Целокупно динарско становништво, православно, католичко или муслиманско, живи или је доскора живело патријархалним животом, који је у знатној мери утицао на његову карактеристичну физиономију. Они који су доста путовали по Балканском полуострву одмах осете и распознају у некој народној маси динарске људе од других група. На њима су најбоље изражене све особине западних Јужних Словена. Оне су код њих дубљега смисла и националније. Ове особине нису начете страним утицајима и новим културама, као што је то мање-више случај у другим областима, изузевши неколико изолованих оаза, нарочито у источном делу Полуострва. Иако је област динарског типа била подељена између више држава, он је сачувао своје основне особине.
Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другог реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихову осећајност, осетљивост, у њихов индивидуални и национални понос; треба истаћи питање части или идеал правде или слободе. То су главни узроци страсти који покрећу динарске људе као и узроци сукоба који се међу њима јављају; отуда произлази срећан или несрећан ток њихова живота, много више него што потиче од себичности или од лакомости. Са овим се инспирацијама мешају расни инстинкт, инстинкт за животом и за развијањем, инстинкт да се извојује своје место у свету и да се да своја пуна мера, инстинкт чија је снага огромна. Динарски човек не верује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је мера непомућена, поуздање безгранично.
Поред овог јаког идеализма има и једна традиционална црта, једна од битних црта народне душе. Динарски човек гори од жеље да освети „Косово“ (Косовску битку 1389. год.), на коме је изгубио независност и да обнови стару српску царевину, о којој стално сања, чак и у најтежим приликама, у којима би свако други очајавао. Обманут околностима и догађајима, напуштен од свих, никада се није одрекао народног и друштвеног идеала. Ова постојаност и апсолутна вера у национални идеал главни је факат у његовој историји. Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка. Све ове своје вечите мисли он изражава у песмама и приповеткама, чак и у посмртним тужбалицама (нарикачама). У свакој прилици се на њих навраћа: опева их и прича у кући, увече поред ватре а после свакодневног рада, у црквама и манастирима, излазећи из цркве, приликом сваког скупа или сабора.
Због тога су готово неограничени дух пожртвовања и самоодрицања: у току историје динарски су се људи жртвовали до исцрпљења целог народа. Народне масе су се мириле с тим да подносе неисказане тешкоће и патње ради друштвеног и националног идеала.
Покушајмо да са више детаља изнесемо њихове главне психичке особине.
Утицај земљишта и природе. — Динарски људи су интимно везани за земљиште и природу свог краја. Код њих нема великих вароши, доскора није било ниједне која би имала 100.000 становника. Превлађују мале вароши са неколико хиљада становника, поглавито пореклом са села и једним делом сеоског занимања. Деведесет од сто динарског становништва живи од земљорадње и од сточарства. Проценат сељака је већи но у ма којој другој јужнословенској групи. Највећи део динарског становништва, дакле, живи у сталном додиру са земљиштем и природом, са стварношћу живота. Оно је навикнуто на оне природне недаће које долазе од непогода, рђавих жетви и сточних болести. Због тога су му нерви здрави, зато спокојније и боље подноси удесе судбине.
у овом се типу осећа јака веза с природом и с прецима. Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде. Ово није народ „сит живота“, већ млад, свеже крви, изоштрених чула за природне појаве. Особито су развијени вид, слух, чуло мириса и смисао за оријентисање: нађу се ноћу и у великим шумама. Осећају шум и шапат природе, од клопотања извора и шуштања лишћа до подземних звукова и трепета, и то у њима изазива музику од осећања и жеља. Ови се утицаји нарочито примећују на женама. На народно осећање и на народну машту утичу високе и простране планине, са дубодолинама и вододеринама, даље осамљени и кршни кречњачки врхови разних облика. Од великог су утицаја на народну фантазију карсне реке, којих нестаје у понорима да се после неколико километара опет појаве из пећина, затим суве простране и разгранате пећине, бездане и сурдупине, интермитентни извори које зову потајницама, итд. Јако утичу на динарске људе старе велике шуме и поједина дрвета или групе дрвета која се дижу на брежуљцима, са хумки и међу рушевинама, нарочито групе старих храстова; жмарци подилазе и стрепи се од старина и рушевина, од старих градова, кула и цркава. О свим тим природним и историјским предметима има динарски човек поред старих, тајанствених, кадшто мрачних прича, још чешће јасне приче из народне или из обласне прошлости. Оне се дубоко урежу у душу упечатљивијих и даровитијих. Од оних природних и историјских предмета стрепи се или им се Динарци поверавају. Они су симбол места и околине и јако формирајуће утичу на најтананије црте народне душе. Имају осећања за лепе панораме појединих врхова и зато је за такве врхове у динарској планинској зони често име Поглед. Напослетку интимна веза с природом изражава се у многим топлим обичајима велике старине и дубине, у навикама, веровањима и врачањима, која се везују за смену годишњих времена, за небеске и климске појаве, за планине и врхове. Такви су топли обичаји о Божићу, о Ускрсу, о Ђурђевдану, о Ивањдану и Петровдану; такве су природне и наивне светковине које се везују за планине и врхове, на које једанпут годишње изиђе село или цела област; такви су обичаји додола и прпоруша. Сва природа је жива или дејствује као жива, и мртве ствари и замишљене. Има духова у води, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутим шумама и планинама су разне виле, које воде интересантан живот и често одређују људску судбину. У облацима су ветрогоње и здухачи. Из језера излазе крилати коњи, водени бикови, љутити змајеви огњевити из којих све ватра сипа. Свуда има злих и добрих духова. Човек је везан и зависан од тих сила у природи, чији је највиши ступањ Бог и судбина, који се распоређују и ништа се без њих не може десити.
Друштвена и економска организација. — динарско становништво живи поглавито у селима разбијеног типа са растуреним кућама. Пре 40 и 50 година она су само по изузетку чинила групе од простих, инокосних, породица, а много чешће од задруга. Ова установа (задруга) која још постоји, мада ређе и ослабљена, била је најкарактеристичнија одлика друштвене организације динарских области. У неким крајевима постоје и племена која се деле на братства, колена или трбухе (нараштаје).
У задругама живи у заједници више потомака који воде порекло од истог претка. Удружују се и сагласно бирају за старешину једног члана из задруге, који се одликује моралним и интелектуалним способностима, често најстаријег по годинама. Противно обичајима код племена у којима се узима најхрабрији за главара, у задрузи јунаштво није најглавнија особина која се тражи од старешине. У динарским земљама племе је било ратничка заједница, док је задруга увек била заједница створена пре за мир, породична установа и економска група. Изгледа, да задруга представља на патријархалном ступњу, на коме се људи баве земљорадњом и екстензивним сточарством, економску организацију која је најбоље прилагођена приликама. Велики број чланова омогућава задрузи, да искористи разне изворе које даје земља и да прибави себи све потребе за живот. Поделу рада подешава старешина, уз пристанак осталих, према способностима и годинама појединаца. Старији и јачи баве се најтежим земљорадничким и сточарским пословима; старци и деца раде лакше послове. Ономе који има способност за трговину може старешина одобрити да се њоме бави. Други се, нарочито зими, баве разним занатима корисним по задругу. Жене и девојке се углавном баве домаћим и женским пословима (ткање, вежење, израда одела итд.) и ослобођене су тежих радова. Девојке се нарочито баве израдом своје спреме за удају. Живело се угодно и у сразмерном благостању. Изгледа да је сваки члан имао више слободног времена, но у ма којој другој друштвеној организацији.
Задруга није била примитивна организација, већ је то патријархални облик који је имао свој развитак. У динарским областима постоји врло развијена патријархална цивилизација. Материјална страна ове цивилизације није тако заостала како се то обично замишља, схватајући погрешно смисао речи „патријархални“. То је била материјална цивилизација врло прилагођена приликама. Изграђени морални појмови представљали су целину, готово читав један добро утврђен морални систем. Сваки члан задруге познавао је усмени закон, закон по коме се знало шта треба а шта не треба чинити. Тачно је одређено за свакога од њих на који се начин има мислити и делати. Штавише они су примили вековна искуства српске историје и у слободном времену прибирали су и израђивали у породичној интимности национална предања. Врло је вероватно да су задруге биле главни центри у којима су створене народне песме и фолклор уопште. У турско доба је задруга поред цркве била друштвена организација у којој се развијао национални дух остајући веран самом себи. Чини се да су се, нарочито у задругама, могли подићи до највишег степена осећања солидарности, симпатије и саучешћа и да су се нарочито у њима могли манифестовати она топлина у обичајима и нежност душе, који више карактеришу динарске људе него остале Јужне Словене.
Напослетку, ратовање је очевидно много лакше за друштво састављено од задруга но за друштво које је састављено од инокосних породица. Готово стални устанци динарских сељака у турско доба и рат за ослобођење Србије који је трајао једанаест година (1804—1815), нарочито су били олакшани организацијом у задруге.
Иако је све што има задруга било заједничко добро свих чланова, ипак она није тип економског комунизма. Када се задруга сувише умножи дели се и сваки члан зна шта му припада као лична својина. Сваки зна да ће, уколико буде више радио на одржавању и увећавању заједничке својине, и његов део бити утолико већи. Нигде се није могла тако брижљиво надгледати имовина као у задрузи, због великог броја њених чланова.
