Изгледа ми да су главну победу Јевреји однели
над хришћанском Европом онда када су успели да убаце (прво као случајно,
а после као систем), мисао да је главна полуга свију људских збивања економика,
те да од ње зависи политика и етика и естетика па чак и религија.
Европа се полако одвајала од једино тачне мисли
да је управо обрнут поредак у људској историји. Добра техника зависи од добре политике, а ова од доброг духа
и морала. Европа се одвајала од
мисли која је омогућила духовно уздизање, културну, политичку и економску
надмоћ овом азијском полуострву над осталим континентима, расама и
религијама. Европа је тиме оставила истину којом ја порасла, и ушла
у заблуду која је значила почетак њеног сумрака. Драма савременог
човечанства, о којој сам толико писао, не би лукавом Редитељу овако
успешно пошла за руком, да Европа није прво ред у мислима својим изгубила
и неред ту унела, узимајући сасвим погрешно оно што је пресудно за неважно,
а оно што је мање важно за пресудно.
Да су Јевреји баш то хтели, доказ ми је не само што
су они увек били на челу сваког таквог покрета који је то за циљ имао, већ
и нарочито, што сами Јевреји нису постали плен ове заблуде. Материјалистичку философску мисао
су Јевреји као отров у хришћанско друштво убацивали, али сами се њом, као
народ, нису тровали. Они су остајали сами непоколебљиво на старом
свом веровању да светом и историјом управља дух, а не материја.
Замислите два човека који треба да путују у једно
место. Обојица иду тамо с намером да закључе велики неки трговачки
посао. Само први је уверен да нико други осим њега самог тај посао неће
добити, а не зна да други путник иде у истом циљу тамо, зна намеру првог
и верује да ако стигну обојица тамо да ће посао припасти првом. Да би
првог у томе омео, он се стане вајкати пред њим како воз за то место касни
читава два сата. Затим попушта и друге плаћене људе који то исто пред
првим тврде. Први путник у то поверује, па одлази са станице да свршава
друге своје послове. Други путник, разуме се, знајући тачно кад воз полази,
ускаче у воз на време, стиже без конкуренције у оно место и посао остаје
на њему.
Тако су Јевреји с нама Хришћанима европским поступили.
Причали су нам сами, а налазили и друге од наше крви и вере, плаћене
на овај или онај начин, лажне сведоке и вештаке који су нам тврдили ону
лажу о премоћи материје над духом, а сами се држали истине о надмоћи
духа над материјом. Из тако убачене
лажи завладала је Европом заблуда материјалистичка и она је дала у
руке јеврејству господство и у економији, и у политици, и у духовном
погледу, јер ми већ поодавно задоцњавамо за воз, а они, знајући тачно
време, стижу увек на време свуда, те ми зато губимо првенство, а они увек
стигну да нам га испред носа однесу.
А ми смо зато (о чудног ли слепила!) решили да узмемо
тог свог подлог конкурента за редитеља целог нашег живота, видевши
у сталном порасту његових успеха само доказ његовог талента и вредноће,
а саму обману паклену његову не само да нисмо видели већ кад би нам је
когод открио и доказао ми смо били у стању да му у очи скачемо.
***
Ову истину, на коју су се пред нама Јевреји тако
били окомили, а за себе је чували и по њој се управљали, истину о надмоћи
духовног над материјалним, потврђује и разум људски и људско историјско
искуство.
Где год ту истину да ставимо на испитивање, свуда
ће се, по свима ширинама и дужинама географским по свима расама и верама,
свуда ће се показати као истина, а супротна тврдња, она о надмоћи материје
над духом, показати као заблуда.
Па ипак и злонамерни и многи добронамерни ће застати
пред оном јеврејском измишљотином. Она ће им се учинити „научнијом”,
„реалнијом”, - а она истина потврђена вековним искуством свију народа
па и самих Јевреја (и пре свега њих самих), она ће им се учинити мутном,
фантастичном. Има чак и познатих антисемита и националиста свију
народа који ће разбијати јеврејске главе или излоге њихових радњи,
а сами ће ипак стајати на овој од стране Јевреја удешеној за нас Хришћане
философској платформи, да је материја надмоћнија над духом, потпуно
несвесни да тиме управо они главну полугу јеврејске владавине у свету
у целости одржавају, а тиме су јој и сами бранитељи, ма како изгледало
по оштрини њихових антисемитских речи и гестова да су јој непријатељи.
Јер овом
поганом обманом Јевреји су:
- смањили духовни потенцијал Европљана, погрешно
упутивши сав напор света материјалној култури;
- направили збрку у мислима нашим, дајући нам
последицу за узрок и узрок за последицу, тако да смо заборавили да се
погрешке технике лече не само техничким, већ и политичким мерама, а
погрешке политике лече не само мерама политичким, већ и етичким и духовним
- а обрнути пак ред да остаје без резултата општег и трајног услед чега
се хаос у европском друштву повећава;
- предусловили распад и расуло европске породице
и нације, јер упутити свет материјалним (кад су већ материјална добра
ограничена), према духовним, (која су неограничена и неисцрпна), то
значи упутити индивидуу у породици и нацији на грабљење, а грабљење
води унутрашњим борбама, па тиме и распаду и расулу породице и нације.
