На развалинама историје, човек подсвесно наставља свој рат против Бога. Мода је постала главни покретач и објекат свих људских жеља. Заслепљени мраком таштине, постајемо робови разних мода које долазе и пролазе, које се рађају и умиру, и које уствари откривају праву слику о духовном паду младих и трагичном стању њихових душа. Заборавили смо да мода одсликава дух времена, којим - како је говорио свети Игњатије Брјанчанинов- управљају духови поднебесја.
У ово постмодерно доба, мислимо да смо успели да се ослободимо тираније моде тиме што смо се определили за моду опште анархије, али уствари - опет је мода та која нас је шчепала за грло и дави. Стваралаштво младих и њихово изражавање пројављује ову чињеницу кроз своју несносно гласну музику и избезумљену уметност. Човеков рат против Бога увек претвара стварност у наказну стварност.
1924. совјетски архитекта Јуриј Аненков рекао је следеће: "Уметност ће достићи свој врхунац, тек тада када прецизна машина буде заменила непрецизну уметникову руку". Он би можда и био у праву да ту његову "машину" није начинио исти " несавршени" уметник: човек.
Данашња омладина схвата да се мисао тог уметника показала потпуно погрешном. Његова "прецизна" машина се извргла у сопствену супротност. Уметност се налази на самрти. Уметност је раније била начин да се пројави лепота, а данас се претворила у пројављивање крајње наказности. Данашња омладина и не уме ништа друго осим да кроз такво пројављивање наказности опише машинерију Нихилизма, у чијим су се зупцима родили на овај наказни свет, јер младе од малена и нису ничему другоме учили осим тој наказности те они и не знају ништа друго осим те наказности.
Међутим, ту је и она друга страна модерне уметности, где буја материјализам: то су "уметници" који се богате и постају славни тако што својом "уметношћу" досипају гориво у ту машинерију Нихилизма. Један од оснивача "модерне уметности", сликар Пабло Пикасо, сажео је ову чињеницу у једну једину реченицу, коју сви превиђају: " Прешао сам их све и намлатио брдо пара".
Новац је основно покретачко средство цивилизацијске машинерије Нихилизма. Савремена уметност обезбеђује гориво за ту машинерију, а ми смо ти који га купујемо. У овом пост-модерном добу тзв. "Музичка телевизија" (МТV), такође, служи тој машинерији. Она 24 часа дневно кљука своје следбенике звуцима и сликама троје инцестуозне деце модерног лудила: секса, дроге и насиља... а све то само ради - новца, новца, новца...
Оно што следи јесте прича коју је испричао један бивши алтернативни панк-рок музичар. Ради се о његовом искуству о ономе што се дешава и стоји "иза позорнице":
"Насилничке и махните радње које су музичари раније изводили на сцени да би дали снагу својим "револуционарним паролама", постале су сада атракција за публику, и људи данас плаћају огромне паре да би гледали музичара који је спреман да изгара на сцени физички, ментално, и на сваки други начин.
Има један тренутак - који настаје из потребе да се "надмаши" претходни концерт и да се постигне још већа слава - у коме све измиче контроли и музичар више нема власти над собом.
Међутим, испод еуфоричне маске све те помахниталости, може се осетити скривени задах смрти - задах труљења душе. Албум групе "Блек Сабат",[1] који носи наслов "Продали смо своје душе за Рокенрол", заудара у потпуности тим страшним задахом. Први пут када сам се сусрео са тим задахом моју душу је преплавио ужасан страх.
Био сам на коцерту групе "Блек Сабат", међу хиљадама других људи, гледајући бенд који је за мене увек представљао инспирацију и који је постављао стандарде и за моју сопствену музику.
У једном тренутку, током концерта, на сцену је долетела из публике једна ципела. Нешто касније, певач групе је подигао ципелу, помокрио се у њу и испио сопствену мокраћу. Гомила је прихватила овај огавни чин са страхопоштовањем и одобравањем, али мене је у срцу пресекла потпуно другачија реакција.
Схватио сам да бенд више не свира своју музику ради забаве, већ искључиво да би зарадио паре. Схватио сам да су они извели тај одвратни чин да би, на крају месеца, кући донели своју месечну плату. Схватио сам да они више немају никаквога избора у погледу тога како ће се понашати на сцени, да су постали робови свог сопственог имиџа. Ово ме је погодило, јер сам схватио да и ја сам идем истом стазом. Схватио сам шта сам у ствари до тада поштовао као свој животни сан. Схватио сам тада да ћу и сам постати живи пакао.
Погледао сам око себе и схватио да публику не чине ни андерграундери, ни панкери, ни "неприлагођени", већ да та публика представља пресек општег стања модерне омладине, пресек у коме су заступљене све друштвене групе. Схватио сам да нико од њих не схвата, као што сам ја то схватио, да иза читавог тог спектакла зјапи пакао: сви су пред собом гледали само групу људи који живе идеал модерног живота".
Најнесрећнији резултат овог процеса јесте то што хаотична и насилничка музика постаје све популарнија и доступнија све широј слушалачкој публици. И то је постало мода за којом не лудује само омладина, већ и читава јавност.
Има један начин играња који је популаран међу данашњом омладином и зове се "шутка",[2] при којој разјарени младићи скачу једни на друге и праве "гомилу", витлајући се, како је Ниче говорио, "тамо-амо, напред-назад, у свим правцима". ("И, има ли ичега горе и ичега доле?"). Насилнички испољавајући своју агресивност, таква омладина довршава Ничеову реченицу: "Зар се ми не суновраћујемо кроз бескрајно ништавило?".
Ова врста играња је некада важила као препознатљива карактеристика панка, јер је демонстрирала његово "лудило". Међутим, она је данас пронашла пут до средњошколских журки.
Овај тренд се, путем МТV-ија, пропагира најширој публици. Ужасне телевизијске слике мешају се са музиком, и све се то нуди младима који имају довољно година да умеју сами да "укључе машину" (телевизор). Како дете да схвати визуалне представе као што је, на пример, слика шуме где је дрвеће окићено фетусима који висе са грана; или призор у коме музичари беживотно висе на кукама за месо?[3] Музика која је некада била утеха људском животу постала је, данас, средство производње пакла на земљи, оно што нас вавикава на тај пакао. Лепота је данас разапета.
Монаси Јован Марлер и Андреј Вермут
Деца Апокалипсе и њихова хришћанска побуна
[2] Колико данас брзо напредује пост-модерно обезличење можемо видети на примеру поређења панкерске „шутке“ коа је још увек задржавала трагове неког међуличног односа и општења (макар кроз узајамно „шутирање“) и „психоделичног транса“, начина играња на рејв журкама, где свако за себе – без икаквог,општења са другим – сатима рејвује, тј. „бесни“ сатима... („to rave“ на енглеском значи пре свега „беснети“) – (прим.прев.)
[3] Поменимо само још једну од МТV реклама: из екрана телевизора пред којим седи младић и девојка, излеће седмоглава авет-аждаја у облику слова МТV, која потом насрне на ово двоје ладих људи, прождере их живе и потом поврати само њихове кости и поново се врати у екран телевизора. Или, пак, ону , у којој пост-модерни Адам и Ева стоје пред телевизором и прихватају предлог змије (сатане) узимају и загризу јабуку на којој пише МТV, после чега све нестајеу хасоу. (прим.прев.)
Нема коментара:
Постави коментар