Сама задруга поставља неки број сасвим противречних проблема. Ми ћемо се овде бавити само онима који су у вези са циљем ове студије и нарочито ћемо изнети мишљења која смо стекли у току путовања.
Највише изненађује географско распростирање задруга. Казали смо да их има у областима свих јужнословенских типова, изузевши код источнобалканског или бугарског. Али су задруге биле а и данас су још најмногобројније у областима динарског типа. Међу задругама има такође различитих облика који се одликују понеким нијансама: динарске су задруге најтипичније, нарочито оне у селима разбијеног типа. У овим динарским задругама најбоље су изражене њихове особине које смо већ поменули. По њима је утврђен тип јужнословенске задруге. Међу самим динарским задругама биле су а и данас су најбоље организоване задруге у Србији, нарочито код старинаца (оних од пре великих миграција), у којима су најбоље изражене битне особине: узајамна љубав међу члановима заједнице и патријархални обичаји.
Старо шумадијско становништво се населило по пропланцима и крчевинама. Насеља су била изолована, далеко једна од других. Породице су морале бити многобројне да би се могле снабдети свим животним потребама; оне су морале бити самосталне економске целине. Само су се велике породице могле добро заштитити. На распоред и на развитак задруга биле су једним делом и шуме од утицаја. Истакли смо утицај рељефа на ову друштвену организацију у селима ибарског типа.
Вероватно је да је задруга врло стара. Она би била карактеристичан друштвени облик Јужних Словена у доба када су се они насељавали на Балканско полуострво. Није била распрострањена у средњовековној српској држави вероватно због тога што се распала због фискалних мера, као ни у вардарским областима због продирања византијске цивилизације. Али су задруге многобројне и од великог значаја у Турско доба и вековима су представљале главни облик породице динарског типа. У турско доба, када су били остављени сами себи, динарски су се људи вратили старим друштвеним облицима. Задруге су често имале по 50 до 60, каткад по 100 па и више чланова. Осим тога етничког обнављања донекле су и други узроци допринели овоме развитку. Турци су тражили порезу само по кућама; сељаци су радије живели у задругама и тако плаћали порезу само на једну кућу. Осим тога, у оно доба несигурности велике задруге су имале већи углед пред Турцима и другим непријатељима. Па и после Турака, када је највећи део динарских земаља био у српским рукама или под Аустро-Угарском, задуго је било више задруга него инокосних породица. У Србији су се тек око 1876. године почеле распадати задруге, а у Босни и Херцеговини око 1880. Али су оне и данас многобројне у динарској области, само их је мање него инокосних породица.
Узајамна наклоност и међусобно економско помагање. — Дирљиви су љубав и поштовање које чланови задруге имају један према другоме, као и њихова солидарност, нарочито у најтежим приликама. Они су везани особитом топлином осећања; у њиховим међусобним односима има пуно широке срдачности. Овде су најчистији и најбоље очувани динарски обичаји. Младићи и девојке најчешће поверавају своје тајне само најстаријој жени у задрузи коју врло поштују. Лирске народне песме врло дискретно изражавају љубав. Када се у њима говори о жени, њена се лепота описује са особито осетљивом резервом: опевају се само драгине очи, ход и гипкост њеног стаса. Једино су босанске песме смелије, што долази од оријенталских инспирација.
Опевају се љубав према породици и према матери, нарочито љубав према брату, која заузима прво место у народним песмама; осим материнске љубави љубав према брату је једина коју жена динарске задруге сме исказати; она то чини на врло разне начине и са дубоком нежношћу. Али је код њих извор љубави и осећајности толико богат да им љубав заснована на крвним везама није довољна. Они је проширују и изван задруге у вези која до смрти спаја или два момка, побратими, или две девојке, посестриме.
Ни у једној јужнословенској групи нема толико специјалних речи за обележавање ступњева сродства као код динарског становништва. Обраћајући се људима свог народа, чак и ако су им сасвим непознати, динарски сељаци их ословљавају са брате, рођаче или стриче, сестро или тетка.
У исти ред појава долази и динарска узајамна помоћ која постоји између инокосних кућа и задруга. Она се показује у свим приликама у животу, нарочито у материјалном животу. Самохрана жена са децом увек се помаже у тешким пољским и другим радовима. Узајамно позајмљују волове као запрегу за орање: то је обичај који се зове спрег. Нарочито се притиче у помоћ за време жетве коју треба брзо свршити: то је моба. Пошто задруге нестају под утицајем индивидуализма и модерне цивилизације, она је са својим обичајима међусобног економског помагања изазвала нове облике заједничког рада и узајамне наклоности. Те су навике олакшале стварање модерних земљорадничких задруга, које су пре рата у Србији биле распрострањеније но ма где на Балканском полуострву. Енглески путник Травелијан недавно је помињао ову солидарност српског сељака*.
Осећајност и симпатије — Изгледа да се дух који живи у задрузи и уопште динарска међусобна помоћ могу објаснити емотивним карактером и врло живом склоношћу за симпатијом код овога народа. У овом погледу има велике разлике између динарског становништва и источнобалканског или бугарског.
Ова се осећајност показује у свим догађајима личног и заједничког живота. Топло учешће се врло живо показује како у радости тако и жалости и не само према члановима задруге већ и према читавом народу, па и према странцима. Та су осећања још живља у жалости него у радости. Она се саопштавају и преносе изванредном брзином. Изражавају се очима пуним сјаја или суза, злих или радосних суза. Има много јунака окорелих у борбама који су заплакали пред невољама других! Анта Богићевић не може од јада да описује Лазаревић Луки муке лозничке посаде, већ најпре заплаче. Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије, доносећи откуп за заробљене жене и децу, кад је угледао српско робље, „трипут пада па он обамире... низ образе грозне сузе лије“. Ово су примери из ратова за ослобођење Србије 1804—1815. год. Али се ова осећајност у толико прилика показује у току балканских ратова, за време аустријске офанзиве и за време протеривања Аустријанаца из Србије (1914), а нарочито за време повлачења војске и једног дела становништва преко Арбаније, када је сваки био остављен својој судбини (1915). Да није било узајамног помагања, многи се не би спасли, а сељаци су се том приликом најбоље понашали.
Последица ове дубоке осећајности су и њихова дубока осећајна правда и милосрдност, као и готовост на пожртвовање и самоодрицање. Динарски су људи услужни и пуни доброте. Неке особине, као величина душе, саучешће, високо морално поимање, које сам често запажао код становништва у Јадру (у Србији), подсећале су ме на особине које руски писци приписују својим најбољим сународницима. Пред већим туђим невољама ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље. Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без обзира на интерес на корист и на „практичност“, свесни да им је живот у опасности или да ће им остати црн и упропашћен. И цео је народ способан да тако ради. За људе од срца и савести имају нарочита имена: душевници, савесници, која датирају још од Душановог законика из средњег века. По народним песмама они штите правду од неправде, бране „Божју правду“, апсолутну правду. Кад виде неправду „у њима се распале пламови“ и тада „саме би им сузе прокапале“. Динарски су људи пораз на Косову објашњавали у народним песмама и тиме што су се „приволели небескоме царству“.
С особитом умешношћу распознају шта могу примити од туђе љубазности. Ове их особине стављају високо изнад сељака многих других народа. Лично достојанство, поштовање и пажња према старцима, понашање према деци и женама, пријатељима и непријатељима, њихово држање на саборима, све показује нарочиту отменост у начину њихова живота и осећања. Осећање чедности и стида особито је развијено код жена.
Али наведене особине динарских људи имају и рђавих страна. Осећајност их каткад наводи на непромишљена дела. Кад им недостаје искуство, јака осетљивост их учини наивнима. Често се подају сентименталном и неупутном оптимизму. Њихова крајња осетљивост често постаје слабошћу; њихова великодушност их учини неправичним. Каткад су спутани страхом да не учине неправду или нажао другоме.
Особито поштовање предака и обичај слава. — Као што су међу собом везани љубављу, динарски су људи исто тако одани прецима; нигде толико не знају за своје претке, каткад до двадесетог колена, нарочито у Црној Гори; нигде их толико не воле, не поштују и не мисле о њима. Више но код осталих Јужних Словена овде су очувана стара презимена, па чак и надимци поколења, кадшто кроз векове. Са оца на сина се предају имена предака; потомци их памте; знају њихову постојбину, узроке и прилике њихова исељења, њихове најизразитије особине и најглавније догађаје из њихова живота. Често имају старе читуље у којима је забележена њихова генеалогија. Слава је после Божића и Ускрса највећи празник, али много више лични, јер свака породица има своју славу, исту коју су славили најдавнији преци. Слава је, пре свега, светковина у спомен предака: почиње верским обредом у коме се свештеник моли за душе предака. То је прекада. Највећа је брига једне породице да има наследника који ће наследити и одржавати славу. Несрећа је бити угасник, без мушког порода. Напротив, Бугари не памте своје претке, немају славе и презивају се само по оцу.
