После Светског рата настало је беспримерно рушење свих основа на којима је почивао наш народ и његов живот. Ништа није било поштеђено од помамног беса рушења. Све рушилаштво руковођено је једном заветном мишљу: разорити суштину народа, народ као такав. Нас овде интересују, пре свега доктрине тих рушилачких снага и њихов заједнички корен. Рушилачке противнародне силе: либерална демократија, масонство и комунизам. Заједнички корен: јеврејство!Народ као сложена органска целина, за либералну демократију није ни постојао. Народ је виђен и третиран као прост збир јединки, бесциљно и развезано расут географским простором. За демократију постојао је искључиво појединац. Појединац као клупко себичних нагона и његов најближи пауков свет. Јединка је подигнута до апсолута и проглашена за „мерило свих ствари“. Из овог теоријског става нужно је следио други: култ безграничне слободе јединке, уствари култ самовоље појединца. Ова крајност теорије родила је другу крајност праксе: ропство јединке. Баш по оном Платоновом златном закону, који је он ишчитао из политичко-демократског феномена свог времена. „Претерана слобода не претвара се ни у шта друго до у претерано ропство.“
Марксистички комунизам је мисао механичког колектива демократије још више подвукао. Он је био и остао продужење либерално-социолошке механистике, број тамо, број овде. Он не само што није видео народ као органску структуру, која је свим својим сушта супротност збиру, већ је својим учењем и делом намерно разбијао народ као целину. Разни облици демократских партија у нас имали су у комунизму свог партијског близанца. Разлика је између њих само у степену, нипошто у суштини. И овде је, као свуда, комунизам марксистичког кова био органско продужење демократског либерализма.
Што су демократија и комунизам у нашој домовини, као у целом свету, учили и радили јавно, масонерија је то чинила тајно. Иза дебелих застора она је ковала заверу демократије по интернационалним рецептима. И тако култивисала једном посебном мистиком фанатике демократије. Мисао органске целине присвојила је масонерија само за себе и своје унутрашње устројство. Национализам јој је био један „живописни гоблен“ у низу других украса.
Све ове колико интернационалне, толико антинационалне силе, нису биле спонтане, самоникле. Баш судећи по њиховом заједничком рушилачком ставу према народу оне морају имати заједнички корен, иако се по имену и методу разликују. Тај је корен брижљивом анализом пронађен, то је дух јеврејства!
Ако се пажљиво осмотре сложене и испреплетане манифестације јеврејског духа, запажа се да свевладалачки нагон „изабраног народа“ дејствује углавном у три димензије: у економији, култури и политици. Другачије речено: три воље једне и исте основне тежње за пантократијом, за свевладавином у свету, носе мисао јеврејског политичког месијанизма. То су: капиталистичка, културна и политичка воља Израиља.
Јеврејска капиталистичка воља, воља за свесветским богатством, већ је продрла. Кад? Са појавом демократије јавља се фуриозни стил капиталистичког живљења. Либерализам у економији уништава све обзире богаћења. И даје јеврејству легитимитет за крајње остварење њиховог мамонизма. То јест: њихова до религиозног заноса појачана воља за богатством. Процес европске „демократизације“ јесте уствари процес јудеокапитализма, процес ливења златног телета народа под Синајем. Док су други народи, омамљени неким идејама слобода, певали славопоје и лили крв, дотле је јеврејство користило слепило њиховог заноса и похарало њихово благо. Шта је у крајњој линији либерална демократија? Ништа друго до возило, превозно средство јеврејске капиталистичке воље! А економски либерализам само неизбежна последица либералистичко-демократског Weltanschauung-а, који је јеврејство, као орах мајмуну, бацило човечанству за глупу и крваву разоноду. Демократија је продорни систем јеврејског мамонизма, јеврејског капиталистичког месијанизма!
