ЗАШТО САМ НАЦИОНАЛ-СОЦИЈАЛИСТА?

Путујући и проживљавајући многе ствари и дубоко размишљајући о њима, чврсто сам убеђен да сам постигао одређено схватање овог света.

Живео сам међу другим народима и културама у Африци, на далеком и средњем Истоку. Током свога живота био сам монах у хришћанском манастиру, бринуо се о болесним и умирућим, живео у будистичком манастиру, проучавао ислам на средњем Истоку, учио борилачке вештине засноване на таоизму, учио сам децу, искусио сам бол, екстазу и патњу борбе, скитао као сиромашна луталица по земљи својих предака, био сам у затвору због политичких активности, проучавао и преводио грчке трагедије, писао поезију, радио у фабрикама, канцеларијама, продавницама, на градилиштима и фармама… Током свега овога искусио сам највише и најдубље од онога што се описује као људска природа и дошао до тога да спознам и разумем самога себе и, верујем, свет око себе.

Своје најраније године сам провео у источној Африци... и моја најранија сећања су: суве прашњаве стазе, прекрасни заласци Сунца над равницама, пливање у базену испод маленог водопада… Мој отац је остао у Африци и лежи сахрањен у ономе што је било и још увек јесте најцрња Африка, између водопада Бангвеулу и реке Лулуа.

Када сам имао 16 година, постао сам Национал Социјалиста, и током многих наредних година тежио сам ономе што сам подразумевао под истинским Национал Социјализмом: племенитост, част, идеализам. Гледао сам кроз пропагандне лажи о Адолфу Хитлеру и Национал Социјализму и увиђао праву истину. Схватао сам продуховљено, али и на инстиктиван начин и духовно значење Адолфа Хитлера – шта је покушавао да уради и шта га је стварно мотивисало. Такође сам схватио зашто је био толико популаран и тако вољен у Немачкој. Разумео сам ове ствари због тога што сам се осетио исто онако као што је и он – велика идеалистичка љубав за мој народ и велика жеља да се делује да би се створио бољи и племенитији свет. И тако, постао сам умешан у политику и повезан са разним национал-социјалистичким и расно-националистичким групама.

Чинило ми се да префињена, предивна музика као она Ј.С. Баха, поседује оно што сам и ја осећао–радосно очекивање и наду повезану са тугом. И знао сам, на неки начин који је неизрецив речима, да су та племенита осећања била оно што је мотивисало Адолфа Хитлера пре толико година. Он је, такође, у музици пронашао израз својих племенитих замисли.

Сећам се тужне и естатичне тежње коју сам осетио за бољим друштвом, за племенитијим начином живота. Могу да се сетим беса који сам осећао када бих спознао често бруталну реалност која је постојала у свету мога народа, често створене од стране неке глупе или јадне јединке која није била дирнута идеализмом или чашћу: њихова је била стварност брутално претученог ратног ветерана од стране гомиле мангупа, ученице коју је читава банда злостављала и силовала; бициклисте кога је прегазио несавесни возач, а затим побегао; младе породице чији је домаћин на јадно плаћеном послу, у дуговима, избачене од похлепног газде из трошне куће на којој су тешко радили да би је начинили својим домом.

Могу се сетити, у тим годинама борбе, многих момената чисте и потпуне радости, као што се дешава када путујемо у непознату земљу и попнемо се на врх брда и видимо испред себе, по први пут, невероватан призор; широка панорама нове и још неоткривене земље. Ту је, у таквом моменту узбуђење личног открића, интензитет самог живота и велико задовољство уопште бити жив.

Међутим, после неколико година тешког труда да учиним своју племениту визију стварном, изгубио сам своје илузије. Било је ту ситничавости и љубоморе чак и од неких другова, често заслепљених од стране неких који би требали да се боре и теже истом циљу којем и ја сам. Током ових година постао сам чвршћи и очеличио се (живео сам у поткровљу налик на пећину, често сам гладовао, поседовао сам тек неколицину ствари…), често сам се суочавао са непријатељима на улици. Али, нисам очврснуо довољно, и тај квалитет ми је зафалио као вођи.

