Капитализам није само породио економизам као идеологију и поглед на свет, већ је и сам дете економизма. Економизам није само признање великог значаја привредног рада и привредног развоја као услова живота човека и људске културе, већ је изопачавање хијерархије вредности. Управо је економизам капиталистичког света утврдио дух као епифеномен економије. То уопште не иде од Маркса, и није Маркс за то крив. Маркс је то пронашао у капиталистичком буржоаском друштву XIX века и био је тако фасциниран тим открићем да му је дао универзално значење. Али ми живимо у периоду слабљења капитализма, када је он већ преживео класични период свога процвата. Капитализам нашег времена је већ декадентни капитализам, и он се претвара у некакву нову прелазну форму привреде. Капитализам, на чијем челу стоји финансијски капитал, више готово и да нема везе са либерализмом и индивидуализмом. Из периода либералног, капитализам прелази у период државног и регулисаног. Нерегулисани, либерални капитализам постао је опасан за све класе, па и за буржоазију. Упркос Марксовој схеми, капитализмом нису задовољни ни сами капиталисти. То је посебно видљиво у класичној земљи индустријског капитализма, у Америци. Тамо је регулација капитализма нужност које су сви свесни будући да је нерегулисани капитализам довео земљу на саму ивицу бездана. Стари капитализам више не може да обезбеди ничији живот. Он више не може да храни човечанство. Ако је раније капиталистички систем експлоатисао радничке масе, онда их он данас избацује на улицу. Он нема снаге да победи незапосленост. Како су то већ многи истицали, у капиталистичком друштву нема сразмере између производње и потреба. И то није само његов економски дефект, то је његов морални и метафизички дефект. Јер то значи да не постоји производња ради човека, већ да човек постоји ради производње. Зато се могу уништавати, бацати у море, огромне количине хлеба ради економских интереса, док истовремено постоје они који су гладни. Човек није постављен у средиште привреде. Управо економски либерализам и индивидуализам не постављају човека у средиште привреде. Капиталистичка привреда је дубоко антиперсоналистична. Она представља дехуманизацију економског живота и постварење живота. У периоду опадања капитализма то се изражава у његовој све већој анонимности. Сам капитализам све више руши принципе приватног власништва. Неизвесно је ко је власник и чега је он власник. Власт банака је безлична, анонимна власт. Трустови су безличне, анонимне институције. Непознато је чак ко је узрочник беде која мучи савремено човечанство, кривца нема, он је безимен. Незапослени не знају ко је кривац за њихову горку судбину. Човек осећа да је потпуно придављен нељудском безличном силом. Новац - то је безлична, нељудска сила.
Н.Б.
Нема коментара:
Постави коментар