НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Разарајуће дејство индивидуалистичких начела на целокупни друштвени живот европских народа, од економије и социјалних односа до духовне културе и морала, постајало је још од 19. века све видније и све опасније. Оно се испољавало у све тежим периодичним економским кризама, у све већем броју незапослених, у кризи демократије и државе, што је све дубље разједало основе савременог друштва, да би најзад постало свакоме јасно да је у кризи целокупна модерна цивилизација.

              Реакција против разорног индивидуализма појавила се свуда, али су биле сувише моћне силе које су га подржавале. Међу њима било је најмоћније јеврејство, тај највећи корисник индивидуализма, и масонерија, чији је главни циљ утврђивање и одржавање тог поретка, и која је у том погледу инструмент јеврејства. Након Првог светског рата, поред она два главна разорна чиниоца, ступа у акцију и трећи, далеко снажнији и опаснији, комунизам. Народи којима је највише претила опасност, и који су имали довољно снажан инстикт самоодржања, а у традицији и у духу елите довољно за то потребних елемената, извршили су своје националне обнове, и створили нове системе друштвено-политичке, на основама сасвим супротним оним дотадашњим индивидуалистичко-материјалистичким.

Други, код којих су овакве тежње, по њиховој злој коби, биле надјачане супротним силама, које се упињу да задрже хаос, морали су да најпре доживе слом, и да можда тек касније, после тежих искушења, изврше спасоносне реформе у организацији и у духу. Због тога се национализам, који је тако настао у опреци према силама разарања и пред опасношћу коначне пропасти народа, мора дубоко разликовати од досадашњег национализма - бледог, млитавог и безсадржајног. Док се онај ранији углавном састојао из свести сваког члана о припадности нацији, љубави према родноме тлу и готовости да се оно брани, нови национализам је далеко од тога да се тиме задовољи, или можда тачније речено, све то схвата на један много дубљи, потпунији начин, пошто је обилно искуство новога доба показало да су та својства, сама за себе, и у ономе облику у којем су негована у веку индивидуализма, сасвим недовољна да сачувају један народ од лаганог приближавања пропасти.

Нови национализам захтева целу личност свих чланова, жели да обузме све њихове мисли и да прожме све њихове акције. Он тежи за интеграцијом свих народних снага, духовних, моралних и материјалних, и за њиховим што потпунијим и што целисходнијим искоришћавањем за свестрани напредак нације. Насупрот космополитским и интернационалистичким тежњама, нови национализам представља враћање оригиналном народном духу. 

Да би црпео снагу за народну обнову и ујединио целу нацију у заједничком одушевљењу за стваралачка прегнућа, он даје велики значај народној традицији, свему што је битно и најдубље у души и у духу народном, и труди се да оживи све духовне вредности стваране у народу у току векова, а које су свуда последњих деценија биле плански раслабљиване од стране јудеомасонских сила. У духу новог национализма је да и сам систем организације, који се усвоји за један народ, мора савршено одговарати како његовој социјалној структури и економским приликама, тако и његовој традицији, обичајима и карактеру народном.

Усвајање органског сталешког (корпоративног) система од стране свих нових националистичких покрета, у већој или мањој мери и у различитим облицима, последица је тога што су они сви настали као реакција на оно стање дезорганизованости и расула које се све више ширило деценијама под утицајем индивидуалистичких привредно - социјалних и политичких принципа. Разбијање друштвене целине на атомске јединице, које је у политичком погледу дало партијску и парламентарну демократију, а у економском и социјалном погледу капиталистичко искоришћавање слабијих од стране моћних, привредне кризе, армије незапослених и друге погубне последице либералних начела, довело је до једног општег болесног друштвеног стања, за које једини лек може бити у поновном успостављању нарушене народне целине кроз органско сталешко уређење. То је враћање јединим здравим и природним начелима друштвеног живота, у погледу којих је 19. век хтео да буде изузетак и да заснива срећу појединаца на цепању заједнице.

Следствено органском схватању друштва, целина је пре делова и пре појединаца, чији се интереси морају увек у свему подредити њеним интересима. Народ је живо биће чији су саставни делови, сталежи, као органи у живоме организму, повезани законима солидарности и међусобне зависности. Ради добра целине, уместо досадашње борбе класа, мора се успоставити потпуни склад сталежа и морају се њихови интереси измирити. Већ из самог тог органског начела произилази као логична последица успостављање социјалне правде. Прави национализам, утврђујући органски поредак и успостављајући индивидуализмом нарушену солидарност органских делова нације, подједнако онемогућује капиталистичко искоришћавање рада као и везивање радника за интернационалне покрете. Он остварује социјализам у границама нације, што је једини начин на који се он може заиста, без јеврејске лажи, остварити.

