Како се у политици поставља разлика између еволуције и револуције?
Политика, као и свака примењена наука, није друго до завлађивање природом, у овом случају социјалном. Према томе, где нема утицаја на социјалну природу да се она промени у одређеном правцу, нема политике. Али само наука даје начин да се промени природа која било, мртва или жива, од физичке до социјалне. Чињеницама се влада потчињавањем њима. Nemo naturae nisi parendo imperat. Бекон је овде дао врховни наук науке. Човек господари природом познавањем и поштовањем њених закона. Историја његова освојења своди се на овај непроменљив ред у ходу: сваком кораку у власти претходи корак у сазнању и поштовању сазнатог. То значи да човек може променити природу само на начин на који је она променљива, дакле стављајући у покрет, за своје потребе, њене законе. Господарство природом претпоставља ропство њој, јер се све плаћа потчињавањем условима свега.
Шта је у њој револуција?
У свести гомиле реч револуција изазива велике и нагле промене. Утисак није нетачан; али да би се добио одређени појам, ствар треба стегнути. Мале или велике, промене су општа чињеница политике, пошто она и није друго до мењање односне природе. Колико се тиче наглости, правило је и у социјалноме, као у свему живоме, развитак, који значи постепеност; али има изузетних случајева када се овај развитак убрзава до изгледа скока. Тако да ни величина ни наглост промене нису битно револуције. И ако се сиђе до дна појма који о њој има гомила, видеће се да се он своди на утисак неприроднога. Ту је већ ухваћена истина. Револуција је покушај да се социјална природа промени на неприродан начин, дакле на начин који није онај науке. Јасно је онда зашто нема нити може бити примера да револуција успе. Све револуције које су успеле, почеле су успевати тачно од тренутка и у мери у којој су престајале бити то. Ништа није супротније научном поступању од овог револуционарног. За разлику од научника, револуционар хоће да промени стварност независно од услова те промене; и стога, опет за разлику од научника, природа коју је покренуо влада њиме уместо он њом. Револуционар не само да не ствара оно што хоће већ и уништава оно што неће.
Позивање на неодољиву силу, то је начин да се догађаји објасне без познања, и приме без одговорности. Морамо закључити да не постоје неодољиве силе, пошто нико није успео да објасни шта то управо треба да значи. Највећа сила остаје човек. Све што је он у стању да сруши, он је прво био у стању да створи, и према томе у начелу је способан да сачува. Када се догађаји ближе проуче, сви неодољиви покрети били су то зато што у отсудном тренутку и на одговорном месту није било довољно разума или воље, обично ни једног ни другог.
Човек је у друштву само психички, јер физички је затворен у јединици и врсти, те је и друштвена наука само психологија а не и физиологија. Стога је погрешна она чувена подела силе у друштву на материјалну и моралну. Свака је сила ту психичког реда. У чему је сила оружника? Прво у свести самог оружника да је то што брани известан утврђен ред ствари који треба да постоји; затим у грађаниновом поштовању тога поретка или страху од њега. Нема силе која ће задржати оружника да не напусти место или не буде поткупљен, дакле да не пређе противнику, када изгуби поменуту свест. Тако се објашњава да се сва оружана сила царства расточавала за неколико недеља неупотребљења. Нити има силе која може спречити буну када грађанин престане да поштује или се плаши. Страх грађанина међутим пада уколико су услови његова живота гори, јер толико мање има да изгуби. Поредак је најјачи када је поштован, јер тада су сви грађани оружници. Али ако је последње средство држати грађанина у страху, онда не треба повећавати оружану силу већ ублажавати његове недаће. Нико се није држао на власти материјалном силом, јер то што изгледа најчистији случај њен, рашлањава се у низ психичких односа; и никада не треба заборавити да је иза, као и испред оружја - човек, дакле да је психологија сва вештина владања.
Погрешно је раширено мишљење да револуције првенствено настају због имовинских неправди. Природно је да оне пре свега настају због онога што људи најтеже подносе, а то нису имовинске неправде. Спиноза каже: «Људи су по својој природи такви да ништа не подносе теже него када им се мишљења која они држе за истинита уписују у грех против закона». Док људи од мисли могу слободно да казују шта мисле, нема велике опасности од револуције. Када се међутим забрани слобода мишљења, онда се они који не могу живети без те слободе лаћају свих средстава, а прво им је средство да сиромашнима објасне да су за њихово сиромаштво криви богати. Све револуције су припремили људи од мисли, јер ко би их други припремио, и припремили су их првенствено зато да би својој мисли освојили слободу, јер им је све друго мање драгоцено од ње.
Пад духовности којем присуствујемо нигде можда није тако дубок као у владајућем схватању о постанку људских догађаја. Човек је у том схватању прво укинут као личност и вргнут у гомилу, која је тек чинилац догађаја. Али се није остало на томе, него је и та гомила стављена под власт својих нагона и притиска ствари. Тако, у исто време када је човек због свога духа проглашаван царем природе, начело сопственога збивања његова стављано је ван тога духа, који ово збивање има само да трпи. Дух најбољих немоћан је према догађајима и улога његова своди се на тумачење онога што хоће гомила, која опет неће ништа, јер и сама је гурана силама које су ван њена разума и воље.
Држава је пропала исто тако када грађани нису спремни да гину на дому за својину као и када нису спремни да гину на граници за слободу.
Својина се брани када је сопственик уверен у своје право, а он је уверен у своје право када је она домаћинска, а не пустоловска. Сељак гине за једну бразду земље, а новчар даје све злато да спасе главу, јер први стиче трудом, а други мајсторијом.
Када грађанин учини све што може да власт не допадне пробисветима на челу олоша, онда му још остаје да их са оружјем у руци дочека на прагу дома и што скупље прода себе, чељад и имање.
Нема коментара:
Постави коментар