Али, осим срдачне и увек живе везе са својим породичним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко везан за своје националне претке: сматра да има још једну старију и славнију лозу, ону својих краљева и царева, својих славних јунака из доба Немањића и Косова, великих витезова, хајдука и ускока из турског времена, који су живели између Косова (1389. год.) и Карађорђева устанка (1804. год.). Њихових непосредних потомака је нестало. Нема племства: уништено је после Косовске битке и за време Турака. Али сваки динарски сељак сматра националне јунаке као своје претке: са дубоком националном и људском осећајношћу он мислима учествује у њиховим великим делима и у неизмерним патњама, махом хајдучким патњама, онима о којима песме казују. Он зна не само имена косовских јунака већ исто тако и какав је ко био и које су му мане и врлине. Има крајева у којима чак осећају и ране косовских јунака. Погубити много Турака за динарског човека значи не само осветити своје претке, већ и ублажити њихове болове које и он осећа. Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве, већ га и сањају. Кад су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се, да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу. У највећим окршајима шумадијски сељаци се сећају својих старих јунака који им служе за пример. И песма каже: „помислите на старе јунаке.“
Национална свест и национална задаћа. — Значајно је да сви динарски Срби, од оних у северној Хрватској, на граници Крањске, па до скадарских Срба, познају најглавније догађаје из српске историје који се народним песмама и причама преносе с колена на колено. Представници осталих група, изузевши Србе панонског типа и, донекле, оне централнога типа, немају какве више представе о својој прошлости и народној судбини. Динарски су Срби потпуно и сви предани заједничкој ствари, готови на све жртве. Овај родољубиви жар није им дошао ни преко школа ни из књига. Једино се у Србији он развијао и ширио преко школа. У другим областима су, напротив, школе стојећи под туђинском управом покушавале, истина без успеха, да угуше ова предања. Они имају, дакле, врло јасну националну свест, националну душу. Национални морал и национална мисао наслеђе су дуге историјске прошлости; они су се учврстили као инстинкти који аутоматски одређују понашање сваког грађанина и читавог народа. Искрсне ли какав било догађај, сваки динарски Србин зна шта треба да чини и чини то тачно; сви раде у највећој сагласности, сељаци и сви они (уосталом врло ретки) који нису дегенерисани политичким страстима или другим утицајима. Жене се понашају као људи. За народну ствар сви подносе највеће жртве. Балкански ратови и Велики рат само су један од многобројних — ипак најстрашнијих — доказа о дубини и племенитости овог националног осећања.
Сваки је Србин прожет неколиким као кристал јасним мислима: хоће слободу и самосталност свих земаља за које зна да су биле део његове државе и да у њима живи „сиротиња раја“. Под овим именом он разуме сву ону своју браћу, која не живи у границама Србије и према томе немају потпуну моралну и интелектуалну слободу. Њих треба ослобођавати сталним јунаштвом, непрекидним пожртвовањем и крвљу. Млаки, непотпуни и опортунистички начини не доликују поносном народу. Са дубоком је захвалношћу примао помоћ коју је велика и света Русија чинила с времена на време, али не допушта да ослобођење његове браће дође са стране. „Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све што би непријатељ могао узети. Песма каже: „Цар је Мехмед Сталаћ освојио, не освоји добра ни једнога“, освојио је град, али у њему није затекао ништа од онога што је желео: жену, оружје и коња војводиног. У одлучним тренуцима нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута: „у крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне.“ Наша је „да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“.
Као што је напред речено, ова дубока народна свест није ограничена само на области средњовековних српских држава. Она је врло жива код свих динарских Срба до границе Крањске, па чак и изван динарских области. Ова тако висока народна свест још се више развила за време Турака. Од краја ХV века она се брзо и нагло ширила из области Рашке, Хума (Херцеговине) и Црне Горе у свим правцима. Српске народне песме, створене у овим областима, распрострле су се чак и у области које нису припадале старим српским државама. Многе од ових песама, нарочито оне о Краљевићу Марку, продрле су међу Хрвате, Словенце и Бугаре. Изгледа да су један од главних узрока овоме великом ширењу песама биле велике српске миграције за време Турака, метанастазички покрети које смо описали. Други је знатан узрок стварање српске патријаршије за време великог везира Соколовића (Србина мухамеданца) и добро организована српска црква, чији се делокруг рада простирао на све српске земље, чак и на оне које су захватиле нове миграције.
Војничке врлине. — У току историје су сјајно посведочене војничке врлине динарских људи: оне су на највишем ступњу код становништва Србије и Црне Горе, у државама националне мисије. Такви су црногорски јунаци, који су готово стално били независни од Турака; такви су многобројни витезови и хајдуци свих динарских области из Турског доба. Тиме се објашњавају и готово стални устанци не само у Србији, већ и у Босни, у Херцеговини и у области старе Рашке. Ови су динарски људи ратовали уз Млетке, уз Аустрију, па чак и уз Наполеона и Русију. Тако је извршено природно одабирање јуначких типова од Милоша Обилића до безбројних безимених јунака у годинама 1912—1918. Увек је међу њима било великих војничких талената, од Карађорђа до најновијих.
Енергични и импулсивни. — Људи динарског типа су по правилу живљег темперамента. Не могу се сви, као ниједан народ, уврстити у једну од оних класичних група, у које су подељени темпераменти. Уосталом различни темпераменти потичу од различне мере у којој су код појединаца или група комбиноване особине осетљивости и активности. И оно што је у том погледу најкарактеристичније за многе крајеве динарске планинске зоне, то је појава врло јаких темперамената, виолентних, силних, огњевитих људи, код којих узрујаност, напони и подвизи могу достићи највишу меру. Махом врло импулзивни који одмах и често без дужег размишљања раде: „зебу од многог мишљења“, и који кажу: „ко разгађа, у нас не погађа“, и погоде истину и најбољи пут. Правци у којима ће се виолентност изразити зависе од духовних и моралних особина овог темперамента, од „духа времена“, од настројености средине. Најдаровитији од њих, смели, кадри примити дубоке утиске, могу бити револуционарни и у погледу идеја, али најчешће акцијом помажу друштвеном напретку; могу створити хук и покрете који обухвате народну масу, и такви постају вође народних покрета и револуција. Међу њима има људи највећег пожртвовања, који лако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје и племените покрете; утичу заразно на околину и на људе мање јаког темперамента: силином једне повуку, друге ућуткају. Једни „праведни као Бог“, други могу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети до белог усијања, а ови су главни носиоци и разносачи динарске девизе: света освета. Могу се изметнути и у развратне интережџије, који не презају ни од каквих подвала и смицалица. Али главни правац у коме се досада изражавала осећајност и афекти овог темперамента јесте српска национална идеја, и од њих су постајали хајдуци, ускоци, осветници; и сада, без икаквог околишења, и много њих кадри су дати и дају главу за националну идеју. Од њих се за време турске владавине формирао хајдучки темпераменат, који се навикао на неке суровости и усвојио као главну линију понашања да треба без обзира и на све начине уништавати противнике и непријатеље народности и тежњи за народном и државном самосталношћу; тај хајдучки темпераменат још дејствује. Даље, поглавито су ови виолентни ковали оне крилате речи и узвике, којима се динарски људи одушеве и занесу.
Проучавајући виолентне типове, нарочито оне од историјског значаја, опазио сам на свима, без изузетка, смену јако активних периода са добима потпуне пасивности, у којима су они малаксали, изнемогли, „без ује“. Последње иде дотле да могу пустити да пропадну велике тековине, кад то само од њих или највише од њих зависи; могу, дакле, онако тврдим сном заспати као Краљевић Марко и мора се чекати док се не пробуде. Многе појаве у развитку динарске зоне указују на смену активних и готово пасивних периода; после гласне и гласовите периоде долази друга са зевом или прекидом: начин историјског развијања и напредовања овога становништва ишао је дакле цик-цак линијом. Као да је томе донекле била узрок и енергија виолентних типова, која се на махове развија. Такав начин развитка са зевом губи се са већим искуством и са одмаклим културним развитком, као што се већ показује у Србији у последње време.
Динарска туга историјска туга. — Ових особина нема код свега динарског становништва, али се на њих често наилази. Оне су карактеристика њихове тако жалосне и тужне историје за време дуге турске владавине. У њиховим народним мелодијама врло често преовлађују тужни тонови; али каткад из сентименталности и туге избијају и енергични тонови, све енергичнији, живи и страсни. На Балканском полуострву само динарски људи имају гусле, којима се прате народне песме, инспирисане једино народном историјом. Гуслама се не могу пратити игре или лирске песме, за које динарски људи имају друге инструменте (нарочито свиралу). Монотони и тужни тонови гусала потпуно се слажу са народном душом када она обнавља успомене из историје пуне патњи и понижавања.
