Да би осећај националности од самог почетка био истински, мора се још у младости поставити челична основа у главе које су још способне за обуку: ко воли свој народ, то доказује једино помоћу жртвовања за које је спреман. Осећај националности из којег произилази корист, не постоји.Национализам који обухвата само поједине сталеже такође не постоји. Викати "ура!" не сведочи ништа и не даје право да се неко назове "националан", ако иза тога не стоји велика, на љубави базирана брига за очување целокупног здравог народа.
Разлог за понос на сопствени народ је садржан тек онда када се не стидимо ни једног његовог сталежа. Народ код којег је половина бедна, жалосна или чак упропаштена, даје лошу слику о себи, да нико не треба да буде поносан на њега. Тек када је народ у свим својим члановима, у телу и души здрав, може се са правом развити радост због припадања њему, коју називамо националним поносом. Тај највећи могући понос могу осетити само они који познају величину свога народа.
Унутрашње спајање национализма и социјалног смисла за правду мора се усадити у млада срца. Тек тада ће настати народ од држављана, заједно повезаних и стопљених кроз заједничку љубав и заједнички понос, неустрашиви и непобедиви заувек.
Страх нашег времена према шовинизму је знак његове немоћи. Не само да нашем времену недостаје свака снага, него му је чак и помисао на шовинизам неугодна, па је немогуће постићи велики чин судбине. Јер велики преокрети на овом свету не би могли ни да се замисле да је њихова покретачка снага уместо фанатичне, хистеричне страсти била грађанска врлина реда и мира.
Сигурно је да овај свет иде у сусрет великом преокрету. И само је питање да ли иде према слави Аријевског човечанства или користи вечитог Јеврејина. Народна држава ће морати да се побрине да кроз одговарајуће васпитање омладине одржи зреле људе за велике и задње одлуке на овој планети. Народ који крене тим путем ће победити.
Моја борба,
поглавље Држава
Нема коментара:
Постави коментар