ЈЕД­НА ПО­У­КА И ЈЕД­НА ПО­РУ­КА

Из­гле­да ми да су глав­ну по­бе­ду Је­вре­ји од­не­ли над хри­шћан­ском Евро­пом он­да ка­да су успе­ли да уба­це (пр­во као слу­чај­но, а по­сле као си­стем), ми­сао да је глав­на по­лу­га сви­ју људ­ских зби­ва­ња еко­но­ми­ка, те да од ње за­ви­си по­ли­ти­ка и ети­ка и есте­ти­ка па чак и ре­ли­ги­ја.

Евро­па се по­ла­ко одва­ја­ла од је­ди­но тач­не ми­сли да је упра­во обр­нут по­ре­дак у људ­ској исто­ри­ји. До­бра тех­ни­ка за­ви­си од до­бре по­ли­ти­ке, а ова од до­брог ду­ха и мо­ра­ла. Евро­па се одва­ја­ла од ми­сли ко­ја је омо­гу­ћи­ла ду­хов­но уз­ди­за­ње, кул­тур­ну, по­ли­тич­ку и еко­ном­ску над­моћ овом азиј­ском по­лу­о­стр­ву над оста­лим кон­ти­нен­ти­ма, ра­са­ма и ре­ли­ги­ја­ма. Евро­па је ти­ме оста­ви­ла исти­ну ко­јом ја по­ра­сла, и ушла у за­блу­ду ко­ја је зна­чи­ла по­че­так ње­ног су­мра­ка. Дра­ма са­вре­ме­ног чо­ве­чан­ства, о ко­јој сам то­ли­ко пи­сао, не би лу­ка­вом Ре­ди­те­љу ова­ко успе­шно по­шла за ру­ком, да Евро­па ни­је пр­во ред у ми­сли­ма сво­јим из­гу­би­ла и не­ред ту уне­ла, узи­ма­ју­ћи са­свим по­гре­шно оно што је пре­суд­но за не­ва­жно, а оно што је ма­ње ва­жно за пре­суд­но.

Да су Је­вре­ји баш то хте­ли, до­каз ми је не са­мо што су они увек би­ли на че­лу сва­ког та­квог по­кре­та ко­ји је то за циљ имао, већ и на­ро­чи­то, што са­ми Је­вре­ји ни­су по­ста­ли плен ове за­блу­де. Ма­те­ри­ја­ли­стич­ку фи­ло­соф­ску ми­сао су Је­вре­ји као отров у хри­шћан­ско дру­штво уба­ци­ва­ли, али са­ми се њом, као на­род, ни­су тро­ва­ли. Они су оста­ја­ли са­ми не­по­ко­ле­бљи­во на ста­ром свом ве­ро­ва­њу да све­том и исто­ри­јом упра­вља дух, а не ма­те­ри­ја.

За­ми­сли­те два чо­ве­ка ко­ји тре­ба да пу­ту­ју у јед­но ме­сто. Обо­ји­ца иду та­мо с на­ме­ром да за­кљу­че ве­ли­ки не­ки тр­го­вач­ки по­сао. Са­мо пр­ви је уве­рен да ни­ко дру­ги осим ње­га са­мог тај по­сао не­ће до­би­ти, а не зна да дру­ги пут­ник иде у истом ци­љу та­мо, зна на­ме­ру пр­вог и ве­ру­је да ако стиг­ну обо­ји­ца та­мо да ће по­сао при­па­сти пр­вом. Да би пр­вог у то­ме омео, он се ста­не вај­ка­ти пред њим ка­ко воз за то ме­сто ка­сни чи­та­ва два са­та. За­тим попу­шта и дру­ге пла­ће­не љу­де ко­ји то исто пред пр­вим твр­де. Пр­ви пут­ник у то по­ве­ру­је, па од­ла­зи са ста­ни­це да свр­ша­ва дру­ге сво­је по­сло­ве. Дру­ги пут­ник, раз­у­ме се, зна­ју­ћи тач­но кад воз по­ла­зи, уска­че у воз на вре­ме, сти­же без кон­ку­рен­ци­је у оно ме­сто и по­сао оста­је на ње­му.  

