Битка која се данас бије у Европи још увек није довољно објашњена. Према једнима, историја се понавља; порекло данашњег рата истоветно је са пореклом онога из 1914: империјализам. Према другима, ради се у ствари само о природној експанзији раса. Према трећима, то би била борба за тржиште. Према четвртима, борба само око политичке превласти.
Али има их и таквих који верују у разноликост порекла данашњег и прошлог рата: не због несличности фронтова, већ из сасвим других разлога. По њима прошли рат био је последица читавог низа чисто политичких сукоба који су се од 1870. године гомилали и укрштали. Данашњи пак рат дошао би из интелектуалног, моралног и политичког нереда који је почео 1918. и још увек траје.
Данашња Европа окреће се око ове истине: тоталитарни режими нису ништа друго до производи велике француске револуције. Бољшевизам носи своју клицу из режима Робеспијера и покрета браће Бабеф. Фашизам и Национал Социјализам уствари нису ништа друго него модернизовање Конзулата и Првог Царства: диригована привреда, аутархија, организација интелектуалног и моралног живота - чак и народног суверенитета у виду јединствене државне странке! Ни једно од горњих гледишта није тачно: ово последње чак је тенденциозно и опасно.
Напротив, једино исправно, објективно и природно тумачење данашње европске битке било би у признању да се Европа данас налази на прекретници двају гледања на човека, друштво и државу, двеју цивилизација: демократске и тоталитарне, националистичке цивилизације.
Јер није никаква случајност што се дојучерашњој демократији данас супротстављају најразноврснији облици тоталитаризма: комунизам, легионаризам итд. – све у циљу стварања једне национал - фашистичке концепције о појединцу, друштву, држави и нацији, све у знаку једног неоидеализма! Сви ти покушаји, ма колико били различити у практичном остварењу, још недовољно одређени у својој доктрини, и недефинитивни у својој практичној примени - имају ипак заједничко то што у истини теже једном дефинитивном и коренитом прекиду са јучерашњим. Политички и привредно они су још данас успели; духовно, то је ствар даљих напора и времена.
Проблем је: да ли је данашња смена цивилизација неминовна или не? Само то.
Мисао Декларације човекових права - слобода, једнакост и братство, добро је дошла да ликвидира феудалство које је, лоше или недовољно, поправила апсолутистичка монархија. Али је требало не само ликвидирати старо, већ и стварати ново. Средњевековни човек сада се, неочекивано и неспремно, појављује као субјект једног новог поретка: он добија право да ради шта хоће. И то сви људи подједнако! Машина му се ставља на расположење, одвлачећи га од рођеног тла, од традиције, од светиња. И он постаје аутомат који мисли трбухом. А како је трбух незасит и треба га стално кљукати, машине све брже раде, док људи све мање мисле.
Тако је почео развод између дотадашње квалитативне и нове квантитативне цивилизације: са свим последицама које из тога нужно произилазе. Тако се од филозофске слободе енциклопедиста, политичке демократије буржоазије и привредног либерализма теоретичара - створио један скуп односа - мисаоног, политичког и привредног реда - који је назван демократском цивилизацијом.
Под изговором да одлучује већина, измишљена је половина више један: строго геометријски, постранце свих природних неједнакости у духовном и материјалном стварању појединаца. Дакле, једно вештачко поравнавање које ће, пренебрегавајући елиту једног друштва, довести само средњу памет до власти. Узалуд ће на ту дефектност - на које проналази смак, указати један Шарл Бенога, један Пренс, један Ортега и Гасет: побуна против елите, превласт човека - бројке, човека - масе почиње. Дакле, дехуманизација живота! А са тим и превласт полуинтелигенције, господарство рекламе, недостатак аутохтоне културе.
Тако су се, над рушевинама некадашњих сталежа, изградили нови, који су кроз политичке странке били бој до истребљења. И десио се парадокс: материјални ужитак, као једини циљ стварања демократског човека, бивао је све мањи на домаку расејаних и ускомешаних маса! Идеали су потискивани, светиње су ишчезавале, традиције се губиле: човек је остао без душе, без мисли, без срца, без Отаџбине!
Ово би укратко био биланс једне материјализоване цивилизације, која ће остати у успомени као ”демократска епоха“. Тој и таквој цивилизацији данас је објављен рат у циљу да се пронађе извесна равнотежа између променљивости материје и коначности духа.
Данас је друга цивилизација на помолу: тоталитарна, цивилизација интегралног национализма! Ову пак носи тоталитарна држава: тоталитарна у смислу сталне и свеукупне мобилизације свих радних категорија на стварању и коришћењу националних вредности!
Значи, два потпуно опречна света и свега у њему, која се не могу мирити. Хоће ли она - по речима Ортега и Гасета, послужити узајамном развоју (коригујући се међу собом), зависиће од уравнотежености снага у нападу и отпорности. То је уосталом и питање времена. Али за посматрача ради се о схватању феномена њихове борбе.