Разуме се, себи Јевреји нису, као што смо напред
навели, нашкодили, њихова породица је остала чврста, њихова нација
чврста, - код њих није било збрке у мислима (они су знали кад тачно воз
полази), - њихов духовни потенцијал није опадао, већ је растао. А ми смо дошли дотле да смо се међусобно
омрзли, један на другог мрко погледали, и као појединци и као народи,
- само Јеврејин је стајао изнад хаоса, уважен, моћан, миран. Сваки Европљанин
је знао за груби империјализам бар једног европског народа. Али империјализам
јеврејски ко би се усудио да нападне, тај би још од разјарене нејеврејске
европске масе могао бити и каменован.
И ту и лежи главна опасност јеврејског империјализма,
што нико није тако истински био близу владавине над целим светом као Јевреји,
и нико није успех такав био у стању да постигне неосетно као Јевреји.
Прави вештаци у операцијама без бола! Чак је нејеврејска жртва готова
да се да убити да би одбранила Јеврејина од „подле клевете” коју је Јеврејину
нанео њен рођени брат, док је то права истина баш, а не клевета.
Али ако је то истина, па још и искуство свију народа
то као истину потврђује, како онда да се то не прими? Зашто се нејевреји
Европе онда једнодушно не окупе око те истине, која је некад била основа
европског живота и надмоћи европске над осталим континентима, расама
и религијама?
На ово одговорити лако је ономе ко зна да није
довољно да се једна истина објави па да је људски разум прими. Изгледа
да се сам људски разум ту последњи пита. Изгледа као да се нешто прима
као истина изван разума, што кажу у срцу, а после тек кад смо се одлучили
да нешто за истину примимо, разум наш прибира и даје и сам разлоге којим
правда ту нашу одлуку. А ово ме је давно и навело да разум назовем адвокатом
који на одлуку да се парница води донету изван њега даје накнадно доказе
и разлоге како би то оправдао.
Отуда је давно примећено да према објављеној
истини људи заузимају тројаки став. Једни је примају, други су према
њој равнодушни, а трећи се боре против ње. Који ће пак бити случај то не
зависи од разума већ од срца (пошто не знамо како тачно треба назвати
то „надлежно место”) човечијег. Један ће се одлучити за истину, ако је
„чиста срца”, други ће бити равнодушан, ако би пријем истине захтевао
од њега жртве које он, према стању свог срца није у стању поднети, а сама
истина ни иначе нема привлачности за њега, - трећи ће се борити против
ње, ако би пријем истине захтевао болну промену његовог живота иако
га сама објављена истина међутим себи привлачи.
Отуда објављивање и доказивање истине не може
се посматрати само с гледишта људског разума, већ целог људског бића
које у примању или одбијању учествује свим својим психолошким моћима,
а не само разумом.
Отуда у нарочита времена, као данас, разбукталих
страсти и појединачних и колективних, да ли је нешто истина не може се
судити према томе колико је људи нешто за истину примило, већ по разуму
с једне, и нарочито по искуству многих поколења с друге стране.
Али главно је да има истину ко да носи, ко за њу да
се бори, ко за њу да се жртвује. Спор је често њен пут. Али она побеђује
на крају.
И ова, о
којој смо овде говорили, мора победити. У њој је спас Европе и само у
њој - њен препород. Изван ње је пропаст њена, слом потпун.
***
Ово пишем за Ускрс овогодишњи, Ускрс први после
нашег слома нејуначког и глупог.
И у том слому је доказ ове истине: одбацили смо
духовно, а пригрлили материјално и у овоме гледали своју мисију,
и у надмоћи материје очекивали да се може сиромаштина духовна богато
надокнадити.
Зато нам се дух расуо и расуо нас. Као ветар расула
да је дунуо одједном такво нас је расуло попало.
За нас Србе ова истина о којој сам писао далеко
је конкретнија од оне опште коју сам напред истакао. Треба је дакле рећи,
нарочито сад о Ускрсу. За нас та истина има сасвим одређени облик: Изван Христа нема другог пута народу
српском. (Мислим на пут славе, јер о путу пропасти не говорим.)
То није
само порука наших духовних родитеља Ћирила и Методија, њихових ученика
и Светог Саве, - то говори и сва историја наша, сваком својом страном.
Ова порука значи: неће српски народ достићи своју
политичку слободу, ни своје економско благостање, ако пре тога духовно
не иде с Христом.
И обрнуто, ако је доживео слом политички, ако је
запао у беде економске, то је зато што је ову основну истину пренебрегао
и љуто јој се замерио.
То је поука и наше данашњице.
То да не заборавимо. Тиме да живимо.
„Наша
борба”, бр. 31, 5. април 1942.
Нема коментара:
Постави коментар