Радослав Рада Павловић - заборављени херој

Име Радослава Павловића симболизује храброст, рад, а изнад свега жртвовање за своје идеале. Још као млад преузео је старање о сестри и брату јер им је отац страдао у Првом светском рату. По завршеној учитељској школи, службу започиње у Македонији, где и упознаје будућу супругу, учитељицу Зору Петровић. Брак су склопили 1928. године у Београду, након чега добијају радно ангажовање у селу Мало Црниће код Пожареваца, у коме остају пуних 12 година и где им се рађају деца, син Никола и ћерка Рајка. Као сеоски учитељ Рада Павловић предузима низ акција како би се живот сеоске омладине обогатио културним и спортским активностима. Оснива фудбалски клуб Стиг, организује приредбе и друге културне манифестације, главни је покретач иницијативе да се озида нова школска зграда итд. Због свог ангажовања на унапређењу сеоског живота Павловић је за веома кратко време стекао симпатије и поштовање како својих ученика и њихових родитеља тако и осталих мештана Малог Црнића и околине.

      У Пожаревцу је на једном збору имао прилику да се упозна са идејама Димитрија Љотића, и од тог тренутка постао је његов веран следбеник а касније и сарадник на многим пословима. Павловић се активно укључио у рад Збора и постао један од истакнутијих чланова организације у крају у коме је живео и радио, узимајући активног учешћа у ширењу политичких идеја Покрета.

      По завршеној Вишој педагошкој школи, Радослав са породицом прелази за Београд где у школи Краљ Петар код Саборне цркве отвара огледно одељење, директно одговоран Министарству просвете. За рад у просвети одликован је орденом Светог Саве 5. степена. Након забране Збора у октобру 1940. године Павловић као један од угледнијих чланове организације, бива ухапшен са осталим виђенијим активистима и интерниран у сабирни логор у Брусу код Крушевца где остаје све до пуча од 27. марта 1941. године.

      Након пропасти и окупације државе, прима се положаја управитеља Дома за малолетнике у Београду. На том месту остаје све до лета 1943. када на позив Димитрија Љотића одлази у Крушевац где је требало да преузме положај окружног начелника, јер је Душан Марковић, дотадашњи начелник и командант Добровољаца, убијен од стране четника Драже Михаиловића. Као и на претходним дужностима и овде је Павловић показао ентузијазам, одговорност и пожртвованост у раду. Пружила му се прилика макар и у трагичним ратним приликама-какве су тада владале Србијом, да примени у пракси нешто из програма Збора, да систем политичких партија буде замењен системом сталешке скупштине. Скупштини су присуствовали представници свих занимања, економских, културних и социјалних заједница у крушевачком округу. Као окружни начелник заједно са шефовима градских управа ишао је од села до села, на лицу места упознавао се са проблемима и где је то било могуће одмах их и решавао. Али оно по чему ће га памтити народ Крушевца и околине, а пре свега многа избегличка и деца без родитељског старања, јесте његов пројекат о оснивању центра за смештај незбринуте деце. Његова идеја наишла је на одобравање код водећих људи тадашње Србије а пре свега код Председника владе Милана Недића, који Павловићу даје зелено светло и средства за реализацију. Некадашњи војно-технички завод који је за ову прилику преуређен у Обилићеву, надомак Крушевца, изабран је за локацију центра. Недићев град како је овај центар понео име отворен је свечано 28. јуна 1944. и у њему је било смештено око 1000 малишана.

      Склањајући се пред бољшевичком најездом са сином Николом, Рада Павловић се са Српским добровољачким корпусом повлачи за Словенију. Према замисли Димитрија Љотића требало је формирати специјалну групу на добровољној бази која би била састављена од припадника СДК, а чији би задатак био да се убаци на територију Србије и делује у непријатељској позадини. Да води ову групу младих и храбрих људи није се јавио ни један од професионалних официра СДК, већ се на овај позив одазвао једино Радослав Рада Павловић. Група је убрзо затим упућена у центар за обуку Kaiserwald недалеко од Беча. Под будним оком немачких инструктора група је прошла све сегменте диверзантско-обавештајне обуке и овладала потребним вештинама и знањем. Након успешно завршеног курса група се на челу са Павловићем и још двадесетседморицом (Жарко Ускоковић, Душан Пејић, Ђорђе Пешић, чланови Збора из Ниша, Славко Трнинић и други) ноћу између 1. и 2. марта 1945. године падобранима спустила на Копаоник.  Копаоник је изабран из разлога што се налази у непосредној близини Крушевца, краја у коме је Рада Павловић током свог рада стекао велики број пријатеља и познаника, па је сматрао да ће му та познанства олакшати рад на новом задатку. Захваљујући енглеској обавештајној служби, југословенски комунисти били су на време обавештени да се спрема убацивање Павловићеве диверзантске  групе. По снегом покривеном терену и непрестаним потерама прогонитеља, Павловић закључује да је немогуће у таквим околностима реализовати постављене циљеве, те из тог разлога наређује људима око себе да се спасава и сналази ко како зна и уме. Један број припадника групе страдао је у непосредном обрачуну са комунистичким агентима или заробљен од истих, неки су успели да се спасу даноноћним скривањем и бегом преко границе, док је сам Павловић успео да се домогне Крагујевца и нађе уточиште код свог пријатеља. Годину дана касније прелази у стан своје сестре Радмиле Мартиновић, међутим недуго затим  стан опкољавају припадници Озне. Видевши да је дошао крајњи час Радослав узима свој пиштољ и једним метком себи одузима живот, избегавајући на тај начин понижења којима би био изложен током истраге, као и могућност уцене његове породице.      

С.Гаговић

Рада Павловић као Окружни начелник

        прима бадњак,  Крушевац 1944.

Рада Павловић са добровољцима