Тоталитарна цивилизација води рачуна само о закону елите, који је демократска цивилизација намерно потискивала, а који тоталитарна цивилизација истиче у први план своје филозофије. Живот појединаца и народа, органског је карактера: везан за природни развој. То исконско гибање може једино да осети и каналише елита: као спонтано оличење најбољег што једна средина може дати: у мисли и акцији. Тоталитарна цивилизација води рачуна о променљивој стварности: у духовима и стварима. Зато у основи ове цивилизације и лежи енергија, одважност, најосновније животне способности.
Демократска и тоталитарна цивилизација данас решавају питање првенства: прва, борећи се не за своју коректуру већ за опстанак, друга борећи се за искључиву превласт, превласт без компромиса. Јер демократија, ако већ није синоним менталитета једног народа и његових природних одлика, не може бити оваква и онаква: она постоји или не постоји. Нови национализам, напротив, полази од истине да сувереност народа лежи у њему самом а да је мисија његових елита да је врше.
Француска револуција дошла је као израз једног стања ствари пред ликвидацијом, да би деветнестом веку предала култ индивидуе и контрактуалне заштите. Психоза духова и растројство ствари били су услови за ту новину коју је човечанство некритички прихватило и кроз парламентаризам неговало кроз цели XIX и прве три деценије нашег века. Две новије револуције, Вајмарска и Совјетска, већ нису могле успети, јер су дошле као дело импровизираних елита, а не као логична последица ствари! Совјетску револуцију извела је бољшевичка елита у име историјског материјализма, који је пре био резоновање него ли констатација. Слично се збило и са Вајмарском револуцијом чија је демократија дошла на пречац: да би се избегао повратак анатемисаног кајзеризма или долазак комунизма...
Идеје су дакле у животу све! Историја не познаје импровизације. И данашњи нови култ, култ националне државе у најразноврснијим облицима, ми смо спремни да схватимо као нови идеал човечанства: као одбрану државе пред индивидуом, као одбрану индивидуе од индивидуе! То није случајност већ истина која се историјски и стварно објашњава.
Историјски, националистичка држава црпи своје порекло баш из оне исте Француске револуције из које је изашла политичка демократија: јакобинским дизањем Нације на степен суверености! Кроз цео прошли век – можда и дуже – поставка Декларације човекових права била је постигнута начелом апстракције једнакости и слободе као супстратом демократије, са доцнијим либерализмом Манчестерске школе као економском подлогом политичке демократије. Самим тим, демократија као систем друштвеног поретка изашла је из оквира природних догми и везала се за стварност: за јединке и њихове интерне односе, самим тим раскорак је почео између политичког и економског либерализма.
Стварно, идеал националистичке државе налази оправдање у послератној разбијеној равнотежи, у односима политичког и економског. Версајски поредак дао је томе и свој прилог. Тако је економска недовољност указала на потребу збирања средњих елемената под заједнички сношеним теретом: као најсигурнија гаранција узимају се етничке јединице које се одричу свог индивидуализма и заклањају се државом! Ту управо и јесте заједничка колевка политичког национализма и организоване, дириговане и контролисане привреде - аутархије. Тако је националистичка концепција друштва, некада романтички феномен, данас постала адекватан израз не само политичке, већ и социјалне динамике која ће несумњиво претегнути у овом дефинитивном судару са демократским индивидуализмом…
Још одмах по завршетку Светскога рата уговорно тумачење државе и њених институција показало се погрешним, јер је еманципована јединка успела да се организује и групише, додуше у оквиру државе, али и најчешће против ње. На политичком пољу то су странке, на привредном картели и трустови, на социјалном синдикати. И данас држава се брани - најпре себе ради, затим и ради слабијих индивидуа пред груписаним. У томе и јесте сав смисао многоструке и све веће интервенције данашње државе која зацело увек није пријатна, али је свакако неопходна. Јер тамо где су једни исувише задовољни, већина је врло мало задовољна, тамо пак где је већина задовољна, држава је осетила свој ауторитет угроженим.
Према томе, повременом задовољству појединаца мањине мора се претпоставити трајнија сигурност целокупне друштвене заједнице, коју оличава држава кроз вођство истинске народне елите, која ће саобразити могућност адаптирања односног народа једном ширем међународном комплексу – уз загарантовану заштиту његових основних вредности и карактерних одлика. Њихова цивилизација постаће тако и квалитативна и квантитативна - дакле националистички тоталитарна, док је прошла била само квантитативна - дакле искључиво преимућство социјално јачих или политички бројнијих…
Обнова бр. 4/2010.
Пренето уз дозволу уредника
Нема коментара:
Постави коментар