Сутрадан по версајском миру јавили су се критичари поретка који је тај мир установио у Европи. Ти критичари били су појединци, колективи и народи: појединци као јавни радници, писци или социолози; колективи као политичке странке; народи најпре као незадовољници на процесу, да би доцније били протагонисти једног другог здравог покрета.
Критички став против версајског поретка био је посматран код протагониста његових као јерес. Јер се тврдило да је тај поредак дефинитиван: како у компензацији држава и расподели народа, тако и у духовној подлози на којој је све то почивало. Према томе критичари појединци сматрани су фантастима; критичари колективи сматрани су реакционарима; а критичари народи оптуживани су као империјалисти.
Одбрана версајске Европе имала је да издржи крупне и озбиљне насртаје мисли појединаца и акције колектива и народа. Та версајска Европа одолевала је пуних двадесет година: не благодарећи својој реалној снази материјалних и духовних елемената, већ једино благодарећи својој одбрамбеној пропаганди, која је све насртаје на себе представљала народима као “тенденцију империјализма версајских осуђеника“, коју је по сваку цену требало спречити! Тако се и десио парадокс да већина европских народа није благовремено сагледала суштину политичких и духовних конвулзија које су све више затресле Европу. Тако на пример практично фашистичку Италију Европа је, благодарећи демократској пропаганди, посматрала као империјалистичку припрему Италије, а никако као зачетке једног новог реда ствари који ће се на један или други начин наметнути целој Европи кроз само две деценије доцније. И да би заблуда била већа успон и успех немачког националсоцијализма та иста Европа схватила је као максимум изражаја германског империјализма.
У ствари, радило се о нечему сасвим другом. У Италији, а доцније и у Немачкој, ишло се најпре за стварањем новог грађанина, пре него што се створи нови Европејац и, на крају крајева, нови човек. Европа је, међутим, у томе видела само стварање новог војника за борбу против версајског поретка. И док је версајска Европа дремала над својим заблудама, Италија и Немачка дале су нови образац грађења кроз националисту: кроз грађанина а не универзалисту. Када је у процесу националног регенерисања италијанског и немачког грађанина постигнуто савршенство, дошло је до сукоба са класичним демократским грађанином. Јер старом и новом није више могло бити места на истом тлу.
Разумљиво је да се тај сукоб морао најзад одразити у конфликту народа и њихових оружаних снага. Али то још није сукоб империјализма и пацифизма. Јер идеје, ако их има, не стагнирају: оне узимају све видове експанзија - па чак не презају ни од оружаних сукоба народа!
Па ипак у последњем часу већина европских народа није била у могућности да то схвати и пронађе своје место. Вешта пропаганда и неисцрпна материјална средства версајске Европе успели су да мање народе до последњег часа одрже у заблуди; па не само то, него и да их угура у авантуре. И сада, када је сваки народ платио одговарајући цех, имао је да бира: између свог опстанка и коначне пропасти, дакле између повратка старом и приласка новом реду.
Али и поред тога што пропаганда поражене версајске Европе још увек није престала, поражени народи почели су најзад да стичу и сами сазнања о неминовном новом поретку. Значи, настало је духовно буђење, дакле оно што је најважније. Застрашена пред тим феноменом, Енглеска, као последњи остатак версајског трибунала, покушала је и сама да истакне идеју новог европског поретка! Искрено, или да би парирала свом јачем партнеру - споредно је: али је главно да она још никада није објаснила смисао те своје концепције новог реда ствари. И народи су са разлогом схватили да Енглеска под новим поретком подразумева у ствари само нови вид свог ранијег господарства над Европом!
Насупрот енглеској, данас постоји устаљена и добро дефинисана континентална концепција новог реда ствари, који је истакла Немачка. Та концепција све више прожима духове: не само на европском континенту већ и другде. Филије и фобије више не помажу, симпатије и антипатије више нису разлози, субјективна уверења узмичу пред објективном реалношћу. А ту реалност данас сведоче бројне непобитне чињенице и читав низ успелих експеримената. Антиевропска пропаганда ту ништа не може; извесни фрагменти из европске историје тумачени тенденциозно и субјективно - још мање.
Очевидно, данашњи Европљанин излази из оквира апстракције и силази у област најближе стварности. Јер док енглеска теза и даље истиче апстрактну слободу појединца и народа као свој објектив, континентална концепција наговештава неприкосновену сувереност народа и њихових држава.
