У сваком народу село представља вечити извор обнављања и подмлађивања. Да није сталног прилива свеже сеоске крви у градове, ови би се веома брзо одродили и однародили, јер је Бог тако саздао човека, да он само усред природе може живети здравим, нормалним животом. Нарочито велики градови, са својим милионским насељима, представљају велику опасност.
У граду су породице са већим бројем деце права реткост, док их је много и таквих које уопште немају порода и не желе да га имају. А погледајмо под каквим условима живи великоварошко дете! Вишеспратне куће обично немају дворишта, тако да дете нема где да се поигра и потрчи. У многе станове ни Божија светлост не продире како ваља, док је варошки ваздух препун прашине и дима. Ту дете расте као биљка у стакленој башти. Такво, оно нема нити може имати довољно животне и отпорне снаге.
Али, не само у физичком, већ и у моралном погледу велика варош представља опасност по развој и опстанак народа. У великој вароши ретко ко кога познаје, те је и контрола друштвене средине над појединцем отежана. Сем тога, варошанин, чији рад не зависи од кише, ни од града, лако је склон томе да се отпада и од вере, и од Бога. За њега је новац све. Кад њега има, он има хлеба и све остало што му треба.
Са сељаком ствар стоји другачије. Он зна да његов труд и рад не зависе само од њега. Довољно је каткад само четврт часа градобитине или провале облака, па да његов труд од читаве године пропадне. Зато сељак не уображава да је он средиште васионе. Његов рад је такав, да он свакодневно осећа да постоје више силе, од којих зависи целокупни живот на земљи, зато он признаје Бога и Његове законе.
Уколико на селу има безбожништва, оно се јавља под утицајем града и оних сеоских синова који су или живели у граду, или се у њему школовали. Није то случајност, што правих сељака земљорадника није било међу комунистима. Њих није било, нити их може бити. Било је сеоских бадаваџија и кафанских клуподера, али правих сељака домаћина није било.
Наши сељаци нису могли бити комунисти, не само због комунистичког безбожништва, већ и због њиховог интернационализма. Сељак је природом свог посла везан за земљу коју обрађује, природно је што он груду која га храни, хоће и да брани. Село је, дакле, и извор национализма и родољубља.
У варош, нарочито у велику варош, стичу се људи из целог света, који ничим нису везани за земљу у којој живе, зато за њу не морају ништа да осећају. Тако се и могло и десити да је јеврејска и белосветска руља 27. марта приредила у Београду антинемачке демонстрације које су довеле до овог рата, који србски сељачки народ није желео, нити је могао желети, јер од њега ништа друго до несрећу није могао очекивати.
Из свега напред реченог, јасно излази зашто Влада народног спаса толику пажњу обраћа селу и сељаштву. Не чини она то из неких демагошких разлога. Њој то није ни потребно, јер не зависи од гласачких куглица. Она то чини из најдубљег уверења, јер је село било и остало чувар правог народног србског духа, од кога једино може доћи спас свију нас.
Земља и рад, бр. 3
Јануар-фебруар 1943.
Нема коментара:
Постави коментар