаћин и породице и задруге и државе морају слушати.
Васпитачи треба да се потруде да ученицима државу представе као више народно биће, које између осталог, бди над нашом безбедношћу, желећи да нам пружи као потребан мир и ред као услове конструктивног рада. Зато смо сви ми дужни да испуњавамо оно што интереси Отаџбине од нас захтевају, пошто је она уједно средиште и наших идеала, без којих нам нема живота, они су та магична моћ која нам даје надчовечанске снаге, челичећи нас да истрајемо у борби за бољу и срећнију будућност. Народни идеали су једина и права животна стварност. Зато пожртвовање и самопрегор до крајњих граница!
А да би се све ово постигло потребно је да постоји и морално-духовна солидарност целог народа, и то баш у данашњим данима. Ако не буде постојала та солидарност, тешко да ће и започети рад уродити плодом.
Бора М. Карапанџић
Наша борба, бр. 21
25. јануар 1942.
Нема коментара:
Постави коментар