У свету је продрла и културна воља јеврејства. Нипошто властитом снагом јеврејства, већ опет духовном снагом туђих народа. За овај продор јеврејство је претходно остварило своју посебну авангарду – масонство. И масонство је возило јеврејства као и демократија. Док је либералистичко демократска мисао била намењена пуку, светини, која ће, сходно капиталистичкој вољи јеврејства послужити као радна марва, дотле се нешто сублимнија демократија затвара у тајни и тајанствени круг „изабраних“. Под окриљем неких чудних симбола у атмосфери „тајног учења“, осењена и опсењена јеврејским мистификацијама, интелигенција нашег народа одрођује се, кида везе са народном духовном суштином и бори посредно и непосредно за онај циклус мисли и идеала, које је јеврејство као свој ратни инструмент за духовно поробљавање народа изнедрило. Опет орах мајмуну! Масонство је продорни систем јеврејског месијанизма!
Ништа у јеврејском бићу није тако наглашено као политичка воља. Откад се зна за Јевреје, од тада и за њихов политички месијанизам. За цара и царство јеврејско на земљи које ће вечно трајати. Културна и економска воља подређена је овој политичкој вољи. По јеврејству цела историја и нема други разлог постојања сем – остварење јеврејског месијанског идеала. Јевреји су све и сваког, не штедећи ни своје најбоље синове, пророке своје, који су покушавали да овом месијанизму дају духовну садржину – уништавали. И сам Христос распет је због тога. Политичка воља јеврејства ушла је у прву фазу свог остварења са појавом марксо-комунизма. Марксистичка митологија дели све основне црте са јеврејским митом политичког месијанизма. Као што је демократија превозно средство јеврејског мамонизма, а масонство возило за јеврејску културну свевладавину, тако је марксистички комунизам возило јудеополитичког месијанизма. Фаза револуција и ратова у свету припремана „пролетерским“ (јеврејским) револуционаризмом, први је продор јеврејског пантократизма у свету. У коликој мери је и овај рат у плану јеврејства, изванредно јасно и убедљиво приказује Љотићева „Драма савременог човечанства“. Комунизам је продорни систем јеврејског политичког месијанизма.
И демократи и масони и комунисти све ће ово, природно, врло одлучно порицати. Из простог разлога што им недостаје свест да су „полуге јеврејства“ (Љотић). Полуга никад није свесна ни ко ју је створио, ни ко покреће. Напротив, сви ће – и демократи и масони и комунисти – и страсно и жучно тврдити да их на светско политичко пословање покрећу најплеменитије побуде и мисли. У томе и јесте њихова трагедија. А у томе и наша. Јеврејске узде и јеврејске мамузе су лаке, лакше од вилинских снова. Бачени јеврејством у свет они живе горком илузијом да лете својом властитом снагом и духом. Као онај камен Спинозин. Нама је давно то јасно. А нашем народу све јасније откад је, као из праћке хитнут вазалним силама јеврејства: демократијом, масонством и комунизмом, у властиту пропаст. Што дубље то сазнање, то ближе спасу!
Марксистички комунизам је мисао механичког колектива демократије још више подвукао. Он је био и остао продужење либерално-социолошке механистике, број тамо, број овде. Он не само што није видео народ као органску структуру, која је свим својим сушта супротност збиру, већ је својим учењем и делом намерно разбијао народ као целину. Разни облици демократских партија у нас имали су у комунизму свог партијског близанца. Разлика је између њих само у степену, нипошто у суштини. И овде је, као свуда, комунизам марксистичког кова био органско продужење демократског либерализма.
Што су демократија и комунизам у нашој домовини, као у целом свету, учили и радили јавно, масонерија је то чинила тајно. Иза дебелих застора она је ковала заверу демократије по интернационалним рецептима. И тако култивисала једном посебном мистиком фанатике демократије. Мисао органске целине присвојила је масонерија само за себе и своје унутрашње устројство. Национализам јој је био један „живописни гоблен“ у низу других украса.
Све ове колико интернационалне, толико антинационалне силе, нису биле спонтане, самоникле. Баш судећи по њиховом заједничком рушилачком ставу према народу оне морају имати заједнички корен, иако се по имену и методу разликују. Тај је корен брижљивом анализом пронађен, то је дух јеврејства!
Ако се пажљиво осмотре сложене и испреплетане манифестације јеврејског духа, запажа се да свевладалачки нагон „изабраног народа“ дејствује углавном у три димензије: у економији, култури и политици. Другачије речено: три воље једне и исте основне тежње за пантократијом, за свевладавином у свету, носе мисао јеврејског политичког месијанизма. То су: капиталистичка, културна и политичка воља Израиља.
