Национална и народна држава

Дешава се да људи побркају та два појма. Мисле: ако је национална, држава је и народна.

Камо среће да је тако! Али није увек тако.

И највећа је несрећа за једну државу кад је национална, а није народна.

Овим хоћемо на ту разлику да укажемо, и да позовемо националисте да мисле о народној, а оне друге, што нису националисти да не забораве да праве народне државе нема без националне државе.

Национална је држава само у том случају ако једна нација има своју државу, а није обухваћена државом друге нације, различне од прве поретком, духом и судбином...

Народна је, пак, држава онда када држава одговара стварно пореклу, духу и судбини једне нације, кад је она инструмент, оруђе којим дотична нација с једне стране изражава своја најдубља осећања и веровања, а с друге решава своје главне животне потребе и невоље.

Отуда: Први услов да једна држава буде народна јесте да буде национална, јер ће само кроз своју државу моћи да изрази своје погледе на свет и живот, своја стремљења и своја веровања.

Али то још не значи да је свака национална држава одмах и у исто време, и народна.

Ако је по форми само држава национална, ако том формом само спољашње знаке националности држава има на себи, ако је само именом, грбом, заставом или службеним језиком једна држава национална, а иначе је по устројству своме, копија туђих установа, крој чињен по туђој мери, ако та држава није инструмент њених најдубљих знања и стремљења и веровања једног народа, ако та држава напослетку, и сасвим природно, није спасоносни алат којим народ један кује своју судбину, ако није алат којим нација себе брани од зла, спречава невоље, уређује неред, дели правду и обезбеђује благостање, онда, иако је држава таква национална, јер има све спољашње ознаке такве, она није још и народна држава.

Она треба да буде народна. Она може бити народна. Али таква какву смо је описали није још народна.

Да ли је довољно да држава буде само национална, питање је које се не може ни честито ни поставити, а да се одмах не чује и одговор: није.

Јер сва та формална спољашња означења да је национална држава, само су симболи иза којих треба да стоји истина и стварност.

Треба нацијама националне државе, да свака воћка у воћњаку Божијем, има своју, у нечему различну природу. И државе су само алати помоћу којих се не по форми, већ стварно нације бране и искивају своју судбину.

Потреба дакле нације је стварна, истинска, дубока, жива и животна, а не спољашња, формална, површна и мртва.

Којој то нацији треба држава само по имену њена, само по амблемима њеним, само по језику њеном? Којој то нацији треба држава што нацију не штити од пропасти, од расула, од распада, од глади, од љутих невоља, од непријатеља?

И отуда нису у праву такозвани националисти што никако даље од спољних ознака једне државе не иду, што мисле и говоре само о националности једне државе.

Али исто тако нису у праву и они што нису националисти, што мисле да свака држава може решити невоље једног народа, свака чак и анационална или интернационална.

Јер први услов да држава одговори својој органској намени, своме циљу, да буде одиста народна, јесте, као што смо видели да буде национална. Али, ако остане само споља то, онда још није и народна држава.

Да би одиста била народна, треба не само да буде национална, већ да поред тога и својим устројством и својим функционисањем одговори своме органском циљу, да буде инструменат којим једна нација брани и искива своју судбину.

Љута је невоља кад држава није национална.

Народи који су били у туђем ропству то добро знају. Али велика је опасност кад држава иако је национална, није народна.

Кад држава није национална, онда нација једна трпи, стење, увија се, мучи, крвави се и покушава да скине окове ненационалне државе у чијем се подручју налази. Обично, ако се народ није дао духом заробити, ако му је дух остао слободан чак и у националном ропству, резултат тога је васкрс националне државе.

Велика је опасност међутим обрнут случај, кад једна нација има своју националну државу, али та још није поштена и права народна држава.

Велика опасност је због тога што народ један брзо осети да таква држава није онај жуђени алат којим ће он себи искивати судбину у смислу оних духовних сазнања, стремљења и веровања која собом носи, већ неки инструменат туђ његовом пореклу, његовом духу и његовој судбини.

И уколико је више жудео за таквим алатом, за таквим судбинским оруђем, и уколико га напослетку добијен инструмент више стаје, утолико је опасније и теже народно разочарење.

Велика опасност настаје по народ тај да у тренуцима поремећености духа свог не одбаци алат свој властити, разочаран његовом туђинштином и његовом неспретношћу и његовим недејством да га не разбије...

Нови пут бр. 26.

24. јул 1938.