Инспирисан овом константном и узнемирујућом појавом (са којом сте се сигурно сусретали), написах Вам браћо, ових пар редова. Само напред!
СИМПАТИЗЕРИМА
Свуда су око нас. Не зна им се број. Често су врло пријатни, чак прилично добри људи у мору људске апостасије и злобе. Знају да се охрабрујуће осмехну у правом тренутку, потапшу по рамену стављајући до знања да се по ко зна који пут слажу са нама. Можда то уствари и не мисле. Уосталом, то није ни битно. Уосталом, ни они нису битни.
Себе сматрају идеалистима, чак штавише уверени су у то. Хоће они и да ураде понешто, хоће да помогну, није спорно. Ту су за сваку акцију која им се допадне. Треба ценити извесну спремност на ризик, која краси поједине, напредније међу њима. Воле они да се диче својом наводном или искреном идеолошком припадношћу, наклоношћу неком од наших покрета. И заиста су често ту, међу револуционарима. Вероватно им годи такво друштво и могућност да их којим случајем неко са стране примети у таквој дружини и идентификује са њима, са Идејом. Годи то симпатизерима, срећни су због тога, испуњени у својој осредњости.
За дивљење је њихова способност да се прилагоде, чак и међусобно завађеним странама. Изгледа да ипак није немогуће бити истовремено на две супротстављене стране (ново доба очигледно руши назадне, превазиђене законе логике). Лојалност према свакој страни се, наравно, подразумева, макар теоријски. Ипак, свестан је симпатизер, свестан да ипак једна страна кад - тад превагне, да ли у његовој глави, или ређе – у срцу…
У том, најтрагичнијем тренутку, који представља врхунац његове драме, симпатизер се из дубине свога бића, у пулсирајућој напетости свих својих душевних сила, коначно... не опредељује! Потом се понос пројављује на његовом лицу, у његовом држању... Симпатизер је победио. Показао је себи колико је снажан, а другима да је његово расуђивање израз (над)моћи - управо то - да је добар са свима, да се не опредељује… Не види, симпатизер, и не схвата у целокупној својој осредњости, дубину свога понора. Не види, колико је уствари јадан. Сувишан. Крајње непотребан.
Војник Нације, загледан у Небо и дубоко погружен у молитву, тражећи у сваком човеку и догађају Промисао и крајњи циљ, созерцава сврху егзистенције такве индивидуе. Постоји ли неки скривени смисао његовог живота, очигледно само Сведржитељу познат. Јер, он не разуме млакоћу. Он је се гнуша. Као и њеног порода, такође. Гнуша се, Војник Нације симпатизера…
Ко није спреман за Идеју и за нас ићи против целог света, чак све до таме режимских казамата или смрти, тај је против нас!
Зато, што даље од нас, бедниче!
Ветеран
Нема коментара:
Постави коментар