Континентално схватање о новом реду ствари није произашло само из негаторства версајске Европе и демократије, него из природних закона еволуције јединке, колектива и народа. Тачно је да је негирање најпре потребно човеку као утеха, затим као извесни вентил свог личног и националног револта. Али одмах после тога осећања негирања и критицизма, да се не би изашло из једне и ушло у другу анархију, извесни европски народи истакли су конструктивност: изграђивање новог човека, новог грађанина, на темељу поражавајућег искуства са старим. Данас такво поимање представља једну одређену пропаганду, која се изводи као и све остало свуда тамо где грађани једне земље мисле до граница своје државе!
Но, ипак у нас је још увек приличан број оних који од идеје о новом реду ствари нису отишли даље. Једни зато што се не могу отрести својих спекулативних намера: из биолошких или политичких навика; други пак зато што и поред најбоље воље не познају суштину проблема. И да не би било непотребне дистанце између оних у нас који делају и оних који још увек империјалистички посматрају догађаје – потребно је једном за увек анализирати основне елементе новог реда ствари. А то су: рад, ред и дисциплина.
Рад је чеона тачка у плану новог друштва. Од сервилности у ранијим историјским епохама, рад је постао привилегија у завршној фази капиталистичког друштва. Од обавезе и потребе он данас постаје право и дужност. Тако замишљен, примењен и изведен, он постаје социјална функција без обзира на своју материјалну или интелектуалну природу. А то је у нас највећа тековина нашег времена. Некада монополисани идеал “научног социјализма” изобличеног у диктатури пролетаријата, рад данас постаје опште право свих биолошки струковно способних. Јер границу интелектуалног и физичког напора још никада нигде није нико одредио. Основна дакле идеја, то је идеја компетенције, конкретне компетенције – а то ће рећи идеја вршене и примењене компетенције која као таква ствара извесни интерес, чији притежалац мора бити у стању да га одреди и брани на терену општег интереса. Професионалац из радионице располаже компетенцијама: он је једини позван да да мишљење о сфери свог најнепосреднијег материјалног искуства. За остало чиниће се апел на друге: и тако редом по једној лествици, чији ће врх ипак бити чисто политичког, управног, непрофесионалног карактера. Јер изнад свега треба обезбедити извесне потребе општег реда, а то су: дисциплина, координација и поредак јавног мњења. Уосталом, нико ваљда не верује да би се људски односи могли ефикасно реглементисати само на основу научног познавања! Јер, треба у томе водити рачуна и о осетљивости, неинтелигентности, непознавању, страстима и друштвеној мистици извесних, дакле о чисто психолошким факторима. А тада не појављује ли се идеја о извесној политичкој уметности без икаквог директног односа са техником радионице или канцеларије, уметности начињеној од интуиција, идеја и потеза духа – а што је све страно материјалним радиностима, занатима и стручним познавањима? Не осећа ли се тада потреба за једним вештијим руковаоцем маса, за талентом некога ко би – изнад свега радничког и научног искуства могао изазвати и одржавати код осталих ентузијазам, дисциплину, поверење…?
Ред је хомогеност овако дефинисаног рада: координација духовног и физичког напора појединаца и њихово саображавање интенцијама духовног ауторитета. Дакле, сагласност једнике и колектива у свима њиховим манифестацијама, а у оквиру оних правних и моралних регула које ауторитет као спонтани збир елита носи. Тиме је ред ископчан из демократске дефиниције поретка: из његовог чисто политичког и административног тумачења. Јер ред може бити само резултат напора једног признатог ауторитета; иначе у новом поретку он ће бити колективна манифестација. Реда има или нема. Он не може бити овакав или онакав – јер би се тиме идентификовао са поретком. А поредак, ма какав био, увек је субјективног карактера: апанажа моћних група или производ случајности. Зато се до сада и говорило са разлогом о аристократском, капиталистичком, плутократском и пролетерском поретку.
Једном речи, свако на свом месту, свако место по потреби националног друштва – ето дефиниције реда…
Дисциплина као трећи елеменат новог друштва значи у првом реду осећање дужности код свакога. Затим њено познавање и најзад повиновање истој: свагда, свуда и сасвим. Дакле одрицање. Одрицање свега онога што нам се кроз доскорашње васпитање, навике или конвенције натурало као догма, а што у ствари није било ништа друго него обична варка, вешто приказан субјективни интерес спекулативно искоришћен!
