Годинама у дневној штампи, ми смо износили национално добро из свих наших крајева. Словеначку планину, цркву на Крку, босанског гуслара, хвалили смо истом наивношћу којом смо веровали да је све добро.
Тек кад смо упознали оне који се свакој несрећи ове државе, свим недаћама, злурадо, прикривено смеју, тек кад смо упознали индиферентне којима је нација шеста брига и којима је свуд добро, ми смо дошли до уверења да не ваља што и у нас није било епохе националног терора.
Логично је било, и добро, да смо се вратили слутњи да је основа наше садашњице била српство, његове традиције и да смо почели и после рата да величамо Србију и србијанску војску. Примити њу, у срцу, био је корак ка једном новом национализму. Били смо против лажног пацифизма.
Да је „пацифистичка“ нада и декламација површна и данас пуна обмана и самообмана, то најпосле, увиђају већ и слепи.
Да нашем народу заиста није потребно солити памет о страхотама рата и благодетима мира, то не види само онај који нема стила. На другу адресу треба упутити племените посланице наших пацифиста.
Ми смо били против њих не зато што им је мрска пушка, него зато што им је мрска славом увенчана српска војска, што под својом маском они нису гађали авет рата, него Србију, као основу свега, значај војске у стварању садашњости, значај Српства.
Оптужбе да је Српство изазивач рата, карикатура Добруџе, фама о догађајима у Солуну и Албанији, о „помоћи“ српској војсци итд. То су биле, за време рата, пароле наших најгорих непријатеља. После рата, занимљиво, наших пацифиста.
Ако је ишта карактеристично аустријанчину то је био мирис касарне, па откуда онда, после рата, онолики антимилитаризам са оних страна? Ствар је јасна.
Нашим новим иступом за идеје национализма, (они вичу „фашизма“, „хитлеризма“ итд.) ствар се понавља.
Логичан је наш повратак Српству, али само као основи новог рада. Нити смо при томе очарани милитаризмом, нити заслепљени бљеском српског шовинизма, којег на жалост и нема.
Ми мислимо, са националистичког гледишта, да је у нас раса давно дата, али да је била изражена тотално само у борби Српства. Не само ратничкој него и идејној и друштвеној. Тек ваљда неће нов национализам да се ослања на сепаратисте, или да му срж буде прошлост неких шуша?
Милитаризам је застарео, и као одбрана народа, место њега потребна је активност народног тоталитета. И ако војник, у нашим очима, ни мало на заостаје иза пекара, интелектуалца, или учитеља, или професора, доброг војника могуће је створити и без расног идеала и без националиста. Види: страначку легију и историју најамника.
Оно што нама треба, по нашем мишљењу, није симплицистички милитаризам, далеко од тога, него дух ратнички нашег народа, тотална раса, њени појмови за сва питања живота, њене традиције против снобизма, њена снага, немилосрдност душа.
По нашем мишљењу, више него у ма ком другом народу, те основе погодне су да се на њима изгради политичка идеологија од свих досадашњих у нас, јача.
Далеко смо ми од водњикавог либерализма и појма „патриота“. Никоме ми не дајемо лекције из патриотизма.
Патриот, то је илузија бившег времена, добротворна и сентиментална, неодређена форма и не расна. Патриот је улога која се да најлакше глумити и улога која лако свршава у улози „увређеног патриота“ код нас уштве над уштвама.
Нама треба једна много чвршћа и сталнија појава националиста. Проблем још није у програму партијском, јер програми не падају с неба, него скупљању и окупљану таквих људи свих нијанса. Консекветност националиста није у истицању момента рата, далеко од тог, него у фанатизму националистичког гледишта и борбе која траје целога живота.
Патриотизам, оног моменталног облика то је политичка црта деполитизованог живота великих целина, дугих традиција, јаких култура (Француска, Енглеска и сличне земље), тамо где је, међутим, класна борба, јавља се потреба класног борца, а где је као у нас питање прикривеног непријатеља, националисте свих нијанса који ће се борити око сто питања и на сто начина.
Без тог издржљивог, јакобинског национализма у сто вида, ни целину нашу замислити, ни племена стопити, ни сепаратисте сломити, ни културни ниво подићи неће се моћи. Без једне националистичке епохе у нашој политици, неумитне, самртно озбиљне, наша питања неће се решити. Никада.
Такво схватање блиско је нашим масама. Буде ли се нашао човек да га изрази, народ ће поћи за њим као бујица.
Где год је била аустријска војна крајина и Турска (а то је скоро цела наша територија) народ наш је истих потреба, истог фолклора, истих обичаја, исте психе и скоро исте економске структуре. На тој територији се може спокојно дизати идеја националистичког императива.
Не, заиста, ми не дајемо лекције 80% становништву шта је раса, патриотизам, али оном 20% ко зна?
У железничком саобраћају на пример, до малог човека, постоји једна велика строгост и парола одговорности. Зашто се, у име нације, не би пренела на све сталеже интелигенције која је распуштена?
Заиста, у име сељачких наших крајева, архаичних, и ситних печалбара само луд може мислити да се игра националистичког театра, али борба против корупције, увођење реда, потребе социјалне малог човека и села могу се добити само путем националног суда.
У тим означеним крајевима нашим, куца наше срце, ту је извор њен и душа, тај свет не може раставити ништа, ни црква.
Далеко од тога да обожавамо националне фанфароне, ми истичемо само да нова нација још није готова, да сем непријатеља споља, у нама гризе још црв емигрантских клика, туђинских „културних“ идеала, страног капитала у извесним крајевима, васкрслих аустријанчина, снобова анационалиста и сепаратиста. Рат против срца нашег народа још се наставља. А горчина је у томе што србијански национализам, велики у рату, против подмуклог, унутарњег непријатеља, нема искуства.
Па ипак, ми мислимо да ће наш националистички свет победити, јер му је социјална база.
Народна одбрана, Соколство и толика друга друштва, пре рата, нарочито српска, створила су тип националног, ситног комбатанта, Његов патриотски тип је застарео, али време људе мења. Борбен тип, нова националистичка омладина и наш мали човек који већ увиђа, и без звучних парола, припремају се већ.
Треба само једна обнова везе са селима, па и економска, иста као што је био рад Привредника, треба само још година две прибирања рада као чета Милића и наш национализам појавиће се понова као бујица.
У нас, где се странци чуде толиком броју чак и богаташа буржуја који су имања дали за националне идеале, зар је могуће да база тог национализма, као што је и била, не буде социјална?
Нема коментара:
Постави коментар