После пропасти Србије 1915. године многи су Срби могли подносити само тужну и монотону али умирујућу музику гусала, музику која може постати енергична, па чак и бесна, у жалости, под руком гуслара који је обузет узбуђењем. Причајући о страхотама које су се окомиле на његов народ, гуслар их прати брујањем све звучнијим и обузима га гњев; деси му се да баци и скрха свој инструмент да би изразио силна осећања која у њему изазива јака жеља да поправи неправду. Слушаоци су дирнути у најосетљивије жице, готово ужаснути. Присуствујући једној сцени ове врсте у околини Невесиња у Херцеговини добио сам утисак да ове динарске Србе не може савладати никаква земаљска сила.
Таква је карактеристика динарске туге, историјске туге, која се не предаје судбини, преко које се манифестују осећајност и осећање части и поноса, личног и националног. Слушајући гусларево певање многи су динарски људи, у току векова, „одмах узимали пушку и одлазили у гору“, како песма каже. Другим речима: отишли су у хајдуке који су се борили да освете жалосну судбину свога народа. Људи динарског типа су често необуздане природе и не могу лако да поднесу чак и ситне неправде. Људи, па чак и жене, са цртама које одају племениту тугу, који изгледају савладани тугом, могу одједном постати бесни као лавови. Ова је туга инертна и резигнирана само код жена које су изгубиле синове и чија је лоза занавек угашена.
У току последњих векова су готово сви Јужни Словени били изложени истим патњама. Код свију се запажају, више или мање, ове тужне црте у карактеру. Али се најдубља морална туга, историјска туга, јасно запажа само код динарских људи.
Мистична логика. — Код динарских људи има склоности мистичноме, тајанственоме, мистичној логици. Она је у вези са њиховом интензивном осећајношћу и са фантазијом. Тиме они стварају тајанствена факта и појаве и формирају идеале. То раде и у нормалним временима, али нарочито у узрујаним, ратним.
Ове примитивне мистичне логике има мање или више код многих народа. Динарски сељак пази на небеске појаве, на птичији лет, на зујање пчела, на животињске гласове и верује да по томе може предсказати догађаје. „Неначета вода“, вода која је с јутра донета и није још употребљавана, служи им за предсказивања као и за лек. Има људи који имају зле очи, у другима су добри или зли духови, најзад из неких ноћу излази душа из тела и бори се са ветровима, облацима и непогодама (здухач, ветрогоња).
На људе динарског типа највише утицаја имају вође у чијем понашању има нечега тајанственог или му они то приписују. Верују да се не може бити велики човек без способности које дају тајанствене силе, нарочито виле и добри духови. Динарски људи обавијају своје најдубље народне идеале, као велом, неком сјајном мистиком. Познато је са колико су такве мистике оденули и украсили у причама рођење и живот Краљевића Марка.
Код динарских људи се ова мистична логика нарочито развијала у доба најтеже турске владавине. Тада су разноврсни народни пророци имали већи утицај но икад. Веровали су да има тајанствених сила које су истоветне са великом светском правдом и да ће оне помоћи да српски народ постане слободан. За неке цркве, које су на брду и на тешко приступачном положају, причају да су узлетеле из долина на брдо да их Турци не би порушили.
Има примера у историји, где је народно понашање било одређено мистичном логиком. Тако нпр. после смрти краља Милутина од три претендента победи и узме престо ослепљени Стеван Урош III поглавито услед тога што се по целој земљи разнесе невероватан глас да је он неким чудом наједанпут прогледао (мисли се да је увек помало видео и да је то крио за живота краља Милутина, који га је гонио). Други пример: 1584. године нађе кости Св. Уроша близу града Петрича, недалеко од Призрена, неки пастир коме су се људи спочетка као лудаку подсмевали. Ипак, поступно обузе неко високо осећање све косовске Србе, обновише манастир и узеше чувати тело свога последњег цара. После су тобожње Урошеве кости „саме пошле“ у манастир Јазак у Фрушку гору, 1705. год. Често су и снови имали велику улогу. Пред погибијом црногорских потурчењака сањао је озринићки сердар Вукота старога Озру, који је по предању родоначелник племена, и он је љуто опомињао њега и све Озриниће да истребе потурице. Тај сан исприча сердар Вукота саплеменицима на јави, развије њихову машту као волшебним ударом и одушеви их на истребљење потурица. Пробисвет Шћепан Мали је стицајем повољних и мистичних прилика успео да га у Црној Гори сматрају као руског цара Петра III и да влада Црном Гором неколико година. У ову врсту спада и то, што се пред катастрофу 1813. год. по Србији пронео глас да сандук, тј. ћивот, светога краља у манастиру Студеници шкрипи, хоће да се сели, знак да ће Србија пропасти. За време заједничких аустро-немачких и бугарских напада на Србију 1915. год. сретали смо сељаке и сељанке високих копаоничких села који су ишли у посету манастиру Студеници, Немањиној задужбини из XII века. Говорили су да иду да се моле студеничким свецима да спасу Србију. На путу су нашли једну девојку која је седела на камену и питајући их куда иду, одговорила им: „Идите у манастир, јер сте се на то решили, али тамо нећете наћи свеце: сви су отишли да спасу српску војску.“
У вези са мистичном логиком је и ова особина: људи овога типа имају нечега пророчког (дивинаторског): осете велико време и велике тренутке, нарочито за свој народ, готово их предскажу и за њих се припремају. Тиме се у њих унесе замах, занијају се, крену и развију огромну снагу, дају највећу меру. Оваква се дивинација осетила пред устанак 1804. год.: „земан дош'о ваља војевати“, каже народна песма. Исто је осетила Србија 1912. год., у српско-турском рату.
Интелектуалне способности. — Из свега што је речено излази да су динарски људи несумњиво обдарени живом маштом. Уз њу иде песничко и уметничко осећање, показано у песмама које су добро познате и које се сматрају као најбоље словенске народне песме. Неке од српских приповедака Лескин ставља у ред најлепших које у књижевности постоје. Због народних песама Мицкијевић сматра Србе за песнике словенскога света. То су појединачне песме или читави циклуси, као што су косовски циклус, циклус о Краљевићу Марку, циклус о устанку 1804—1815. год. Језиком пуним слика динарски су људи успели да изразе своја најдубља осећања, своја јуначка дела и недаће, љубав за слободом, правдом и независношћу, своју националну мисао и национални понос и своје опште погледе на људску судбину. У овим се песмама изражава национални морал, нарочито у онима које се односе на српску историју из доба Немањића и Косова. Често се с разлогом рекло да Краљевић Марко у песмама оличава карактер српскога народа, бар битне црте тога карактера, оне које се нису развиле.
Стваралачка машта и укус се исто тако манифестују у мање познатим делима народне уметности, у резбарији, ћилимарству и у везовима — у орнаментима, на пример на женским кошуљама — које често остављају врло леп уметнички ефекат. Ова народна уметност изражава осећања радости, благости и одушевљења. Изгледа да су геометријски облици ове уметности врло стари.
Динарски свет показује у обичном животу доста бистрине или брзог схватања, неретко и досетљивости и хитрине духа. Иако су неки овде-онде духовно заваљени, нису духовно троми, није им дух замагљен и немају оне неодређености и нејасности која се често види нпр. код Немаца. даље, несумњиво имају интелектуалне осетљивости, нарочито способности да тачно и истинито осете и погоде, да оцене, да изнађу, имају дакле инвенције. Тешко је одредити колика је амплитуда тога интелектуалног дара, јер народ није израђен. Углавном се може ово извести.
Дар је распоређен готово на целу народну масу, која показује доста духовне живости и правоумности; тупавих готово нема. Али амплитуда дара по правилу није велика. Највећи број тзв. даровитих давао је досада мале резултате. Махом не разраде послове (не само на делу већ и у мислима) до крајњих конзеквенција. Врло ретко ураде штогод потпуно. Често мисле да је исто видети или осетити и извршити. Има, дакле, доста површних. Код многих људи је даровитост врапчије интензивности. Али амплитуда дара је у вези и са културом: са вишом културом расте издржљивост, све је више савесности и ојачају способности народа који има дара.
Изузетно има и велике даровитости.
То је на првом месту показао народ као целина тиме што је био кадар да прими и развије дубоки утисак као што је косовски, да га вековима развија и рашчлањава и пречисти у велике народне мисли. Даље тиме што је као целина имао моралне и интелектуалне смелости и иницијативе. Није се никад мирио са неправедним и неистинитим политичким и друштвеним стањима. Тежио је стално за новим и бољим. Дизао је револуције.
Велике народне творевине јужнога словенства везане су за динарски тип: црква Св. Саве, народне песме, стварање и ширење Србије.
Велику даровитост и простране концепције показали су динарски самоуци: Карађорђе, Милош, Вук Караџић, Његош; поред других (Рачки, Копитар, Мажуранић, Миклошић, Прешерн итд.).
Колика је та динарска даровитост види се у поређењу са Бугарима, који нису створили ниједну од речених великих творевина и нису дали онакве даровите личности и самоуке као што су поменути.
Људи динарског типа познате мученичке историје, који су се вековима борили за живот и одржање, копали и мач држали, дали су у ствари много и показали знатну даровитост.
И по моралним и по интелектуалним особинама они су способни за високу културу.
