Вечита јеврејска мржња према Христу

Пре извесног времена морали смо да известимо да је баварска благочастива власт конфисковала један национал-социјалистички лист јер је обрађивао старојеврејске списе који на најгори начин нападају Хришћанство. Чак је и један национал-социјалистички посланик изложен прогону јер је црно на бело изнео своје мишљење о тим проблемима. Реч је о тзв. “Толдот Јешу“ (Исусов живот) који у разним поглављима, и то до данашњих дана, исмејава Исуса Христа. О том чисто историјско-научном питању ниже наводим извод из мог списа „Траг Јевреја у времену“, који је изашао пре седам година. Тиме ће бити окарактерисани како јеврејски дух, тако и баварске власти које забрањују да се немачком народу изнесу необориве чињенице.

Поред Талмуда, Јевреји имају још и једно друго дело, на Христу изграђено и њему посвећено, које је у хиљадама рукописа раширено по читавом јеврејству, "Толдот Јешу", који се, како стоји у једној старој књизи, “не штампа већ се пише хебрејским курентским

писмом и Јеврејима чита у њиховим домовима на Бадње вече”. Ти разни "Толдот Јешу" списи причају о многобројним догађајима из Исусовог живота. Овде је дато неколико главних црта које се понављају. Марија је била вереница једног човека, Јоханана, из краљевске куће. Он је био велики научник и веома се бојао небеса. Јосиф, син Пантеров, који је становао поред Марије беше бацио око на њу. Једног шабата увече, након што се веома напио, када је пролазио поред њене капије ушао је код Марије. Она му рече да има менструацију и замоли га да оде. Међутим, ово га није одвратило. Остао је да спава са њом и она затрудне. Када се то прочуло, вереник Јоханан је био веома намргођен и отпутовао је за Вавилон. А Марија је родила сина коме је дала име Исус. Исус је изучавао Талмуд, постао је зналац Торе, а беше врло надмен човек. Поред рабина је пролазио високо уздигнуте главе никога не поздрављајући. На то рече један рабин: “Он је копиле!”, а други додаде: “И син једне менструирајуће”. Исус, када је то чуо, беше згранут срамотом свог рођења. Отишао је мајци и замолио је да му каже истину.  “Реци ми истину, да се не срдим на тебе, јер ја курву не могу поштовати”. Како Марија своју срамоту није хтела да призна, Исус ју је на то натерао. По једној верзији тако што ју је затворио у један сандук и није је пустио пре него што је признала, по другој тако што јој је дојке прикљештио вратима. Како је Исус, као илузиониста и чаробњак, био у поседу једне чаробне речи и изводио многа чудотворства, многи отпадници Израиља му се прикључише, те се тако народ подели. Када се једном хвалисао да се може винути до небеса, принудише га на опкладу са Јудом Искариотом. Исус изговори речи и вину се у ваздух. Тада и Јуда изговори реч и уздигну се као орао у небо. Нису један другога могли да надметну док коначно Јуда није помокрио Исуса, тиме га обешчастио и оборио. Требало је да Исус буде осуђен као преварант и политички злочинац али је свако дрво под њим пуцало. Када су присутни видели да га ниједно дрво не држи, помислише да је то због његове богоугодности. Тада је донесена једна стабиљка купуса и он би разапет. По смрти је Исус закопан у Јудиној башти. Његови следбеници, пак, причаху како се успео на небо...
Тако гласи суштина приче Толдота која је у разним облицима кружила јеврејством. У Немачкој је писана и проповедана на немачком језику, тек касније је преведена на хебрејски, и беше народна књига. Један јеврејски рукопис говори следеће: “Ова свеска је предање човека човеку које се може преписати али не штампати. Нека се не чита јавно, нити пред младим девојкама и лакомисленима, још мање пред хришћанима који разумеју немачки... Ја сам преписао из три свеске које не потичу из исте земље али које се поклапају, само што сам ја писао на језику мудрих (хебрејском) јер је нас изабрао међу свим народима и нама дао језик мудрих. Нешто ћу додати, јер се при спрдању прича може нешто проширивати”. (Samuel Kraus: Das Leben Jesu nach jüdischen Qellen, стр. 11).

Као у Немачкој, Толдот је био јако распрострањен у Пољској и у романским земљама. Био је познат већ лионском бискупу Дагоберту (9. век). Као и рабинати, такође су и Карејци, иначе њихови љути противници, неговали ову омиљену народну причу. Ко је са иоле пажње погледао јеврејске новине и књиге, моћи ће мржњу према Исусу, ту „најнационалнију црту” јеврејства (Лебл у  „Исус Христос у Талмуду“) да прати до

данашњих дана. Јер, борба против Хришћанства, под разним плаштовима, још и данас је

парола свих јеврејских ортодоксних или „слободоумних” људи. Али коме се за то очи још нису отвориле, нека му буде речено да Јевреји она места у Талмуду која проповедају горопадну мржњу према Христу називају својим „бисерима и драгуљима”, да се ознака „цркнуто псето” из 1880. налази и у новим издањима, да су сва цензурисана места крајем 19. века сакупљена, штампана и ширена међу Јеврејима. Али, да се добри хришћани и Европљани не би непотребно узрујавали, те збирке су скоро без изузетка штампане без навођења места штампања и не могу се добити у књижарама. А Толдот је данас распрострањен исто као и некада. По сведочењу С. Краузеа, Толдот рукописи налазе се “још и сада у великим количинама у рукама обичних Јевреја”, а образовани Јевреји “још и данас у Русији итд. (дакле и у другим земљама) пишу своју врсту Толдота”. Сумњу да Толдот не одговара јеврејским погледима Краус распршује за сва времена: “Моји истоверници, вели он, протествоваће против тога да је Толдот икада важио као аутентично представљање јеврејских погледа, али - онда морају протестовати и против Талмуда” (стр. 238).

Ђавоља мржња Јевреја према Христу, потиснута или не, опште је добро читавог јеврејског народа. Време је да то једном већ продре до најширих кругова јер ту лежи скривени кључ за разумевање јеврејског деловања. Европљани морају увидети да има ствари које дремају испод једног сасвим танког премаза. Отпадне ли он једном, опет се суочавамо са истим оним духом и карактером који су пре скоро две хиљаде година Исуса приковале на Крст.

Утврдити овакве историјске чињенице мора бити дозвољено исто као и истраживање морала и обичаја Индуса, Африканаца итд. Зашто, висока баварска владо, баш Јеврејин треба да буде изузет када се доказују ствари које потврђују једну антихришћанску идеологију?

Алфред Розенберг

Völkischer Beobachter

27/28. март 1927.