Заклети непријатељи
српског народа стављају поново све у покрет да смету и упропасте родољубиви
труд генерала Недића, коме се данас пружају повољне могућности за обнову Србије
и испуњавање њене улоге у овом делу Европе. "Ђаво не оре нити копа, већ
све о злу мисли и зло ради."
Крвави сатран из Кремља покушава, уз помоћ својих
англоамериканских савезника, да поново распламти у Србији пожар који би убрзо
обухватио цео Балкан. Са сатанском лукавошћу Стаљин искоришћује сваку погрешку
својих противника. Бадољово издајство је једна од најнеморалнијих али не и од
психолошки најтежих погрешaка. Од тога издајства настрљивост совјетског
комунизма расте из дана у дан.
Србија је највећа
сметња извођењу совјетског пакленог плана на Балкану. "Србија је данас најснажнија антикомунистичка ћелија Балкана. Она
је већ пре две године угушила сопственим снагама партизански устанак."
Тако се изражава, у свом последњем броју, берлински обавештајни билтен
"Антикоминтерна" о значају Србије у садашњој борби против комунизма.
Стаљинов главни повереник за Балкан "генерал Тито" и његови
приврженици добили су наређење из Москве да по сваку цену, не презајући ни од
чега, поново угрозе мир и ред у Србији.
Срби се данас
налазе пред истим тешкоћама као и у јесен 1941, али само с том разликом што сад
имају више искуства и више средстава да се боре са њима. Генерал Недић је и
данас на челу Србије. И само је он у стању да смрви бољшевичку неман у Србији.
Он би то већ и у прошлој години потпуно постигао, не само у Србији него и у
околини Србије, да је само од њега зависило.
Да ли ће после
свога пада српски народ наћи довољно снаге у себи, да се поново уздигне - да се
обнови. Проблем је дубљи и сложенији него што многима изгледа. Ја размишљам
непрекидно о томе питању и тражим одговоре. Признајем да бих мучно до њега
дошао, кад ми у томе не би помогли мали и незнатни људи. Велики не беже од
својих дужности и знају да ће успети. Од малих ипак најбоље сазнајемо о
тешкоћама садашњег живота и о њиховим најближим узроцима. И онда се више за нас
не поставља питање, да ли ће српски народ наћи у себи довољно снаге да савлада
те тешкоће, него како су се оне у животу српског народа могле уопште и појавити. Мали
људи не потцењују те тешкоће, али прозру одмах у њихов главни извор који је сав у лукавству. И они нагонски
осећају да их голо лукавство, ма како да је оно препредено, не може победити. Комунистичко
зло, ма како лукаво било, кад се људима открије, није тешко од њега се
одбранити.
Активни комунисти у свима земљама где их има,
било да делују колективно као политичке странке по градовима или као
"партизани" по шумама, било да оперишу појединачно као терористи или
као детективи и достављачи, увек раде по истим методама које су им строго
прописане из Москве. Њихова упутства су
брижљиво израђена до најмањих ситница и основана су на необично дубоком и
свестраном познавању психологије не само грађанског сталежа (буржоазије) него и
сељаштва у свакој земљи.
На Балкану
комунистичка пропаганда се служи "националним" геслима, партизани се
издају за народне ослободитеље. На тај начин они привлаче српске националисте
ван Србије. Та њихова камуфлажа је олакшана радио-рекламама из Лондона, а још и
више антисрпским нападима извесне шовинистичке штампе која непрестано тврди да
се партизани боре за великосрпску идеју. Можда у Босни и Херцеговини њихов вођа
Тито оперише са "патриотским" паролама, али у Ужичком округу његове
чете, састављене већином од страних неправословенских елемената, измешаних са
понеким српским марксистима, боре се против српских добровољачких одреда, убијају
највиђеније српске националисте и уништавају српске православне цркве и
манастире. У Србији, њихова камуфлажа и шаренило њихових униформи не могу ипак
да сакрију нашем простом свету њихове праве смерове.
Бољшевичка неман је
разјапила поново чељусти да би Балкану прогутала прво српски народ. Генерал
Недић је - има већ две године - научио да се рве са њом, и смождиће је. Он је
ради тога, захваљујући увиђавном схватању окупатора, сконцентрисао потребну
власт у својим рукама и створио оружане снаге, што му даје јемство да ће и сад
успети у борби са црвеном немани, као што је успо и 1941. године, кад је положај
Србије био и унутра и споља много тежи. Крвави џелати у Москви као и њихови
најамници на Балкану превариће се у свом надменом али и одвише плиткоумном рачуну. Ново правно стање у Србији није израз неке слабости него, баш напротив,
доказ пуног самопоуздања Немачке у своју мисију и жеље да већ сад приступи
изграђивању једног правичног поретка који ће убрзати препород српског народа.
