Наша идеја о синтези борбе за национални препород и социјалну правду није никакво механичко спајање «десне» и «леве» идеологије, већ просто уважавање чињенице да је национализам без своје социјалне садржине, обична празна љуштура. Та симбиоза јесте исконска тежња србског бића, а последњих векова нит те национално-социјалне тенденције обичног србског човека протеже се све до устанка Вождa Карађорђа. То прегнуће наших предака представљало је борбу за национално ослобођење али и устанак против турског феудализма.
У двадесетом веку, србски радник и сељак херојском борбом извојевали су спољашњу слободу своје земље. Ипак, ни у тим периодима нису били лишени унутрашње експлоатације, од стране паразита свих врста. Ту мислимо и на капиталистички поредак злокобне Краљевине Југославије, као и на Брозов комунистички терор и свенародну пљачку. Данашње време, носи плодове прошлости. Радници у Србији углавном су духовно сломљени, лишени сваког идеализма, без довољно воље за борбу за своју нацију и своја радничка права…
Од долазећих нараштаја, њиховог погледа на свет и односа према социјалном питању, много тога зависи. Зависи, да ли ће ствари бити препуштене случају (читај механизму Система) или ће пак национално свесна омладина, која стасава и запошљава се, узети ствари у своје руке и социјалне механизме искористити за спровођење националне револуције.
Социјални немири и могућност националног синдикализма у сутрашњој Србији
И данас, организационо оруђе радника у борби за своја права јесте институција синдиката. Међутим, постојећи синдикати део су Система. Они служе за каналисање, контролисање и перфидно ублажавање радничког незадовољства. Стога, нужно је радничко синдикално организовање које ће бити потпуно независно од паразитских властодржаца, и које ће паралелно са политичком националистичком акцијом ударати на Систем. Такво организовање дужност је нових генерација србских националиста. Али, успешна организација таквог оруђа национално-социјалног препорода има два битна предуслова. Први је пробуђивање свести код младих националиста о нужности борбе на социјалном плану, која уистину и јесте неодвојиви део доследног националног активизма. А други услов јесте индивидуална борба сваког младог националног активисте за свој струковни идентитет, као и за углед у својој радној средини. Следећи корак је агитација међу радницима са циљем национал-синдикалног организовање србског радништва. Под «србским радницима» подразумевамо раднике србске народности као и остале раднике у Србији који су њени лојални држављани. У таквој борби и организовању кључну улогу (везивног ткива) морају играти политички активни националисти, јер само координирано деловање на националном и социјалном плану, може донети резултат. Злодела демократских режима, који привредно упропашћавају земљу, шиканирају раднике као носиоце стваралачке снаге нације и продају предузећа осведоченим непријатељима србског народа као и криминалцима, само на поменути начин могу бити осујећена.
Лажни борци за социјалну правду као изданак Система
Такође, ваља разобличити лажно социјално деловање, које има амбицију да раднике у Србији поново окупи под «левичарски» барјак. Такозвано левичарско синдикалистичко и социјално деловање (анархистичко, марксистичко…) предсатавља обичну карикатуру борбе за социјалну правду. Главни домет тих лажних социјалних бораца јесте организовање «антифашистичких» скупова, уз подршку или заједно са владајућим капиталистичким партијама. Поставља се питање, какви су то борци за социјалну правду који шетају раме уз раме са члановима ЛДП-а, СПС-а, ЛСВ-а, ДС-а и осталих капиталистичких партија које предводе челници владајуће класе?
Или, како назвати оне који се попут глобалних лихвара и њихових слугу декларишу против хришћанске вере, родољубља, идеала здраве породице и моралног друштва? Циљ глобализације јесте разбијање свих здравих заједница којима човек припада а које му чине природну и органску заштиту од спољних тежњи. Стога је потребно потпуно уништити патриотизам и национализам као темеље одбране државе и нације и сломити остатке хришћанског морала, не би ли савремени човек сасвим постао обезличени грађанин и потрошач испраног мозга који ће бити подложан свакој врсти експлоатације. Циљ је да се «стабла» националних идентитета државотворних народа сасвим одвоје од својих матичних корена, не би ли тако сасечена била «гурнута у ватру». Јер када је човек отуђен од хришћанске етике, неминовно постаје роб својих необузадних нагона а преко њих робује и бездушној рекламаторској капиталистичкој култури. Стога се да закључити да екстремно-левичарске групице, којима сметају исте оне вредности које сметају и ционистичким лихварима, имају улогу корисних идиота у експлоататорским тежњама савремених капиталистичких центара моћи.
Уопште, лажни борци за социјалну правду су и сви они који не признају народну заједницу за један од фактора производње. Фактори производње нису само рад и капитал, како тврде левичарски идеолози, нити само рад, капитал и предузимач, како тврде либерал-капиталистички идеолози. Чиниоци производње свакако јесу и рад и капитал и предузимач али уз њих неизоставно и народна заједница, која на одређеном ступњу свога развитка ствара државу као свој правно-политички израз. Национална држава са својим поретком обезбеђује стабилност, ред и остале услове за нормално и успешно функционисање производње. Сходно томе, сваки прави борац за социјалну правду врло добро зна да су национална и социјална компонента нераздвојиве.
Извор: srb-akcija.org
Нема коментара:
Постави коментар