У тим годинама тежио сам да пробам и чиним оно што је и Хитлер, да спасем свој народ од ропства које га је снашло, да би могло бити створено ново и боље друштво. Али и поред тога што сам осећао и схватао исто што и он, мени је недостајала његова воља, лична посвећеност и одлучност, његова духовна харизма. Ја сам у речима велике Савитри Деви, исувише Сунце и недовољно Муња, више философ него револуциоанарни вођа.

И тако, напустио сам отворену политику политичких партија и уместо тога трудио се да на свој начин одржим у животу нешто у шта сам веровао. Такође, трудио сам се да више учим, да више искусим и живим живот на друге начине, јер сам истекако био свестан колико још морам да научим о свету и себи самом. Много година је прошло. Повремено би ме дирнуо неки инцидент, нека прича и поново би тражио да на неки начин изразим своју визију, махом писањем чланака, али бих повремено опет постајао политички активан. Прошло је десет година, затим петнаест, онда скоро двадесет.

Онда, сасвим изненада и неочекивано, мој живот се променио смрћу у младости некога кога сам волео.

Тако сам опет почео да путујем, покушавајући да одржим живом лепоту и доброту музиком и повременим путовањима у усамљена, дивља места са очуваним природним лепотама. Једног догађаја се живо сећам. Лутајући по изолованом пределу наишао сам на фарму. Моје присуство је објављено лавежом неколицине паса и једна старија госпођа је изашла да ме поздрави. Ја сам само затражио дозволу да поставим свој шатор у пољу и нешто свеже воде, али ме је она љубазно позвала у свој дом на шољу чаја и колаче. Ускоро смо започели разговор о окружењу и општој ситуацији у земљи. Причала ми је о Британији коју је она упознала као девојка и млада жена, и о томе како је пропратила многе промене које су се одиграле. Она је знала шта треба учинити да би се наша земља поново учинила лепим местом на коме би живели племенити људи, али је била песимиста у вези са будућношћу наше Отаџбине коју је волела и познавала целог свог живота и рекла је да јој је на неки начин драго што је већ врло стара тако да је једино што је могла да види јесте то да ствари постају горе. Седећи тамо опет сам осетио забринутост за свој народ и земљу коју сам дубоко осећао у идеалистичком периоду своје младости. Њене тужне речи прогањале су ме данима после тога.

Постепено, моје мисли и осећања су се сама формирала у потпуности, и по први пут у животу могао сам да се ослоним на изражавање онога што осећам и разумем у вези света свог народа и тој племенитости и доброти коју сам упознао инстиктивно још од своје младости а што је било садржано у Национал Социјализму и животу и раду Адолфа Хитлера.

И тако скрасио сам се негде да пишем о практичном изразу ове унутрашње племените визије. Тада ми се чинило, исто као и сада да је цели мој живот водио до ових момената и изражавања тих схватања шта је Национал Социјализам, изван слогана, изван политике, изван пропагандних лажи противника Национал Социјализма. Чак изван многих грешака из сопствене прошлости.

Тако је дошло до тога да објавим та писања. Такође, пружио сам своју подршку политичкој групацији за коју сам знао да ће остварити своје племените визије које су суштина Национал Социјализма. Кроз своју сопствену јавну улогу, ја ћу тежити томе да поведем остале према племенитом идеализму, есенцијалној доброти коју изражава Национал Социјализам.

Добро знам да ако се не будемо борили за племенитост и доброту, онда ће оне умрети, а подле кукавице тријумфовати. Неко мора да делује, неко мора да заузме став, да живи и ако треба да умре за своје часне принципе.

Дужност ми је да покушам открити истину другима. Било би лакше, много комфорније и мање опасно, обзиром каква је тиранска нарав тренутног система који настоји да затвори дисиденте попут мене, када бих ћутао и када бих се бавио стварима које волим: одласцима у дуге шетње по пустарама, превођењем, пењањем по планинама, истраживањем старих места… Многи људи неће, упркос ових речи, схватити шта ја то радим и зашто то радим. Они ће радије наставити са својим стереотипним погледима на Национал Социјализам и Национал Социјалисте, и даље ће веровати својим лажима које су створили противници како би дискредитовали Национал Социјализам. Ја знам да сам правио грешке. Али сам учио из тих грешака.

За мене, Национал Социјализам је средство за стварање боље, много шире, много цивилизованије будућности. И заиста, то је тако једноставно.

David Myatt

Column 88

број 3/1998.