Једном речи послушност – али и увиђавност: послушност пред ауторитетом државе, увиђавност пред основним постулатом друштва. А тај ауторитет и друштвени постулат нису ништа друго него синоним једне исте речи: државе, државе као правног оквира једног скупа појединаца који се напајају истом прошлошћу, који кроз заједнички живот иду кроз садашњост и полажу исте наде у будућност. Дакле ход – без раскорака…
Критички став против версајског поретка био је посматран код протагониста његових као јерес. Јер се тврдило да је тај поредак дефинитиван: како у компензацији држава и расподели народа, тако и у духовној подлози на којој је све то почивало. Према томе критичари појединци сматрани су фантастима; критичари колективи сматрани су реакционарима; а критичари народи оптуживани су као империјалисти.
Одбрана версајске Европе имала је да издржи крупне и озбиљне насртаје мисли појединаца и акције колектива и народа. Та версајска Европа одолевала је пуних двадесет година: не благодарећи својој реалној снази материјалних и духовних елемената, већ једино благодарећи својој одбрамбеној пропаганди, која је све насртаје на себе представљала народима као “тенденцију империјализма версајских осуђеника“, коју је по сваку цену требало спречити! Тако се и десио парадокс да већина европских народа није благовремено сагледала суштину политичких и духовних конвулзија које су све више затресле Европу. Тако на пример практично фашистичку Италију Европа је, благодарећи демократској пропаганди, посматрала као империјалистичку припрему Италије, а никако као зачетке једног новог реда ствари који ће се на један или други начин наметнути целој Европи кроз само две деценије доцније. И да би заблуда била већа успон и успех немачког националсоцијализма та иста Европа схватила је као максимум изражаја германског империјализма.
У ствари, радило се о нечему сасвим другом. У Италији, а доцније и у Немачкој, ишло се најпре за стварањем новог грађанина, пре него што се створи нови Европејац и, на крају крајева, нови човек. Европа је, међутим, у томе видела само стварање новог војника за борбу против версајског поретка. И док је версајска Европа дремала над својим заблудама, Италија и Немачка дале су нови образац грађења кроз националисту: кроз грађанина а не универзалисту. Када је у процесу националног регенерисања италијанског и немачког грађанина постигнуто савршенство, дошло је до сукоба са класичним демократским грађанином. Јер старом и новом није више могло бити места на истом тлу.
Разумљиво је да се тај сукоб морао најзад одразити у конфликту народа и њихових оружаних снага. Али то још није сукоб империјализма и пацифизма. Јер идеје, ако их има, не стагнирају: оне узимају све видове експанзија - па чак не презају ни од оружаних сукоба народа!
Па ипак у последњем часу већина европских народа није била у могућности да то схвати и пронађе своје место. Вешта пропаганда и неисцрпна материјална средства версајске Европе успели су да мање народе до последњег часа одрже у заблуди; па не само то, него и да их угура у авантуре. И сада, када је сваки народ платио одговарајући цех, имао је да бира: између свог опстанка и коначне пропасти, дакле између повратка старом и приласка новом реду.
Али и поред тога што пропаганда поражене версајске Европе још увек није престала, поражени народи почели су најзад да стичу и сами сазнања о неминовном новом поретку. Значи, настало је духовно буђење, дакле оно што је најважније. Застрашена пред тим феноменом, Енглеска, као последњи остатак версајског трибунала, покушала је и сама да истакне идеју новог европског поретка! Искрено, или да би парирала свом јачем партнеру - споредно је: али је главно да она још никада није објаснила смисао те своје концепције новог реда ствари. И народи су са разлогом схватили да Енглеска под новим поретком подразумева у ствари само нови вид свог ранијег господарства над Европом!
Насупрот енглеској, данас постоји устаљена и добро дефинисана континентална концепција новог реда ствари, који је истакла Немачка. Та концепција све више прожима духове: не само на европском континенту већ и другде. Филије и фобије више не помажу, симпатије и антипатије више нису разлози, субјективна уверења узмичу пред објективном реалношћу. А ту реалност данас сведоче бројне непобитне чињенице и читав низ успелих експеримената. Антиевропска пропаганда ту ништа не може; извесни фрагменти из европске историје тумачени тенденциозно и субјективно - још мање.
Очевидно, данашњи Европљанин излази из оквира апстракције и силази у област најближе стварности. Јер док енглеска теза и даље истиче апстрактну слободу појединца и народа као свој објектив, континентална концепција наговештава неприкосновену сувереност народа и њихових држава.
Континентално схватање о новом реду ствари није произашло само из негаторства версајске Европе и демократије, него из природних закона еволуције јединке, колектива и народа. Тачно је да је негирање најпре потребно човеку као утеха, затим као извесни вентил свог личног и националног револта. Али одмах после тога осећања негирања и критицизма, да се не би изашло из једне и ушло у другу анархију, извесни европски народи истакли су конструктивност: изграђивање новог човека, новог грађанина, на темељу поражавајућег искуства са старим. Данас такво поимање представља једну одређену пропаганду, која се изводи као и све остало свуда тамо где грађани једне земље мисле до граница своје државе!
