среда, 26. јануар 2011.

КОБНО ИШЧЕКИВАЊЕ


Један народ не може пропасти док сам себи не ископа гроб. Исто тако ни дићи се на други начин, осим ако сам себе не дигне. Наша будућност и нарочито наш унутрашњи народни живот зависе од нас самих. Међутим, шта ће вредети ако и сутра ми останемо стари и исти, ако се заиста морално и национално из корена не препородимо?
Наша будућа Отаџбина биће онолико велика колико ми сами будемо велики. Од нас самих, од унутрашњег духовног процеса, окупљања и препорода свих моралних и конструктивних снага у једну етичку заједницу, зависи наша будућност. Други народи нам не могу донети једно часније доба, нити светлији живот, нити нас вратити врлини предака, ако ми то сами не учинимо.
Снажан и свој човек се никад не повија за другим, нити се обазире шта ће о њему рећи околина. Он има свој циљ и свој пут. Само се слаб човек ослања на другога и са страхом очекује помоћ са стране, јер је сам неспособан за живот! Тако и народи. Као што слаб ученик кукавно ишчекује шта ће му околина шапнути и потпуно зависи од ње, тако се и наш народ, пошто је изгубио свој пут, свој здрави, самосвојни и вековни пут, обазире шта ће му ко са стране дошапнути. То је најбољи знак да је изгубио веру у себе; а крај вере је и крај егзистенције. „Само народи који верују биће велики“, каже Достојевски.
А србски народ још очекује и ослушкује...
Он и данас води велику светску политику. Баца свој поглед свуда около себе, само не у себе! Решава светска питања, док његови основни и елементарни проблеми вапију за решењем, док су у њему самом на сваком кораку недаће и страдања...
Наш народ ослушкује и очекује... Шта? Шта сад очекује и ослушкује србски народ? Да му неко други донесе ново доба и прибави услове за један лепши и часнији живот? То је кобно и опасно ишчекивање! Треба баш ово међувреме које он жели да преспава, искористити да одлучујући час дочекамо организовани, под стегом једине наше националне, социјалне и етичке мисли...
Наша држава и судбина биће бољи једино ако ми будемо бољи, а не зависи од тога како ће то рећи која страна сила. Јер нико није слободан, ако не заслужује да буде слободан. „Слобода нити је право, нити је факат, она је награда и то највиша!“ (Жил Пајо). 

Павле Н.

Нема коментара:

Постави коментар