ЕКОНОМСКА ДЕМОКРАТИЈА

Кад је свет увидео да демократија није у стању да реши питања све тежа и погубнија, која су се сваки дан јављала, демократе су признавале: “Истина је, да је демократија немоћна на политичком пољу, али економска демократија, то је већ нешто друго. Она ће све социјалне невоље да реши и пружи многожуђену срећу и благостање”.

Економска демократија по језичком смислу значи примену политичких начела демократије у привреди. Слобода деловања на економском пољу значи, на пример, ово: Поседник рудника соли слободно одлучује да ли ће уопште отварати рудник, без обзира на то што без соли не може ни човек ни стока. Кад се ипак на отварање одлучи, може да почне са радом кад је њему воља. Радну снагу добија на слободном радном тржишту и за висину наднице погађа се са слободним радником. Две слободне и једнакоправне личности споразумевају се о условима рада (надница, дужина радног времена итд.) ипак онако како јачи и вештији послодавац буде хтео. Јер власник рудника може и да не ради, а радник мора колико било да заслужи за живот. Нико не може поседника да натера да вади со из рудника, јер је рудник његова света својина, која даје право слободног располагања и не намеће никакве обавезе. Нико не може узети у заштиту радника и помоћи му да му послодавац одреди праведнију надницу, јер су обојица, радник и поседник, људска бића и према томе једнаки у свим правима. Преговарају, дакле, две слободне и једнаке индивидуе. Како ће се погодити зависи само од њихове ”слободне воље” и ту нико трећи не може да се меша, јер би се погазила “света” начела демократије.

Власник рудника, или другачије звани капиталиста, може повисити радно време, смањити надницу, а радник на то пристаје “слободном вољом”, јер нема другог излаза, пошто капиталиста може да обустави рад кад хоће, па би тада раднику било још горе. Он може да отпусти радника кад хоће, то баш и јесте манифестација слободе коју му демократија пружа. Истина, и радник је слободан да напусти посао кад хоће и да затим скапава од глади или се обеси. И њему, дакле, у једнакој мери демократија пружа “широка овлашћења”.

Кад добије со из рудника, капиталиста може да јој одређује цену какву хоће. Нико нема права да испитује колики су његови производни трошкови; капиталиста је суверен у свом предузећу. Ако се јави конкурентско предузеће, које нуди со нешто јефтиније, одмах ће оба предузећа потражити пут ка споразуму, па ће се тако родити картел, који ће задржати високе цене. Ако се јави треће предузеће са повољнијим ценама и не буде хтело да ступи у картел, картел ће га просто уништити. Све у знаку економске демократије.

- А, није то економска демократија! - рећи ће неки професор, који би хтео да по сваку цену сачува “углед” демократије. “Економска демократија је учешће радника у управи предузећа и подели добити и потрошача у одређивању цене”, победоносно ће устврдити овај демократа.

То је једна од демократских тврдњи пуних противречја. Она не каже ништа одређено, ни докле сеже учешће радника у управи предузећа, ни на који начин потрошачи могу да утичу на одређивање цена. Ко покуша наћи одговор на та питања, мора стално имати на уму принципе демократије, индивидуалну слободу и једнакост у праву заштите само себичних интереса, начело већине, одборско решавање и томе слично. Идући тим путем истраживач смисла и обима економске демократије ће наићи на ове могућности.

1) Предузетник-капиталиста организованог предузећа позива своје раднике да с њиме узму учешћа у управљању предузећем. Радници, пошто су у већини, истискују предузимача и узимају управу сами у своје руке. Они сад одлучују колико ће предузеће производити и каквог квалитета, колико ће бити радно време и пошто ће производе продавати. Они ће себи одредити што је могуће краће радно време, а цену ће ударити што већу, да би повећали свој удео у добитку. Стварање уштеда и фондова за усавршавање производње и евентуално проширење предузећа сасвим отпада, јер уштеде смањују добитак за поделу, за који радник показује највећи интерес. Као последица оваквог положаја у једној од могућих ситуација економске демократије, јавља се дезинтересовање предузетника за рад и напредак предузећа и бекство капиталиста из произвођачке привредне гране. Искључењем предузетника, ”који на предузеће мисли и кад машине престану да раде”, из производње, нестаје приватне иницијативе и свих оних позитивних преимућстава које она пружа. Уосталом, економија би се на тај начин сасвим приближила комунизму, па би смо могли питати: ”Зашто, господо, не кажете мушки и отворено да хоћете колективизацију, него се заклањате за неодређене појмове?”.

2) О добровољном пристанку капиталисте да са радницима споразумно води предузеће и дели добит а да се његов утицај не искључује, не може бити говора у демократском поретку. Демократија је, истина, идеал саглашавање слободних воља, али је она, с друге стране, признала светињу себичности и само ако индивидуи њен интерес допусти, она изражава слободну вољу. Осим тога, да би се иначе природни сарадници, предузетник и радници, могли пријатељски, без принуде, споразумевати, треба да и на једној и на другој страни живи у свести високи морал, богобојажљивост и душебрижје, које је демократија у пракси потпуно одбацила.

3) Остварење “економске демократије” најлакше би могла да спроведе држава, па да се очува приватна иницијатива и омогући бољи положај радника. Држава или јавне корпорације могу да узму у своје руке решавање питања односа капитала према раду и рада према производњи, водећи рачуна о општим интересима, који нису противни ни умереној заради капиталисте, ни повољном положају радника. Али прихватајући таво решење изневерили бисмо демократију и ушли у “фашизам”, толико нападан и блаћен од стране демократа. Дакле, то не би била економска демократија, него национализам, фашизам, корпоративизам, у којима демократија види најљуће непријатеље. Не треба заборавити да су континенте гурнули у рат демократија и бољшевизам против фашизма.

Слично је и с питањем учешћа потрошача у одређивању цена. Цене које садрже велике профите произвођача могу се сузбити само државном интервенцијом (опет “фашистички” недемократски пут) или организовањем потрошача у задруге, чему се демократија у основи противи. Није ли француска револуција била укинула свако право коалирања, тобож да не би удружења ограничавала слободно одлучивање појединца? Демократија одваја личност од његове породице, племена, сталежа; проглашава је сувереном па је тако усамљену и ”суверену” тера у животну борбу, па “ком опанци, ком обојци”.

Економска демократија је дакле, само блеф или празна канта на коју могу да се лепе разноврсне шарене етикете. У крајњој консеквенцији она се ипак своди на економски либерализам, са свим социјалним неједнакостима које су његове последице, неморалом, кризама, незапосленошћу, огромним богатствима на једној и бедом на другој страни. Те се ране наше дојучерашњице не лече ни социјалним, ни економским демократијама, него дисциплинованим националним напором препорођене заједнице, која општи интерес мора поставити изнад интереса себичног појединца.

Инж. Обрад Радичевић