Духовни сутон, помућеност духовних видика и странпутице којима смо били изложени условиле су и припремиле сву беду и све несреће, које су нас снашле. Од онда када смо престали да будемо своји духовно; од момента када смо изневерили унутарњи дух Нације и животне идеале Предака, ми смо почели припремати своју пропаст.
У држави коју смо створили својом крвљу и својим напорима, оном нашом исконском расном снагом, духовно су загосподарили туђини. И безобзирно су све чинили, да наше духовне и моралне, и културне и националне вредности што више обезсвете и унизе. Духовна разградња једног великог и славног народа била је трагична стварност наша у држави у којој је свако, за народни живот важно вођство, било у рукама оних, који нису ни хтели, ни могли појмити величину нашег националног духа и мисли.
Конкретно речено: сав културни и духовни живот у нашој земљи био је плански усклађен анационалним смеровима. И уметност, и књижевност, и филм, и позориште, уопште сва културно-духовна стремљења, уносила су у широке народне масе семе разарања и националног обескорењивања. У свему томе истицало се у први план оно мрачно и негативно; оно је омогућавано да расцвета, узрасте и допринесе растурању наших духовних основа из којих смо вековима црпели силну животну снагу.
Из тих основа изникао је тип обездуховљене и однарођене наше интелигенције, оног духовно сасушеног и морално пустог реда људи, који не зна ни за светињу националног поноса, ни за осећања части, нити за границу између дозвољеног и недозвољеног. Сав у култу уско личног, анимално саможивог, овај тип унутарње материјализованих људи обездуховљавао је, било као свесни или несвесни извршилац воље оних тамних сила које су дириговале њима, и духовно пролетеризовао градску интелигенцију, која се, више него у било којој земљи, била одвојила од народа од кога је живела. Јер само се код нас могло десити, да између града и села нема органског стваралачког контакта. Млађе генерације градске интелигенције, васпитно погрешно постављене, гледале су народ са ниподаштавањем. Шта село ради, како производи и живи; како изгледа која врста жита или како се гаји кромпир или пасуљ, како изгледа овца или крава и како се од њих добија млеко – све су те ствари биле апсолутно непознате и многим мајкама у граду. Како би, онда, могле бити познате њиховој деци?!
Ово и још много других тежих ствари долази од духовног отпадништва од Нације. Да би се вратили Нацији, ови људи се морају коренито обновити. И то органски, из суштине бића, по судбинској неминовности укопчавања у стваралачки организам Нације.
То духовно обнављање мора бити планско, руковођено једном вишом идејом Отаџбине. Мора се, већ једном, и у нашој Отаџбини, тако дубоко уцвељеној и разореној, повести озбиљно рачуна и о томе, да се Нација духовно обнови. Морају се наћи и организовано повезати сва средства и снаге, којима се та обнова мора изводити. Народу се мора дати добра школа, вредан и духовно-националним идеалима задојен свештеник и учитељ, као и добра и праведна управа у Општини. Мора му се дати добра национална књига, добар образовно-васпитни филм, поучна представа, добра и инструктивна стручна књига и мудро духовно руководство. Иза оружаних одреда, који својом бојовном снагом уништавају физичку снагу непријатеља србске земље, морају ићи чете духовних неимара, који ће исцељивати духовне недуге од којих страшно пати наш народ. Они морају уобличити и употпунити дело духовне обнове. То је њихова мисија и дуг Отаџбини.
Не треба се заваравати, истинска духовна обнова народа и у селу и у граду и изграђивање националне интелигенције моћи ће се постоћи само онда када се сва ненационална, духовно од народа отпала интелигенција, изопшти из народне средине и онемогући да на њу и даље отровно и разорно делује.
С. Солдатовић
Нема коментара:
Постави коментар