Та­ко су Је­вре­ји с на­ма Хри­шћа­ни­ма европ­ским по­сту­пи­ли. При­ча­ли су нам са­ми, а на­ла­зи­ли и дру­ге од на­ше кр­ви и ве­ре, пла­ће­не на овај или онај на­чин, ла­жне све­до­ке и ве­шта­ке ко­ји су нам твр­ди­ли ону ла­жу о пре­мо­ћи ма­те­ри­је над ду­хом, а са­ми се др­жа­ли исти­не о над­мо­ћи ду­ха над ма­те­ри­јом. Из та­ко уба­че­не ла­жи за­вла­да­ла је Евро­пом за­блу­да ма­те­ри­ја­ли­стич­ка и она је да­ла у ру­ке је­вреј­ству го­спод­ство и у еко­но­ми­ји, и у по­ли­ти­ци, и у ду­хов­ном по­гле­ду, јер ми већ по­о­дав­но за­доц­ња­ва­мо за воз, а они, зна­ју­ћи тач­но вре­ме, сти­жу увек на вре­ме сву­да, те ми за­то гу­би­мо пр­вен­ство, а они увек стиг­ну да нам га ис­пред но­са од­не­су.

А ми смо за­то (о чуд­ног ли сле­пи­ла!) ре­ши­ли да узме­мо тог свог под­лог кон­ку­рен­та за ре­ди­те­ља це­лог на­шег жи­во­та, ви­дев­ши у стал­ном по­ра­сту ње­го­вих успе­ха са­мо до­каз ње­го­вог та­лен­та и вред­но­ће, а са­му об­ма­ну па­кле­ну ње­го­ву не са­мо да ни­смо ви­де­ли већ кад би нам је ко­год от­крио и до­ка­зао ми смо би­ли у ста­њу да му у очи ска­че­мо.

***

Ову исти­ну, на ко­ју су се пред на­ма Је­вре­ји та­ко би­ли око­ми­ли, а за се­бе је чу­ва­ли и по њој се упра­вља­ли, исти­ну о над­мо­ћи ду­хов­ног над ма­те­ри­јал­ним, по­твр­ђу­је и ра­зум људ­ски и људ­ско исто­риј­ско ис­ку­ство. 

Где год ту исти­ну да ста­ви­мо на ис­пи­ти­ва­ње, сву­да ће се, по сви­ма ши­ри­на­ма и ду­жи­на­ма ге­о­граф­ским по сви­ма ра­са­ма и ве­ра­ма, сву­да ће се по­ка­за­ти као исти­на, а су­прот­на тврд­ња, она о над­мо­ћи ма­те­ри­је над ду­хом, по­ка­за­ти као за­блу­да.

Па ипак и зло­на­мер­ни и мно­ги до­бро­на­мер­ни ће за­ста­ти пред оном је­вреј­ском из­ми­шљо­ти­ном. Она ће им се учи­ни­ти „на­уч­ни­јом”, „ре­ал­ни­јом”, - а она исти­на по­твр­ђе­на ве­ков­ним ис­ку­ством сви­ју на­ро­да па и са­мих Је­вре­ја (и пре све­га њих са­мих), она ће им се учи­ни­ти мут­ном, фан­та­стич­ном. Има чак и по­зна­тих ан­ти­се­ми­та и на­ци­о­на­ли­ста сви­ју на­ро­да ко­ји ће раз­би­ја­ти је­вреј­ске гла­ве или из­ло­ге њи­хо­вих рад­њи, а са­ми ће ипак ста­ја­ти на овој од стра­не Је­вре­ја уде­ше­ној за нас Хри­шћа­не фи­ло­соф­ској плат­форм­и, да је ма­те­ри­ја над­моћ­ни­ја над ду­хом, пот­пу­но не­све­сни да ти­ме упра­во они глав­ну по­лу­гу је­вреј­ске вла­да­ви­не у све­ту у це­ло­сти одр­жа­ва­ју, а ти­ме су јој и са­ми бра­ни­те­љи, ма ка­ко из­гле­да­ло по оштри­ни њи­хо­вих ан­ти­се­мит­ских ре­чи и ге­сто­ва да су јој не­при­ја­те­љи.

Јер овом по­га­ном об­ма­ном Је­вре­ји су:

- сма­њи­ли ду­хов­ни по­тен­ци­јал Евро­пља­на, по­гре­шно упу­тив­ши сав на­пор све­та ма­те­ри­јал­ној кул­ту­ри;

- на­пра­ви­ли збр­ку у ми­сли­ма на­шим, да­ју­ћи нам по­сле­ди­цу за узрок и узрок за по­сле­ди­цу, та­ко да смо за­бо­ра­ви­ли да се по­гре­шке тех­ни­ке ле­че не са­мо тех­нич­ким, већ и по­ли­тич­ким ме­ра­ма, а по­гре­шке по­ли­ти­ке ле­че не са­мо ме­ра­ма по­ли­тич­ким, већ и етич­ким и ду­хов­ним - а обр­ну­ти пак ред да оста­је без ре­зул­та­та оп­штег и трај­ног услед че­га се ха­ос у европ­ском дру­штву по­ве­ћа­ва;