Но, ипак у нас је још увек приличан број оних који од идеје о новом реду ствари нису отишли даље. Једни зато што се не могу отрести својих спекулативних намера: из биолошких или политичких навика; други пак зато што и поред најбоље воље не познају суштину проблема. И да не би било непотребне дистанце између оних у нас који делају и оних који још увек империјалистички посматрају догађаје – потребно је једном за увек анализирати основне елементе новог реда ствари. А то су: рад, ред и дисциплина.
Рад је чеона тачка у плану новог друштва. Од сервилности у ранијим историјским епохама, рад је постао привилегија у завршној фази капиталистичког друштва. Од обавезе и потребе он данас постаје право и дужност. Тако замишљен, примењен и изведен, он постаје социјална функција без обзира на своју материјалну или интелектуалну природу. А то је у нас највећа тековина нашег времена. Некада монополисани идеал “научног социјализма” изобличеног у диктатури пролетаријата, рад данас постаје опште право свих биолошки струковно способних. Јер границу интелектуалног и физичког напора још никада нигде није нико одредио. Основна дакле идеја, то је идеја компетенције, конкретне компетенције – а то ће рећи идеја вршене и примењене компетенције која као таква ствара извесни интерес, чији притежалац мора бити у стању да га одреди и брани на терену општег интереса. Професионалац из радионице располаже компетенцијама: он је једини позван да да мишљење о сфери свог најнепосреднијег материјалног искуства. За остало чиниће се апел на друге: и тако редом по једној лествици, чији ће врх ипак бити чисто политичког, управног, непрофесионалног карактера. Јер изнад свега треба обезбедити извесне потребе општег реда, а то су: дисциплина, координација и поредак јавног мњења. Уосталом, нико ваљда не верује да би се људски односи могли ефикасно реглементисати само на основу научног познавања! Јер, треба у томе водити рачуна и о осетљивости, неинтелигентности, непознавању, страстима и друштвеној мистици извесних, дакле о чисто психолошким факторима. А тада не појављује ли се идеја о извесној политичкој уметности без икаквог директног односа са техником радионице или канцеларије, уметности начињеној од интуиција, идеја и потеза духа – а што је све страно материјалним радиностима, занатима и стручним познавањима? Не осећа ли се тада потреба за једним вештијим руковаоцем маса, за талентом некога ко би – изнад свега радничког и научног искуства могао изазвати и одржавати код осталих ентузијазам, дисциплину, поверење…?
Ред је хомогеност овако дефинисаног рада: координација духовног и физичког напора појединаца и њихово саображавање интенцијама духовног ауторитета. Дакле, сагласност једнике и колектива у свима њиховим манифестацијама, а у оквиру оних правних и моралних регула које ауторитет као спонтани збир елита носи. Тиме је ред ископчан из демократске дефиниције поретка: из његовог чисто политичког и административног тумачења. Јер ред може бити само резултат напора једног признатог ауторитета; иначе у новом поретку он ће бити колективна манифестација. Реда има или нема. Он не може бити овакав или онакав – јер би се тиме идентификовао са поретком. А поредак, ма какав био, увек је субјективног карактера: апанажа моћних група или производ случајности. Зато се до сада и говорило са разлогом о аристократском, капиталистичком, плутократском и пролетерском поретку.
Једном речи, свако на свом месту, свако место по потреби националног друштва – ето дефиниције реда…
Дисциплина као трећи елеменат новог друштва значи у првом реду осећање дужности код свакога. Затим њено познавање и најзад повиновање истој: свагда, свуда и сасвим. Дакле одрицање. Одрицање свега онога што нам се кроз доскорашње васпитање, навике или конвенције натурало као догма, а што у ствари није било ништа друго него обична варка, вешто приказан субјективни интерес спекулативно искоришћен!
Једном речи послушност – али и увиђавност: послушност пред ауторитетом државе, увиђавност пред основним постулатом друштва. А тај ауторитет и друштвени постулат нису ништа друго него синоним једне исте речи: државе, државе као правног оквира једног скупа појединаца који се напајају истом прошлошћу, који кроз заједнички живот иду кроз садашњост и полажу исте наде у будућност. Дакле ход – без раскорака…
Др Лазар Прокић
Алманах српске омладине
1942.
Алманах српске омладине
1942.
Нема коментара:
Постави коментар