Динарски су људи живог духа и танане интелигенције. Обдарени живом и разноврсном осећајношћу они се често поводе за својом маштом, која је врло жива и богата, као и за првим импулсом одушевљења и срџбе. У својим се акцијама обично инспиришу побудама моралне и духовне врсте; материјални интереси имају само улогу другог реда. Да би се изазвала највећа сума њихове снаге, треба дирнути у њихову осећајност, осетљивост, у њихов индивидуални и национални понос; треба истаћи питање части или идеал правде или слободе. То су главни узроци страсти који покрећу динарске људе као и узроци сукоба који се међу њима јављају; отуда произлази срећан или несрећан ток њихова живота, много више него што потиче од себичности или од лакомости. Са овим се инспирацијама мешају расни инстинкт, инстинкт за животом и за развијањем, инстинкт да се извојује своје место у свету и да се да своја пуна мера, инстинкт чија је снага огромна. Динарски човек не верује да има тешкоћа које не би могао савладати. Његова је мера непомућена, поуздање безгранично.
Поред овог јаког идеализма има и једна традиционална црта, једна од битних црта народне душе. Динарски човек гори од жеље да освети „Косово“ (Косовску битку 1389. год.), на коме је изгубио независност и да обнови стару српску царевину, о којој стално сања, чак и у најтежим приликама, у којима би свако други очајавао. Обманут околностима и догађајима, напуштен од свих, никада се није одрекао народног и друштвеног идеала. Ова постојаност и апсолутна вера у национални идеал главни је факат у његовој историји. Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка. Све ове своје вечите мисли он изражава у песмама и приповеткама, чак и у посмртним тужбалицама (нарикачама). У свакој прилици се на њих навраћа: опева их и прича у кући, увече поред ватре а после свакодневног рада, у црквама и манастирима, излазећи из цркве, приликом сваког скупа или сабора.
Због тога су готово неограничени дух пожртвовања и самоодрицања: у току историје динарски су се људи жртвовали до исцрпљења целог народа. Народне масе су се мириле с тим да подносе неисказане тешкоће и патње ради друштвеног и националног идеала.
Покушајмо да са више детаља изнесемо њихове главне психичке особине.
Утицај земљишта и природе. — Динарски људи су интимно везани за земљиште и природу свог краја. Код њих нема великих вароши, доскора није било ниједне која би имала 100.000 становника. Превлађују мале вароши са неколико хиљада становника, поглавито пореклом са села и једним делом сеоског занимања. Деведесет од сто динарског становништва живи од земљорадње и од сточарства. Проценат сељака је већи но у ма којој другој јужнословенској групи. Највећи део динарског становништва, дакле, живи у сталном додиру са земљиштем и природом, са стварношћу живота. Оно је навикнуто на оне природне недаће које долазе од непогода, рђавих жетви и сточних болести. Због тога су му нерви здрави, зато спокојније и боље подноси удесе судбине.
у овом се типу осећа јака веза с природом и с прецима. Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде. Ово није народ „сит живота“, већ млад, свеже крви, изоштрених чула за природне појаве. Особито су развијени вид, слух, чуло мириса и смисао за оријентисање: нађу се ноћу и у великим шумама. Осећају шум и шапат природе, од клопотања извора и шуштања лишћа до подземних звукова и трепета, и то у њима изазива музику од осећања и жеља. Ови се утицаји нарочито примећују на женама. На народно осећање и на народну машту утичу високе и простране планине, са дубодолинама и вододеринама, даље осамљени и кршни кречњачки врхови разних облика. Од великог су утицаја на народну фантазију карсне реке, којих нестаје у понорима да се после неколико километара опет појаве из пећина, затим суве простране и разгранате пећине, бездане и сурдупине, интермитентни извори које зову потајницама, итд. Јако утичу на динарске људе старе велике шуме и поједина дрвета или групе дрвета која се дижу на брежуљцима, са хумки и међу рушевинама, нарочито групе старих храстова; жмарци подилазе и стрепи се од старина и рушевина, од старих градова, кула и цркава. О свим тим природним и историјским предметима има динарски човек поред старих, тајанствених, кадшто мрачних прича, још чешће јасне приче из народне или из обласне прошлости. Оне се дубоко урежу у душу упечатљивијих и даровитијих. Од оних природних и историјских предмета стрепи се или им се Динарци поверавају. Они су симбол места и околине и јако формирајуће утичу на најтананије црте народне душе. Имају осећања за лепе панораме појединих врхова и зато је за такве врхове у динарској планинској зони често име Поглед. Напослетку интимна веза с природом изражава се у многим топлим обичајима велике старине и дубине, у навикама, веровањима и врачањима, која се везују за смену годишњих времена, за небеске и климске појаве, за планине и врхове. Такви су топли обичаји о Божићу, о Ускрсу, о Ђурђевдану, о Ивањдану и Петровдану; такве су природне и наивне светковине које се везују за планине и врхове, на које једанпут годишње изиђе село или цела област; такви су обичаји додола и прпоруша. Сва природа је жива или дејствује као жива, и мртве ствари и замишљене. Има духова у води, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутим шумама и планинама су разне виле, које воде интересантан живот и често одређују људску судбину. У облацима су ветрогоње и здухачи. Из језера излазе крилати коњи, водени бикови, љутити змајеви огњевити из којих све ватра сипа. Свуда има злих и добрих духова. Човек је везан и зависан од тих сила у природи, чији је највиши ступањ Бог и судбина, који се распоређују и ништа се без њих не може десити.
Друштвена и економска организација. — динарско становништво живи поглавито у селима разбијеног типа са растуреним кућама. Пре 40 и 50 година она су само по изузетку чинила групе од простих, инокосних, породица, а много чешће од задруга. Ова установа (задруга) која још постоји, мада ређе и ослабљена, била је најкарактеристичнија одлика друштвене организације динарских области. У неким крајевима постоје и племена која се деле на братства, колена или трбухе (нараштаје).
У задругама живи у заједници више потомака који воде порекло од истог претка. Удружују се и сагласно бирају за старешину једног члана из задруге, који се одликује моралним и интелектуалним способностима, често најстаријег по годинама. Противно обичајима код племена у којима се узима најхрабрији за главара, у задрузи јунаштво није најглавнија особина која се тражи од старешине. У динарским земљама племе је било ратничка заједница, док је задруга увек била заједница створена пре за мир, породична установа и економска група. Изгледа, да задруга представља на патријархалном ступњу, на коме се људи баве земљорадњом и екстензивним сточарством, економску организацију која је најбоље прилагођена приликама. Велики број чланова омогућава задрузи, да искористи разне изворе које даје земља и да прибави себи све потребе за живот. Поделу рада подешава старешина, уз пристанак осталих, према способностима и годинама појединаца. Старији и јачи баве се најтежим земљорадничким и сточарским пословима; старци и деца раде лакше послове. Ономе који има способност за трговину може старешина одобрити да се њоме бави. Други се, нарочито зими, баве разним занатима корисним по задругу. Жене и девојке се углавном баве домаћим и женским пословима (ткање, вежење, израда одела итд.) и ослобођене су тежих радова. Девојке се нарочито баве израдом своје спреме за удају. Живело се угодно и у сразмерном благостању. Изгледа да је сваки члан имао више слободног времена, но у ма којој другој друштвеној организацији.
Задруга није била примитивна организација, већ је то патријархални облик који је имао свој развитак. У динарским областима постоји врло развијена патријархална цивилизација. Материјална страна ове цивилизације није тако заостала како се то обично замишља, схватајући погрешно смисао речи „патријархални“. То је била материјална цивилизација врло прилагођена приликама. Изграђени морални појмови представљали су целину, готово читав један добро утврђен морални систем. Сваки члан задруге познавао је усмени закон, закон по коме се знало шта треба а шта не треба чинити. Тачно је одређено за свакога од њих на који се начин има мислити и делати. Штавише они су примили вековна искуства српске историје и у слободном времену прибирали су и израђивали у породичној интимности национална предања. Врло је вероватно да су задруге биле главни центри у којима су створене народне песме и фолклор уопште. У турско доба је задруга поред цркве била друштвена организација у којој се развијао национални дух остајући веран самом себи. Чини се да су се, нарочито у задругама, могли подићи до највишег степена осећања солидарности, симпатије и саучешћа и да су се нарочито у њима могли манифестовати она топлина у обичајима и нежност душе, који више карактеришу динарске људе него остале Јужне Словене.
Напослетку, ратовање је очевидно много лакше за друштво састављено од задруга но за друштво које је састављено од инокосних породица. Готово стални устанци динарских сељака у турско доба и рат за ослобођење Србије који је трајао једанаест година (1804—1815), нарочито су били олакшани организацијом у задруге.
Иако је све што има задруга било заједничко добро свих чланова, ипак она није тип економског комунизма. Када се задруга сувише умножи дели се и сваки члан зна шта му припада као лична својина. Сваки зна да ће, уколико буде више радио на одржавању и увећавању заједничке својине, и његов део бити утолико већи. Нигде се није могла тако брижљиво надгледати имовина као у задрузи, због великог броја њених чланова.
Сама задруга поставља неки број сасвим противречних проблема. Ми ћемо се овде бавити само онима који су у вези са циљем ове студије и нарочито ћемо изнети мишљења која смо стекли у току путовања.