- пред­у­сло­ви­ли рас­пад и ра­су­ло европ­ске по­ро­ди­це и на­ци­је, јер упу­ти­ти свет ма­те­ри­јал­ним (кад су већ ма­те­ри­јал­на до­бра огра­ни­че­на), пре­ма ду­хов­ним, (ко­ја су нео­гра­ни­че­на и не­ис­црп­на), то зна­чи упу­ти­ти ин­ди­ви­дуу у по­ро­ди­ци и на­ци­ји на гра­бље­ње, а гра­бље­ње во­ди уну­тра­шњим бор­ба­ма, па ти­ме и рас­па­ду и ра­су­лу по­ро­ди­це и на­ци­је.

Раз­у­ме се, се­би Је­вре­ји ни­су, као што смо на­пред на­ве­ли, на­шко­ди­ли, њи­хо­ва по­ро­ди­ца је оста­ла чвр­ста, њи­хо­ва на­ци­ја чвр­ста, - код њих ни­је би­ло збр­ке у ми­сли­ма (они су зна­ли кад тач­но воз по­ла­зи), - њи­хов ду­хов­ни по­тен­ци­јал ни­је опа­дао, већ је ра­стао. А ми смо до­шли до­тле да смо се ме­ђу­соб­но омр­зли, је­дан на дру­гог мр­ко по­гле­да­ли, и као по­је­дин­ци и као на­ро­ди, - са­мо Је­вре­јин је ста­јао из­над ха­о­са, ува­жен, мо­ћан, ми­ран. Сва­ки Евро­пља­нин је знао за гру­би им­пе­ри­ја­ли­зам бар јед­ног европ­ског на­ро­да. Али им­пе­ри­ја­ли­зам је­вреј­ски ко би се усу­дио да на­пад­не, тај би још од раз­ја­ре­не не­је­вреј­ске европ­ске ма­се мо­гао би­ти и ка­ме­но­ван.  

И ту и ле­жи глав­на опа­сност је­вреј­ског им­пе­ри­ја­ли­зма, што ни­ко ни­је та­ко истин­ски био бли­зу вла­да­ви­не над це­лим све­том као Је­вре­ји, и ни­ко ни­је успех та­кав био у ста­њу да по­стиг­не нео­сет­но као Је­вре­ји. Пра­ви ве­шта­ци у опе­ра­ци­ја­ма без бо­ла! Чак је не­је­вреј­ска жр­тва го­то­ва да се да уби­ти да би од­бра­ни­ла Је­вре­ји­на од „под­ле кле­ве­те” ко­ју је Је­вре­ји­ну на­нео њен ро­ђе­ни брат, док је то пра­ва исти­на баш, а не кле­ве­та.

Али ако је то исти­на, па још и ис­ку­ство сви­ју на­ро­да то као исти­ну по­твр­ђу­је, ка­ко он­да да се то не при­ми? За­што се не­је­вре­ји Евро­пе он­да јед­но­ду­шно не оку­пе око те исти­не, ко­ја је не­кад би­ла осно­ва европ­ског жи­во­та и над­мо­ћи европ­ске над оста­лим кон­ти­нен­ти­ма, ра­са­ма и ре­ли­ги­ја­ма?

На ово од­го­во­ри­ти ла­ко је оно­ме ко зна да ни­је до­вољ­но да се јед­на исти­на об­ја­ви па да је људски ра­зум при­ми. Из­гле­да да се сам људ­ски ра­зум ту по­след­њи пи­та. Из­гле­да као да се не­што при­ма као исти­на из­ван ра­зу­ма, што ка­жу у ср­цу, а по­сле тек кад смо се од­лу­чи­ли да не­што за исти­ну при­ми­мо, ра­зум наш при­би­ра и да­је и сам раз­ло­ге ко­јим прав­да ту на­шу од­лу­ку. А ово ме је дав­но и на­ве­ло да ра­зум на­зо­вем адво­ка­том ко­ји на од­лу­ку да се пар­ни­ца во­ди до­не­ту из­ван ње­га да­је на­кнад­но до­ка­зе и раз­ло­ге ка­ко би то оправ­дао.

