Осим православне вере, србског језика, ћириличног писма и србске националне свести, битан елемент наше нације јесте и србска крв. Одбацујемо неприродни грађански концепт нације, који се потенцира у Европској унији, према коме се национална припадност своди на појмове држављанства, пребивалишта и језика. Данашњи Срби су попут својих словенских и индоевропских предака, људи беле пути и потомци су старих Срба који су стварали, бранили и обнављали србску државу.
Физичким раздвајањем словенских племена (услед продора азијатских народа у Европу, који на тај начин раздвајају јужне и источне Словене) као и упливима романизованих Балканаца и делова неких завојевачких племена у јужнословенски етнос, кристалишу се посебни јужнословенски народи међу којима и наш србски, коме је Ћирилометодијевска и Светосавска мисија утиснула печат духовне словесности. Наиме, несумњиво је да још од времена Светог Саве и стварања Србске Цркве, србски народ бива преображен из једне пре свега родовске скупине у једну превасходно духовну заједницу, која представља србско сабрање у Цркви Христовој из кога је проистекао србски обичајни израз православне вере, односно Хришћанство србског стила и искуства које називамо Светосавље, а које је постало синоним и срж србске националне идеје. Међутим, то не значи да крвна компонента у поимању србског националног идентитета губи свој значај. Познате су (и многима саблажњиве) речи Светога владике Николаја Србског, тачније његова лозинка србског идентитета, која казује да смо «по крви Аријевци (Индоевропљани), по презимену Словени, по имену Срби а по срцу и духу Хришћани».
Свакако, владика је имао на уму да крвна свеза представља иницијални и сходно томе веома битан чинилац националног бића код сваког народа па тако и код србског, јер народи углавном и настају тако што одређена крвно и језички повезана људска заједница временом добије свест о својој особености, након што претходно њени чланови кроз узајамно општење саздају заједничку и особену културу. Сходно наведеном, у часопису Мисионар 1940. године, владика на следећи начин говори о јединству србског народа: Породично, конструктивно и позитивно јединство једног целог народа, у коме тече иста крв, у коме живи исти дух, за ким лежи иста херојска и света прошлост, пред ким лебди један и исти циљ, братство по крви, братство по духу, братство по целој прошлости и братство по целој будућности својој.
Не може се пренебегнути чињеница да су исконски народни закони живота условљени и биолошким карактеристикама дотичног народа, и стога су у заблуди оне патриоте које су равнодушне према тежњи ка очувању ове компоненте србског националног бића.
Такође, у заблуди су и они православни Срби који сматрају ово питање потпуно небитним за духовну обнову србског народа. Свакако, најважније је да ми данашњи Срби будемо духовни потомци светих и славних Срба и Србкиња, чију земљу смо добили у наслеђе. Али уколико смо ми у што већој мери и крвни потомци наших старих, и уколико имамо свест о таквом крвном наслеђу, утолико је природно и логично да смо у већој мери везани за наше претке и да их више осећамо као своје. А у таквом случају, у већој мери смо везани и за њихове идеале, од којих је главни – вера у Христа. Дакле, што више кроз вене нас и наших кћери и синова буде струјала крв наших славних србских предака и што се више њихов лик буде оцртавао на лицима наших потомака, утолико ће и природно бити већа могућност и већа жеља да се обнови њихов дух и њихова вера.
Истина, ми данашњи Срби, услед континуираног и свеобухватног народног посртања из протеклог века, нисмо више ни бледа сенка наших славних предака. О тој болној чињеници сликовито говори чувени србски духовник, отац Симеон, игуман манастира Рукумија: Наши оци, наши дедови… Погледајте старе слике, старе фотографије. Погледајте, ти су људи били као калуђери. Нису били буцмасти и дебели и никакви, него су били људи чврсти, као запете пушке. Били су ратници и сељаци, мученици, и знали су зашто живе, зашто се боре и били су непобедиви. Како је Србија могла да победи Аустроугаре, Немце… Читајте оца Калиста па видите каква је мука србска била, колико је он рана имао као комита и као ратник, и као монах после… И видите шта је Србија, шта је свети владика Николај. Био је 36 дана без хране и воде. А отац Калист каже: «Ја сaм издржао 25 дана, био сам много пута рањаван». А ми Срби данас, један дан не можемо да проведемо без хране и воде? Кукамо на пост. Ух, кажу, ко шта ради – само постиш! Они који не посте највише нападају оне који посте. А не треба тако да буде.
Али, како даље запажа отац Симеон, иако ми данашњи Срби «можемо свакакви да будемо, кад дође стани-пани знамо за кога смо. Наша срца осећају где је Истина, ко је у Истини, ко је Истинити». Дакле, наша раслабљеност, обездуховљеност и етичка дезоријентисаност још увек нису на нивоу савремених западних стандарда, а обнова оног пламеног духа у србском народу, духа који је красио наше старе, засигурно ће бити могућа све док овај род буде представљао биолошки континуитет старих Срба.
И уопште, уколико осим духовног имамо и крвно прејемство од наших предака, онда смо као народ сасвим историјски укорењени, и тада знамо да смо ми данашњи Срби карика у једном дугачком србском историјском ланцу предака и потомака. Знамо шта смо наследили од предака и знамо шта дугујемо својим потомцима. У таквом случају, нација ће заиста бити једно од наших најтврђих духовних огњишта у којем ћемо проналазити уточиште и из кога ћемо црпети снагу за сваку животну борбу. Јер ће нас увек лакше и дубље одушевљавати подвизи великих, светих и славних Срба и Србкиња, ако знамо да смо ми крв њихове крви и кост њихове кости. Таква свест ће нас више инспирисати да подражавамо њиховом примеру.
