Кроз доктрину Карла Маркса, јеврејство је превазишло све проблеме и тешкоће који су настали индустријализацијом и трансформацијом власништва као резултатом развоја четвртог сталежа, те фалсификовањем његових исправних захтева у циљу служења интересима јеврејства.
Са својим тврдњама о непрестаном искоришћавању утемељеним на његовом материјалистичком погледу на историју, Карл Маркс је створио фронт који је продро у све нације, обележен интернационализмом и јеврејским духом. Његова доктрина је поделила нацију, њен отпор насупрот спољних сила слабио би док би се њене партије међусобно бориле једна против друге. Изненађује да је само неколицина људи уочила да су доктрине Карла Маркса у својој природи јеврејске.
Он је веровао да материјалистички поглед на историју и експлоататорску нарав јевреја може применити на остале људе.
Тврдња о непрестаном искориштавању помакла је паразитски начин живота изабраног народа из центра пажње свих нација и класе за коју се марксизам наводно заузимао. Но, они су и даље наставили бити водећи фактор у свету спекулативног капитала и финансија, невезани за територију и за национално јединство. Уз све то водили су и марксистичку организацију која је помела све етничке и територијалне границе, исто као што „Јахве“ влада свемиром.
Растуће богатство јевреја, те њихов све већи утицај који им је пружило њихово богатство, довело је до одређеног попуштања у јеврејској кохезији. Велики број је напустио веру и прешао на Хришћанство само зато да би стекли нове погодности. Догодила се и одређена „асимилација“ и појава „либералног“ јеврејства које је прихватило законе јеврејске доктрине који су им били угодни и прихватљиви, а одбацило све оно што је стварало нелагоду и немир. Све то без напуштања јеврејске вере. Доктрине Карла Маркса одразиле су се и на јеврејску организацију „Paole Zion“ међу сиромашним јеврејима са Истока који нису постигли ништа веће.
Ционизам је резултат јеврејских позиција међу народима у којима су се одомаћили, те свести о својој финансијској и политичкој моћи. То је било настојање да се уравнотеже те две чињенице и крене у борбу против свих супротстављених духовних праваца у јеврејству. Оснивач Herzl говорио је мање-више отворено о томе у својим записима: „ Где је присутна, нико више не може забранити легалну једнакост јевреја. Не само зато што је то против данашњег напредног размишљања, него зато што би јевреји, сиромашни или богати, били присиљени отићи у револуционарне организације. Они нам више ништа не могу. У прошлости су могли узети јеврејство од Јевреја, али могу ли данас од њих узети њихово богатство. Немогућност да се зауставе само је ојачала и огорчала мржњу. Антисемитизам расте свакодневно у народима, те ће наставити расти све док разлог за ту мржњу постоји, те не може бити елиминисан“ (Theodor Herzl, The Jewish State). „Не желим писати о јеврејској историји, она је позната. Морам споменути само једну ствар: У наших две хиљаде година проведених у расејању, никад није постојало јединствено вођство, а то је оно што сматрам нашом великом несрећом“. Да би надишао ту „несрећу“, Herzl је осмислио политички ционизам.
Нејеврејски посматрачи и писци који су писали о ционизму, гледали су политички ционизам само као жељу за „националном обновом“, а не као жељу да се успостави уједињено јеврејско вођство које би завладало светом. Збрка коју политички ционизам ствара у вези са Палестином може се схватити кроз јеврејска пророчанства у којима је јеврејство уверено о преузимању контроле над свим светским богатствима. Знајући да је време близу када ће питање о преузимању Палестине кулминирати, ционизам је развио идеју о „историјском праву“ на „обећану земљу“ у коју ће јевреји без икаквих спољних притисака постепено емигрирати.
У идеологији политичког ционизма, Палестина је испунила преко потребну улогу једног дела пророчанства, исто као што су и одређена правила јемство успеха у магијским церемонијама примитивних људи. Политички ционизам никада није планирао Палестину као средиште свих јевреја, већ као центар јеврејске светске политике, што наравно мора бити заштићено јаком јеврејском популацијом. У јеврејској публикацији „Judische Rundschau“ писало је следеће: „Нико никада није рекао да би сви Јевреји морали да емигрирају у Палестину. Наш интелектуалац Sokolow са Weizmann-овог факултета и актуелни председник ционистичког одбора рекао је јасно 1921. године: „Јевреји се желе вратити у Палестину, јеврејски народ ће имати свој центар у Палестини. Већи број Јевреја ипак ће живети и даље у остатку света. О њима се треба бринути, њихово достојанство и национална права морају се осигурати“.
Све је то јасно још из текста уговора који је јеврејство закључило са Енглеском, такозвана Balfour Declaration: „Влада Њеног Величанства подржава формирање јеврејског националног центра у Палестини, и учиниће све што је потребно да се то оствари, премда је јасно да неће учинити ништа што би утицало на цивилна и верска права нејеврејских заједница у Палестини, те права и политичке ставове јевреја у било којој другој земљи“.
То осигурава исправак иделизованог ционизма, који избија из друге расе, Кроз политичке програме, било би у интересу целога света, поготово свих народа домаћина, да се јевреји раштркани по свету добровољно иселе на неки насељив простор. Ако политички ционизам није заинтересован за такво решење јеврејског питања, нације домаћини би требали због свог сопственог интереса да покрену ову идеју у позитивном правцу. Једино питање које се поставља је то да ли је Палестина исправно решење. Палестина није у стању примити све јевреје света, нарочито зато што се локално арапско становништво све више противи јеврејској инфилтрацији. На крају крајева, Арапи су неоспорни власници територија Палестине. Али који други простор би био најадекватнији? Убрзано заузимање Палестине као циља јеврејског насељавања уништило би политички ционизам, због тога што Палестину гледају као један део за испуњавање пророчанства. Без тога би цео њихов подухват изгубио значај.
Јеврејство би само започело своју огорчену борбу, и недуго затим било који подухват везан за Палестину био би заустављен од стране самог јеврејства. Палестина за јевреје представља нешто посебно, игнорисање тога за јеврејство представља етничко самоубиство, јер ционизам има за циљ јачање јеврејства и његовог посебног положаја.
Arno Schickedanz
"Der Zionismus"
April 1936.
Нема коментара:
Постави коментар