ИЗМЕЂУ ОПАНКА И КАПУТА

 Интелигенција је душа једног народа. Она предводи свој народ и одређује ток његове историје. Услед свога позива, ради својих дужности и личних потреба, интелигенција је везана за град. Знатан пак проценат народа и поред масовних миграција у градове, живи по селима, јер смо вазда били, Богу хвала, сељачка земља. Из тога разлога се проблем односа интелигенције и народа посматра углавном као питање односа града према селу.

Код нас је, нажалост, од раније постојао јаз између града и села, или како је то наш народ говорио „између опанка и капута“. Изгледа као да није било никакве планске политике на сузбијању тога јаза. Село се осећа као да је препуштено само себи. Град му је посвећивао пажњу највише у предизборним кампањама или приликом неке сеоске прославе. Којим поводом би се неко од наших интелектуалаца одважио  да посети било које село? Зар је игде лекар из чисте знатижеље или културне мисије хтео да завири у село? Колико је чак и агронома који су зашли у села да користе народу својим знањем и саветом? Ни просветни радници нису много одскакали од осталих. Редак је пример учитељ који се бацио на оснивање неке сеоске читаонице. И онде где је можда већ и основана, не води је учитељ него самоуки сељак. Уместо да се у празничне дане сељаци окупе око свога учитеља у школи да им каже коју паметну и корисну, они су и даље приморани да пронађу између себе бистријег домаћина. Колико је само благодаран обичан човек из народа кад види да се за њега неко заузима!

За одвојеност села од града велики део одговорности сносе и они наши интелектуалци који су пореклом са села. Већина тих интелектуалаца однародила се од својих и у томе предњачи осталима. То је жалосно, али је заиста тако уствари. Село као да подсећа да је град из његове средине ишчупао једног његовог и уврстио га у ред непријатеља села. Такође, треба истаћи и лоше поступање државне администрације према људима са села. Сељак је по нашим надлештвима морао сатима и данима да чека да га неко прими и саслуша, па ма то била и најнезнатнија ствар. Зар је ко водио рачуна о томе колико је сељака стајало то што се из тешко проходног краја одважио да сиђе доле у град и изгуби толико драгоценог времена за неку молбицу или објашњење? Колико би нам могла послужити за пример администрација родне груде Леона Дегрела, још у његово време, која је одредила да се у судници увек даје првенство сељаку, ако чека заједно са својим националним другом из редова грађанства! Леп и уљудан поступак са сваким посетиоцем, а нарочито са људима из необразованијих слојева ствара дубоко поштовање и осећање присног поверења, док лоше понашање не само да одбија сељака од грађанства, него му калеми мржњу против поретка и државе уопште.

Данас је потребније него икада да се национална интелигенција приближи нашем народу, да се слије са простим пуком у једну целину, и да стекне снагу за обнову своје Отаџбине. Приближити се народу, то пре свега значи упознати његов живот и животне тегобе, проучити његове патње и потражити им лека. Такође, неопходно је повезати сеоску са градском омладином, упознати градску омладину са животом села. На селу би ти млади људи могли и нешто научити и својој браћи помоћи. На тај начин би се између народа са села и из градске средине створио срдачан однос, без чега нема националног препорода и васкрса.   

Здрава и јака држава мора имати духовно здраво и економски јако село, које ће бити извор народне енергије, мерило његове културе и најбољи ослонац народне одбране. Напредак и благостање села зависи од људи који су позвани да му то омогуће. Зато не смемо бежати од села и либити га се, већ му морамо прићи с највећом љубављу и пожртвовањем, као прави синови и кћери, којима је дужност и обавеза према народу и Отаџбини изнад свега.

На који начин да помогнемо селу које чами у мраку и незнању, често у прљавштини и беди, мада има услове да постане боље и савршеније како физички тако и морално, пуно полета, живота и стваралачке снаге?

Ако хоћемо од детета да створимо човека, ваљаног и честитог члана народне заједнице, морамо га васпитавати, неговати, упућивати га да чини оно што је добро, а од зла да се клони и да не подлеже лошим утицајима са стране. Овако изгледа када је у питању појединац, а исто тако је и са заједницом. Исти је случај и са селом које није ништа друго него заједница већег или мањег броја задруга. Да би успели да извршимо обнову нашег села, морамо га вратити на стари задружни дух и живот у складу са савременим потребама. Задруга је неопходна због тога, јер је само у њој могуће остварити култ домаћинства, љубави, пожртвовања и старешинства, без кога нема истинског напретка. Само ваљани и честити чланови тако мале заједнице – задруге, могу бити корисни чланови велике заједнице – државе. Само људи који су од малена навикли на послушност, рад и поштовање могу у животу да покажу позитивне резултате свога рада, и да својим примерима послуже својим млађима као учитељи и руковођи у животу.

Пре свега, дакле, обнова задруге, а затим стварање духовне везе између сељака и интелигенције, тј. школованих људи који су дошли на село да раде као просветитељи, учитељи и свештеници, као пастири народни. Ове атрибуте могу добити само људи који су њих достојни.

На село треба поћи са чистим идеализмом који никада не сме да ишчезне или да се замени материјализмом и егоизмом, жељом за личним добром и богаћењем на штету народне заједнице. Такве људе треба одмах уклонити, јер су недостојни да буду народне вође. Такви недостојни васпитачи народа највећи су кривци за духовни и привредни пад села. Они, уместо да сељаку показују прави пут, уместо да га васпитавају у духу Светосавља и светлих народних традиција, уместо да у њему развијају љубав према Србству, ти упропаститељи народа долазе на село као туђински плаћеници, држе народ у незнању, заводе га најгнуснијим лажима и упропашћују га. Зато није никакво чудо што сељак никада није могао да осети љубави и поверења према таквим људима, а ти су, нажалост, били у већини и угушивали рад оних добрих и честитих. Искуство треба да нам буде најбоља школа, и зато у будућности морамо бити опрезнији.

Већ је речено да је просвећеност и напредак села мерило народне културе. Зато треба отворити што већи број школа како основних тако и стручних. У тим школама морају учитељи и учитељице бити људи достојни поштовања, који ће бити у стању да својим ауторитетом придобију за себе наклоност и поверење читавог села.

Наш је задатак: обновити задругу, успоставити поштовање према домаћину, створитити духовну везу између сељака и интелигенције, на бази љубави и поверења, затим просветити сељака духовно и економски га подићи. То је једини пут који нас може довести сигурно бољој будућности.

Бољи и срећнији народни живот може изградити поштена, пожртвована, пуна одушевљења и самопрегоревања народна интелигенција. Кад добије такву духовну и интелектуалну националну елиту, српски народ ће моћи светлијег лица гледати у будућност.

Марисав