Или како у «Завештању крви Стефана Немање» вели Миле Медић: Као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек. Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење.
Уосталом, погледајмо и како Свети владика Николај у делу «Национализам Светог Саве» објашњава светосавско поимање Народне државе, и указује на штетност мешања крви:
Народна држава за Светога Саву значила је отаџбину, земљу отаца наших, у којој живи један и исти народ. Не иде народна држава докле мач може ићи, него мач сме ићи само до границе једне народне државе, то јест отаџбине. Ако се дозволи да се држава простире докле мач може досегнути, онда држава престаје бити народна, престаје бити отаџбином и постаје империјом. У том случају држава добија територијално, али губи морално; добија у материјалним димензијама, али губи у интезивности духовне и моралне снаге; јер постаје мешавином крви, језика и расположења, а таква мешавина производи страх, немир, себичност, грабеж и осећање сталне несигурности.
Уплив крви других народа или раса у један народни организам јесте историјска неминовност, па ни србски народ у том погледу није изузетак. Али када су такви процеси већ неизбежни, природно је настојати да разводњавања традиционалног србског етничког бића, буде у што мањој мери.
У вези са тим, позната је пропаганда хрватске историографије, која србски народ покушава представити као «производ турско-фанариотске реторте», желећи тиме да искаже како Срби наводно, у највећем делу свога расног бића, нису Словени па чак ни Индоевропљани. Такве, ничим аргументоване бесмислице, које потичу од искомплексираних србомрзачких «научника» који услед ништавности сопствене «националне» идеје, покушавају кривотворити србску, убедљиво је разобличавао један од највећих србских интелектуалаца протеклог века, Лазо М. Костић, у свом изванредном делу «Образовање и одржање српске нације» позивајући се на мноштво релевантних докумената, односно записа познатих европских историчара и других научника који су се бавили историјом ових балканских подручја. Па тако, о наводном крвном мешању Срба са турским окупатором, Костић пише следеће:
Срби су се најчишће расно и ментално одржали под Турцима… сви страни писци од угледа истичу колико је баш српско ропство под Турцима њему послужило и помогло да одржи своју етничку чистоту. Срби су тада били просторно изолирани, а та изолираност се показала као оклоп који није пуштао стране утицаје на српски народ.
Истим поводом, Костић цитира мноштво немачких, француских и других углавном западних аутора, чији су списи међусобно сагласни у ставу да су Срби махом били сасвим изоловани од турског окупатора и да су уопште избегавали крвно мешање са инороднима.
Србски карактеролошки идентитет и архетип србског човека, искован је стицајем особитих географских, биолошких и историјских чинилаца. Херојски карактер србског народа избрушен је чврстином планинске стене, густином шуме, изолованошћу као и борбом непрестаном за народну слободу и духовни идентитет.
Посебни словенски народи настају као последица процеса физичког раздвајања делова јединственог старословенског етноса као и уплива различитих несловенских елемената у поједина словенска племена. Језик, фолклор, митологија, а делимично и физичке и психичке особине, говоре о међусобној блискости словенских народа. Ипак, као последица мешања са различитим народима и услед карактеристике рецесивности одређених наследних елемената и специфичности генетске комбинаторике, јавља се разлика у заступљености појединих подрасних типова беле расе међу различитим словенским народима.
У србском народу преовлађују елементи Динарског типа, који се по Владимиру Дворниковићу код јужних Словена кристалише као последица утапања несловенских балканских и медитеранских елемената у словенску масу. На сличном становишту је и Бранимир Малеш, по коме Динарски тип по својим битним елементима указује на сопствени прототип светлије комплексије. Тај прототип је, по Малешу, услед уплива једног тамнијег типа, еволуирао у облик који је својевремено назван Динарским типом.
Истакнути србски научник и директор Европског института за проучавање древних Словена, академик Србољуб Живановић, доказивао је чињеницу о претежном биолошком континуитету, између старих Словена, старих Динараца и данашњих Срба, указујући својим антрополошким истраживањима да су наши словенски преци на ова подручја дошли знатно раније него што тврди бечко-берлинска историјска школа. О томе академик Живановић каже:
Ја сам касније утврдио, истражујући многа гробља, да се ми (Словени/Срби) никада нисмо ни досељавали овде, ми смо ту одувек. Долазиле су неке мање групе, наметале своју власт, организовале народ па нападале Византинце. Тако се 557. у списима први пут и помињу Словени који су нападали Солун, али не зато што су они тада дошли већ зато што су тада постали занимљиви историографу. Ми овде живимо од времена индоевропских племена, а утицаје смо примали са свих страна.
Психичке особине Динарског расног типа одговарају Цвијићевим антропогеографским одређењем архетипа србског човека, а у основи се подударају и са духовно-историјским созерцавањем идеала србског православног човека, какво је чинио Свети Николај Србски.
Постојање етнолошке и антропогеографске разноликости појединих србских области, као последице различитих услова историјског развоја, позитивна је појава, јер је снага сваког организма управо у разноврсности његових повезаних органа, како је то истицао Константин Леонтјев.
Извод из идеолошких смерница
Нема коментара:
Постави коментар