Досадашњи национализам, без социјалне садржине и без стваралачког одушевљења, није био у стању да подигне свест о неопходној солидарности између чланова и између делова нације, нити да их приволи на потчињавање својих егоизама интересу целине. Није имао снаге да сузбије разорне утицаје и силе распадања, а још мање да, било у миру или у рату, организује конструктивне снаге нације. Народи који су се ослонили на такав национализам доживели су слом, или су на путу да га доживе. Било је неопходно, после века егоизма и материјализма, у којима се распада досадашње друштво, да наступи век идеалног одушевљења и пожртвованог давања самог себе. Нарочито је душа омладине чезнула за таквим идеализмом, и због недостатка оваквих  стваралачких покрета, она је тако лако била преваром одвођена у рушилачке таборе. Данас је јасно да се и препород човечанства  може остварити само путем националног препорода.

Никоме није као нашем народу био толико потребан нови полетни национализам са препородом који он доноси у духовном и материјалном погледу. Нигде није чекало толико нерешених проблема које су либерални поредак и партијски режими гомилали, не могући ни прићи њиховом стварном решавању. Нигде није било тако очигледно, у непојмљиво кратком размаку времена, срозавање свих високих вредности једног народа, под утицајем индивидуализма у свим његовим облицима. Зато је више него ма где било неопходно, ради подизања народног духа, да одушевљени полет новог национализма заструји кроз њега, да му пробуди учмале снаге и помогне да стресе чамотињу. Али наша интелигенција, у својој већини, није разумела нужност таквог препорођеног национализма, нити је хтела да схвати његову суштину, као што није разумела ни историјски значај догађаја око нас и смисао револуције кроз коју свет пролази. Опијана илузијама које су јој деценијама у крв убризгаване, она је свако удаљавање од демократије и либерализма на било ком плану крстила фашизмом, глупо придајући тој речи једно наопако значење. Онај њен демократски, старопартијски део мрзео је нови национализам и његову еволуцију, јер, сналазећи се добро у досадашњем трулом систему на којем се товио, није ни увиђао уопште потребу за неким дубоким препорођајним реформама. А нарочито он није желео и не жели систем у коме се више говори о дужностима него о правима, у коме се од свакога захтева напор и подчињавање интересу целине, и из којег морају бити одстрањене шићарџије свих врста. То је наш анархични тип интелектуалца егоисте, онај који нас је гурао деценијама на путу пропадања и најзад нас плиткоумно довукао до понора. Онај левичарски део мрзи нови национализам, јер је пре свега у глупој заблуди о пролетерској револуцији која по његовом мишљењу доноси срећу радноме народу, и зато што је исто тако наопако обавештен о револуцији национализма која уистини доноси социјалну правду. Али и међу интелектуалцима левичарима доминира анархични тип сличан ономе из предње групе. Примери из њиховог  експеримента у Србији сведоче да је наш левичар интелектуалац схватио и комунизам више као анархију, без ичег конструктивног, и да је поред жеље за рушењем имао још само жељу за уживањем. То је тип који би чак и у једном строгом комунистичком поретку брзо заслужио стрељање.

Код једног и код другог мржња према социјалној дисциплини, реду и стваралачком раду, главним атрибутима новога национализма, произлази из оних анархичних склоности, које су особина, бар у извесној мери, нашег просечног интелектуалца. А њихово је порекло у напуштању патријархалне културе, која је органска, и у наглом прелазу, без етапе, у индивидуалистичко-материјалистичку цивилизацију. Пошто је губио везу са тлом, са традицијом, са богатом ризницом народнога духа и са оним смислом за органски ред и за органско схватање друштва, чији је израз сеоска породична задруга, који је и после ишчезавања ове још увек жив у народној свести, он је екстремни и анархични индивидуалиста, грабљиви материјалиста и сладокусац, што га подједнако чини способним да се одушеви било анархијом демократије било анархијом бољшевизма. Отуда и позната веза данас између та два табора, и њихова заједничка мржња према правом препорођајном национализму.

Нови српски национализам мора на првом месту имати за циљ да поврати одрођене чланове народне заједнице, и да у њима изнова пробуди  љубав према Отачаству и смисао за пожртвовање, који се од почетка српске историје испољавао у небројеним и највишег дивљења достојним делима појединаца и целога народа, кроз јунаштво и кроз мучеништво, онај смисао који је Свети Сава поставио у темеље србске државе, а који је нашао свој највиши израз у Косовском Завету. После те духовне обнове на темељима Светосавља, којом ћемо бити приправљени за несебична давања, за колективна прегнућа и стваралачка одушевљења, свака друга обнова на материјалном плану биће лака.

Органско сталешко уређење које садржи у себи принцип солидарности мора заменити индивидуалистичко, које подваја и разбија, и које је узрок нашега пада. Ми немамо разлога ни потребе да за модел овога уређења лутамо. Он је дат у нашој задрузи и у најдубље урезаним схватањима нашег народа. Нови србски национализам само га уподобљује потребама савременог живота.

Р. Станковић

Обнова 

број 4/2010.