ХРАСТ, символизам

Символизам, сачуван у народним обичајима, преображава теургијски многоструке облике испољавања богатства живота у култури, науци и политици. Наш народ који је живео кроз богатство својих обичаја и обреда, остао је чувар, како истинског Православног Хришћанства, тако и универзалне архајске монотеистичке (адамовске) прарелигије.
Као Јевреји кроз старозаветни закон, сви народи су припремани за пуноту Откровења кроз своје националне вере, али су временом губили сећање на ту првобитну Баштину, због чега долази до цепања на хришћанско и паганско, национално и верско. Код Срба тог расцепа нема јер директно у хришћанској Цркви живи примордијална Адамовска религија (о овоме погледати код следећих аутора: Рене Генон, Мирча Елијаде, Лазар Милин или Александар Мењ).
Најбољи пример за ово је поштовање храста који је символ, праобраз Христа пре Христовог рођења. Не само што је велика етимолошка сличност речи храст, Христ и Крст, већ је и највећи међу Србима - Свети Сава добио име по храсту – Растко. Ово свето дрво, за које се у Фрејзеровој “Златној грани” каже да су га све главне Аријевске расе у Европи обожавале као врховно божанство, не само да није прогањано од стране наше Цркве, већ пред србским храмовима, на свако Бадње вече, гори свети пламен од овог дрвета. Оно што се код Срба некада подразумевало, данас мора да се објашњава у свету у коме се срушио смислени поредак. Тврдити да је вера старих Словена права, а Хришћанство страна вера код Срба, било би као тврдити да је за градњу моста довољна основна школа, а факултет непотребан и онај који то тврди је заиста на духовном нивоу основца.
Срби имају унутарњи (езотерични) доживљај вере кроз Православно Хришћанство, а као спољни (егзотерични) аспект држе древне обичаје чији је симбол осовина света – храст (Ygraddsill код нордијаца). Вера без обичаја рађа фанатизам и лудило, а обичаји без вере су испразна глупост која води у атеизам. Вера и обичаји заједно рађају непобедиву религијску, митску и историјску свест о теургијском смислу човековог постојања.