Најужа етничка заједница без сумње је заједница језика. Домови и насеља у којима се говори истим или сличним језиком, истим дијалектом, повезани су међусобно и просторно и временски. Простором, то јест, ужим и ширим завичајем и Отаџбином, а временски најпре заједничком прошлошћу - историјом, која ствара све манифестације културе, све њене елементе, затим заједницом садашњости, социјалном и демографском, и, најпосле, вероватном заједничком судбином у будућности.
Стога је разумљиво да је таква једна језична заједница, или другачије речено, да је племе или народ, у исти мах и заједница крви. И крв и култура и језик остали су племену и народу од прадедова, од свих ранијих генерација. А кад кажемо крв мислимо на расу, на све оно што ствара тело и дух, на све физичке и све психичке особине које су заједничке припадницима неког племена или народа.
Да наведемо један пример. Шумадинцима није само заједничка извесна територија, земља са истим ораницама и воћњацима, са оним типичним шумарицама, селима и насељима. Нису им само заједнички обичаји и навике, занимања и начин живота, рад и одмор, дани жалости и празници, већ су и они сами међу собом слични, и телом и душом. Личе оделом и говором, али и облицима тела, цртама лица, свим оним што се наслеђује од предака. Припадају једној истој раси. Не мислим на расу у стриктно антрополошком смислу речи, већ на све оне расне облике који се у том крају јављају. Мислим на расност тог становништва. И не само што им је расност заједничка, већ су слични и у свим другим биолошким манифестацијама. На исти су начин однеговани и исхрањени. Исто их је сунце грејало, исти су их ветрови били, под истим су се теретом савијали. Једнаки су услови за живот, те се и тело подједнако развило, и тело и његове радње, сва његова испољавања, од основних физиолошких до испољавања душе.
Шумадија је као кристал. Сложена је, али је у исти мах у свим својим саставним деловима хармонична и јединствена. Једна је по језику и култури, једна по свом биолошком саставу - један је народ и једна је раса.
Шумадинци су се формирали под утицајем исте средине, подједнаког начина живота. Али и пре тог преформирања - да тако тачније назовемо овај процес - у прадедова Шумадинаца текла је истоветна крв. И староседеоци, и они који су се доселили са наших динарских планина, припадали су разним варијантама једне једине расе, расе у антрополошком смислу речи Динарске, како ју је назвао Рус Деникер, односно припадали су јадранској групи раса, расама које су сродне и по својим особинама веома сличне.
Шта вреди за Шумадију, односно за сваку ужу етничку територију, вреди и за ширу етничку заједницу, за цео народ. Простор на коме живи народ, то јест, шира језичка и културна заједница, много је већи, понекад је и разбијен и пресецан, па су стога и утицаји са стране често различити, другачији и културно и биолошки.
И геоклиматске прилике нису свуда исте. Али су све те разлике у једном народу у односу према другим етничким скупинама, другим народима, једва осетне, јер је и народ, као што је и племе, као што је с мало изузетака и свако насеље, засебна културна и крвна заједница. Уже насеље, братство, племе, шира и најшира етничка заједница, народ, то су све заједнице крви, језика и културе.
Народ је једно, а друго је нација. Народ је реалност природна, нација духовна. Народ је појам научни, нација политички, идеолошки, а и социјални.
Народ је заједничка култура и заједнички крв, а нација је свест о културној и крвној заједници, свест да сви припадамо једном истом народу, да је нама свима прошлост заједничка, да смо нераздвојено везани у садашњости, да су нам исти путеви будућности. Народ добија своју вредност у цивилизацији света, своју улогу у изградњи свега позитивног што човек може да да, тек када се природној творевини - народу, додаје творевина духа - нација.
Има случајева, где се један исти народ дели именом, вером и идејом о засебној нацији, где у једном народу постоји тежња за образовањем двеју или неколико нација. Али у таквом случају ни највеће политичке разлике, ни најјачи идеолошки сукоби, не могу да разједине оно што је од природе једно. Јер крв веже, а никад не разједињује. Могу да се образују и засебне нације, али су те творевине толико блиске да стварних разлика између њима и нема. Док, напротив, без заједничке крви нема заједничке нације.
Раса и нација иду упоредо. Раса је појава природе, биолошка, она је ту, хтели је или не. Нација је свесна афирмација те чињенице, признање заједничке прошлости, а у исти мах воља ка заједничкој будућности и етничкој и политичкој.
Стога је разумљиво како појам нације већ сам по себи обухвата тежњу да се раса заштити. Одбрана расе, дакле, биолошка одбрана једног народа, јесте императив нације. Генерал Живко Павловић с правом каже: ”Раса је камен темељац на коме почива равнотежа нације. Она представља оно што је најстабилније у животу једнога народа. Када се интерес расе код једног народа потпуно стави на место нагона индивидуалног одржања, тада отпор овог народа према својим нападачима постаје бесконачан. Он се може срушити, али се не може подчинити.”
Одбрана расе је двострука: одбрана од утицаја који долазе споља, и заштита унутрашњих, биолошких, расно позитивних вредности од елемената који настају распадањем и дегенерацијом.
Одбрана споља може да се спроведе путем закона, одбраном брака. Она није туђа основном животу нашег народа. Јер се он и сада, а нарочито у дојучерашњом свом патријархалном животу, никако не жени “из белога света”, већ из суседног села, или суседног братства или племена. А и унутарња расна заштита је један од елемената нашег народног живота. Народ зна да од “зла рода не треба да је порода”. Невесту себи бира из добре, домаћинске куће, не гледа на богатство, већ на образ и здравље.
Најцелисходнија одбрана народа од туђих етничких елемената, најефикасније средство да нација дође до афирмације, без сумње је у одбрани расе. Вредност расног духа једног народа зависи од тога да ли је у народу мало или нимало страних расних елемената.
Свест о раси којој народ припада, свест о њеним позитивним вредностима, најбоља је одбрана једног народа - и биолошка и духовна, и одбрана на бојноме пољу. “Душа једне расе управља судбином. Генерације су потребне да створе душу једне расе. Отаџбину не образује само тле на коме се живи, већ њу образују сени наших предака који продужавају да живе и даље у нама и који доприносе да се формира наша судбина. Бранити Отаџбину, то за један народ истовремено значи бранити своју прошлост, своју садашњост и своју будућност. Душа расе има границе које се не могу прећи. Отаџбина се добро брани само особинама предака. Пукови и топови стварају се за неколико месеци, али столећа су потребна да се искује срце оних људи који ће њима управљати. Када човек слуша душу своје расе, смисао и значај смрти за њега постаје нов. Он разуме да се испод привремености крије вечност, и да се вечност одриче индивидуе и прилази раси којој је индивидуа само један део”. (Генерал Живко Павловић)
Ако дакле хоћемо да створимо нацију, претходно је потребно упознати расу народа, однеговати је и заштитити, јер је раса мотор нације и основна карактеристика свакога народа.
Обнова број 4/2010.
Пренето уз дозволу
уредника магазина
Нема коментара:
Постави коментар