Два су схватања пред светом данас о управљању државама и народима: појединац или одбор. Два схватања, која су поделила свет у два табора: принцип вођства и демократија.
Да група или гомила не може дубоко да мисли познато је свима који су се са тим питањем озбиљно бавили. Само површност људска може да помисли да група паметније мисли од појединаца, стварност је сасвим супротна.
Може у једном одбору да се зађе и у дубље мисли и проблеме, али сви присутни неће то разумети и изаћи ће са седнице са уверењем да је разговор био неразумљив јер се нешто хтело од њих да сакрије. А неразумљиво за гомилу одмах значи и сумњиво и улица ће одмах устати против неразумљивих дебата у одборима. Одбори, да не би прекидали односе са улицом, послушаће је и прићи на рад на нивоу најглупљег члана одбора.
Појединац пак може да се удубљује у мисли и да истражује везе, да уочава и избегава контрадикције. Појединац може да прави планове где је јединство система осигурано, гомила увек тражи компромисе где јединства нема. Отуда појединац увек успешније води од одбора. Принцип јединства у заповедању није жеља, то је истина. Тако је Бог свет створио.
Страховит недостатак демократије састоји се у томе што је владавина гомиле и компромиса. Будући никад дубока мисао, није темељно решење. Демократија се не удубљује у проблеме па их и не решава по дубини већ по разумљивости пред гомилом. А гомила је увек плитка. Отуда и неспособност демократије за темељна решења.
Супротно томе, појединац кад се налази на челу управе, увек има могућност да његов рад буде извршавање јединствених система. Појединац уочава контрадикције и не допушта извршење супротности. Демократија најрадије прихвата делове више разних планова ради компромиса између њихових твораца, јер све треба задовољити. Њу јединственост плана и замисли уопште не интересује.
Људи заљубљени у демократију сматрају да је демократија неефикасна због тога што су се ње дочепали неспособни људи, а ови су дошли зато што је на изборима фалсификована народна воља, па народу није дата могућност да људе слободно бира и шаље у представништва најбоље. И ово веровање засновано је на заблуди, а то је да народна гомила уме да бира људе. Ни појединац кад добро проучи кандидата, не уме сигурно да изнађе најбољег: још мање то може да постигне гомила која има прилике да кандидата једино цени по његовом изборном говору. А ноторна је чињеница, да људи добри говорници ретко су и добри радници. Напротив, најбољи радници и најозбиљнији ствараоци по правилу нису говорници. То могу бити само по изузетку.
Отуда вечито потуцање демократија од једног плана до другога, не извршујући ни једно потпуно. А то не доводи до успеха. Јер Бог је свет тако створио, да успех долази само као последица дубоко смишљеног и до краја изведеног јединственог плана. А то опет може само појединац. Демократији су у томе погледу на сваком њеном кораку врата затворена: и код народног гласања где треба изабрати способног појединца, а систем је такав да на успех има највише изгледа говорљиви хохштаплер, и код одборског вођења послова, где никада једна мисао или систем не бива усвојен, већ се свака одлука завршава компромисом измрцварених планова и замисли. Успех је у таквој ситуацији немогућ. Ја замишљам генерала Ричија у Африци као кандидата војске једне одборски управљене Енглеске: он је подчињен и главнокомандујућем у Каиру, а овај енглеској врховној команди негде у Лондону. Над Врховном командом пак, као врховнио место где се доносе одлуке јесте дванаестоглава енглеска влада, где сваки члан кабинета има своје планове, које му сугерира неки генерал кога би он хтео да види на највишем положају у војсци. И предлози Ричија увек се решавају компромисима између ове двадесеторице.
Насупрот томе, Ромел има посла само са једним човеком који све ратне потезе држи у глави као један јединствен план. Не седи Ромел са својим трупама у Африци ради тога да би један немачки генерал имао положај главнокомандујућег у Либији, него седи јер је то потребно у општем ратном плану Сила осовине. Ту ствари воде појединци и зато имају и могућност да мисле по дубини. Зато им планови и успевају.
Није пораз Енглеске у Африци последица неизвршеног наређења неког командира каквог деташираног одреда, који није извршио своју дужност, већ је то последица много крупнијих узрока. Један према другом налазе се два света: на једној страни послове државне и народне воде одбори и гомиле, на другој генијални појединци. Демократија мора да губи јер је слабија. Њена суштина, број а не квалитет, не одговара природи ствари у свету и васиони како је Бог поставио.
Србски народ ову истину зна и има своје сопствено искуство у томе. Кад су се србски сељаци 1804. године у Орашцу били искупили и донели одлуку да се упрегну у озбиљан и тежак посао против Турака они су као свој први потез извршили избор појединаца за вођу, па му и титулу дали “Вожд сербски”, то је био Карађорђе. При томе није им падало на памет да бирају неки устанички одбор или револуционарни комитет: такве идеје биле су потпуно стране нашем народу. Принцип вођства међутим, био је овим нашим сељацима близак, јер то није било ништа друго него принцип домаћинства, на којем је принципу заснована целокупна наша народна организација.
Они људи, који у овоме данашњем великом сукобу светских размера виде само битке и освајања територија, а не виде огромну битку између два идејна света, између два супростављена схватања организације друштва и људске заједнице, не могу данашње време да разумеју. Они не могу да разумеју дањашњицу ни време које сутра неминовно наилази.
И само због тога што ову џиновску борбу не посматрају са једног вишег постоља, они не могу ни да је схвате. Само због тога, многи од њих, срећом данас већ прилично ретки у србском народу, односно ретки код нашег сељака, али још увек чести међу нашим интелектуалцима, седе скрштених руку згњурени у себе не истичући се нигде и чекајући да им Енглеска и демократија поврате старо време. А не знају, несрећници, да се старо време ни у Енглеској повратити неће. Енглеска баш зато и пропада што је задоцнила да се отрезни од свог демократског пијанства, од своје демократске површности и компликованости. И по истини, којој је свагда тежио, и по својим традицијама које не знају за одборе, комисије и гомиле, већ само за узора достојне појединце и њихова дела, србски народ у овој великој борби идеја има своје одређено место. То место налази се у табору где се народима управља по принципу појединца домаћина, а не по принципу одбора и гомиле.
Јер он никада идејама одбора и гомиле није ни припадао за све време своје тринаестовековне историје.
Милосав Васиљевић
Српски народ, бр. 75
17. јул 1942.
Нема коментара:
Постави коментар