Јеврејска капиталистичка воља, воља за свесветским богатством, већ је продрла. Кад? Са појавом демократије јавља се фуриозни стил капиталистичког живљења. Либерализам у економији уништава све обзире богаћења. И даје јеврејству легитимитет за крајње остварење њиховог мамонизма. То јест: њихова до религиозног заноса појачана воља за богатством. Процес европске „демократизације“ јесте уствари процес јудеокапитализма, процес ливења златног телета народа под Синајем. Док су други народи, омамљени неким идејама слобода, певали славопоје и лили крв, дотле је јеврејство користило слепило њиховог заноса и похарало њихово благо. Шта је у крајњој линији либерална демократија? Ништа друго до возило, превозно средство јеврејске капиталистичке воље! А економски либерализам само неизбежна последица либералистичко-демократског Weltanschauung-а, који је јеврејство, као орах мајмуну, бацило човечанству за глупу и крваву разоноду. Демократија је продорни систем јеврејског мамонизма, јеврејског капиталистичког месијанизма!
У свету је продрла и културна воља јеврејства. Нипошто властитом снагом јеврејства, већ опет духовном снагом туђих народа. За овај продор јеврејство је претходно остварило своју посебну авангарду – масонство. И масонство је возило јеврејства као и демократија. Док је либералистичко демократска мисао била намењена пуку, светини, која ће, сходно капиталистичкој вољи јеврејства послужити као радна марва, дотле се нешто сублимнија демократија затвара у тајни и тајанствени круг „изабраних“. Под окриљем неких чудних симбола у атмосфери „тајног учења“, осењена и опсењена јеврејским мистификацијама, интелигенција нашег народа одрођује се, кида везе са народном духовном суштином и бори посредно и непосредно за онај циклус мисли и идеала, које је јеврејство као свој ратни инструмент за духовно поробљавање народа изнедрило. Опет орах мајмуну! Масонство је продорни систем јеврејског месијанизма!
Ништа у јеврејском бићу није тако наглашено као политичка воља. Откад се зна за Јевреје, од тада и за њихов политички месијанизам. За цара и царство јеврејско на земљи које ће вечно трајати. Културна и економска воља подређена је овој политичкој вољи. По јеврејству цела историја и нема други разлог постојања сем – остварење јеврејског месијанског идеала. Јевреји су све и сваког, не штедећи ни своје најбоље синове, пророке своје, који су покушавали да овом месијанизму дају духовну садржину – уништавали. И сам Христос распет је због тога. Политичка воља јеврејства ушла је у прву фазу свог остварења са појавом марксо-комунизма. Марксистичка митологија дели све основне црте са јеврејским митом политичког месијанизма. Као што је демократија превозно средство јеврејског мамонизма, а масонство возило за јеврејску културну свевладавину, тако је марксистички комунизам возило јудеополитичког месијанизма. Фаза револуција и ратова у свету припремана „пролетерским“ (јеврејским) револуционаризмом, први је продор јеврејског пантократизма у свету. У коликој мери је и овај рат у плану јеврејства, изванредно јасно и убедљиво приказује Љотићева „Драма савременог човечанства“. Комунизам је продорни систем јеврејског политичког месијанизма.
И демократи и масони и комунисти све ће ово, природно, врло одлучно порицати. Из простог разлога што им недостаје свест да су „полуге јеврејства“ (Љотић). Полуга никад није свесна ни ко ју је створио, ни ко покреће. Напротив, сви ће – и демократи и масони и комунисти – и страсно и жучно тврдити да их на светско политичко пословање покрећу најплеменитије побуде и мисли. У томе и јесте њихова трагедија. А у томе и наша. Јеврејске узде и јеврејске мамузе су лаке, лакше од вилинских снова. Бачени јеврејством у свет они живе горком илузијом да лете својом властитом снагом и духом. Као онај камен Спинозин. Нама је давно то јасно. А нашем народу све јасније откад је, као из праћке хитнут вазалним силама јеврејства: демократијом, масонством и комунизмом, у властиту пропаст. Што дубље то сазнање, то ближе спасу!
Др Димитрије Најдановић
(пренето из магазина Обнова бр. 3/2010)
(пренето из магазина Обнова бр. 3/2010)
Нема коментара:
Постави коментар