Фирер је позвао немачки народ на изборе. Међутим, Фирер не тражи ништа од народа. Он пре даје народу најнепосреднију могућност за доношење највише слободне одуке: да ли он – цео народ – жели сопствени опстанак, или га не жели.Ови избори се напросто не могу упоредити ни са једним досадашњим изборима. Посебност ових избора је у једноставној величини одлуке која на њима треба да се потврди. Међутим, неумољива нужност једноставног и крајњег не трпи колебање и оклевање. Ова последња одлука тиче се крајње границе опстанка нашег народа. О каквој граници је реч? Она се састоји у праисконском захтеву свег постојања да очува и спасе сопствену бит. Тиме је подигнута и гранична преграда између онога што се од једног народа може тражити, а шта не. Снагом тога основног закона части народ чува достојанство и одлучност своје бити.
Фирер није иступио из Друштва народа ни из частољубља, ни из славољубивости, ни из слепе тврдоглавости, ни из тежње ка насиљу, на то га је навела јасна воља за безусловну самоодговорност у подношењу и овладавању судбином нашег народа.
То није окретање од заједнице народа. Напротив – тим кораком наш народ се подвргава битном закону људског опстанка, који сваки народ најпре мора да следи ако још хоће да буде народ. Из поштовања тог закона и безусловног захтева за самоодговорношћу управо тек происходи могућност да једни друге схватимо озбиљно и да већ тиме потврдимо ту заједницу.
Воља за истинску заједницу народа подједнако је далеко од неодрживог и необавезног братимљења света као и од слепе власти насиља. Та воља дејствује с оне стране ове супротности. Она ствара могућност да народи и државе отворено и мушки стоје сами пред собом и једни према другима.
Избори на које сад излази немачки народ већ су и само као догађај – и још независно од резултата – најјача потврда нове немачке стварности национал-социјалистичке државе.
Наша воља за народну самоодговорност хоће да сваки народ нађе и сачува величину и истину свог одређења. Та воља је највише јемство безбедности народа, јер саму себе везује за основни закон мушког поштовања и безусловне части.
На дан 12. новембра немачки народ као целина бира своју будућност. Та будућност је везана за Фирера. Народ ту будућност не може бирати тако што ће из такозваних спољнополитичких разлога гласати потврдно, не укључујући при том у своје да Фирера и Покрет који му је безусловно одан. Јер, спољна политика не може се одвојити од унутрашње политике. Постоји само једна воља за пуни опстанак државе.
Ту вољу је Фирер потпуно разбудио у целом народу и прекалио је у јединствену одлуку.
Нико не сме да изостане на дан објављивања те воље!
То није окретање од заједнице народа. Напротив – тим кораком наш народ се подвргава битном закону људског опстанка, који сваки народ најпре мора да следи ако још хоће да буде народ. Из поштовања тог закона и безусловног захтева за самоодговорношћу управо тек происходи могућност да једни друге схватимо озбиљно и да већ тиме потврдимо ту заједницу.
Воља за истинску заједницу народа подједнако је далеко од неодрживог и необавезног братимљења света као и од слепе власти насиља. Та воља дејствује с оне стране ове супротности. Она ствара могућност да народи и државе отворено и мушки стоје сами пред собом и једни према другима.
Избори на које сад излази немачки народ већ су и само као догађај – и још независно од резултата – најјача потврда нове немачке стварности национал-социјалистичке државе.
Наша воља за народну самоодговорност хоће да сваки народ нађе и сачува величину и истину свог одређења. Та воља је највише јемство безбедности народа, јер саму себе везује за основни закон мушког поштовања и безусловне части.
На дан 12. новембра немачки народ као целина бира своју будућност. Та будућност је везана за Фирера. Народ ту будућност не може бирати тако што ће из такозваних спољнополитичких разлога гласати потврдно, не укључујући при том у своје да Фирера и Покрет који му је безусловно одан. Јер, спољна политика не може се одвојити од унутрашње политике. Постоји само једна воља за пуни опстанак државе.
Ту вољу је Фирер потпуно разбудио у целом народу и прекалио је у јединствену одлуку.
Нико не сме да изостане на дан објављивања те воље!
Хајдегер, ректор
Freiburger Studentenzeitung
10. 11.1933
Нема коментара:
Постави коментар