Највише изненађује географско распростирање задруга. Казали смо да их има у областима свих јужнословенских типова, изузевши код источнобалканског или бугарског. Али су задруге биле а и данас су још најмногобројније у областима динарског типа. Међу задругама има такође различитих облика који се одликују понеким нијансама: динарске су задруге најтипичније, нарочито оне у селима разбијеног типа. У овим динарским задругама најбоље су изражене њихове особине које смо већ поменули. По њима је утврђен тип јужнословенске задруге. Међу самим динарским задругама биле су а и данас су најбоље организоване задруге у Србији, нарочито код старинаца (оних од пре великих миграција), у којима су најбоље изражене битне особине: узајамна љубав међу члановима заједнице и патријархални обичаји.
Старо шумадијско становништво се населило по пропланцима и крчевинама. Насеља су била изолована, далеко једна од других. Породице су морале бити многобројне да би се могле снабдети свим животним потребама; оне су морале бити самосталне економске целине. Само су се велике породице могле добро заштитити. На распоред и на развитак задруга биле су једним делом и шуме од утицаја. Истакли смо утицај рељефа на ову друштвену организацију у селима ибарског типа.
Вероватно је да је задруга врло стара. Она би била карактеристичан друштвени облик Јужних Словена у доба када су се они насељавали на Балканско полуострво. Није била распрострањена у средњовековној српској држави вероватно због тога што се распала због фискалних мера, као ни у вардарским областима због продирања византијске цивилизације. Али су задруге многобројне и од великог значаја у Турско доба и вековима су представљале главни облик породице динарског типа. У турско доба, када су били остављени сами себи, динарски су се људи вратили старим друштвеним облицима. Задруге су често имале по 50 до 60, каткад по 100 па и више чланова. Осим тога етничког обнављања донекле су и други узроци допринели овоме развитку. Турци су тражили порезу само по кућама; сељаци су радије живели у задругама и тако плаћали порезу само на једну кућу. Осим тога, у оно доба несигурности велике задруге су имале већи углед пред Турцима и другим непријатељима. Па и после Турака, када је највећи део динарских земаља био у српским рукама или под Аустро-Угарском, задуго је било више задруга него инокосних породица. У Србији су се тек око 1876. године почеле распадати задруге, а у Босни и Херцеговини око 1880. Али су оне и данас многобројне у динарској области, само их је мање него инокосних породица.
Узајамна наклоност и међусобно економско помагање. — Дирљиви су љубав и поштовање које чланови задруге имају један према другоме, као и њихова солидарност, нарочито у најтежим приликама. Они су везани особитом топлином осећања; у њиховим међусобним односима има пуно широке срдачности. Овде су најчистији и најбоље очувани динарски обичаји. Младићи и девојке најчешће поверавају своје тајне само најстаријој жени у задрузи коју врло поштују. Лирске народне песме врло дискретно изражавају љубав. Када се у њима говори о жени, њена се лепота описује са особито осетљивом резервом: опевају се само драгине очи, ход и гипкост њеног стаса. Једино су босанске песме смелије, што долази од оријенталских инспирација.
Опевају се љубав према породици и према матери, нарочито љубав према брату, која заузима прво место у народним песмама; осим материнске љубави љубав према брату је једина коју жена динарске задруге сме исказати; она то чини на врло разне начине и са дубоком нежношћу. Али је код њих извор љубави и осећајности толико богат да им љубав заснована на крвним везама није довољна. Они је проширују и изван задруге у вези која до смрти спаја или два момка, побратими, или две девојке, посестриме.
Ни у једној јужнословенској групи нема толико специјалних речи за обележавање ступњева сродства као код динарског становништва. Обраћајући се људима свог народа, чак и ако су им сасвим непознати, динарски сељаци их ословљавају са брате, рођаче или стриче, сестро или тетка.
У исти ред појава долази и динарска узајамна помоћ која постоји између инокосних кућа и задруга. Она се показује у свим приликама у животу, нарочито у материјалном животу. Самохрана жена са децом увек се помаже у тешким пољским и другим радовима. Узајамно позајмљују волове као запрегу за орање: то је обичај који се зове спрег. Нарочито се притиче у помоћ за време жетве коју треба брзо свршити: то је моба. Пошто задруге нестају под утицајем индивидуализма и модерне цивилизације, она је са својим обичајима међусобног економског помагања изазвала нове облике заједничког рада и узајамне наклоности. Те су навике олакшале стварање модерних земљорадничких задруга, које су пре рата у Србији биле распрострањеније но ма где на Балканском полуострву. Енглески путник Травелијан недавно је помињао ову солидарност српског сељака*.
Осећајност и симпатије — Изгледа да се дух који живи у задрузи и уопште динарска међусобна помоћ могу објаснити емотивним карактером и врло живом склоношћу за симпатијом код овога народа. У овом погледу има велике разлике између динарског становништва и источнобалканског или бугарског.
Ова се осећајност показује у свим догађајима личног и заједничког живота. Топло учешће се врло живо показује како у радости тако и жалости и не само према члановима задруге већ и према читавом народу, па и према странцима. Та су осећања још живља у жалости него у радости. Она се саопштавају и преносе изванредном брзином. Изражавају се очима пуним сјаја или суза, злих или радосних суза. Има много јунака окорелих у борбама који су заплакали пред невољама других! Анта Богићевић не може од јада да описује Лазаревић Луки муке лозничке посаде, већ најпре заплаче. Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије, доносећи откуп за заробљене жене и децу, кад је угледао српско робље, „трипут пада па он обамире... низ образе грозне сузе лије“. Ово су примери из ратова за ослобођење Србије 1804—1815. год. Али се ова осећајност у толико прилика показује у току балканских ратова, за време аустријске офанзиве и за време протеривања Аустријанаца из Србије (1914), а нарочито за време повлачења војске и једног дела становништва преко Арбаније, када је сваки био остављен својој судбини (1915). Да није било узајамног помагања, многи се не би спасли, а сељаци су се том приликом најбоље понашали.
Последица ове дубоке осећајности су и њихова дубока осећајна правда и милосрдност, као и готовост на пожртвовање и самоодрицање. Динарски су људи услужни и пуни доброте. Неке особине, као величина душе, саучешће, високо морално поимање, које сам често запажао код становништва у Јадру (у Србији), подсећале су ме на особине које руски писци приписују својим најбољим сународницима. Пред већим туђим невољама ови људи заборављају себе и своје сопствене невоље. Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без обзира на интерес на корист и на „практичност“, свесни да им је живот у опасности или да ће им остати црн и упропашћен. И цео је народ способан да тако ради. За људе од срца и савести имају нарочита имена: душевници, савесници, која датирају још од Душановог законика из средњег века. По народним песмама они штите правду од неправде, бране „Божју правду“, апсолутну правду. Кад виде неправду „у њима се распале пламови“ и тада „саме би им сузе прокапале“. Динарски су људи пораз на Косову објашњавали у народним песмама и тиме што су се „приволели небескоме царству“.
С особитом умешношћу распознају шта могу примити од туђе љубазности. Ове их особине стављају високо изнад сељака многих других народа. Лично достојанство, поштовање и пажња према старцима, понашање према деци и женама, пријатељима и непријатељима, њихово држање на саборима, све показује нарочиту отменост у начину њихова живота и осећања. Осећање чедности и стида особито је развијено код жена.
Али наведене особине динарских људи имају и рђавих страна. Осећајност их каткад наводи на непромишљена дела. Кад им недостаје искуство, јака осетљивост их учини наивнима. Често се подају сентименталном и неупутном оптимизму. Њихова крајња осетљивост често постаје слабошћу; њихова великодушност их учини неправичним. Каткад су спутани страхом да не учине неправду или нажао другоме.
Особито поштовање предака и обичај слава. — Као што су међу собом везани љубављу, динарски су људи исто тако одани прецима; нигде толико не знају за своје претке, каткад до двадесетог колена, нарочито у Црној Гори; нигде их толико не воле, не поштују и не мисле о њима. Више но код осталих Јужних Словена овде су очувана стара презимена, па чак и надимци поколења, кадшто кроз векове. Са оца на сина се предају имена предака; потомци их памте; знају њихову постојбину, узроке и прилике њихова исељења, њихове најизразитије особине и најглавније догађаје из њихова живота. Често имају старе читуље у којима је забележена њихова генеалогија. Слава је после Божића и Ускрса највећи празник, али много више лични, јер свака породица има своју славу, исту коју су славили најдавнији преци. Слава је, пре свега, светковина у спомен предака: почиње верским обредом у коме се свештеник моли за душе предака. То је прекада. Највећа је брига једне породице да има наследника који ће наследити и одржавати славу. Несрећа је бити угасник, без мушког порода. Напротив, Бугари не памте своје претке, немају славе и презивају се само по оцу.