Комунисти су умне и политичке "сојтарије", јер мисле да ће сад у овој
новој ситуацији моћи некажњено да муте и вршљају по упутствима из Москве и
Лондона. Очекује их тешко разочарење. Генерал Недић, са новим одговорностима и новим
средствима, неће се устезати ни пред крајњим мерама и најстрожијим санкцијама
да би оправдао поверење, које је задобио, и сачувао ред и мир у земљи ради
спасавања опстанка и будућности српског народа.
Као карактеристику
овог мутног времена навешћу овај непријатни доживљај једног београдског пиљара који
је, пре неколико дана, био у околини Ужица ради куповине јабука. Госпођи, која
га је упитала да ли има ужичких јабука, он је, слежући раменима, одговорио:
- Море, не питај, не идем ти ја више у
унутрашњост за јабуке, па да ми даш и милион, једва сам главу изукао. И онда је испричао, како је био у ужичком крају и шта је све
видео.
У једном селу зауставио га је неко од
"шумских" у жандармској униформи. Партизанска полиција почиње испитивањем, а завршава мучењем.
- Шта си? Одакле си? Зашто долазиш? Камо
легитимација?
- Србин сам као и ви, ево легитимације, -
одговорио је, али је по нагласку приметио да тај партизански полицајац није
Србин.
- Овде не смеш ни једну јабуку да узмеш. пакуј се
и одмах одлази.
- Добро, - рекао је пиљар. Спаковао се и отишао
је у друго село. И у том другом селу опет заустављање на сваком кораку, опет легитимисање,
опет исто испитивање: ко је, шта је, што је дошао?
- Ах, ти хоћеш да носиш јабуке онима у Београду.
Нећеш им, вала, однети ни пола јабуке... Партизани
везаше пиљара и поведоше га некуд. Успут, он распознаде међу њима неког младог
студента права, коме је раније продавао воће у Београду.
- Па ви ме, забога, знате; узмите ме у заштиту,
ви бар знате ко сам, шта сам, да морам да радим и да од тога
живим... Студент се снебивао. Збуњено је промрмљао да он пиљара не познаје. Али
је гласно рекао своме другу: - Море, Миодраже, немој ваздан са њим да
преговараш, пусти га, зар не видиш да је сиромах човек... И тако је пиљар
ослобођен. Насамо, студент му је рекао: - боље ти је
да седиш тамо у Београду, не долази више никако у овај крај.
Међу партизанима - прича пиљар - било их је и у
обичном оделу, и у војничким униформама, па чак и немачким.
- Па јесу ли то Немци? - упита неко.
- Море, какви Немци! - рече пиљар. Ко ти зна ко
су и одакле су. Има ти их свакојаких. Било их је и са шеширима, и са шајкачама
и у фесовима. Већ познато је, да партизани скидају униформе са убијених војника
и жандарма, и преоблаче се у њих...
Генерал Недић ће и
овог пута, Божјом помоћи, савладати бољшевичку хидру која поново помаља своју
главу ка територији Србије, али клице комунизма задржаће се и даље ван граница
садашње Србије.
Како изгледа та
војска Стаљиновог генерала Тита? То је лако себи представити. Ко су ти људи који сад тероришу српска
села у ужичком крају? Међу старијима – они су нам познати има већ четврт века –
то су они исти анархични елементи (већином из Славоније, Хрватске и Босне) који
су крајем 1917. године, као ратни заробљеници из некадашње
аустроугарске војске, пришли одмах бољшевичкој револуцији у Русији и рушили
"добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца" и у Одеси, а по
повратку у домовину покушавали организацију комунистичког покрета у
Југославији. Међу млађима има сад, поред пропалих универзитетских студената из
бивше Југославије, још и београдских, загребачких и бугарских јевреја. Ето, од каквих
је типова састављена "ослободилачка војска" генерала Тита.
Уочи саме
конференције у Москви, лондонска радио станица је објавила да је "једини
прави представник ослободилачке борбе на Балкану генерал
Тито". Пре тога Лондон је недвосмислено нагласио да ће се питање
Југославије у Москви решавати према правом односу снага између "генерала
Тита и Драже Михаиловића"… Ко сад међу Србима може још да сумња у искрену
љубав и пријатељство Енглеске према српском народу? После генерала Симовића –
генерал Тито! Зар се та два "славна" генерала неће спомињати у
светској историји као главни лиферанти српске крви за Енглеску? Већ сад сав
црвен од толике туђе крви, Британски камелеон црвенеће, после свога срамног
слома, још и више од – вечнога стида. Божја казна је неизбежна.
НОВО ВРЕМЕ, број 12,
19. новембар 1943.
Нема коментара:
Постави коментар