Оту­да је дав­но при­ме­ће­но да пре­ма об­ја­вље­ној исти­ни љу­ди за­у­зи­ма­ју тро­ја­ки став. Јед­ни је при­ма­ју, дру­ги су пре­ма њој рав­но­ду­шни, а тре­ћи се бо­ре про­тив ње. Ко­ји ће пак би­ти слу­чај то не за­ви­си од ра­зу­ма већ од ср­ца (по­што не зна­мо ка­ко тач­но тре­ба на­зва­ти то „над­ле­жно ме­сто”) чо­ве­чи­јег. Је­дан ће се од­лу­чи­ти за исти­ну, ако је „чи­ста ср­ца”, дру­ги ће би­ти рав­но­ду­шан, ако би при­јем исти­не зах­те­вао од ње­га жр­тве ко­је он, пре­ма ста­њу свог ср­ца ни­је у ста­њу под­не­ти, а са­ма исти­на ни ина­че не­ма при­влач­но­сти за ње­га, - тре­ћи ће се бо­ри­ти про­тив ње, ако би при­јем исти­не зах­те­вао бол­ну про­ме­ну ње­го­вог жи­во­та иа­ко га са­ма об­ја­вље­на исти­на ме­ђу­тим се­би при­вла­чи.

Оту­да об­ја­вљи­ва­ње и до­ка­зи­ва­ње исти­не не мо­же се по­сма­тра­ти са­мо с гле­ди­шта људ­ског ра­зу­ма, већ це­лог људ­ског би­ћа ко­је у при­ма­њу или од­би­ја­њу уче­ству­је свим сво­јим пси­хо­ло­шким мо­ћи­ма, а не са­мо ра­зу­мом.

Оту­да у на­ро­чи­та вре­ме­на, као да­нас, раз­бук­та­лих стра­сти и по­је­ди­нач­них и ко­лек­тив­них, да ли је не­што исти­на не мо­же се су­ди­ти пре­ма то­ме ко­ли­ко је љу­ди не­што за исти­ну при­ми­ло, већ по ра­зу­му с јед­не, и на­ро­чи­то по ис­ку­ству мно­гих по­ко­ле­ња с дру­ге стра­не.

Али глав­но је да има исти­ну ко да но­си, ко за њу да се бо­ри, ко за њу да се жр­тву­је. Спор је че­сто њен пут. Али она по­бе­ђу­је на кра­ју.  

И ова, о ко­јој смо ов­де го­во­ри­ли, мо­ра по­бе­ди­ти. У њој је спас Евро­пе и са­мо у њој - њен пре­по­род. Из­ван ње је про­паст ње­на, слом пот­пун.

***

Ово пи­шем за Ус­крс ово­го­ди­шњи, Ус­крс пр­ви по­сле на­шег сло­ма не­ју­нач­ког и глу­пог.

И у том сло­му је до­каз ове исти­не: од­ба­ци­ли смо ду­хов­но, а при­гр­ли­ли ма­те­ри­јал­но и у ово­ме гле­да­ли сво­ју ми­си­ју, и у над­мо­ћи ма­те­ри­је оче­ки­ва­ли да се мо­же си­ро­ма­шти­на ду­хов­на бо­га­то на­док­на­ди­ти.

За­то нам се дух ра­суо и ра­суо нас. Као ве­тар ра­су­ла да је ду­нуо од­јед­ном та­кво нас је ра­су­ло по­па­ло.

За нас Ср­бе ова исти­на о ко­јој сам пи­сао да­ле­ко је кон­крет­ни­ја од оне оп­ште ко­ју сам на­пред ис­та­као. Тре­ба је да­кле ре­ћи, на­ро­чи­то сад о Ус­кр­су. За нас та исти­на има са­свим од­ре­ђе­ни об­лик: Из­ван Хри­ста не­ма дру­гог пу­та на­ро­ду срп­ском. (Ми­слим на пут сла­ве, јер о пу­ту про­па­сти не го­во­рим.)

То ни­је са­мо по­ру­ка на­ших ду­хов­них ро­ди­те­ља Ћи­ри­ла и Ме­то­ди­ја, њи­хо­вих уче­ни­ка и Све­тог Са­ве, - то го­во­ри и сва исто­ри­ја на­ша, сва­ком сво­јом стра­ном.

Ова по­ру­ка зна­чи: не­ће срп­ски на­род до­сти­ћи сво­ју по­ли­тич­ку сло­бо­ду, ни сво­је еко­ном­ско бла­го­ста­ње, ако пре то­га ду­хов­но не иде с Хри­стом.

И обр­ну­то, ако је до­жи­вео слом по­ли­тич­ки, ако је за­пао у бе­де еко­ном­ске, то је за­то што је ову основ­ну исти­ну пре­не­бре­гао и љу­то јој се за­ме­рио.

То је по­у­ка и на­ше да­на­шњи­це.

То да не за­бо­ра­ви­мо. Ти­ме да жи­ви­мо.

„На­ша бор­ба”, бр. 31, 5. април 1942.