Један народ не може пропасти док сам себи не ископа гроб. Исто тако ни дићи се на други начин, осим ако сам себе не дигне. Наша будућност и нарочито наш унутрашњи народни живот зависе од нас самих. Међутим, шта ће вредети ако и сутра ми останемо стари и исти, ако се заиста морално и национално из корена не препородимо?
Наша будућа Отаџбина биће онолико велика колико ми сами будемо велики. Од нас самих, од унутрашњег духовног процеса, окупљања и препорода свих моралних и конструктивних снага у једну етичку заједницу, зависи наша будућност. Други народи нам не могу донети једно часније доба, нити светлији живот, нити нас вратити врлини предака, ако ми то сами не учинимо.
Снажан и свој човек се никад не повија за другим, нити се обазире шта ће о њему рећи околина. Он има свој циљ и свој пут. Само се слаб човек ослања на другога и са страхом очекује помоћ са стране, јер је сам неспособан за живот! Тако и народи. Као што слаб ученик кукавно ишчекује шта ће му околина шапнути и потпуно зависи од ње, тако се и наш народ, пошто је изгубио свој пут, свој здрави, самосвојни и вековни пут, обазире шта ће му ко са стране дошапнути. То је најбољи знак да је изгубио веру у себе; а крај вере је и крај егзистенције. „Само народи који верују биће велики“, каже Достојевски.
А србски народ још очекује и ослушкује...
Он и данас води велику светску политику. Баца свој поглед свуда около себе, само не у себе! Решава светска питања, док његови основни и елементарни проблеми вапију за решењем, док су у њему самом на сваком кораку недаће и страдања...
Наш народ ослушкује и очекује... Шта? Шта сад очекује и ослушкује србски народ? Да му неко други донесе ново доба и прибави услове за један лепши и часнији живот? То је кобно и опасно ишчекивање! Треба баш ово међувреме које он жели да преспава, искористити да одлучујући час дочекамо организовани, под стегом једине наше националне, социјалне и етичке мисли...
Наша држава и судбина биће бољи једино ако ми будемо бољи, а не зависи од тога како ће то рећи која страна сила. Јер нико није слободан, ако не заслужује да буде слободан. „Слобода нити је право, нити је факат, она је награда и то највиша!“ (Жил Пајо).
Павле Н.
Нема коментара:
Постави коментар