Али, осим срдачне и увек живе везе са својим породичним прецима, човек динарског типа се осећа дубоко везан за своје националне претке: сматра да има још једну старију и славнију лозу, ону својих краљева и царева, својих славних јунака из доба Немањића и Косова, великих витезова, хајдука и ускока из турског времена, који су живели између Косова (1389. год.) и Карађорђева устанка (1804. год.). Њихових непосредних потомака је нестало. Нема племства: уништено је после Косовске битке и за време Турака. Али сваки динарски сељак сматра националне јунаке као своје претке: са дубоком националном и људском осећајношћу он мислима учествује у њиховим великим делима и у неизмерним патњама, махом хајдучким патњама, онима о којима песме казују. Он зна не само имена косовских јунака већ исто тако и какав је ко био и које су му мане и врлине. Има крајева у којима чак осећају и ране косовских јунака. Погубити много Турака за динарског човека значи не само осветити своје претке, већ и ублажити њихове болове које и он осећа. Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве, већ га и сањају. Кад су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се, да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу. У највећим окршајима шумадијски сељаци се сећају својих старих јунака који им служе за пример. И песма каже: „помислите на старе јунаке.“
Национална свест и национална задаћа. — Значајно је да сви динарски Срби, од оних у северној Хрватској, на граници Крањске, па до скадарских Срба, познају најглавније догађаје из српске историје који се народним песмама и причама преносе с колена на колено. Представници осталих група, изузевши Србе панонског типа и, донекле, оне централнога типа, немају какве више представе о својој прошлости и народној судбини. Динарски су Срби потпуно и сви предани заједничкој ствари, готови на све жртве. Овај родољубиви жар није им дошао ни преко школа ни из књига. Једино се у Србији он развијао и ширио преко школа. У другим областима су, напротив, школе стојећи под туђинском управом покушавале, истина без успеха, да угуше ова предања. Они имају, дакле, врло јасну националну свест, националну душу. Национални морал и национална мисао наслеђе су дуге историјске прошлости; они су се учврстили као инстинкти који аутоматски одређују понашање сваког грађанина и читавог народа. Искрсне ли какав било догађај, сваки динарски Србин зна шта треба да чини и чини то тачно; сви раде у највећој сагласности, сељаци и сви они (уосталом врло ретки) који нису дегенерисани политичким страстима или другим утицајима. Жене се понашају као људи. За народну ствар сви подносе највеће жртве. Балкански ратови и Велики рат само су један од многобројних — ипак најстрашнијих — доказа о дубини и племенитости овог националног осећања.
Сваки је Србин прожет неколиким као кристал јасним мислима: хоће слободу и самосталност свих земаља за које зна да су биле део његове државе и да у њима живи „сиротиња раја“. Под овим именом он разуме сву ону своју браћу, која не живи у границама Србије и према томе немају потпуну моралну и интелектуалну слободу. Њих треба ослобођавати сталним јунаштвом, непрекидним пожртвовањем и крвљу. Млаки, непотпуни и опортунистички начини не доликују поносном народу. Са дубоком је захвалношћу примао помоћ коју је велика и света Русија чинила с времена на време, али не допушта да ослобођење његове браће дође са стране. „Нада нема права ни у кога, до у Бога и у своје руке“, каже народна песма. Ако мора пред већом силом попуштати, динарски човек ће уништити све што би непријатељ могао узети. Песма каже: „Цар је Мехмед Сталаћ освојио, не освоји добра ни једнога“, освојио је град, али у њему није затекао ништа од онога што је желео: жену, оружје и коња војводиног. У одлучним тренуцима нема савијања, нема попуштања, нема средњег пута: „у крв ће нам вјере запливати, биће боља која не потоне.“ Наша је „да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“.
Као што је напред речено, ова дубока народна свест није ограничена само на области средњовековних српских држава. Она је врло жива код свих динарских Срба до границе Крањске, па чак и изван динарских области. Ова тако висока народна свест још се више развила за време Турака. Од краја ХV века она се брзо и нагло ширила из области Рашке, Хума (Херцеговине) и Црне Горе у свим правцима. Српске народне песме, створене у овим областима, распрострле су се чак и у области које нису припадале старим српским државама. Многе од ових песама, нарочито оне о Краљевићу Марку, продрле су међу Хрвате, Словенце и Бугаре. Изгледа да су један од главних узрока овоме великом ширењу песама биле велике српске миграције за време Турака, метанастазички покрети које смо описали. Други је знатан узрок стварање српске патријаршије за време великог везира Соколовића (Србина мухамеданца) и добро организована српска црква, чији се делокруг рада простирао на све српске земље, чак и на оне које су захватиле нове миграције.
Војничке врлине. — У току историје су сјајно посведочене војничке врлине динарских људи: оне су на највишем ступњу код становништва Србије и Црне Горе, у државама националне мисије. Такви су црногорски јунаци, који су готово стално били независни од Турака; такви су многобројни витезови и хајдуци свих динарских области из Турског доба. Тиме се објашњавају и готово стални устанци не само у Србији, већ и у Босни, у Херцеговини и у области старе Рашке. Ови су динарски људи ратовали уз Млетке, уз Аустрију, па чак и уз Наполеона и Русију. Тако је извршено природно одабирање јуначких типова од Милоша Обилића до безбројних безимених јунака у годинама 1912—1918. Увек је међу њима било великих војничких талената, од Карађорђа до најновијих.
Енергични и импулсивни. — Људи динарског типа су по правилу живљег темперамента. Не могу се сви, као ниједан народ, уврстити у једну од оних класичних група, у које су подељени темпераменти. Уосталом различни темпераменти потичу од различне мере у којој су код појединаца или група комбиноване особине осетљивости и активности. И оно што је у том погледу најкарактеристичније за многе крајеве динарске планинске зоне, то је појава врло јаких темперамената, виолентних, силних, огњевитих људи, код којих узрујаност, напони и подвизи могу достићи највишу меру. Махом врло импулзивни који одмах и често без дужег размишљања раде: „зебу од многог мишљења“, и који кажу: „ко разгађа, у нас не погађа“, и погоде истину и најбољи пут. Правци у којима ће се виолентност изразити зависе од духовних и моралних особина овог темперамента, од „духа времена“, од настројености средине. Најдаровитији од њих, смели, кадри примити дубоке утиске, могу бити револуционарни и у погледу идеја, али најчешће акцијом помажу друштвеном напретку; могу створити хук и покрете који обухвате народну масу, и такви постају вође народних покрета и револуција. Међу њима има људи највећег пожртвовања, који лако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје и племените покрете; утичу заразно на околину и на људе мање јаког темперамента: силином једне повуку, друге ућуткају. Једни „праведни као Бог“, други могу мрзети усијаном мржњом, јарост може доспети до белог усијања, а ови су главни носиоци и разносачи динарске девизе: света освета. Могу се изметнути и у развратне интережџије, који не презају ни од каквих подвала и смицалица. Али главни правац у коме се досада изражавала осећајност и афекти овог темперамента јесте српска национална идеја, и од њих су постајали хајдуци, ускоци, осветници; и сада, без икаквог околишења, и много њих кадри су дати и дају главу за националну идеју. Од њих се за време турске владавине формирао хајдучки темпераменат, који се навикао на неке суровости и усвојио као главну линију понашања да треба без обзира и на све начине уништавати противнике и непријатеље народности и тежњи за народном и државном самосталношћу; тај хајдучки темпераменат још дејствује. Даље, поглавито су ови виолентни ковали оне крилате речи и узвике, којима се динарски људи одушеве и занесу.
Проучавајући виолентне типове, нарочито оне од историјског значаја, опазио сам на свима, без изузетка, смену јако активних периода са добима потпуне пасивности, у којима су они малаксали, изнемогли, „без ује“. Последње иде дотле да могу пустити да пропадну велике тековине, кад то само од њих или највише од њих зависи; могу, дакле, онако тврдим сном заспати као Краљевић Марко и мора се чекати док се не пробуде. Многе појаве у развитку динарске зоне указују на смену активних и готово пасивних периода; после гласне и гласовите периоде долази друга са зевом или прекидом: начин историјског развијања и напредовања овога становништва ишао је дакле цик-цак линијом. Као да је томе донекле била узрок и енергија виолентних типова, која се на махове развија. Такав начин развитка са зевом губи се са већим искуством и са одмаклим културним развитком, као што се већ показује у Србији у последње време.
Динарска туга историјска туга. — Ових особина нема код свега динарског становништва, али се на њих често наилази. Оне су карактеристика њихове тако жалосне и тужне историје за време дуге турске владавине. У њиховим народним мелодијама врло често преовлађују тужни тонови; али каткад из сентименталности и туге избијају и енергични тонови, све енергичнији, живи и страсни. На Балканском полуострву само динарски људи имају гусле, којима се прате народне песме, инспирисане једино народном историјом. Гуслама се не могу пратити игре или лирске песме, за које динарски људи имају друге инструменте (нарочито свиралу). Монотони и тужни тонови гусала потпуно се слажу са народном душом када она обнавља успомене из историје пуне патњи и понижавања.
После пропасти Србије 1915. године многи су Срби могли подносити само тужну и монотону али умирујућу музику гусала, музику која може постати енергична, па чак и бесна, у жалости, под руком гуслара који је обузет узбуђењем. Причајући о страхотама које су се окомиле на његов народ, гуслар их прати брујањем све звучнијим и обузима га гњев; деси му се да баци и скрха свој инструмент да би изразио силна осећања која у њему изазива јака жеља да поправи неправду. Слушаоци су дирнути у најосетљивије жице, готово ужаснути. Присуствујући једној сцени ове врсте у околини Невесиња у Херцеговини добио сам утисак да ове динарске Србе не може савладати никаква земаљска сила.
Таква је карактеристика динарске туге, историјске туге, која се не предаје судбини, преко које се манифестују осећајност и осећање части и поноса, личног и националног. Слушајући гусларево певање многи су динарски људи, у току векова, „одмах узимали пушку и одлазили у гору“, како песма каже. Другим речима: отишли су у хајдуке који су се борили да освете жалосну судбину свога народа. Људи динарског типа су често необуздане природе и не могу лако да поднесу чак и ситне неправде. Људи, па чак и жене, са цртама које одају племениту тугу, који изгледају савладани тугом, могу одједном постати бесни као лавови. Ова је туга инертна и резигнирана само код жена које су изгубиле синове и чија је лоза занавек угашена.
У току последњих векова су готово сви Јужни Словени били изложени истим патњама. Код свију се запажају, више или мање, ове тужне црте у карактеру. Али се најдубља морална туга, историјска туга, јасно запажа само код динарских људи.
Мистична логика. — Код динарских људи има склоности мистичноме, тајанственоме, мистичној логици. Она је у вези са њиховом интензивном осећајношћу и са фантазијом. Тиме они стварају тајанствена факта и појаве и формирају идеале. То раде и у нормалним временима, али нарочито у узрујаним, ратним.
Ове примитивне мистичне логике има мање или више код многих народа. Динарски сељак пази на небеске појаве, на птичији лет, на зујање пчела, на животињске гласове и верује да по томе може предсказати догађаје. „Неначета вода“, вода која је с јутра донета и није још употребљавана, служи им за предсказивања као и за лек. Има људи који имају зле очи, у другима су добри или зли духови, најзад из неких ноћу излази душа из тела и бори се са ветровима, облацима и непогодама (здухач, ветрогоња).
На људе динарског типа највише утицаја имају вође у чијем понашању има нечега тајанственог или му они то приписују. Верују да се не може бити велики човек без способности које дају тајанствене силе, нарочито виле и добри духови. Динарски људи обавијају своје најдубље народне идеале, као велом, неком сјајном мистиком. Познато је са колико су такве мистике оденули и украсили у причама рођење и живот Краљевића Марка.
Код динарских људи се ова мистична логика нарочито развијала у доба најтеже турске владавине. Тада су разноврсни народни пророци имали већи утицај но икад. Веровали су да има тајанствених сила које су истоветне са великом светском правдом и да ће оне помоћи да српски народ постане слободан. За неке цркве, које су на брду и на тешко приступачном положају, причају да су узлетеле из долина на брдо да их Турци не би порушили.
Има примера у историји, где је народно понашање било одређено мистичном логиком. Тако нпр. после смрти краља Милутина од три претендента победи и узме престо ослепљени Стеван Урош III поглавито услед тога што се по целој земљи разнесе невероватан глас да је он неким чудом наједанпут прогледао (мисли се да је увек помало видео и да је то крио за живота краља Милутина, који га је гонио). Други пример: 1584. године нађе кости Св. Уроша близу града Петрича, недалеко од Призрена, неки пастир коме су се људи спочетка као лудаку подсмевали. Ипак, поступно обузе неко високо осећање све косовске Србе, обновише манастир и узеше чувати тело свога последњег цара. После су тобожње Урошеве кости „саме пошле“ у манастир Јазак у Фрушку гору, 1705. год. Често су и снови имали велику улогу. Пред погибијом црногорских потурчењака сањао је озринићки сердар Вукота старога Озру, који је по предању родоначелник племена, и он је љуто опомињао њега и све Озриниће да истребе потурице. Тај сан исприча сердар Вукота саплеменицима на јави, развије њихову машту као волшебним ударом и одушеви их на истребљење потурица. Пробисвет Шћепан Мали је стицајем повољних и мистичних прилика успео да га у Црној Гори сматрају као руског цара Петра III и да влада Црном Гором неколико година. У ову врсту спада и то, што се пред катастрофу 1813. год. по Србији пронео глас да сандук, тј. ћивот, светога краља у манастиру Студеници шкрипи, хоће да се сели, знак да ће Србија пропасти. За време заједничких аустро-немачких и бугарских напада на Србију 1915. год. сретали смо сељаке и сељанке високих копаоничких села који су ишли у посету манастиру Студеници, Немањиној задужбини из XII века. Говорили су да иду да се моле студеничким свецима да спасу Србију. На путу су нашли једну девојку која је седела на камену и питајући их куда иду, одговорила им: „Идите у манастир, јер сте се на то решили, али тамо нећете наћи свеце: сви су отишли да спасу српску војску.“
У вези са мистичном логиком је и ова особина: људи овога типа имају нечега пророчког (дивинаторског): осете велико време и велике тренутке, нарочито за свој народ, готово их предскажу и за њих се припремају. Тиме се у њих унесе замах, занијају се, крену и развију огромну снагу, дају највећу меру. Оваква се дивинација осетила пред устанак 1804. год.: „земан дош'о ваља војевати“, каже народна песма. Исто је осетила Србија 1912. год., у српско-турском рату.
Интелектуалне способности. — Из свега што је речено излази да су динарски људи несумњиво обдарени живом маштом. Уз њу иде песничко и уметничко осећање, показано у песмама које су добро познате и које се сматрају као најбоље словенске народне песме. Неке од српских приповедака Лескин ставља у ред најлепших које у књижевности постоје. Због народних песама Мицкијевић сматра Србе за песнике словенскога света. То су појединачне песме или читави циклуси, као што су косовски циклус, циклус о Краљевићу Марку, циклус о устанку 1804—1815. год. Језиком пуним слика динарски су људи успели да изразе своја најдубља осећања, своја јуначка дела и недаће, љубав за слободом, правдом и независношћу, своју националну мисао и национални понос и своје опште погледе на људску судбину. У овим се песмама изражава национални морал, нарочито у онима које се односе на српску историју из доба Немањића и Косова. Често се с разлогом рекло да Краљевић Марко у песмама оличава карактер српскога народа, бар битне црте тога карактера, оне које се нису развиле.
Стваралачка машта и укус се исто тако манифестују у мање познатим делима народне уметности, у резбарији, ћилимарству и у везовима — у орнаментима, на пример на женским кошуљама — које често остављају врло леп уметнички ефекат. Ова народна уметност изражава осећања радости, благости и одушевљења. Изгледа да су геометријски облици ове уметности врло стари.
Динарски свет показује у обичном животу доста бистрине или брзог схватања, неретко и досетљивости и хитрине духа. Иако су неки овде-онде духовно заваљени, нису духовно троми, није им дух замагљен и немају оне неодређености и нејасности која се често види нпр. код Немаца. даље, несумњиво имају интелектуалне осетљивости, нарочито способности да тачно и истинито осете и погоде, да оцене, да изнађу, имају дакле инвенције. Тешко је одредити колика је амплитуда тога интелектуалног дара, јер народ није израђен. Углавном се може ово извести.
Дар је распоређен готово на целу народну масу, која показује доста духовне живости и правоумности; тупавих готово нема. Али амплитуда дара по правилу није велика. Највећи број тзв. даровитих давао је досада мале резултате. Махом не разраде послове (не само на делу већ и у мислима) до крајњих конзеквенција. Врло ретко ураде штогод потпуно. Често мисле да је исто видети или осетити и извршити. Има, дакле, доста површних. Код многих људи је даровитост врапчије интензивности. Али амплитуда дара је у вези и са културом: са вишом културом расте издржљивост, све је више савесности и ојачају способности народа који има дара.
Изузетно има и велике даровитости.
То је на првом месту показао народ као целина тиме што је био кадар да прими и развије дубоки утисак као што је косовски, да га вековима развија и рашчлањава и пречисти у велике народне мисли. Даље тиме што је као целина имао моралне и интелектуалне смелости и иницијативе. Није се никад мирио са неправедним и неистинитим политичким и друштвеним стањима. Тежио је стално за новим и бољим. Дизао је револуције.
Велике народне творевине јужнога словенства везане су за динарски тип: црква Св. Саве, народне песме, стварање и ширење Србије.
Велику даровитост и простране концепције показали су динарски самоуци: Карађорђе, Милош, Вук Караџић, Његош; поред других (Рачки, Копитар, Мажуранић, Миклошић, Прешерн итд.).
Колика је та динарска даровитост види се у поређењу са Бугарима, који нису створили ниједну од речених великих творевина и нису дали онакве даровите личности и самоуке као што су поменути.
Људи динарског типа познате мученичке историје, који су се вековима борили за живот и одржање, копали и мач држали, дали су у ствари много и показали знатну даровитост.
И по моралним и по интелектуалним особинама они су способни за високу културу.
Јован Цвијић
„Јединство и психички типови динарских Јужних Словена“
Слободна књига,
Београд, 1999.
Нема коментара:
Постави коментар